Да ли би изгласавање резолуције спречило крвопролиће и смањило људске жртве, посебно цивила? Судећи по примеру Либије не би. Цивили страдају како год се окрене. Грађански рат,а ка томе иде ситуација у Сирији неминовно води великим цивилним жртвама. Зависно од стране за коју се навија губици на другој страни се занемарују, а своји увеличавају.
Једно интересантно размишљање израелског професора о демократији у земљама "арапског пролећа". Иако није директно повезано са Сиријом већ са арапским (исламским) земљама уопште, поставићу га овде. Преузето са сајта
www.politika.rsИНТЕРВЈУ: РАФАЕЛ ИЗРАЕЛИ, професор исламске и кинеске историје на Хебрејском универзитету у ЈерусалимуСлободни избори не воде нужно у демократијуУ земљама „арапског пролећа” нико не доноси програм који ће рећи шта ће урадити следеће и куда све водиПоприлично црна очекивања од „арапског пролећа” професор др Рафаел Израели описује реченицом да је „потрага за демократијом у арапском свету као да пошаљете слепог човека у мрачну просторију да тражи црну мачку која није тамо”. Рафаели, који исламску и кинеску историју предају на Хебрејском универзитету у Јерусалиму, али и као гостујући професор на Харварду, сматра да у арапском и муслиманском свету никад није постојао режим који је био либералан или бар близак либералном те да, због недостатка традиција демократије, земље које је захватио талас протеста клизе исламизму.
У разговору за „Политику” Израели каже да експерти на Западу не желе да признају парадокс да што је ситуација у арапским земљама либералнија, то су оне назадније јер се враћају на исламистичку традицију коју једину познају.
„Не видим да се назире решење. Нико не доноси програм који ће рећи шта ће урадити следеће и куда све води. Чак ни у Тунису који је био најлибералнија, најотворенија и земља највише усмерена ка Западу.”
Мислите да демократија и ислам нису компатибилни?Управо тако. Чак је и Турска доказ за то. Турска је неко време имала цивилно друштво, а Устав је налагао да је војска заштитник демократије и Ататурковог наслеђа. И када је исламистичка партија Тајипа Ердогана дошла на власт, они су то поништили и тиме постали више демократија јер војска више не контролише све. Али, у Турској данас 48 или 49 новинара лежи у затвору, и то је као демократија. Када ми кажу „погледајте Турску”, ја кажем „шта да погледам”.
Запад засад, сем Турске, нема ниједан други модел за арапски свет?Мислим да се Запад постепено из тога извлачи. На пример, данас Француска и Немачка се највише противе уласку Турске у ЕУ. Да није то због тога што је Турска демократична? Не, већ се плаше шта би Турска могла да уради када би постала део ЕУ, јер би уместо садашњих пет одсто, удео муслимана у ЕУ порасла на 20 одсто.
У току рата у Босни и Херцеговини САД односно НАТО су погрешно сматрали да је Турска пример цивилне власти и да ће бити пример за континуитет њене политике од централне Азије преко Турске до Балкана и да ће то бити модерни ислам, који је прихватљив модел за Америку. И због тога су подржавали БиХ, Косово, па споразум у Македонији где је трећина власти дата Албанцима, потом Албанију, а сутра можда и Санџак. Међутим, Американци и Европљани су тада направили веома лошу рачуницу моћи, коју данас покушавамо да исправимо, али је већ касно. Пре тога је постојао континуитет православног хришћанства од Русије преко централне Европе доле до Србије и Грчке на Медитерану. Сада континуитет ислама који иде од Турске преко Косова и Албаније до БиХ прекида континуитет хришћанства до Грчке.
Зашто су се Израелу више допадали аутократски режими него садашњи протести?Формула „више ислама, више антиизраелства” је део исламске идеологије и не желимо исламске екстремисте јер знамо шта је Хамас урадио за Палестинце или Хезболах за Либан. Није тачно да смо против демократије, напротив. Волели бисмо да у тим земљама дође демократија, али ако исламисти дођу на власт у тиме земљама, оне неће постати демократичније. Они ће искористити демократију само да дођу на власт, али када то постигну готово са демократијом. И то је разлог што слободни избори у земљама као што је Египат не воде нужно ка демократији. И то је разлог израелског страха.
Мислите ли да је у опасности мировни споразум између Израела и Египта?Апсолутно. Они то неће ударити одмах јер и даље веома зависе од 1,3 милијарди долара америчке финансијске помоћи годишње која има је потребна да нахране људе. Међутим, како време буде пролазило, Саудијска Арабија или нека друга земља могу да им понуде да им финансијски надоместе ту помоћ, и тада ће 30 година такозваног мира бити угрожено. Када је својевремено потписан мировни споразум између Египта и Израела, ја сам говорио да смо потписали мир са председником Садатом, а не са египатским народом, јер је у Египту остала мржња према Израелу. Тада су ми говорили да сам човек прошлости и да су се ствари промениле. Међутим, ништа се није променило.
Зашто је Израел упадљиво ћутљив када је у питању ситуација у Сирији?Најпре, уколико Израел каже било шта против Сирије, то би Асаду уклонило све проблеме јер би рекао да непријатељ подржава опозицију. Осим тога, Израел нема конкретан интерес у Сирији. То је њихов проблем и нека га они реше. Када велике силе не могу да реше тај проблем, зашто ми да се мешамо. И то је веома мудар потез. Израел не жели да се у то меша ни у ситуацију у Египту и другим земљама такозваног арапског пролећа, већ посматра и жели да билатерални односи, попут мировних споразума, буду стабилни.
----------------------------------------------
Израелска калкулација о нападу на ИранКоментаришући мишљења да у Вашингтону страхују да ће Израел сам напасти Иран без дозволе САД, а да ће потом САД морати да их подрже иако то не желе, професор Израели каже да се људи сећају шта је Израел 1981. радио у Ираку, бомбардујући нуклеарни реактор Осирак у близини Багдада, али да „сада постоји једна велика разлика – једним ударом не може бити уништен проблем”.
„Иран је научио лекцију и нуклеарни програм је проширио на 35 места, сва под земљом, и због тога Израел једноставно нема капацитета да уништи сва та постројења, јер би за уништење тих постројења било неопходно да има авијацију велику као што је америчка и да их све бомбардује месец, два сваког дана. У Израелу постоји калкулација да ако знамо да Иран има атомску бомбу или је близу да је направи, а Америка не уради ништа по томе, онда је могуће само успорити иранску акцију тако што ће Израел бомбардовати две или три најважније локације. Та акција не би уништила ирански нуклеарни програм, али би га успорила и дала време силама да размисле о томе”, објашњава Израели и додаје не може да процени која одлука бити донесена јер она зависи од људске воље.
Ненад Радичевић
објављено: 09.02.2012.