Приче из Великог рата
У судбоносним данима политичару је место на фронту
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
О Димитрију Туцовићу (1881–1914), радничком трибуну, многе су странице исписане, по њему улице називане и споменици му подизани, а о његовом ратовању у Великом рату недовољно се знало. Књига о упамћеним Златиборцима 'Добростиви и часни путеви господњи' ауторке Снежане Ђенић, сведочи и о том делу Туцовићеве биографије.
Гостиље је Димитријево родно село. Надалеко знани и уважени били су његови родитељи. Отац Јеврем, свештеник, и мајка Јефимија, имали су осморо деце. Историја, уз Димитрија, памти и два његова брата официра Владимира и Стевана Туцовића. Из Гостиља се прота Јеврем, у жељи да деци омогући боље услове за школовање, преселио с породицом 1885. у Ужице, где и сада главна градска улица носи име Димитрија Туцовића.
Гимназијалца Димитрија брзо су освојиле идеје социјалне правде и тада забрањене социјалистичке књиге. Туцовић у Ужицу оснива Радничку читаоницу 1903, а по формирању Српске социјалдемократске странке бирају га за члана Главне партијске управе. У Берлин је отпутовао 1907. да одбрани докторат и упозна немачки раднички покрет, али се већ следеће године вратио у Србију. Постаје секретар СДС, главни уредник 'Радничких новина' и 'Борбе', истиче се као вођа радничког покрета и храбар политичар. Кад се светски рат наслућивао држао је и ватрене антиратне говоре.
'Овај велики пацифиста свим својим бићем бори се да не дође до сукоба светских размера, али кад је тај сукоб постао неизбежан, он је свој патриотизам осведочио учешћем у оба балканска и Првом светском рату. Чак и када је колера немилосрдно односила животе у Туцовићевом воду, он из Овчег поља 12. јула 1913. пише да је одлучио да са својим људима подели судбину свог краја. За испољену храброст у Првом балканском рату добио је одликовање које је, у складу са својим антимилитаристичким схватањима, одбио да прими', пише Снежана Ђенић и додаје:
'Међутим, он је оправдавао војни сукоб само док је српска војска, према његовом мишљењу, водила ослободилачки рат, али кад се нашла на територији Албаније Димитрије Туцовић је, иако у униформи српског официра, уложио протест. О томе је и писао у књизи Србија и Арбанија. Због таквог става био је затворен у војном затвору на Калемегдану 14. марта 1914. Захваљујући брату Владимиру и својим друговима Лапчевићу и Кацлеровићу убрзо је пуштен.'
Тек што је букнуо Први светски рат, Туцовић је из Београда отпутовао у Врање у свој Први пешадијски пук Моравске дивизије. Његова јединица потом стиже у Шумадију, у историјско Орашје, одакле пише писмо оцу Јеврему: 'Нашим поколењима је суђено да претуре преко главе крупне догађаје. Идемо да видимо како ће се они завршити. Што се мене тиче, ја ћу полако, паметно, као што ме знате; али нећу ни сада, као што нисам никада, ни помишљати да себе склањам од судбине која прати цео народ.'
На фронту се гинуло, а поред Димитрија нашла су се и његова браћа Владимир и Стеван. Због тога су у Врховној команди размишљали да истакнутог политичара сачувају повлачењем из првих борбених редова, али им је на ту могућност Димитрије, резервни поручник Првог пешадијског пука, одговорио: 'У овим судбоносним данима моје место је на фронту.'
Био је затим у свим борбама које је његова јединица против Аустроугара водила на подручју Ваљева и Лајковца у чувеној Колубарској бици, са својим радницима и сељацима за чија се права читавог живота борио. Али ратна срећа му је окренула леђа. Погинуо је 20. новембра на положајима Врачег брда у околини Лајковца, у својој 33. години.
'Случај је хтео да се поред Моравске дивизије налазио и Четврти пешадијски пук у коме су служили Ужичани и Златиборци, Димитријеви земљаци. Вест о његовој погибији муњевито се пронела кроз оба пука. Настала је права узбуна. Те ноћи међу ратницима владала је велика потиштеност и туга. Смрт истакнутог социјалисте нису оплакивали само његови саборци, као да је читава Србија туговала. У тој тешкој ноћи као да су одзвањале Димитријеве пророчке речи упућене његовој пријатељици Зофки Кведер Деметровић приликом њиховог растанка на почетку рата: 'Збогом, никада се више нећемо видети! Биће рат, а ја ћу погинути. То знам, засигурно. Тако ми је нешто ледено око срца', бележи књига 'Добростиви и часни путеви господњи'.
Штаб је наредио да се Туцовић сахрани близу места погибије. Извукли су га под кишом куршума. Сахраном је руководио пуковски лекар др Драгутин Владисављевић, Димитријев пријатељ и сарадник. 'Под једним храстом ископана је рака у коју је положен без сандука. По војничком обичају одата му је дужна пошта. Столар из Чачка Ћосић узео је секиру и затесао дрво изнад нове хумке. Ваљевац Читаковић врхом свог бајонета уклесао је речи које издиктирао др Владисављевић: Овде лежи раднички витез.'
извор