Odbrana Beograda 1915.godine
dzumba:
Quote
A da li je maturalni rad dostupan
Па поставио сам га у целини...
Perun:
Odlično, hvala
JASON:
Jедна ноћ, под ураганском ватром непријатељске артилерије на Дедињу и Торлаку
Из дневника једног добровољца
Дедиње, 27. септембра 1915.
Београд више није наш! Од јуче, како са наших положаја видимо, ка Двору се вију две заставе: немачка и аустријска. Нису то оне мале црвено-жуте заставице које су Немци истицали на угловима улица да обележе које су делове вароши заузели. Те су нам заставице биле врло добро познате, јер смо их често скидали у контрајуришу. Над Двором су се вили државни стегови, а то је значило да је над Београдом наша власт престала.
Ноћ је прошла на миру; са наших положаја увијених у таму лево и десно од Торлака посматрамо мртву силуету Београда. У мраку, неосветљен, без знака живота, ту испод наших ногу, Београд је изгледао као стари витез који је борећи се најзад морао пасти! Ноћ тужна. У овој ноћи чудно пада киша као да небо плаче над једном узвишеном жртвом…
Београд је с наших положаја изгледао пуст. Нигде светлости. Киша је погасила пожаре који су већ догоревали на Дунавском кеју. Иако смо добили смену, ипак нисмо одлазили с положаја; хтели смо да се нагледамо нашег Београда макар и у тами; чинило нам се да је то, можда последња наша ноћ.
----------
Свиће. Свиће увелико, а јутро оловно и тешко пало по земљи и не диже се; небом се ваљају повесма тешких облака… На Великом Врачару већ се чују пушке. То Аустријанци нападају целом дивизијом на батаљон Љ. Недељковића који је свој штаб сместио на свога коња, па тако сам, кроз кишу олова и железа, јури од чете до чете. Испод Дедиња, непрегледне масе Немаца; чекају.
----------
Отпочео је ураган. Прво опрезно и лагано, затим све брже, све јаче и страшније. Гранате из топова најтежег калибра раздиру утробу земље. Кад се пламен везао с ниским јесењим небом, и кад је врх Дедиња утонуо у маглу, полетеше над њим, сасвим ниско немачки аероплани. Њихови извиђачи злокобно управише своје погледе на наше ровове.
- Још смо ту! Удрите даље...
И злоба тешке артилерије удвостручи се. Око подне, Немци су тукли батеријским плотунима: по четири метка одједном. Све један до другог. И то на неколико група. До тога тренутка, између нас и њихове пешадије, коју смо јасно видели у Топчидеру, на, друму и речном кориту, била је спуштена завеса: бараж њихове артилерије. Али око 1 сат и десет минути, настала је чудесна појава; као да је жива, та завеса од врелог гвожђа крете напред, а за њом пешадија. Пламени вал је био незадржив. И сад у колико је немачка пешадија ишла уз брдо, у толико се испред ње, увек на тачном одстојању, помицала она паклена завеса и чистила јој пут. Изгледало је као да немачка пешадија пред собом гура један огромнм пламени ваљак који на своме путу све смлави, а онда пешаци изађу на чист положај. Око 2 часа, када је тај ваљак смрти, сачињен од врелога гвожђа прешао преко врха Дедиња,Немци се тек онда решише да изврше јуриш, на водове који су већ давно били мртви! Тако је пало Дедиње, сагорено непријатељском артилеријском ватром. Дедиње које је одбило претходног дана четири јуриша надмоћне непријатељске пешадије.
Торлак, 28. септембра 1915.
Торлак је доживео један мучан дан. Штаб у школи нема никакве везе с јединицама које су од јутрос у непрекидним борбама. Реч 'борба' је у овом тренутку врло слаб израз; то што се од јутрос дешава на положајима испод Торлака, то је пакао. Од Душанове улице, преко Крагујевачког ђерма, Дедиња и Лисичјег потока, нема комада земље на коју не падне немачка граната. Људи који су у томе појасу смрти, треба већ давно да су мртви. Немци на то и рачунају, а највише рачунају на то, да удаље штаб одбране са Торлака, јер им овај сада сувише смета, сувише је близу борбене линије. Сам командант, генерал Живковић и његов начелник, потпуковник Лазаревић умало јуче нису страдали код Стефановића механе, били су на самоме друму у стрељачком ланцу, кад се горе о друма указаше једна кола која су возила неку избегличку породицу; таман су кола наишла поред генерала и његовог начелника, кад под њих паде једна граната и диже све у ваздух. Била је то породица једног београдског апотекара. Генерал Живковић нареди неким војницима да лешеве покрију њиховим покривачима...
Немци рачунају да својом артилеријом униште нерве наше пешадије, али су до данашњег дана успели да покидају само телефонске жице. Данас штаб на Торлаку већ нема веза с бојиштем. Узалуд телефонисти дозивају поједине команданте; нико се не одзива из борбене линије. Генерал Живковић више и не наваљује на то; он јасно види и чује један други одзив, чује тресак немачких граната готово испод својих ногу. Штаб је готов да иде даље, коњи су оседлани, архива смештена у сандуке, телефонске жице увијене на котуре, апарати у рукама телефониста.
Али, генерал још не одлази; нико из његове околине и не наваљује на то. Око штаба је окупљен један мали Београд. Избеглице, којима је тешко да се растану од својих домова, слегле су се са својим стварима око штаба и охрабрени присуством генераловим очекују. Верују још у исполинску снагу наше војске, и надају се, ако не до мрака, а оно бар до сутра, да ће наши са противнападом пребацити Немце и Аустријанце преко Саве и Дунава. Али се та нада потпуно расплину пред вече, кад са Торлака кретоше пут Раље мисије француска, енглеска и руска.
Одоше опростивши се са свима из штаба, а за њима одмах кретоше и колоне избеглица. Кад је пало вече, на Торлаку оста сам генерал са својим синовима, и штабом и храбра учитељица, г-ђа Домановићка са својом децом. Неколико пута раније, генерал је наваљивао на г-ђу Домановић да се уклони с децом и да напусти школу. На сваки такав савет, г-ђа је одбијала: Не! Њен поглед као да је говорио: И ви нећете отићи до последњег тренутка са своје позиције.
Кад је пала ноћ, генерал није, као по обичају, сео поред наложене ватре код капије, на главном улазу. Дотле, то је било његово највеће задовољство. После напорног рада, пред вече, дао би знак ордонансу Лази, да му ложи ватру у авлији. Кад би се ватра добро разбуктала, он би тада изашао из своје собе за рад, и ту око ватре, отпочео би да прима. Тада је разговарао са свима; својим командантима, са ордонансима, са гостима, с трећепозивцима који су се преко целога дана излежавали у јарузи иза школе, и припуцавали на немачке аероплане, и са избеглицама, које је пут наводио баш поред генералове ватре. Али вечерас, свега тога нема; последња избеглица већ је давно иза Раље, а трећепозивци су изгубљени у окршају који се непрестано води на Ерином брду, Дедињу, на Стражевици.
Пожари из центра вароши пренели су се и на периферију. Генерал гледа како пламте топовске шупе и болнице на Врачару. У колико више пада ноћ, у толико је пушчана и митраљеска ватра све ближа. Гранате већ захватају и само теме Торлака и падају у Јаругу према селу Јајинцу. Једнога тренутка, висока фигура генералова нагло се пови. Уз страховито шиштање, једна граната удари у кров школе где је био смештен штаб. За овом је имала доћи друга, па трећа и тако редом док од зграде не остане ни камен на камену. То беше довољно генералу да строжијим гласом помене г-ђу Домановићку, да је време да напусти сигурну гробницу.
А он, он се врати на своје омиљено место на улазу, седе поред незапаљеног огњишта и оста тако дуго у ноћ, замишљен и запет неким мучним мислима о Београду, који је пламтео у ватри ту, испод његових ногу.
Бoгосав Р. Војновић – Пеликан
JASON:
Основна школа на Торлаку где је 1915. г. био смештен Штаб одбране Београда, ђенерала Михаила Живковића.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
JASON:
Jуначко дело г-ђе Јелене Милутиновић у борбама на Дунавском кеју
Број жртава који је пао за част Београда непрегледан је. Али и поред ових знаних јунака још је више оних чијих се имена можда нико неће сетити, оних који су остали непознати и незнани и чија дела још само живе у сећањима оних које је случај у њихову близину донео. Нису у одбрани Београда учествовали само војници. Исто је тако велики број добровољаца, жандарма, комита, финансијских стражара који су ту одбрану по дужности или добровољно појачали. Али и изнад њих издвајају се још мало знане, или сасвим незнане, херојске фигуре стараца, жена, деце које је једна бескрајна љубав унела у редове бранилаца престонице и међу којима ретка сећања на њих блистају као у ореолу.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Страховита грмљава топова која је завила Београд, нарочито његове крајеве крај Саве и Дунава, у облаке дима и пламена, објавила је 5. октобра (по новом), почетак Макензенове офанзиве. У ноћи се сијало небо над Бежанијом и дунавским обалама од топовског пламена.
У зору 6. октобра, после мањег прекида, ватра немачке и аустријске артилерије претворила се у бескрајну тутњаву. То је била 'бубњарска ватра' у којој се поједини звуци нису могли разликовати. Од експлозија зрна од по 420 и 305 мм тресао се цео Београд као под ударима најјачег земљотреса. Цела дунавска обала била је у пламену од тешких разорних зрна.
10. кадровски пук којим је командовао тадашњи потпуковник г. Миливоје Момчиловић (сада генерал у пензији) имао је да прими на себе главни удар. Доњи град до куле Небојше држао је његов 1. батаљон под командом тадашњег мајора (сада пуковника) г. Љубомира Јовановића, 2. батаљон, којим је командовао тадашњи мајор (сада пуковник) г. Драгутин Гавриловић бранио је Дунавски кеј од Небојше куле па до стругаре Прометне банке, док је трећи батаљон под командом данашњег бригадног генерала г. Михајла Милићевића држао положаје од стругаре до Новога гробља.
Цео 6. октобар и целу следећу ноћ трајало је беспрекидно бомбардовање, које је десетковало одбрану београдску. На Дунавскоме кеју, који је највише био изложен ватри, војници су прешли у прве заклоне ископане готово у води иза жбуња на самим ивицама Дунава, јер се у задњим заклонима на које је била сконцентрисана ватра није могло одржати.
Искрцавање Аустријанаца на Дунавском кеју
У ноћи између 6. и 7. октобра пошто су све везе биле прекинуте и сви ровови и заклони порушени и изривени, после извиђања које су извршили аустроугарски патролни чамци, изненада кренуо се из рукавца Дунава, преко пута Дунавског кеја, цео један понтон, препун војника, вучен моторним чамцем. Овај понтон пристао је уз кеј, док су два монитора топовском и митраљеском ватром из непосредне близине обасипали обалу, тако да се нико од бранилаца није могао појавити.
Два батаљона аустро-угарске пешадије, са којима је пошао и један немачки пуковник, помоћник начелника штаба Макензеновог, искочила су на обалу и ту је настало гушање и бајонетска борба. Аустријанци су потисли једну чету из 2. батаљона која се ту налазила и заробили поручника Дуњића са више војника, док су други одступили.
Ова два батаљона аустријска, која су се прва искрцала на тло Београда, продрла су до кафане Шарана и ту се укопала. Док су Аустријанци продирали ка Шарану стигао је у помоћ сремски добровољачки одред под капетаном (сада пуковником) г. Игњатом Кирхнером и две чете жандарма, којима су командовала два стара жандармеријска капетана. Жандарми су били покупљени из целог Београда са улица, где су били на дужности, и сад уведени у борбу.
Контра-напади жандарма и добровољаца
Капетан Кирхнер са добровољцима и жандармима извршио је неколико контранапада, али није успео да баци Аустријанце у Дунав, јер су преко реке непрекидно нова појачања стизала. У овим борбама добровољци и жандарми чинили су невиђена јунаштва. Сам капетан Кирхнер био је тешко рањен. Метак му је преломио ногу.
У зору Аустријанци су заузели железничку пругу и један део 1. чете 2. батаљона 10. кадровског пука, која је била овим нападом расцепљна, одступао је ка Стругари, где се налазио и део Сремског одреда са потпоручником Бркићем.
Аустријанци не знајући да је Стругара поседнута пошли су у зору у густим стрељачким стројевима ка њој, остављајући за леђима целу мрежу вештачких базена за прављење леда.
Војници из 10. пука под командом потпоручника г. Ђорђа Роша и сремски добровољци потпоручника Бркића сачекали су да Аустријанци приђу само на неколико десетина метара, одељени од њих једним дубоким јазом и онда су отворили страшну ватру, која је за неколико минути покосила преко 200 аустријских војника, док су се остали спасли у паничном бегству.
Митраљези 10. пука под командом потпоручника г. Младена Жујевића са кућа су тукли аустро-угарске чете које су наступале. У тим борбама у зору 7. октобра, међу безбројним жртвама, разнела је граната главу потпоручнику Милану Ерићу, чији је брат Максим Ерић остао рањен,без ока.
Борбе око железничке пруге
На аустријске трупе на Дунавскоме кеју вршени су непрекидни контра-напади и наше су трупе испадале из улица, кроз дворишта и налетале на пругу на коју су Аустријанци свугде поставили митраљезе. У том гушању и комешању два вода из 10. пука потпоручника г. Војислава Ковачевића (који је нешто касније тешко рањен у ногу) и потпоручника Милутина Станића прошла су иза пруге и нашла се иза леђа Аустријанаца. Потпоручник Станић је тешко рањен у овој борби, и десетковани водови су једва успели да се повуку натраг.
У овим борбама један метак је готово заклао резервног потпоручника г. Живојина Швабића, који је и поред ове тешке ране ипак остао у животу. Код кафане Јасанице сконцентрисано су чете 10. пука под командом тадашњег мајора г. Драгутина Гавриловића да се изврши нов контра-напад. У помоћ је стигао и један батаљон 7. пука 2. позива.
Две чете 7. пука и једна из 10. пука које су од кафане Јасеница јурнуле ка прузи биле су готово уништене ватром аустријских митраљеза.
Сремски добровољачки одред, којим је сада командовао капетан Кезић и оно две чете жандарма вршиле су нападе из кућа на пругу. Жандарми и добровољци су са прозора бацали бомбе на Аустријанце и при томе је на једном прозору погинуо један жандармеријски капетан, док је други тешко рањен.
Пред судбоносни јуриш
Све су ове жртве биле узалудне. Аустријанци су се упорно држали, и њихова артиљерија засипала је стално ватром цео онај крај где су се наше трупе налазиле. Око подне стигао је са два вода појачања из 3. батаљона 10. пука потпоручник Пера Павловић.
Било је 2 часа по подне када је пуковник г. Драгутин Гавриловић окупио око себе код кафане Јасенице остатке свога батаљона, остатке двеју жандармеријских чета и два вода потпоручника Павловића. Војници су гледали у свога команданта осећајући да сада одсудни час долази. У сред прскања шрапнела и звиждања зрна заорио се глас пуковника Гавриловића:
Војници!
Извештавам вас да је Врховна команда избрисала из бројног стања наш пук и да га је жртвовала за част Београда. Ви немате више да водите рачуна о својим животима, јер они не постоје.
Језа узбуђења прешла је у борбеној грмљави кроз скупљене војнике. Командант је даље говорио и саопштавао да се сада последњим контранападом морају бацити Аустријанци у Дунав. Узвикнуо је:
Живео Краљ, живео Београд....
Овај се узвик поновио из неколико стотина осушених, промуклих грла.
Аустријска ватра постајала је све јача, јер су се њихове чете дочепале робијашких башти и већ пеле уз Мали Калемегдан. За три часа по подне био је заказан општи напад и само неколико десетина минута делило је војнике од овог последњег покоља.
Окићени цвећем војници полазе у смрт
У улици Риге од Фере где су војници окупљени очекивали почетак напада била је једна цвећарска радња. Једним ударцем ноге разбио је потпоручник Рош излог и сви се војници искитили белим каранфилима да окићени пођу у смрт.
У овоме тренутку указао се у улици Риге од Фере један старац са пушком у руци.
-Где су Швабе? викао је из свег гласа.
Када га је један официр упитао шта хоће, старац је рекао да му је један син погинуо у Балканском рату а други је пао на Гучеву.
- Овога тренутка ударила је граната у моју кућу, убила ми жену и последње дете. Немам више никога. Зашто и ја више да живим?
Јурнуо је кроз плотове и пре него што је успео да освети своје, пао је изрешетан, као и хиљаде незнаних хероја.
Смрт потпоручника Павловића
На два три минута пре 3 часа излетео је потпоручник Пера Павловић са три вода из улице Риге од Фере и појурио ка робијашким баштама, док је потпоручник Ђорђе Рош повео друга три вода на барикаду, одмах ту у близнии, до које се цео терен плавио од униформа мртвих жандарма. Код барикаде лешеви су лежали један преко другога. Војници скачући на барикаду, да би јуришали на пругу гинули су у лету и падали преко мртвих жандарма.
- Погибе потпоручник, заорио се крик.
Потпоручник Пера Павловић кога је метак ударио у уста пресечен у скоку срушио се уназад раширених руку. Његов друг потпоручник Рош повео је војнике на јуриш преко барикаде, али зрно које га је погодило кроз врат бацило га је доле на гомиле мртваца.
Без официра војници су наставили сами јуриш и за тренутак овладали пругом, да је одмах затим под силном навалом изгубе. Ретки су били они који су се из овог јуриша вратили. Војници су понели тешко рањеног потпоручника Роша, коме је крв шибала из пробушеног врата у снажним млазевима у натраг. Нигде није било превијалишта, јер, да би се штедели борци наређено је да се лаки рањеници сами спасавају, а да се тешки остављају.
У улици Риге од Фере лежао је тешко рањен у главу пуковник г. Гавриловић, нешто даље био је такође тешко рањен командир 1. чете капетан Александар Ресимић. Војници су оставили свога рањеног водника да би изнели команданта.
Превијалиште г-ђе Милутиновић
Остављeн на земљи потпоручник Рош се вукао док га нису нашли неки жандарми и понели у Душанову улицу бр. 6. где су били остатци палате принца Евгенија Савојског. Ту под дебелим сводовима било је једно необично завојиште.
У кући бр. 4 становала је г-ђа Јелена Милутиновић, чланица Народног позоришта и супруга г. Добрице Милутиновића. Када је почело бомбардовање она се, као и сви становници из околних кућа, склонила под сводове палате Евгенија Савојског. Гледајући на улицу којом су се вукли рањеници, без помоћи, у крви, изнемогли, г-ђа Милутиновић се сетила да је њен станар, један Чех, лекар, оставио у својој соби масу завоја, фачли, вате, јода. Отрчала је у свој стан и донела сав тај завојни материјал и са г-ђом Вукосавом Попадић, пок. Олгом Јовановић и Ленком женом једног комите импровизовала завојиште. Прве су рањенике морали да зову, а други су већ сами долазили. Десетине су њих ове четири храбре жене превиле. Ту су војници донели пуковника г. Гавриловића, капетана Ресимића и најзад је донет и потпоручник Рош.
Команданта већ превијеног однели су војници даље, капетан Ресимић је са завојем отишао сам пешке, док је потпоручник Рош лежао беспомоћно, урлајући страшно од болова на земљи. Није било више кога да га носи, а Аустријанци су све ближе долазили. Г-ђа Милутиновић је истрчала тада на улицу и угледала једног заробљеног Чеха, који је још носио пушку. Зграбила га је за раме и позвала је још и три жандарма који се у близини указали.
Када их је увела под свод, дограбила је једна врата и скинула их са шарки. На ова врата наредила је да положе рањеног официра и да га понесу. Три жандарма и заробљени Чех понели су врата на којима је лежао потпоручник Рош већ у заносу. Напред, пред вратима са крвавнм теретом ишла је г-ђа Милутиновић са молитвеником у руци из кога је читала непрекидно молитве, док се над улицама распрскивали шрапнели и рушили кровове кућа.
Пуна три часа ишао је овај необичан спровод кроз улице београдске под страшном ватром. Војници су сваких десетак корака застајали, да се одморе и они и рањеник.
Најзад већ у сумрак стигао је спровод у Војну болницу на Врачару где су три америчка лекара др Рајан, др Бизл и др Донован, крвавих руку и кецеља, на шест операционих столова непрекидно оперисали при светлости карбидских лампи. Сваких четврт часа изношене су напоље корпе пуне одсечених руку и ногу.
Усред јаука чуо се и љутити глас капетана Кирхнера, кога због фрактуре нису хтели да евакуишу, а за кога је ропство значило вешала. Једна жена, која га је први пут неговала када је био рањен 1914, у последњем тренутку појавила се у болници и спасла га натоваривши га на фијакер, који је успела да добије.
Г-ђа Милутиновић предавши овога рањеника лекарима вратила се мирно са својим молитвеником кући кроз улице у којима се још очајничка борба водила. Сем оних које је она тога судбоносног дана спасла њен дивни подвиг остао је непознат за све друге. – Станислав Краков (1930)
Navigation
[0] Message Index
[*] Previous page