PALUBA

Prateći tokove vojne misli, tehnički i tehnološki razvoj, u Srbiji se, uprkos protivljsnju konzervativnih generala, počelo raditi na modernizaciji vojske. Rezultat takvih stremljenja bile su konkretne mere u pripremama za uvođenje vazduhoplovstva. Potvrda savremenosti vojne misli jeste napis u francuskom „Tehnološkom biltenu", broj 9 iz septembra 1902, u kojem se navodi da „osim u zemljama koje prednjače u razvoju vazduhoplovstva (Francuska, Nemačka, Rusija, Velika Britanija), uz Španiju, Portugaliju, Dansku, Rumuniju, Japan, i Kraljevina Srbija već duže vreme radi na uspostavi vojnog vazduhoplovstva, nastojeći da obrazuje vojnu aerostatsku službu prateći značaj i razvoj njenih sredstava".

Jedan od tadašnjih najobrazovanijih srpskih oficira, pukovnik Miloš Vasić, u svojstvu ministra vojnog, predviđajući formiranje vazduhoplovnih jedinica, doneo je 1900. godine odluku da se pristupi školovanju vazduhoplovnih stručnjaka. Konkretni koraci za uvođenje vazduhoplovstva u Srpsku vojsku preduzeti su 1901. godine, upućivanjem kapetana Koste Miletića na školovanje u Rusiju.

Vojska Kraljevine Srbije je po „Zakonu o ustrojstvu vojske" iz 1901. godine dobila savremenu organizaciju. Sa takvom organizacijom, samo neznatno izmenjenom 1904. i 1905. godine, ušla je u balkanske ratove. Promenama je bila predviđena nabavka nove inžinjerijsko-tehničke opreme, a u okviru toga i balona i prateće tehnike.

Pukovnik Borivoj Nešić, vojni pisac, u januarskom broju „Ratnika" iz 1904. u članku „Nekoliko reči o primeni aerostata kod vojske a posebice kod nas" naiisao je: „Stanje u kome se sada nalazi naša aerostatika pitanje je dosta povoljno. Njegova ratna primena u većini operacija je već u ratovima ogledana. S te strane je upotreba aerostata obezbeđena, te se aerostatske komande uvode i kod malih država, koje ne mogu da troše grdne sume na unapređenje aerostata, nego radije primaju sve što je radom i opitima kod velikih usavršeno, oprobano i izvedeno. U red tih država dolazi Srbija, pa bi prema tome i ona trebalo da se koristi ovim povoljnim ratnim sredstvom... Naša je želja da za ovu korisnu novinu, koja je u primeni kod sviju većih evropskih država, zainteresujemo i nadležne faktore, da bi se o njoj počelo misliti i pokušala njena primena kod nas. Primena aerostatike ne bi bila vezana za velike troškove. Po računu koji je podneo ovoj komandi naš prvi aeronaut inžinjerijski kapetan Kosta Miletić, prvo osnovno uređenje aerostatske komande kod nas ne bi stalo srpsku državu više od osamdeset hiljada dinara. Sa ovom sumom mi bismo dobili aerostatski park sa dva balona i celog potrebnog pribora za dobivanje vodonika, držanje u vazduhu i spuštanje balona. Mala suma prema velikoj dobiti koja je u izgledu. U interesu vojske, u interesu inžinjerije i moguće koristi od nje, trebalo bi sumu žrtvovati, a svi su izgledi da ona ne bi bila bačena u Maricu".

Planom modernizacije Srpske vojske iz februara 1905. godine ponovo je predviđeno formiranje vazduhoplovnih jedinica. Tada je generalštabna komisija, koja je sastavljala program za tehničku modernizaciju, zaključila „da treba ustrojiti vazduhoplovnu komandu koja bi imala potrebna odeljenja za svaku višu komandu". Komisija je smatrala da bi vazduhoplovna komanda, pored osnovnog zadatka - izviđanja iz vazduha, trebalo „da u mirno vreme posluži i za ispitivanje meteoroloških pojava za Geografsko odeljenje Glavnog generalštaba, kao i za druge naučne i privredne potrebe". Zaključci komisije, ostali su na papiru, jer se u vezi sa njihovim sprovođenjem ništa nije radilo sve do 1908/1909. godine.


Školovanje letačkog kadra

Prvi pilot balona - Kosta Miletić

Prvi školovani vazduhoplovni stručnjak u Srbiji je kapetan Kosta Miletić. On je od 14. februara 1901. do 12. novembra 1902. godine pohađao u Rusiji Tehničku aeronautičku školu. Osposobljen je za pilota vezanih i slobodnih balona i za rukovanje golubijom poštom.

[attachment=1]

Kosta Miletić je rođen u Aranđelovcu 21. septembra 1874. godine. Posle sedmog razreda gimnazije upisao se u 25. klasu Vojne akademije i završio js 1895. godine, kao peti u rangu. Službovao je u pešadiji, zatim je preveden u inžinjeriju.
Završio je vojnotehničke vazduhoplovne studije u Rusiji sa odličnim uspehom, kao drugi u rangu. Tokom školovanja upravljao je balonom na manevrima Kijevske armije i postigao visinu 1.100 metara, dolet od 180 kilometara i pritom slao izveštaje po golubovima pismonošama.
Posle povratka u Srbiju, kapetan Miletić raspoređen je u Inžinjerijsko-tehničko odeljenje Ministarstva vojnog. Sastavio je predlog za formiranje jednog balonskog odeljenja, koji je zbog nedovoljne zainteresovanosti nadležnih odložen u arhivu, da sačeka bolje dane. Izradio je i projekat i pravila za golubiju poštu. Prvu stanicu golubije pošte formirao je 1908. godine. Organizovao je priireme i kupovinu prvih balona za Srpsku vojsku 1909. godine. Formirao je balonsko odeljenje. Leteo je prvim balonom, koji je dobio naziv „Srbija", odmah posle nabavke 19. airila 1909. To je bio prvi let srpskog vazduhoplova sa srpskim obeležjima.

[attachment=2]

Po izbijanju Prvog balkanskog rata, kapetan Miletić je učestvovao u Kumanovskoj bici, kao komandant bataljona. Za uspešno izvedene akcije i iskazanu hrabrost unapređen je u čin majora. Posle toga se vratio u Skoplje, radi priprema za formiranje vazduhoplovne komande. Naređenjem vojvode Radomira Putnika od 24. decembra 1912. godine postavljen je za komandanta Vazduhoplovne komande, prve vazduhoplovne jedinice Srpske vojske. Od tada do jula 1916. godine bio je na čelu srpskog vazduhoplovstva. Posle završetka Prvog svetskog rata penzionisan je u činu pukovnika. Umro je 1953. godine u Beogradu.


Prvi piloti aviona

Prošlo je deset godina od školovanja Koste Miletića do novog konkursa za školovanje vazduhoplovaca. U „Pravilu o izboru, odašiljanju, dužnostima i prinadležnostima vojno-državnih pitomaca", od 11. decembra 1911. godine, bilo je predviđeno i školovanje pitomaca za vazduhoplovstvo. Iako je do tada već došlo do ekspanzije u razvoju i primeni aviona, u normativno-pravnim rešenjima nije bilo jasno odvojeno vazduhoplovstvo od avijatičarstva, odnosno avijatike i pilota aviona. Zbog toga je dolazilo i do nejasnoća kad je reč o izboru kadra.
Prvi konkurs za pitomca avijatičara bio je 19. maja 1911. godine, na izričito insistiranje kralja Petra I Karađorđevića. Trebalo je da se na školovanje za pilota aviona pošalje u Francusku jedan niži oficir. Odabran je poručnik Đorđe Blagojević, ali iz nepoznatih razloga on nije upućen na školovanje. Odluka o školovanju pitomaca za avijatičarstvo realizovana je tek kada je aprila 1912. godine ministar vojni dobio kredit od 30.000 dinara za „avijatiku", kako su tada nazivali vazduhoplovstvo. O tome „Politika" od 18. aprila 1912. godine piše: „Ministar vojni dobio je vanredni kredit od 30.000 hiljada dinara za vojnu avijatiku. Taj novac upotrebiće se za slanje naših oficira i podoficira u Francusku državnu školu avijatike. Naši pitomci otputovaće za koji dan".
Na osnovu konkursa Ministarstva vojnog Kraljevine Srbije od 22. februara 1912. godine odabrano je šest pitomaca: poručnici Miloš Ilić i Jovan Jugović, potnoručnik Živojin Stanković, narednik Mihajlo Petrović i podnarednici MiodragTomić i Vojislav Novičić. U francuskom gradiću Etamp, nedaleko od Pariza, 21. maja počeli su sa letačkom obukom i uspešno je završili 8. septembra 1912. godine.


Mihajlo Petrović, narednik-pilot

Mihajlo Petrović je naš prvi školovani pilot aviona. Završio je francusku pilotsku školu „Farman". Njegova pilotska diploma FAI (Međunarodne vazduhoplovne federacije) nosi broj 979 od juna 1912. godine, a kod nas broj jedan.
Mihajlo Petrović rođen je u selu Vlakča nedaleko od Kragujevca 14. juna 1884. godine. Posle osnovne škole, koju je završio u rodnom selu sa odličnim uspehom, upisao se u Vojnozanatsku školu u Kragujevcu. Školu je napustio na sopstveni zahtev u petoj godini učenja i otišao u Rusiju sa željom da završi tehničku školu ili neko vojno učilište. Tamo se razboleo. Kad je ozdravio, odlučio je da se vrati u Srbiju.
Posle povratka iz Rusije 1903. godine upisao se u artiljerijsku podoficirsku školu u Kragujevcu. Nakon završetka školovanja 1905. godine raspoređen je na službu u gardijsku jedinicu u Nišu. Iako po profesiji vojnik, u duši je bio umetnik - slikao je i pisao pesme. Iz Niša je premešten u Kragujevac, a zatim u Beograd. U čin narednika unapređen je 1910. godine. Početkom 1912. godine na konkursu za iilote izabran je u prvih šest pitomaca.
Posle dolaska u Francusku, krajem maja 1912. godine, raspoređen je u pilotsku školu „Farman". Instruktori su odmah zapazili njegovu izuzetnu nadarenost za letenje. Čuveni francuski pilot Broden, koji je pratio njegove prve letove, rekao je za Petrovića da će „biti as, jer je miran i prezire smrt".
Već posle dvadesetak dana obuke Mihajlo Petrović izveo je samostalan let. On je prvi iz grupe naših pilota poleteo. Taj događaj izazvao je izuzetnu pažnju, pa je dopisnik pariskog lista „Figaro", koji je prisustvovao letu, napisao obimnu reportažu o „neustrašivom i divljenja dostojnom letu srpskog seržanta."

[attachment=3]

Krajem juna Mihajlo Petrović ispunio je sve uslove i nakon polaganja, 22. i 23. jula, noložio je ispite za dozvolu pilota. On je prvi srpski pilot sa diplomom. O njegovom talentu dovoljno govori činjenica - zvanje pilota dobio je mesec dana pre ostalih srpskih pitomaca.
Posle povratka u Srbiju, baš u vreme kada je počeo Prvi balkanski rat, narednik Petrović je sa ostalim vazduhoplovcima uključen u pripreme za angažovanje u ratnim dejstvima. Prvi je u Srbiji 10. decembra 1912. godine leteo na jednom od nabavljenih aviona. U toku januara 1913. godine održavao je trenažu na aerodromu Trupalsko polje kod Niša. Bio je oduševljen kada je saznao da će biti u sastavu Primorskog aeroplanskog odreda.

Sa Primorskim aeroplanskim odredom došao je na aerodrom Barbaluši nedaleko od Skadra. Poginuo je na borbenom zadatku. Jak udar vetra prevrnuo je njegov avion, remen kojim je bio vezan za sedište pokidao se i on je ispao iz aviona. Tada piloti nisu nosili padobrane. Narednik Mihajlo Petrović sahranjen je pored crkve u selu Barbaluši 21. marta 1913. godine. Posle završetka balkanskih ratova njegovo telo, uz najviše počasti, preneto je i sahranjeno na cetinjskom groblju. Tu je prvi pilot počivao sve do 1931. godine. Tada je na zahtev porodice prenet i sahranjen u porodičnu grobnicu na Novom groblju u Beogradu.


Jovan Jugović, poručnik-pilot

Jovan Jugović, vazduhoplovni poručnik-pilot, sa diilomom FAI broj 1.013 iz avgusta 1912. godine, drugi je naš pilot aviona školovan takođe u školi „Farman". Rođen je u Beogradu 28. decembra 1886. godine u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju 1903. godine, a zatim vojnu akademiju. Kao mlad inžinjerac je pre upućivanja u pilotsku školu službovao u Ćupriji i Nišu.

[attachment=4]

Nakon formiranja Vazduhoilovne komande Srpske vojske 24. decem-bra 1912. godine bio je komandir Aeroplanske eskadre (odeljenja), a posle toga komandir Balonskog odeljenja, sa kojim je učestvovao u Drugom balkanskom ratu. Izviđao je neprijateljeve položaje u Mačvi 1914. godine, gde js ispoljio izuzetnu hrabrost i požrtvovanje izvršavajući zadatke u uslovima jake artiljerijske vatre neprijatelja. Posle povlačenja Srpske vojske na Krf i dolaska na Solunski front, marta 1916. godine, premešten je u štab Aeroplanske eskadre, gde je neko vreme bio zastupnik komandanta.
Posle povratka sa Solunskog fronta postavljen je za komandanta Prve vazduhoplovne komande u Novom Sadu, a 1925. godine i komandanta Prvog vazduhoplovnog puka. Dao je veliki doprinos formiranju i jačanju jugoslovenskog vazduhoplovstva. Borio se za afirmaciju našeg vazduhoplovstva u zemlji i inostranstvu. Za vreme vazduhoplovne manifestacije država Male antante septembra 1926. godine poginuo je u vazduhoplovnom udesu na praškom aerodromu. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Po njemu je deo Novog Sada oko nekadašnjeg aerodroma nazvan Jugovićevo.

Miodrag Tomić, podnarednik pilot

Miodrag Tomić, vazduhoplovni podnarednik-pilot, treći je naš školovani pilot aviona, sa diplomom FAI broj 1.026. Završio je francusku vazduhoplovnu školu „Blerio", avgusta 1912. godine. Rođen je 17. maja 1888. godine u Stragarima nedaleko od Kragujevca. Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u Kragujevcu, a potom je 1905. godine stupio u podoficirsku školu. Posle školovanja kratko je službovao u pešadiji, a zatim u Kraljevoj gardi.
Tomić se obučavao u pilotskoj školi „Blerio" koja je bila znatno teža od škole „Farman", jer su pitomci svoja letačka znanja i iskustva sticali na avionima jednosedima, pa je proces obuke bio znatno sporiji. Ali, Tomić je sve elemente obuke savladao uspešno i već avgusta 1912. godine položio ispit i dobio diplomu pilota. Posle povratka u Srbiju istakao se u izviđačkim letovima u balkanskim ratovima 1913. godine.

[attachment=1]

U Prvom svetskom ratu bio je naš najuspešpiji pilot. Uspešno je izvršavao izviđačke zadatke. Prvi je učestvovao u bombardovanju neprijateljevih položaja i u vazdušnim borbama. Oborio je tri neprijateljeva aviona.
Krajem 1915. godine pri povlačenju Srpske vojske preko Albanije izvršavao je borbene zadatke oko Skadra. U decembru 1915. i januaru 1916. godine izveo je desetak letova u veoma složenim meteorološkim uslovima, prevozio ranjenike i bolesne, državnu blagajnu, arhivu i poštu. Prilikom leta 23. januara iznad grada Lješa vetar je uništio njegov avion.
Tokom Prvog svetskog rata bio je pilot i na Zapadnom i na Solunskom frontu. Sa svojim avionom spad učestvovao je u proboju Solunskog fronta i posle oslobođenja otadžbine preleteo u Novi Sad. Tomić je jedini od prvih šest naših pilota koji je ostao na dužnosti u vazduhoplovstvu do Aprilskog rata 1941. godine. Za vreme Drugog svetskog rata bio je u zarobljeništvu, a potom je otišao u SAD. Umro je u Čikagu 1962. godine.


Živojin Stanković, potporučnnk-pilot

Živojin Stanković, vazduhoplovni potporučnik-pilot, četvrti je naš školovani  pilot,  sa diplomom broj 1.027 francuske pilotske škole „Blerio" iz avgusta 1912. godine. Rođen je 19. septembra 1885. godine u Knjaževcu. Posle završetka gimnazije 1903. godine stupio je u vojnu akademiju. Nakon završetka akademije službovao je u artiljeriji do 1912. godine. Tada je sa prvom klasom pitomaca upućen u Francusku na školovanje za pilota.

[attachment=2]

Za vreme balkanskih ratova, tokom opsade Skadra, izveo je sa Tomićem prvi uspešan izviđački borbeni let naše avijacije. Leteo je i u Prvom svetskom ratu od 1914. do 1916. godine. Posle reorganizacije Srpske vojske i vazduhoplovstva na Solunskom frontu postavljen je za komandira Aeroplanskog depoa. Razboleo se i početkom 1918. godine umro u engleskoj vojnoj bolnici na aerodromu Vertekop u Grčkoj.


Miloš Ilić, poručnik-pilot

Miloš Ilić, vazduhoplovni poručnik-pilot, peti je srpski školovani pilot aviona, sa diplomom FAI broj 1.028. Završio je francusku pilotsku školu „Blerio" avgusta 1912. godine. Rođen je 3. avgusta 1884. u Šapcu. Vojnu akademiju završio je 1907. godine kao pešadijski potporučnik. Bio je izuzetan sportista.
Početak Prvog balkanskog rata zatekao ga je u Francuskoj. Naime, bio je član komisije za kupovinu prvih aviona za potrebe Srpske vojske. Posle povratka u Srbiju učestvovao je u ratnim operacijama u Primorskom aeroplanskom odredu kod Skadra. U Drugom balkanskom ratu komandovao je Aeroplanskom eskadrom.
Posle balkanskih ratova trebalo je da nastavi usavršavanje na Višoj avijatičarskoj školi u Francuskoj, ali ga je sprečio početak Prvog svetskog rata. Bio je komandir Aeroplanske eskadre u sudbonosnim danima 1914. i 1915. godine. Za vreme rata u pozadini je formirao mehaničarske radionice i depoe u Nišu i Smederevskoj Palanci, a u Požarevcu je osnovao Prvu avijatičarsku školu u Srbiji. Pod njegovim rukovodstvom, vazduhoplovni sastav obučavan je za izviđanje, snimanje terena i bombardovanje iz vazduha. Sa ostalim pripadnicima „Srpske avijatike" povlačio se preko Albanije i posle Krfa stigao na Solunski front.

[attachment=3]

Rešenjem Vrhovne komande Sriske vojske od 4. jula 1916. godine vraćen je u pešadiju. Učestvovao je u borbama na Solunskom frontu do oslobođenja otadžbine. Nakon završetka Prvog svetskog rata je penzionisan. Umro je u Beogradu 7. februara 1960. godine.


Vojislav Novičić, podnarednik-pilot

Vojislav Novičić, vazduhoplovni podnarednik-pilot, šesti je srpski školovani pilot, sa diplomom FAI broj 1.047. Završio je francusku pilotsku školu „Farman" u septembru 1912. godine. Rođen je 4. januara 1886. u Ivanjici. Osnovnu školu završio je u Kragujevcu, a posle trećeg razreda gimnazije prešao je na zanat. U podoficirsku školu stupio je 1904. godine. Posle završetka 1906. godine raspoređen je na službu u artiljeriju, garnizon Niš. Izabran je u prvu klasu naših pilota 1912. godine.

[attachment=4]

Posle povratka u Srbiju bio je pilot u Aeroplanskoj eskadri. Prilikom jednog sletanja na aerodromu Trupalsko polje imao je udes. Avion je uništen, a on je zadobio teške povrede. Dugo se lečio. Ponovo je počeo da leti tek početkom Prvog svetskog rata. Leteo je kao izviđač sa pilotom Živojinom Stankovićem. Sa Aeroplanskom eskadrom odstupio je do Krfa, zatim je bio upućen na Solunski front. Tamo je 1916. godine preveden u artiljeriju. Oboleo je od malarije i umro 9. marta 1917, godine u Bizerti.


Početkom 1913. godine Srpska vojska imala je 12 aviona, što je u to vreme bio impozantan broj. Srpski avioni (osim duksa i farmana VII) bili su najmoderniji avioni kojima je raspolagala Francuska. Broj aviona odgovarao je dvema eskadrilama (dva puta po šest aviona), a po normama smatrano je da bi Srpska vojska srazmerno snazi trebalo da ima četiri eskadrile: po jednu za svaku od tri armije, a četvrta bi bila neposredno potčinjena Vrhovnoj komandi.


Izvor: "Avijacija Srbije i Jugoslavije 1901-1994", autora Zlatomira Grujića

Ovo sam pronašao u časopisu Nedeljne ilustracije iz 1930.

[attachment=1]

Jedna fotografija srpskih avijatičara u Veterkopu, kraj Soluna 1916. godine.

[attachment=1]

Tadija Sondermajer u Francuskoj na stažiranju u poznatoj eskadrili "Rode".

[attachment=1]

Avion Spad, letelište Etomenil, proleće 1918.

Izvor: Knjiga "Tadija Sondermajer", aut. Prof. Radmila Tonković

[attachment=1]

1. narednik Mihajlo Petrović
2. potnarednik Miodrag Tomić
3. potporučnik Živojin Stanković
4. podnarednik Vojislav Novičić
5. poručnik Jovan Jugović
6. poručnik Miloš Ilić

da li neko moze da postavi dve tri fotografije malo veceg formata balona kraljevine srbije

Evo i zanimljivosti kada smo kod balona....Prema nedovoljnim podacima, prvi balon sa ljudskom posadom poleteo je iznad Beograda u oktobru 1873.god.Balonom je leteo francuski balonista Nikola Bede.Poleteo je sa Terazija i uz opste odusevljenje naroda spustio se na Senjaku.A po drugoj verziji je cak i ispod balona vezbao na trapezu.Prema listu "Odjek" iz 1885.godine,Bede je opet svratio u Beograd i 18.avgusta leteo kod Vajfertove pivare :klap......razglednica je sa kraja 19.veka.
izvor: politikin zabavnik

[attachment=1]

https://www.paluba.info/smf/index.php?topic=16553.msg185225#msg185225
Ако те занима та област, сврати до ове адресе.

Љуба

Puno hvala Ljubo.....uhodacu se za neko vreme... ;)

Posto nemamo temu o Mihajlu Petrovicu ovde postavljam fotografiju kako je tadasnja stampa izvestila o njegovoj smrti.

[attachment=1]

http://www.delfi.rs/_img/artikli/knjige/484/o/delfi_krila_srbije_boris_ciglic.pdf

Ovu sliku sam pronašao na internetu ,gde piše da je nastala u Nišu 1918g.Ne navode se imena ljudi na njoj,samo "srpski i francuski vojnici".
Ja mislim da je ovaj srpski vojnik pilot poručnik Miodrag Tomić.Lepo se vidi francuski avijatičarski znak na levoj ruci.Ovakve oznake su na levom rukavu nosili piloti u to vreme.
Francuz drugi sleva je u pilotskoj bundi.
[attachment=1]

Miodrag Tomić posle Drugog Svetskog rata,kao potpukovnik i pukovnik,kraljev adjutant.

[attachment=1]

Поручник Милош Илић, поручник Живојин Станковић и наредник Миодраг Томић испред авиона Блерио 11 у току Балканских ратова.

[attachment=1]

Сондермајери – патриоте и хероји
Аутор: Јово Симишић петак, 05.01.2018.

Тадија, ваздухопловни ас из Првог светског рата, један је од оснивача „Аеропута”, др Роман је утемељивач војне хирургије, мајка Станислава је била храбра болничарка, а Станислав – најмлађи српски војник на Церу

Тадија Сондермајер
[attachment=1]

Година која је иза нас протекла је у знаку обележавања 90 година од оснивања друштва за ваздушни саобраћај „Аеропут”, чији је један од оснивач и дугогодишњи директор био Тадија Сондермајер, најмаркантнија личност у цивилом ваздухопловству Србије и Краљевине Југославије између два светска рата. Оснивању „Аеропута”, је претходио несвакидашњи лични подухват овог ваздухопловног аса из Првог светског рата. Био је то лет авионом „потез 25” од Париза до Бомбаја у Индији и назад до Београда, од 20. априла до 2. маја 1927. године – двадесет дана пре историјског лета Чарлса Линдберга преко Атлантика.

Навршило се 125 година од рођења и 50 година од смрти оснивача „Аеропута” и тим поводом лане је у Београду, на углу Палмотићеве и Улице Косте Стојановића, откривена биста Тадије Сондермајера. У сенци јубилеја остало су сећање на остале чланове ове познате породице, све саме велике српске патриоте и хуманисте, трагичне хероје Првог и Другог светског рата.

Извиђач и први војни пилот

Тадија Сондермајер је рођен у Београду, 19. фебруара 1892, где је матурирао у Другој београдској гимназији, након чега је у Немачкој започео студије на архитектонском одсеку Техничког факултета. Након објаве Првог балканског рата, заједно са млађим братом Владиславом, напустио је студије и пријавио се као добровољац у Српску војску. У авијацију је ушао априла 1916. Извиђачки курс је завршио у Седесу код Солуна и одмах након тога је прешао у ескадрилу – у Вертекопу. На фронту је, поред извиђачке службе, вежбао да сам управља авионом и за кратко време добио звање војног пилота.

Крајем новембра 1917. оболео је од маларије због чега је упућен на лечење у Француску. Уместо планирана три, у болници је провео само један месец, јер се пријавио у школу акробација у Поу. По завршетку ове школе, као најбољи стрелац на ловачким авионима у својој групи, завршио је и Вишу школу гађања у Казоу. Пре повратка на Солунски фронт био је распоређен у једну ловачку групу на француском фронту. Почетком марта 1918. примљен је у најбољу француску ловачку групу „Рода”. Борио се против ескадриле чувеног немачког авијатичара Рихтхофена, познатијег као Црвени барон. За пет недеља, колико је провео у овој групи, оборили су 265 авиона, од којих Сондермајер два. При повратку са другог лета, 21. маја, његов авион се запалио, а Сондермајер задобио тешке опекотине. Након лечења и касније демобилизације, завршио је Вишу аеронаутичку школу у Паризу и добио диплому аеропланског инжењера. У Београд се вратио као први српски ваздухопловни инжењер и одмах се ангажовао на развоју цивилне авијације.

Породица Романа Сондермајера
[attachment=2]

У маја 1922. изабран је за потпредседника „Аероклуба”, а председник је био принц Павле. На том месту остаће до априла 1941. Након Тадијиног историјског лета за Бомбај, убрзано је почела продаја акција и основан је „Аеропут” – успешна авио-компанија, која је повезивала највеће центре у Краљевину Југославији и ову нову балканску земљу са великим центрима у окружењу и целим светом.

Тадија је одликован највећим српским, југословенским и француским одликовањима: Карађорђевом звездом са мачевима, златном и сребрном медаљом за храброст, Албанском споменицом, француским Ратним крстом и Легијом части.

Из пољских Черновица у Србију

Нове комунистичке власти нису опростиле Тадији Сондермајеру његово остајање у Београду у току Другог светског рата и сарадњу са Краљевским двором пре рата. Мада је од октобра 1944. учествовао у борбама за ослобођење Београда, када се народним властима пријавио као пилот добровољац, ухапшен је и из затвора је изашао тек након годину дана. Касније је ослобођен кривичне одговорности, рехабилитован и враћена су му сва грађанска права. После рата је радио у грађевинско предузеће „Полет”, након чега је пензионисан.

Отац Тадије Сондермајера, доктор Роман, рођен је 1861. у Черновицу у Пољској. Матурирао је у Лавову, а на Јагелонском универзитету у Кракову 1884. завршио је медицину. Након што је специјализирао хирургију, кратко је радио на овом универзитету, а 1889. долази у Србију и постаје војни хирург у Београду. Касније је постао управник нове Војне болнице на Врачару, најмодерније установе тог времена. У балканским ратовима и у Првом светском рату био је начелник санитета Министарства војске. Реорганизовао је санитетску службу Српске војске, залагао за превентивну вакцинацију војника и организовао производњу сопствене вакцине.

После рата од 1919, др Роман је био управник Војне болнице у Новом Саду. Први је у Србији оперисао хернију (брух) и извршио више од 5.000 операција. Пензионисан је у тада највишем санитетском чину, пуковника. Умро је као сиромашан човек, 21 јануара 1923. године.

Мајка храброст

Др Роман се оженио Станиславом Ђурић, ћерком ђенерала Димитрија Ђурића, начелника Историјског и Оперативног одељења Ђенералштаба, министра војног, члана Српске академије наука. Договор између супружника различите вероисповести био је да деца понесу пољска имена, а да се крсте у православној цркви. Имали су четворо деце, Тадију, Владислава, Станислава и Јадвигу.

Милица Сондермајер, супруга Тадије Сондермајера, са синовима и Владимиром Стрижевским, шефом пилота
[attachment=3]

Станислава је била чланица Управе „Кола српских сестара”. Чим је проглашена мобилизација 1912. сви Сондермајери су обукли униформе и нису их скинули до 1918. Мајка је од почетка радила као болничарка добровољац. Умрла је на самом почетку рата, у августу 1914.

Најмлађи син, Станислав – Сташко, рођен је 1898. године. Када је почео Први балкански рат, 1912, био је исувише млад за војску и остао је у позадини, „да лечи ратнике”. Кад је почео Први светски рат, истог дана када је проглашена мобилизација, 12. јула 1914. пријавио се у добровољце. Иако малолетан, ступио је у војну службу 16. јула, у Други коњички пук. Забележено је да су „официри и војници заволели свога малог добровољца. Добар јахач од детињства, он не допушта да изостаје иза својих старијих другова, прекаљених ратника. Током Церске битке, 5. августа 1914, погинуо је у јуришу код села Добрић, као најмлађи српски ратник, тачно месец дана пред 16. рођендан. Након битке, жене села Богосавац изашле су на бојиште и нашле тело дечака у морнарској униформи, одакле су га донеле у центар села и сахраниле на месту где и данас почива. У блузи погинулог дечака пронађен је дневник умотан у марамицу.

Дипломата и ађутант кнеза Павла

Средњи син Сондермајерових, Владислав, рођен 1894. За време балканских ратова 1912. и 1913. као ђак је учествовао у борбама, за шта је одликован сребрном медаљом за храброст. Први светски рат затиче га као питомца у Војној академији, па са Првим ескадроном другог коњичког пука учествује у многим борбама 1914. и 1915. године. Са својим пуком је прешао преко Албаније и дошао на Крф, а у августу 1917. ступио је у извиђачку авијатичку школу у Француској, одакле се након завршене школе с групом од 20 млађих официра вратио на Солунски фронт. Одликован је златном медаљом за храброст, а за заслуге у ратним операцијама у последњем периоду рата одликован је орденом „Белог орла првог реда са мачевима”, и француским „Ратним крстом”.

После Првог светског рата дуго је био у у војном ваздухопловству, војни изасланик Краљевине Југославије у Риму и ађутант Њ. К. В. кнеза Павла. Војну службу је завршио у чину ваздухопловног пуковника краљевске војске – као командант ваздухопловног пука у Панчеву и потом кратко као командант ваздухопловног пука у Рајловцу код Сарајева, где је почетком Другог светског рата заробљен и одведен у Немачку у заробљеништво. Након рата није желео да се врати у Југославију и остао је да живи у Енглеској. Умро је у Лондону 1956. године.

Izvor: www.politika.rs

Kako su izgledali piloti na Solunskom frontu.

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=6]

[attachment=7]

Pionir srpske avijacije dobio svoj dom


"Novosti" sa oficirima vojnog aerodroma u Nišu koji je poneo ime legendarnog pilota Mihajla Petrovića. Mitrović: Ispravljena istorijska nepravda. Pokrenuta inicijativa za gradnju spomenika.
 
Kako bi istorijsku prošlost i početak stvaranja srpske avijacije otrgnuli od zaborava i budućim generacijama u nasleđe ostavili svedočanstvo o podvizima i herojstvu naših avijatičara, ali i odali priznanje gradu koji slovi za kolevku srpske avijatike, vojni aerodrom u Nišu poneo je ime prvog čoveka sa ovih prostora koji se vinuo u visine - Mihajla Petrovića.

Inicijativu da upravo ovaj aerodrom dobije ime po pilotu koji je svoje junaštvo zauvek ugradio u temelje srpske avijacije, još pre šest godina pokrenulo je Udruženje penzionisanih podoficira Srbije iz Gradskog odbora Niš. Njenu važnost prepoznali su u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije, pa se odnedavno niška vojna vazdušna luka zove "Narednik - pilot Mihajlo Petrović".

Komandant aerodroma, major Milan Mitrović ne krije zadovoljstvo jer je šestogodišnja "borba" urodila plodom i, u razgovoru za "Novosti", ističe da je konačno ispravljena istorijska nepravda prema prvom srpskom pilotu.

- Reč je o čoveku koji je embrion stvaranja srpske avijacije. Narednik, pilot Mihajlo Petrović je prvi Srbin koji se avionom vinuo u nebo, kao braća Rajt. Kao što su oni bili važni za Amerikance, tako je i Petrović važan za srpski narod - govori nam Mitrović.

Takođe, zalagaće se, kaže, i za izgradnju spomenika prvom srpskom pilotu na istom aerodromu, čime bi grad Niš dobio nemerljivu istorijsku vrednost i time obogatio kulturno--istorijsko nasleđe.

Petrović je pripadao prvoj grupi od šest pilota sa ovih prostora koji su se 1912. godine školovali u Francuskoj. Rođeni Kragujevčanin, završio je Artiljerijsku podoficirsku školu. Prva služba mu je bila upravo u Nišu, zatim u Kragujevcu, pa u Beogradu. Sposobnost za letenje izdvajala ga je od ostalih kandidata za pilote. To je primetio i njegov instruktor letenja Broden u bazi Etamp, nedaleko od Pariza, koji ga je, otkriva nam major Mitrović, ubedio da posle samo 22 dana obuke poleti samostalno. Let dvokrilcem "farman" pratio je veliki broj zaljubljenika u avione, skandirajući "Bravo Serbo!". O ovom podvigu pisao je i pariski "Figaro", nedugo zatim i štampa u Srbiji, a Petrović je slavljen kao nacionalni heroj.


Jedan od predloga za izgled spomenika Petroviću
[attachment=1]

Pored toga što je poneo titulu pionira srpskog vazduhoplovstva, Petrović je nažalost bio i prva žrtva svetske ratne avijacije. Život je izgubio u izviđačkom letu 1913. kod Skadra. Na njegovom satu vreme se zaustavilo na 10.45, a visinomer je pokazivao 1.234 metra nadmorske visine. Poginuo je 7. marta te 1913, a dan kasnije sahranjen je u selu Barbaluši. Po završetku balkanskih ratova, njegovi posmrtni ostaci preneti su na Cetinje, a na zahtev porodice, 1931. u Beograd, na Novo groblje, gde i danas počivaju.


izvor (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:749847-Pionir-srpske-avijacije-dobio-svoj-dom)

Piloti Siniša Stefanović i Aleksandar Deroko 1915. godine.



[attachment=1]

Narednik pilot Mihajlo Petrović i srpska artiljerija, 1912. godine na Kalemegdanskoj tvrđavi.




[attachment=1]