Тврђава Сталаћ
Утврђени град Сталаћ подигнут је на огранку Мојсињске планине, 2,5 km јужно од састава Западне и Јужне Мораве. Сталаћ је имао стратешки значај, усмерен првенствено на контролу и одбрану прилаза српске средњовековне престонице. Подигнут кад и Крушевац, седамдесетих година XIV века, први пут се помиње у раваничкој повељи Кнеза Лазара 1377, потом 1395. у повељи књегиње Милице манастиру Св. Пантелејмону у Светој Гори. Према Константину Филозофу, Сталаћ је разорио турски султан Муса 1413. у свом походу према Крушевцу.
Велики град Сталаћ утврђен је масивним бедемом са ходном стазом, зупцима и стрелницама и монументалном четвороспратном донжон кулом, познатом под именом Тодорова кула. Она је штитила Мали град, најуже градско језгро, накнадно формирано преграђивањем јужног дела Великог града. Централно место у Малом граду заузима палата са тремом. На супротној страни од палате, уз саме бедеме, размештене су зграде чија је намена била различита. Мали град заштићен је нижим зидом и сувим ровом испред донжон куле. Тврђава има елипсасто ромбоидни облик дужине 350м ,ширине 200м.Комуникација између градова одвијала се кроз капију на коју је касније постављена рампа за покретан мост. Од 1971. до 1979. вршена су археолошка истраживања и конзервација затечених и откривених објеката. Покретан археолошки материјал као затворен налаз, значајан је за проучавање средњовековне материјалне културе.
Трагичан крај Тодора од Сталаћа и његове љубе Јелице описан је у народној песми „Смрт војводе Пријезде“. Тодор је одлучио да са Јелицом скочи у Јужну Мораву, која је тада текла испод саме куле, како не би пали у руке Турцима. Према легенди Турци су ушли у град пратећи гуске које су кроз скривени отвор на бедему око куле излазиле на Мораву. Путописци из XV века су забележили да је подно града у то доба било усидрено преко 100 шајки. Од куле је данас остао само један добро очувани зид