Србија разговара: Нужна одбранаСлучај Сашка Богоског, који је у својој кући на Јулином брду убио провалника, покренуо је питање права на нужну одбрану. Шта смо овлашћени да учинимо када нам неко упадне у стан и нападне на имовину и живот, где су границе прекорачења нужне одбране и како поступају судови у оваквим случајевима, за „Политику” говоре адвокати Зора Добричанин-Никодиновић и Горан Нинић.
Добричанин-Никодиновић: Нужна одбрана се веома ретко примењује у пракси наших судова. За 22 године рада у адвокатури нисам видела оптужницу за кривично дело учињено у прекорачењу нужне одбране. Оптужница увек терети окривљеног за убиство или наношење тешких повреда. Никад нисам видела да је тужилаштво изменило оптужницу у правцу прекорачења нужне одбране. У свету је то мало другачије. У Америци чим пипнете капију већ сте кандидат да будете ликвидирани у нужној одбрани, а код нас би грађанин који је нападнут морао да буде доктор права и психологије, да буде савршено стабилна личност, толерантна на опасност и страх, да би могао да поступи тачно по правилима прописаним за нужну одбрану, дакле да узврати на начин идентичан нападу и да притом баш апсолутно ништа не прекорачи.
Нинић: Много је више семинарских и докторских радова о овој теми, него ослобађајућих пресуда у којима суд утврђује да је дело учињено у нужној одбрани. Наши судови имају само пет или шест таквих пресуда. У истрагама оваквих случајева требало би да буде важно вештачење психолога, јер човек који се брани реагује у страху, а у страху су велике очи. Не можете бити сигурни да ли вам је нападнута само имовина и да ли ћете оног момента када почнете да је браните бити животно угрожени. Докле иде дрскост и свирепост нападача, не можете да знате. Можда је провалник педофил који има информацију да је дете само у стану. Човек у таквом моменту не може потпуно рационално да размишља нити у том тренутку има правне стручњаке поред себе који ће му саветовати шта да ради.
Добричанин-Никодиновић: Просто су неоствариви услови које наши судови захтевају за нужну одбрану. Законска одредба тражи да се одбије истовремени противправни напад, али је на суду да оцени да ли је одбрана била истовремена са нападом и истог интензитета као напад. Међутим, то се схвата буквално, па се захтева да одбрана буде у истој секунди са нападом и да се у одбрани користи идентично оруђе са нападачевим. Ту се заиста претерује и на тај начин се урушава правна сигурност. У тренутку када је нападнут, грађанин мора да размишља: Или ћу погинути или ћу ићи у затвор. Нема трећу могућност.
Нинић: Чак и у ситуацијама када нападач почне да се удаљава, ви не знате да ли он одлазида узме неку ствар којом ће вас теже повредити или бежи са лица места.
Добричанин-Никодиновић: Професионалци који раде на обезбеђењу банака, пошта, приватних предузећа или личности које су честе мете напада разбојника, такође нису сигурни како треба да реагују. Из разговора са радницима тих фирми и из разговора са полицајцима знам да они често одржавају састанке на ову тему и траже одговор на питање како треба да поступе да не би прекорачили нужну одбрану. Никада нису могли да добију одговор. Нико не може да им га да, ни тужиоци, ни судије, ни адвокати, ни полицајци. Не постоји упутство како да поступе у тренутку напада а да не учине кривично дело, нити ико може да им да савет.
Политика: Да ли сте икада успели да докажете нужну одбрану?
Добричанин-Никодиновић: Јесам, али јако тешко. То је Сизифов посао.
Нинић: Доказао сам нужну одбрану, али тек после седам година суђења. Особа која је нападнута у својим просторијама је изударана пиштољем, пуцано јој је око главе, у рвању је успела да се домогне пиштоља и да тешко рани нападача. Тужилац је после седам година одустао од покушаја убиства, али је оставио оптужницу за недозвољено ношење оружја које је служило као средство напада. Значи, када сте нападнути, не можете да изађете невини. Окривљени је три дана држао тај пиштољ код себе и ја сам га као бранилац однео у полицију. Тај пиштољ је на крају спасао момка да не иде у затвор је су на њему пронађени биолошки трагови нападача и коса окривљеног.
Добричанин-Никодиновић: Не мора увек да буде крив онај ко је жив. Јер, да се није бранио, вероватно не би ни био жив. Онај ко извуче дебљи крај, тај испадне жртва, дакле разбојник постане жртва, а онај ко је нападнут, па се бранио, он је обавезно крив.
Нинић: Суд увек полази од последице, што није нормално. Мора постојати узрочна веза између радње и последице. Морате кренути од узрока, али код нас суд увек пође од последице да је неко мртав или да је тешко повређен и онда се враћа уназад, као да се подразумева одређена затворска казна, па се сад разматра ублажавање те казне.
Добричанин-Никодиновић: Притом не постоје сви елементи кривичног дела. Као прво, код одбране нема никаквог умишљаја, а нема ни противправности, али без обзира на то –он је обавезно крив зато што је жив. Једина алтернатива томе јесте да је мртав или тешко повређен. Ако неко дође у ваш стан и злоставља чланове породице, а ви га убијете, оптужница изгледа исто као да сте ви дошли код њега у стан а не он код вас.
Нинић: Суд утврђује умишљај за дело на које сте били изазвани нападом и извршили га у стању страха. Најблаже што се може очекивати од суда је пресуда за убиство на мах.
Добричанин-Никодиновић: То је у супротности са основним начелом кривичног права: боље сто окривљених на слободи него један невин у затвору.
Нинић: У актуелном случају на Јулином брду, нападач је имао шрафцигер, али ко је окривљеном могао у том тренутку да каже да он за појасом нема пиштољ? Ако кренете ка њему ножем, који је адекватно средство одбране у односу на шрафцигер, он може да се измакне један корак, извуче пиштољ из појаса и упуца вас. Према томе, избор средстава је јако скучен, јер то није двобој па да бирамо оружје. Неко ће узети кристалну вазну, неко металну штанглу, неко нож, свако ће у тој ситуацији узети оно што му је при руци. Међутим, суд често прави разлику између средстава напада и одбране, па оцењује да ли сте употребили подобно средство које је могло да онемогући нападача.
Политика: Како коментаришете пет убода ножем у леђа провалника?
Нинић: Пет убода ножем указује да је човек био страховито уплашен.Када се човек брани пиштољем, он у страху испали цео шаржер. Страх траје све док нападач није потпуно онемогућен.
Добричанин-Никодиновић: Али суд не полази од претпоставке невиности него од претпоставке кривице.
Нинић: Људи морају да буду свесни да провалом у туђи стан улазе у озбиљан ризик за свој живот. Сами су себе довели у опасност, али суд никада не полази од тога. Суд тражи да се према жртви кривичног дела односимо са поштовањем, па чак и са сажаљењем, иако је реч о разбојнику који је сам изазвао ситуацију у којој је страдао.
Политика: Када са прозора видимо да лопови обијају аутомобил или улазе у кућу наших комшија, који су на летовању, шта треба да урадимо?
Нинић: Обавезни сте да зовете полицију. Нисте животно угрожени и имате времена. Истовременост напада и одбране ја јако битна ставка. Чим имате времена да реагујете на правилан начин, не можете да глумите Робина Худа и кренете са пиштољем на разбојнике, јер сте онда ви преузели ризик да направите кривично дело. Код нужне одбране држава препушта свој монопол силе појединцу само у посебним случајевима када сте непосредно угрожени, када немате времена и немате избора. Све док можете да ангажујете монопол силе државе, ви немате право да сами решавате ситуацију. Али, када сте непосредно угрожени, немате обавезу да бежите. Имате право да се браните.
Добричанин-Никодиновић: Мој клијент је био нападнут ножем, успео је да нападачу савије руку и да га његовим ножем убоде тако да је овај убрзо искрварио, а био је наркоман. Осуђен је на пет година за тешку повреду квалификовану смрћу, али са олакшавајућим околностима. Инсистирала сам да је то класична нужна одбрана.
Политика: Може ли се од сваког грађанина очекивати да добро познаје закон и да у случају напада буде суздржан и прорачунат?
Нинић: Иако познајем закон, нисам сигуран да би у таквим ситуацијама реаговао правилно у складу са законом и судском праксом. Само случајно могу све околности да се наместе тако да се ваша одбрана потпуно уклопи у законску одредбу о нужној одбрани.
Политика: Шта би сада рекао јавни тужилац?
Нинић: Тужилац би се позвао на оштећеног, истицао би вредност људског живота. Рекао би да нико нема право да одузме туђи живот. Међутим, тај коме је одузет живот није имао права да нападне на живот. Постоји право на одбрану, које је природно право човека, које је држава правно уоквирила.
Добричанин-Никодиновић: Увек се заборавља да су слобода и право сваког човека неприкосновени, осим што су ограничени слободама и правима другог човека. То је суштина. Његош је рекао: „Зло чинити од зла бранећи се, ту злочинства нема никаквога”.
изворИ овде се лепо примећује: никад тужилац не подиже оптужницу због прекорачења нужне одбране већ због КД убиства или покушаја убиства као и због наношења тешке телесне повреде. Има случај где је човек кренуо на човека сломљеном флашом. Овај што се бранио извади пиштољ и убије га. Судија донесе пресуду да је крив и да починио КД убиства јер је могао да се одбрани на други начин, а не да потеже пиштољ. Алтернативни метод би био да је диг'о столицу на њега или да је употребио неки други мање смртоносан предмет. У стварности, када се човек нађе у животној опасности, он не бира средства нити размишља о одредбама КЗ и судској пракси већ се спашава инстиктивно и на сваки могући начин. И ја да сам имао пиштољ код себе бих исти извадио и употребио да на мене неко крене са разбијеном флашом, скакавцем или ножем, али суд то тако не види и не гледа чак ни када се два човека залете на једног.