Tenk M-84
Brok:
Iskustva sa strelišta
Bojevo gađanje iz spregnutog mitraljeza M-86 (PKT) 7.62 mm, protiv avionskog mitaljeza M-87 (PAM) – NSV 12.7 mm i topa 2A46, kalibra 125 mm
Pravi tenkista tek možete postati pošto omirišete dim baruta po opaljenju topovskog projektila. Bojevo gađanje ide tek po zvaršetku pojedinačne obuke članova posade:
-komandir tenka koji pored svog radnog mesta mora da jako dobro poznaje ceo tenk, njegove sisteme, sklopove kao i njihovu funkcionalnost u određenim tj. datim uslovima - znači po automatizmu dobija i VES nišandzije (za šta se naravno obučava zajeno sa nišandžijama) da bi potom završio obuku za vozača te potom polaže da bi dobio i VES vozača tenka itd...
-nišandzija, koji detaljno uči sistem upravljanje vatre (SUV), punjenje topa u poluautomatskom i ručnom modu, takođe gađanje u ručnom režimu rada SUV-a npr. bez računara itd...
-vozač uči vožnju tenka, koja je bukvalno lakša od vožnje automobila - ne znam sa čim bih mogao da uporedim da bi stekli sliku koliko je jednostavno voziti tenk M-84, pored vožnje tenka vozač mora znati o svim aditivima koji idu u tenk, takođe o temperaturi i pritisku ulja i rashladne tečnosti tj. antifriza itd...
Potom se teži da se posada uklopi u jednu složnu celinu te i da tako radi što je glavni recept za uspešnu posadu. U tenku postoji radio uređaj koji obezbeđuje vezu imeđu članova posade, ona funkcioniše tako što svaki član posade ima svoj šlemafon (kapu) u kojoj su kod ušnih školjki smešteni zvučnici i mikrofoni takozvani laringofoni koji se zatežu da bi se “priljubili” na predeo vrata gde su glasne žice, svaki šlemafon je priključen na upravljačku kutiju veze i tako se ostvaruje unutrašnja veza imeđu članova posade. Šlemafon je takođe i izolator buke tako da se dosta dobro čuje i pored jako glasnog i neprijatnog brujanja motora te raznih drugih neprijatnih zvukova koji proizvodi tenk prilikom njegovog kretanja. Komunikacija u tenku je jako važna. Na tenku M-84 u predelu iza otvora komandira tenka postoji takozvani spoljni priključak za vezu i on služi za komandira odeljenja pešadije koji se sa zadnje strane tenka popne gde ga čeka priključen šlemafon i to je jedan od načina komunikacije između pešadije i posade tenka kada su na liniji. Kao što sam napomenuo održavanje radio veze u tenku je dosta bitno. Nebrojano puta sam bio svedok da zbog ne razumevanja posade nišandzija opali top i pri tome se vozač i komandir dosta dobro ugruvaju (zbog trzaja topa po opaljenju), bilo je tu i plave šminke oko očiju te podliva na drugim delovima tela, naravno epilog ovoakvih nesporazuma uglavnom nisu kobni, tako da su ovakvi slučajevi postali dobar povod za šalu.
Prvo posada ide na lokalno strelište koja zadovoljava uslove gađanja iz AP-a. Na tom strelištu se novopečeni komandiri i nišandžije prvi put susreću sa bojevom municijom i dejstvuje se iz spregnutog mitraljeza PKT-a kalibra 7.62 mm, samo sa jednim tenkom. Prvo se gađa tako što je tenk nepokretan, znači iz mesta, kada se tu ispune norme prelazi se na sledće gađanje isto iz mitraljeza PKT-a ali sada se tenk kreće te se puca kada tenk na kratko zastane, potom ide gađanje iz pokreta. Sve se ovo ponovi samo noću. Kada na primer četa uspešno završi gađanje na lokalnom strelištu, tj. ispuni zadate norme, ide se na veće strelište, mi smo uglavnom koristili strelište u selu Međa.
Verujem da ste čulu za ovo strelište u blizini Niša, dosta je poznato. Na strelištu Međa se da tako kažem generalno uvežbava pucanje iz PKT-a kao i iz topa sa umetnutom cevi od 12.7 mm. Na strelištu Međa postoje saobraćajnice koje dozvoljavaju da se izvede vežba – tenkovski vod u napadu – znači tri odnosno četiri tenka kreću sa osnovne linije gde se po završetku smene sa zadnje strane tenka penje nišandžija koji nosi svoj redenik jer se dobija ograničen broj metaka sa kojim treba da se obori (pogodi) najmanje 70% zadatih meta minimalno, ali se to gotovo uvek bude dosta bolje. Gađaju se mete koje se iznenada pojavljuju te nišandžija tu vežba i moć zapažanja, takođe se gađaju mete koje su u pokretu i tu se upotrebljava preklopnik pod nazivom – preticanje. Kao što ime kaže dovoljno je uključiti preklopnik preticanje i SUV radi u modu za gađanje meta u pokretu a da pri tome nišandžija ne mora da vrši korekciju vatre već je dovoljno da po laserovanju (tj. merenju daljine) pokrtne mete, prati pokretan cilj najviše do dve sekunde i računar ima daljinu a praćenjem je dobio i brzinu mete tako da on uradi celu korekciji vatre te je dovoljno nanišaniti po sredini i omašaja nema. Veterani tenkisti naravno ne koriste ovaj preklopnik.
Kada se završi gađanje na strelištu Međa jako brzo se ide na sada kod nas najveće strelište Pasuljanske livade (isto jako čuveno strelište).
Ovo strelište omogućava da se izvede u celosti vežda –tenkovski vod u napadu – i da se pri tome koristi isključivo bojeva municija, kako za mitraljeze PKT, PAM tako i za veličanstveni tenkovski top od 125 mm.
Fenomen “prvog metka”
Moram ovde da se malo pozabavim čuvenim fenomenom “prvog metka”. Opšte je poznato - dok se ne ispali prvi metak postoji kod svakog izvršioca gađanja jedna vrsta napetosti i nervoze. Što je kalibar veći utoliko je i napetost veća, takođe ako je velika vremenska distance izmeđe gađanju taj neprijatan osećaj je jači.
Jasno se može videti neposredno pred bojevo gađanje učestale odlaske na kratku nuždu, znojenje dlanova, mnogi žvaću žvaku ili ne vade cigaretu iz usta. Ima i onih koji krišom pokušavaju da tu napetost maskiraju alkoholom, ali kada se to primeti, isti odmah može da uzme svoju opremu i da pređe u ne tako popularnu mehanizovanu pešadiju. Još jedna stvar je zanimljiva, možete da imate ispaljenih i preko trista granata, svaki put pre prvog opaljenja kod svakoga se skupi veliki naboj, nervoze, napetosti i adrenalina, čim se opali prvi projektil sve nestane u bukvalno jednoj sekundi. Pošto pojedine kolege znam bolje nego svoje najrođenije razgovarali smo i o ovom fenomenu. Mogli su se čuti različiti komentari. Od toga da smo veterani te postoji neka vrsta straha da nekim slučajem ne omašimo metu i samim tim doživimo pad autoriteta kod regruta a i kod naših predpostavljenih. Opet pojedini stariji zastavnici imaju teoriju da ipak negde u podsvesti svima stoji da se radi o ubojnom sretstvu te da je to najnormalnija reakcija. Ja lično mislim da ima i jednog i drugog, najbitnije je da ne dozvolite da vam ovakvo osećanje ne poremeti koncentraciju tj. da je pod vašom punom kontrolom.
Prvi dan se gađa iz topa pri čemu je tenk u mestu, daljina cilja je oko 2 kilometra, kao meta se postavi nešto veličine siluete tenka i naravno gađanje je neposredno. Ovaj prvi hitac iz topa metu pogode od ukupno 50 regruta njih 47 do 48, a neretko se desi se da pogode svi. Omašaji koji se dese nisu toliko drastični, radi se o omašaju najviše do pola metra, inače posledica omašaja je samo ljudski faktor tj. nekotrola napetosti koju sam pominjao u gornjem delu teksta. I tako dolazi kod pojedinaca do toga da ne nanišane dovoljno precizno, jednostavno su nestrpljivi i izvrše opaljenje u smislu da što pre “završim posao”. Inače kod potpuno ispravnog SUV-a, bukvalno za nepunih pola sata obuke svako bi mogao da bude uspešan kod ovog gađanja. Ovim hoću da naglasim da je upravljanje SUV-om bukvalno dečija igra, ali samo pod uslovom da je 100% ispravan. Prvo gađanje iz topa uglavnom se izvršava sa kumulativno-obelezavajućim projektilom, oznake 3BK14M, početne brzine 905 m/s, i težine od 19 kg.
U toku dana se gađa iz mitraljeza PAM-a NSV-a oznake M-87 kalibra 12.7 mm, koji je fiksiran na postolju kod komandirskog otvora tj. luka zvanom komandirska turelica (turela), uglavnom se gađa meta razdaljine 800 do 1000 metara na zemlji, nekada i dalje, a odabir zrna za ovo gađanje je uglavnom obeležavajuće, što daje mogućnost izvršiocu gađanja da brzo izvrši korekcija vatre a da pri tome ne koristi nišan. Inače pored optičke nišanske sprave K10-T, gađa se tj. nišani se mehaničkim nišanom. Gađanje simulira metu koja se nalazi na zemlji, i ako je ovo protivavionski mtraljez (PAM) on je izuzetno efikasan i na ciljeve koje su na zemlji, daljine čak i do 2000 metara .
Ovo gađanje koje dolazi neposreno posle gađanja iz topa, istoga dana, dođe da tako kažem kao prava “poslastica”.
Sutrašnji dan je dosta važan i pošto su regruti opalili svoju prvu granatu u logoru se oseća velika euforija, jedna neopisiva pozitivna atmosfera, novopečene nišandžije odmah okače čin razvodnika te se šepure (prave se važni) po logoru jer su postali pravi tenkisti. Stanem tako sa strane kod poljske kantine u logoru i slušam oduševljene novopečene tenkiste koji su taj dan imali svoje vatreno krštenje. Kao grupa generala koja diskutuje o nekom važnom pitanju, naravno centralna tema je tenk M-84, milina ih je i gledati i slušati. Naravno da cela atmosvera ponese i nas starije jer je to takođe i naš uspeh ali ga ostavljamo po strani tj. ne ispoljavamo ga.
Zadnji dan vezba tenkovski vod u napadu koji ovako teče. Sa osnovne linije krenu tri denka odnosno četiri, svaki tenk ima svoju zasebnu stazi i poseban program kako se mete pojavljuju. Prvo idu mete koje se gađaju PKT-om, naravno u ovom slučaju u pronalaženju meta učestvuje cela posada tenka, s`tim da komandir ima najviše prostora za osmatranje te je navođenje na mete uglavnom od komandira, ali se može desiti da vozač prvi ugleda metu i sredstvom veze navede nišandžiju na cilj. Kod komandira postoji sistem da nišandžiju automatski navedem na cilj tako što sa svojom spravom za osmatranje DNKS ugledam cilj te preduzmem komande i ono u šta ja gledam okretanjem kupole u tom pravcu u vidno polje nišandžije se pojavi meta. Ovo navođenje se retko radi jer mi je mnogo lakše i brže da nišandžiji objasnim gde se nalazi cilj. Na žalost, buka, dim (od barutnih gasova), vibracije, napetost, vrućina, skučen prostor itd. kod pojedinih nišandžija izazovu stanje izgubljenosti i totalne dezorientacije, to se može dosta lako uočiti i onda mi ništa drugo ne preostaje nego da ga putem sistema preduzimanja komandi navedem na cilj. Kada se pređe oko 70 do 80% puta u vidno polje imamo metu siluete tenka koja se gađa granatom kada je tenk u pokretu, u zavisnosti od staze rastojanje je od 1.5 KM do 2 – 2.3 KM. Takođe kao kod ispaljenog prvog projektila uspešnost pogodaka je jako visok, a omašaji su jako retki. Odabir zrna za ovo topovsko gađanje pada na kumulativno-obeležavajući ili trenutno-fugasni projektil.
Na samom kraju vozač zaustavlja tenk te izdajem komandu da napustimo tenk da bi izvršili gađanje sa automatski pištoljem M84, kalibra 7,65 x 17 mm, popularno zvan Škorpion, s`tim da nišandžija gađa i iz AP-a M-70 AB2.
Po završenom gađanju posade vraćamo se na svoja mesta, vozač okreće tenk i vraćamo se nazad na osnovnu liniju.
Ovako izgleda bojevo gađanje i vežba tenkovski vod u napadu. Odmah nakon završetka gađanja i po zvaničnom čitanju rezultata pojedinačnog gađanja, tenkovska četa ili bataljon u zavisnosti ko učestvuje u vežbi dobijamo i generalnu ocenu koja koliko ja pamtim nije bila niža od jake četvorke, što se tretira kao veliki uspeh.
Po završenom gađanju se odmah uspostavlja čelična disciplina iz jednostavnog razloga, tehniku treba doterani te navesti na vučni voz, a iskustva su pokazala da se po završetku ovakvih gađanja oslobodi dosta euforije te se jako lako zanemare propisi i ta “opijenost” euforijom uspeha može da dovede do toga da se desi nesreća samo zbog velike opuštenosti i nepoštovanja opštih odredbi propisa mera bezbednosti. Naravano sada pravim mladim tenkistima je ovo malo čudno, a nama prilično neprijatno, ali pošto su ulozi visoki ovo je neophodno odraditi.
Po stizanju u matičnu kasarnu i ako umorni od maršovanja, putaa i logorovanja, obavezno se mora izvršiti popuna tehnike sa gorivom, potom idemo na zasluženi odmor ali samo do sutra, jer preostaje veliki posao čišćenja cevi topa. Prvo se više dana radi debakarizacija cevi, jer na svakom projektili (osim podkalibarnih, ali njima se ne gađa u ovom slučaju) postoje bakarni prstenovi koji imaju zadatak da obezbede da granata u cevi topa “ne šeta” već da bude fiksirana te da po opaljenju dobije dobro početno usmerenje, po izlasku projektila pošto su bakarni prstenovi relativno meki oni ostaju na zidovima topa tako dok se ne uradi debakarizacija cev topa je crveno-narandžaste boje. Cev topa se čisti više dana specijalnom hemikalijom koja rzgriza bakar, ipak ovo sada bivšim regrutima a sada novim tenkistima ne pada teško - jer kada se sve sumira – ipak ovo jedinstveno iskustvo se itekako isplati.
Brok:
Maskiranje tenka
Verovatno znate da je maskiranje jedno od jako važnih elemenata u borenim uslovima. Dosta puta dobrim maskiranjem se može sakriti čitava tenkovska četa, a da pri tome ista bude za nekoliko minuta spremna za dejstvo. Maskiranje je naviše dominiralo u ratu 1999. godine.
Sve u svemu NATO čelnici su bili prosto zapanjeni kada je na snagu stupilo primirje, te kada su naše OMJ počele da izlaze iz svojih zamaskiranih položaja. NATO pakt je bilo ubeđen da je veći deo OMJ VJ bio pogođen u avio napadima.
Uređaj za samoukopavanje i izradu zaklona
Gledano očima vojnika teren BiH (period 92-95) je kao stvoren za tenk M-84 ili T-72 i njihovo dejstvo. Ali po nekim tenkistima ni BiH nije bio dobar teren za tenk, navodilo se da je teren dosta brdsko-planinski (što je tačno) te je to bio nedostatak zbog relativno malog opsega elevacije cevi topa. Ali da li postoje idealni uslovi? Ja mislim da ne!
Tenk M-84 ima sistem za samoukopavanje i izradu zaklona, znači ukopava se, te kopa sam sebi zaklon. Pošto se izabere gde će biti položaj tj. linija vatre (glavna i rezervna), pristupa se samoukopavanju i pravljenju zaklona. Gledajući sa prednje strane tenka gde se nalazi kosa ploča, odviju se dva velika vijka koje drže takozvani ralicu. Po odvijanju vijaka ralica padne na zemlju pod kosinom. Ako je bezbedno komandir tenka stane u pravcu gde se planira ukopavanje tenka, te navodi vozača. Ovaj manevar ukopavanja tenka se vrši tako što komandir navodi vozača, ali kada nije bezbedno za komandira jer se nalazi na otvorenom prostoru ovaj manevar iskusniji vozač može da izvede i sam bez navođenja.
U zavisnosti od tipa zemlje tj. njene čvrstine i homogenosti gde se tenk ukopava zavisi za koji vremenski period će ukopavanje biti završeno. Ako bi uzeli za reper zemljište koje je čvrsto i izuzetno homogeno vozač po komandama komanira ukopa tenk za najviše 30 do 40 minuta – znači govorimo o najgorim uslovima rada, u idealnim uslovima tenk sebi može napraviti zaklon, znači izvršiti samoukopavanje i za desetak minuta. Što se tiče komandi koje komandir izdaje vozaču one nisu putem glasa, tako nešto ne bi bilo moguće jer od buke rada motora vozač ne bi ništa čuo. Zato postoje tačno utvrđene komande koje se mogu izdavati gestikulacijom ruku ili isto tako postoje jako slične komande (gotovo iste) samo što se one izdaju sa dva mala barjaka, crvene i bele boje. Naravno komande gestikulacijom ruku nisu prisutne samo u ovom slučaju nego i u drgim slučajevima kada nema drugih alternative da posada ostvari glasovnu komunikaciju. Primer – posda tenkova je pored ili na tenku, motori rade, znači buka je – komandir čete treba da izda zadatke komandirima. Jedino kako može da nas pozove je da izda komandu gestikulacijom ruku. Npr. gestikulacija “zbor starešina” je podignuta desna ruka iznad glave i u zglobu šake sa ispruženim kažiprstom pravi krugove u smeru sekundare na satu.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Samoukopavanje tenka M-84
Znači tenk sam sebi kopa jedan veliki rov gde će on da bude smešten, dubina tog velikog rova iznosi negde da su spoj tela i kupole tenka u nivou površine zemlje i na kraju sa prednje strane ide i grudobran, gotovo identično kao i rov za pešadinca ali mnogo većih gabarita.
Poučen iskustvom ja sam praktikovao da kopam zaklon (da tenk samoukopavam) dublje od propisanog, kada je tenk trebao da dejstvuje on je morao da izađe iz svog zaklona tačnije da se popne na grudobran, ali samo na nekoliko sekundi dok se ne izvrši opaljenje topa, da bi po povratku u zaklon bio mnogo (gotovo 80%) bezbedanji od drugih. Ovo iskustvo sam stekao na “grešci” mog dobrog kolege, koja se kasnije ispotavila da je bila opravdana. Na jednoj zajedničkoj vežbi sa helikopterskom jedinicom Gazela, mi smo trebali da se ukopamo a oni (pilot i operator helikoptera Gazela) su simulirali napad na nas. Premda je kolega njegovom “greškom” ukopao tenk dublje od propisanog u simulaciji operatori na helikopterima su rekli da tenk mog kolege nisu pogodili, u stvari drugi tenkovi su bili toliko izloženi vatri da su operatori pre dejstva mogli da im pročitaju brojeve na kupoli te da kasnije izveste o svom pogodku, premda tenk mog kolege nisu uspeli da indetifikuju prema broju, njihov izveštaj je bio sledeći, jedan tenk koji se nalazio između tenkova pod brojevima 21**3 i pod brojem 22**7 nije pogođen. Ovo “besplatno” iskustvo mi je dalo za pravo da kasnije kada mi je samoukopavanje tenka i pravljenje zaklona bilo mnogo potrebnije nego na vežbi sa helikopterima, to radim na “pogrešan” način, koji je davao odlične rezultate, dok su pojedini ljubimci udžbenika (koji je uglavnom pisan u mirnodopskim uslovima) po hladnim noćima spavali ispod tenka na hladnoj zemlji gde je tenk samukopan u zaklonu, ja sam sa svojom posadom potpuno bezbedno spavao u toplom tenku u nešto dubljem zaklonu. Ovo na žalost nije jedina greška u priručniku za tenk M-84.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
K-dir tenka M-84AB izdaje komande sa zastavicama (barjacima)
Dimne kutije
Naravno ovo nije sve od mogućnosti koje poseduje tenk M-84 što se tiče maskiranja. Na kupoli tenka se jasno mogu videti bacači dimnih kutija. Ukupno na tenku ima 12 bacaca dimnih kutija. One stvaraju dimnu zavesu 150 metara ispred tenka, širine 15-20 m do maksimalnih 70-110 m. Dimna kutija počinje sa svojim dejstvom od 10 do 12 sekundi posle lansiranja (ispaljenja kutije) a dejstvuje (ispušta dim) 3,5 do 5 minuta. Pet (5) ležišta dimnih kutija se nalaze sa desne strane kupole u odnosu na cev topa, a sedam (7) sa leve strane, gledajući iz tenka. Kod tenka T-72 dimne kutije su ravnomerno raspoređene znači sa po šest (6) bacača dimnih kutija sa svake strane. Lansiranje dimnih kutija vrši nišandžija po naredbi k-dira tenka. Levo od nišandžije na postoji komandna tabla za lansiranje dimnih kutija. Prilikom ispaljivanja tj. lansiranja dimnih kutija mora se voditi računa koliko brzo duva vetar te u kom pravcu duva. Da bi se dimna kutija što preciznije ispalila na predviđeno mesto, pre opaljenja (lansiranja) nišandžija može da navede kupolu tako da mu tačno bacač dimne kutije bude u najpovoljnijem položaju, drugo sve zavisi koliko dimnih kutija još ima i u kojim bacačima se one nalaze. Inače svi znamo da maljutka vođena rukom iskusnog operatora može biti jako kobna po tenk, ali ako se tenk nalazi u dimnoj zavesi maljutka je gotovo neupotrebljiva te je bezopasna za tenk i posadu. To takođe važi za Zolju, Osu i druga protivoklopna sredstva, naravno ovde ne ubrajam protivtenkovske nagzne mine za koje postoji drugi način da ih tenk izbegne.
Stvaranje dimne zavese bez dimnih kutija
Da naslov je potpuno u redu, tenk M-84 može da stvori jako gustu dimnu zavesu i bez upoterebe dimnih kutija. To u ovom slučaju radi vozač preko preklopnika TDI/BMC.
Kako to sve funkcioniše. Jako jednostavno i jako efikasno. Lično više volim stvaranje dimne zavese sa preklopnikom TDI nego sa dimnim kutijama. Znači kada vozač uključi preklopnik TDI (mora ga držati sve vreme dok ispušta dim) velika količina nafte se kocentriše (ubrizgava) u izduvnoj cevi motora koja se na kraju naravno završava auspuhom, te se u njoj vrši sagorevanje velike količine prenatrpane nafte, koja i ne sagoreva do samog kraja već joj je zadatak da napravi što gušći dim. Pošto je u izduvnom sistemu velika količina nafte najslikovitije ću objasniti taj proceš ako uporedite kada npr.lokomotiva dizelka prilikom polaska da gas da bi krenula i povukla celu kopmpoziciju i naravno sebe, na auspuhu izlazi dosta crnog dima, nešto slično se događa i u komori izduvne cevi tenka, ali to se može pomnožiti sa 100 puta, jer ima mnogo više nafte koja kako pomenuh i ne sgoreva potpuno što rezultira mnogo većoj količini jako belog i gustog dima. Znači prilikom sagoreveanja tj. žarenja velike količine nafte dolazi do stvaranja jako gustog i belog dima. U tom trenutku potrošnja nafte kod tenka je neverovatnih 10 litara u jednoj sekundi. Dim naravno na kraju izlazi kroz auspuh u atmosfesru. Znači dovoljno je da na mestu gde hoćete da vam tenk “nestane” u dimnoj zavesi, vozač napravi nekoliko krugova blokirajući jednu gusenicu a pri tome držeći pomenuti preklopnik TDI i tenk će “nestati” u velikom gustom belom dimu. Isto jako efikasno kada treba brzo da se maskirate. Naravno ovo maskiranje može poslužiti i pešadiji koja bi trebala da bude uz tenk ili drugom oklopnom vozilu koja nema ovu mogućnost. Čisto podesećanja radi, tenku M-84 pogonska goriva mogu biti nafta odnosno D1 i D2, običan benzin, mlazna goriva odnosno kerozin ili mešavina ovih goriva. Pri tome tenk stvaranje dimne zavese ne može izvesti ako mu je pogon na benzin, kerozin ili mešavina istih goriva, već samo ako je pogonsko gorivo čista nafta odnosno D1 ili D2, koje je i osnovno pogonsko gorivo tenka M-84.
____________
U ovom topicu Tenk M-84 korišćeno je više izvora, dok su neki delovi autorski.
Izvori:
-Srpski oklop
-Naoružanje Paraćin
-MC VTD
-Vikipedija
FF:
Svaka čast.
Quote
Ešalon tenkova M-84 na vojnoj paradi u Beogradu 09. maja 1985.g.
Nisam stručnjak, ali mislim da je ovo T-72, a ne M-84.
Duki:
Link do galerije tenka M-84 na našem forumu
https://www.paluba.info/smf/index.php/topic,619.0.html
Brok:
Hvala.
I ako mnoge stvari ukazuju da su ovo tenkovi T-72, ipak je reč o tenku M-84. Slika je dosta mutna i nejasna, ali se ipak može dosta dobro videti razlika između nišanskih sprava kod tenka M-84 i T-72. U ovom slučaju se vidi da je u pitanju tada nova nišanska sprava DNNS-2 (dnevo-noćna nišanska sprava 2) koja je ugrađivana na M-84.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
DNNS-2
Malo je čudno što ova nulta serija ima četiri rebra kod vozačevog luka (ispod vozačevog otvora, u obliku slova V), po pravilu nulta serija to ne bi trebala da ima.
Ima tu još dosta nejasnoća, ne u vezi ove slike nego uopšte.
Navigation
[0] Message Index
[#] Next page
[*] Previous page