Ради се о америчкој војној теорији која је тамо мање - више прихваћена као званична. Полази од тумачења појмова "anti-terrorism" "counter-terrorism".
Први термин подразумева више-мање дефанзивно деловање, односно деловање када су терористи већ започели или извели своју акцију или спроводе своје акције. Дакле, решавање талачких ситуација спадало би у ту категорији.
Други термин подразумева, више-мање офанзивно деловање, укљујући и превентивно деловање. Под превенцијом они најчешће не подразумевају уклањање узрока тероризма, већ напад на терористичке базе, дакле деловање према терористима док се још нису припремили и напали, на њиховом "буњишту". Дакле, оно што су радили и раде по Авганистану било би "counter-terrorism". У енглеском језику оваква подела можда има смисла јер "counter" може да значи и противнапад, противудар, противно, извршити противнапад и сл. Док је реч "anti" и тамо у истом значењу као и код нас.
Онај ко је писао на Wikipediji чланак о томе доста је добро то објаснио па можеш то детаљније да видиш:
http://en.wikipedia.org/wiki/Counter-terrorismАко те још више занима о томе ево ти линк ка правилу, америчке војске о "контратероризму", или, како ја то каже, противтерористичким дејствима:http://www.dtic.mil/doctrine/new_pubs/jp3_26.pdf. У њиховој електронској библиотеци можеш наћи гомили правила (упутстава) која су јавно диступна.
По мом схватање постоји шира друштвена (не само војна, полицијска или државна) активност која би се могла назвати супростављање тероризму. То обухвата превенцију у најширем смислу (политичке, економске васпитне и др мере и активности) али и оружано или насилно деловање (војно и полицијско) према терористима. Ту оружану или насилну форму ја дефинишем као противтерористичка дејства. То деловање против терориста ( и оружано и неоружано) заиста може бити офанзивно и дефанзивно, али једновремено и активно или проактивно (не чекаш да се нешто деси, већ реагујеш унапред, мерама, препрекама, средствим, па и силом), као и неактивно (заштитно).
Дакле, ради се о америчкој војној терминолошкој подели, коју код нас многи прихаватају здраво за готово јер је са Запада (све што је одатле модерно је и није прича "комунистичких" официра). Војска (америчка, као и било која друга), као и увек, проблем не гледа у најширем контексту, већ га сужава на капацитете којима она располаже и задатке које је добила. Зато већина противтерористичких дејстава сама за себе не решавају проблем (узроке тероризма), већ га или заоштравају или "гурају", потискују у страну. Зато Американци у Авганистану немају шансу да успеју. Играју погрешну игру. Мислим да су добро почели, али онда промашили даљи пут. У Авганистан се отишло непромишљено, "на брзака", без целовитог плана.
На крај, ја лично врло ценим америчку војну мисао и сам радо користим њихову литературу, укључујући и ову. Уосталом, они су најотворенији и њихови извори су најдоступнији. У њиховим високим војним школама сваки полазник се подстиче на креативност што резултира одличним радовима од који се неки и прихватају као званична правила (наравно, уређена и "дотерана") и упутства или се бар објављују као стручни радови у билтенима разних родова и служби. Из тих школа је и "дошла" ова подела, негде средином 80-тих година (као и концепт "ваздушно-копнене битке" нешто раније и сл.). Када су у питању практична организација и планирање противтерористичких (оружаних) дејстава мислим да су добри, али да и они могу нешто и од нас да науче. Уосталом, браћа Македонци су им, са једном малом јединицом у Ираку, показали како изгледа наша (југословенска и наравно македонска) практична школа противтерирзма.