JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Posts: 9 170
|
|
« Reply #19 on: December 16, 2020, 07:03:12 pm » |
|
П. Балкански, Кроз гробље: опажања и белешке приликом путовања кроз Српску Земљу под Турском 1892. године, Дело II, Београд 1894, стр. 60 – 62.
Још одмах кaд сам био оставио Вучитрн, ја сам према северу угледао био брдо, које ми је и издвојеношћу и обликом својим нарочито привлачило погледе. Изгледало ми је, да га је неко нарочито ту поставио, тако је одвојено од осталих планина које се око њега нижу, а, бешумно како је, сунцем озарено, учинило ми се као да је све од корала. То је Звечанско брдо, које се налази одмах више Митровице и, кад сам му ближе пришао, могао сам, између оног голог крша, уочити развалине града Звечана, у којем је одиграна она крвава трагедија између оца и сина. Тамо сам отишао из Митровице. Прешавши мост, што се на Ибру налази, и који сам ти мало час поменуо, у брзо сам се дохватио самог брда, и, скоро по козјем путу, испео се за сахат и четврт на врх му, где се налазе остаци Звечана. Преда мном се указа Вучитрн и све Косово, преко којег пратим беласкаву Ситницу, чије ставе с Ибром угледах ту одмах испод брда. Шар ми је облацима заклоњен; исто тако и Копаоник. Општи утисак, који су на мене звечански остаци учинили, казао ми је, да је то био некада велики град. Зидине, које су се још одржале времену и људима, говориле су ми да је он био страховит и снагом и величином својом. На једном делу платна познају се и данас три зида један поред другог; први од цигаља, друга два од камена, укупно од прилике три метра дебљине. Поред мене налази се један бунар, скоро са свим затрпан, да му се једва траг познаје. Дечак, који се онде нашао рече ми: 'ту је удављен Свети Стеван'. На највишем врху брда угледах остатке као неких подрума, на броју их је два. На једном су сводови, кojи су га покривали, са свим разрушени, а на другом остали су за једну четвртину. Једни ми рекоше да су то биле апсане, а друга два Митровичанина да да су биле цркве, и уверавали су ме да су се на зидовима им, до пре неколико година, видели натписи и живопис. Сад од свега нема ни трага. Поглед ми се отима доле, скоро средини Звечанског брда, на прилично одржане остатке једне куле. То је једини остатак који ми је могао дати појма о облику и обиму грађевине иза које је остао. Кула је облика потпуно округлог, и, по мом рачуну, зидови што су јој остали имаће висине 4.5—5 метара. Морала је имати више спратова, јер се и данас виде у зидовима греде, које су, бесумње, делиле спратове. Улаз у њу још се познаје, само су до врха пропали сводови који су га засвођавали. У пречнику кула мери 7 корака, и на једном од спратова још се виде три прозора, у којима се такође налазе добро одржане греде. Она даје нарочити декор свима већ растуреним остацима града Звечана, и дуго су ми се очи задржале на њој, нарочито кад сам на врху јој угледао неколико чобана, Арнаута, чије су велике силуете изазивале у мени осећања и пустоши и дивљине, у којима сам се находио, и жалости на данашње стање тврђаве, у којој је наставао наш најсилнији цар. У рушевинама ових зидина ретко сам где уочио цигљу; свуда је сам камен. Кажу да су некада, не тако давно, сви зидови били много већи, па су их порушили, вадећи из њих цигље за зидање касарне и других зграда у Митровици. Ово, што је још остало, порушиће време; нестаће трага и оном бунару, у којем је, како предање казује, удављен слепи Краљ, а, ако се над Звечаном не разведри небо, више је него cигурно да није далек дан, кад ми, у чијим ће земљама он остати, неће умети ништа рећи о Светитељу, који је овде провео последње тренутке свог живота, уз проклињање часа и кад му га је Бог даровао. Цело Звечанско брдо морало је некада бити опасано зидом. јер се трагови његови свуда виде, сем на оним потпуно неприступачним местима, која су била довољна заштита становницима старог града Звечана, чији је наследник зар данашња Митровица. То ће рећи сваки Митровичанин, али ми ни један није умео казати никакво предање, из којег бих могао смишљати о потребама или невољама. које су становнике му нагониле прећи на другу обалу Ибра. Можда ће врло простране мисли о томе нагонити остаци добро одржаних греда, које сам видео и у оној кули, а и у појединим зидинама градским. Управо северно од Звечана показали су ми неугледно село Рударе, знаменито с тога, што га већ трећа година бије гром и пали га. Становници му мисле да ће тому бити узрок састав ових планина, у којима има много руде, и која околност, сигурно, није без значаја и за само име овог села. Силазећи с Звечанског брда, другим путем к северу а не оним којим сам дошао, сагледао сам кладенац с врло хладном водом, за коју се верује да лечи од грознице. На то ме је, у осталом, подсетило и дрвеће око њега, на којем се налази безброј завезаних и остављених белега. Кладенац ће имати у површини око 4 до 5 квадратних метара; од свода, којим је покривен и сад је приличан део порушен, и жедни ове лековите воде сад у њ ускачу кроз разваљени део свода, пошто вода не протиче више кроз отворе нарочито за то саграђене, и који се још виде. Одмах од кладенца настаје горе према брду мали лагум, којим би се четвороношке могло ићи. То је, вероватно, канал, којим је вода спроведена у кладенац, ну народ верује да је то лагум, кроз који се могло некада пролазити у град. То би и данас, кажу, могло, да не сметају нека гвоздена врата, која се, на 20—30 метара даље од кладенца, у лагуму налазе. Један Митровичанин рече ми, да је он улазио у лагум и дошао био до ових врата. Није их, душа ваља, видео, јер му се свећа угасила баш кад је до њих дошао, али су. на његове ударе руком, одјекивала као да би била гвоздена. Даље од овог кладенца, идући к вароши, наиђох на остатке другог сличног овом, само већег од њега. То место зову рекоше ми, Јамболи, и ништа ми више о њему нису умели рећи.
|