Опет у Карађорђеву

[švercer011]

Опет у Карађорђеву


10/07/2010


У амбијенту такве стварности сад ћемо да радимо на формирању борбене групе „Западни Балкан“ да бисмо што пре ушли у ЕУ. А мали практични проблеми, како ћемо унифицирати опрему, оружје и калибре…




Никада нисам био у Карађорђеву, ни у време Тита ни после Тита. Неки генерали својевремено су ми причали како је то изгледало када је тамо боравио Врховни командант. Причали су ми и како је текао последњи сусрет војног естаблишмента СФР Југославије са Врховним командантом уочи Дана армије 22. децембра 1979. године у Карађорђеву. Генерал Џемил Шарац ми је још пре много година рекао да је Маршал тада у Карађорђеву дао задатак ЈНА да сачува Југославију, „јер све друго води у трагедију и у братоубилачки рат“. Генерали и адмирали прихватили су задатак, али иронија историје састоји се у томе да пророци обично на крају сами себе упропасте.

И сада, после толико година током којих у Карађорђеву није било спектакуларних војних сусрета, барем не јавних, ето нама састанка начелника Генералштаба војске Србије генерала Милоја Милетића и начелника Генералштаба оружаних снага Хрватске генерала Јосипа Луцића. Усред Карађорђева. Разговарали су о унапређењу војне сарадње између Србије и Хрватске, пре свега на плану обуке и усавршавања. Заправо, наставак онога што је недавно у Загребу договорено током сусрета министара одбране Хрватске и Србије.

Некако истовремено код нас је, истина неслужбено, промовисана идеја о формирању заједничке борбене јединице „Западни Балкан“ у којој би били војници и официри из Србије, Хрватске, Македоније, БиХ и Црне Горе. Та би борбена јединица нашла своје место у војној компоненти ЕУ и ишла у мисије које подржава ЕУ. Како је улазак у НАТО за Србију и БиХ у овом часу врло проблематично питање, сматра се да би се на тај начин и Србија и БиХ лакше приближиле чланству у ЕУ. Јер јавност у те две државе много би лакше „прогутала“ чланство у војном крилу ЕУ него у НАТО-у. И то би требало да буде та „улазница“ за ЕУ. Да ли је само она довољна, или нам требају и свеобухватне реформе у разним сегментима друштва? Шта би Маршал на то све рекао?

Не знам има ли у Карађорђеву неких слика Јосипа Броза Тита, да ли се он на њима смеши, или је озбиљан, али верујем да његов дух лебди тим простором. Како иду ствари, вероватно лебди и шире. Јер, да може да пита, Маршал би можда упитао кога сте ђавола уопште ратовали када сада морате да стварате заједничку борбену групу „Западни Балкан“. Није требало да растурате ни државу, ни ЈНА. Јер, ово сада што радите не радите зато што се изненада као волите, већ зато што вас на те кораке терају други, моћнији од свих вас појединачно. И да бисте отклонили сумње и пребацивања тих моћних морате понекад и у Карађорђево. Јер, становници бивше Југославије били су исувише међусобно блиски и повезани да би вечно били раздвојени. А што време више пролази све је више доказа о „шест прутића које је у снопу тешко сломити, али појединачно је лако“. На војном плану поготово.

Да ли смо ми, грађани земаља нове борбене групе „Западни Балкан“, заправо, неофити, новообраћеници, који се наслађују и самим звуком речи ЕУ, демократија, борбена група „Западни Балкан“? Или наш друштвени сеизмограф још увек не може да забележи космичке обертонове синтагме „сарадња у региону“? Наравно, то није лако, јер све балканске земље, осим Хрватске, припадале су Османском царству, а то је питање не само политичке културе. Ипак, највећи хендикеп западног Балкана свакако је наслеђе ратова из деведесетих година, ратова који су западни Балкан изоловали од остатка Европе, уништили привреде балканских земаља и разорили њихово друштво. Последице сукоба су главни узрок свих потешкоћа.

Из неких комшијских држава на Србију се и даље гледа као на „међународног агресора“ уз обавезну реторику моралног фанатизма. О грађанском рату, па и о грађанском рату унутар грађанског рата, што је био случај сукоба у БиХ, званичне политике тих држава још нису рекле ни реч. Имамо и правног цепидлачења које се граничи са фантазијом.

У амбијенту такве стварности сада ћемо да радимо на формирању борбене групе „Западни Балкан“ да бисмо што пре ушли у ЕУ. Одлична идеја, само да нас не провале? А мали практични проблеми, како ћемо унифицирати опрему, оружје и калибре, хоће ли то бити 7,62 мм, или 5,56 мм, ко ће ускладити логистику, која је за сваку државу практично другачија, како формирати мултинационални штаб борбене групе „Западни Балкан“, ко ће бити командант борбене групе, ко заменици, ко начелник штаба, хоће ли се одлучивати већином гласова, консензусом, има ли кворума или нема, на ком језику ће комуницирати официри, српском, хрватском, бошњачком, црногорском, македонском, које писмо ће се користити, латиница, ћирилица, који дијалект?

А решење за све то смо имали. И упропастили. И сада опет у Карађорђево. Само нема њега. Мислим, Карађорђа.


Izvor:Politika                                                                              Мирослав Лазански                         

[trpe grozni]

Je** te, definitivno Lazanjski se vraca na prave staze novinarstva.
Daleko od toga da se sa svime slazem sa njim, ali nema samohvale, teme su mu ozbiljne i dobro napisane.
Ko zna, mozda opet postane ono sto je bio na pocetku svoje novinarske karijere.
Samo napret Lazooo.

[švercer011]

A mozda je nekom i platio da mu pise tekstove 

[brodarski]

Ovom stvarno nema komentara, od koga je i previše je.

[dzumba]

И шта сада. Да се не формира борбена група "Западни Балкан". Или да кукамо како смо без везе растурили Југославију. То је завршена прича. Идемо даље, а то даље је можда та "борбена група Западни Балкан". Па шта. То је реал-политика. А само је она актуелна. Нека се политичари и генерали договарају, макар и у Карађорђеву на интерес свих. То је боље него да се свађамо.

[Boro Prodanic]

Bolje je hiljadu dana dogovora nego jedan dan svađe, a da i ne pominjem dan rata.

Nadam se samo da neće biti po Njegoševoj: "Ako me žena pita šta sam radio, reći ću joj da so sijao. Teško njojzi ako ne vjerova!"