JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
Online
Gender:
Posts: 9 155
|
|
« Reply #44 on: February 07, 2021, 08:13:37 pm » |
|
Новине Cербске из царствујушћег града Виене, у Суботу, 29. Септемвра 1817.
Пoлїтїческа приключенїя.
Турска. Публичне – и австрїйске, и друге иностране – новине писалесу пре више времена, а и повећа часть Србаля морала є чути, дасе говори, да є Георгїй Петровићъ, Црный, бывшїй Србскїй врховный вождъ изъ Россїе у Србїю опетъ дошао, и погублѣнъ. Србске новине ћутилесу досадъ о томъ зато, што су раде быле, да се о ствари той са свимъ извѣсте, и да є читательима своима одсудно дати могу. Садъ пише Зритель Австрїйскїй, – єдне одъ Вїенски новина – као изъ офїцїелногъ источника, садъ држе и Hовине Србске, да су дужне, приключенїе то у листове свое ставити. И зато ћемо све вѣсти у ньи ставити, кое су одъ почетка досадъ у публичнымъ, у Вїени издаваемымъ, новинама стояле, и све ћемо їй редомъ, како су у коима стояле, съ немачкога на србски преведене дати. Првый є быо Странствователь (Вандереръ) у коме є вѣсть та овако стояла: 'Офїцїелне вѣсти съ Турске границе являю, да су далеко чувеногъ Црногъ Георгїя, бывшегъ Србскогъ поглавара, съ Гркомъ некимъ кодъ Смедерева уватили, и главе имъ одсѣкли, и у Бѣоградъ послали, гди су коже съ ньи садрли, и по Татару у Цариградъ оправили.' Зритель Австрїйскїй пакъ писао є о томъ овако: 'Писма изъ Темишвара потврдьую офїцїелну вѣсть, да су далеко чувеногъ Црногъ Георгїя, и пр. какогодъ и Странствователь. А привилегиране Вїенске новине явилесу, после єдне седмице, то овако: 'Писма изъ Букареста являю, да се говори, да є Князъ Влашкїй одъ намѣсника Бѣоградскогъ вѣсть добїо, да є Црный Георгїй, бывшїй Србскїй поглаваръ, у Србїю дошедшїй, погублѣнъ.' У среди мѣсеца Септемвра писалесу и Вїенске привилегиране новине, и Зритель Австрїйскїй о томе овако: 'Іошт’ пре баирама, 1/13. Августа наступившегъ, и съ обычнымъ славама започетогъ, дошла є Кара-Гьоргьева одъ Валиса Румилскогъ, и гувернера Бѣоградскогъ, Мерашлїя Алїй-Паше послана, глава у Цариградъ. И са тимъ су се, као што се лако мыслити може, различни гласови о жалостивой кончини тогъ воинственогъ, и у млогомъ призрѣнїю важногъ, мужа разнели. По писмама изъ Цариграда одъ 13/25. Августа чини намъ се, да є найвѣроетнїе, да се Црный Георгїй, у Србїю дошедшїй, у село Хазанъ, недалеко одъ Смедерева, тамошнѣмъ Кнезу Воицы (не знамо, има ли у Србїи Кнезъ, коме є име Воица?), свратїо, и одъ нѣга съ претворнымъ прїятельствомъ прїймлѣнъ быо. Но наскоро пао є као жертва пристрастїя и мрзости, кою є їошт за прве, одъ нѣга устрояване, буне свирѣпїемъ своимъ на себе навукао, и као жертва страха одъ нѣговы, далеко прострты, и буни поспѣшаваюћы, планова. Реченый Кнезъ явїо є Бѣоградскомъ Паши, да є Црный Георгїй дошао, и у исто време послао му є нѣгову, осѣчену, главу, за знакъ вѣрности и привржености къ высокой турской порти. Но глава та нїе, као што обычно быва, на вратыма Сераила у Цариграду, свима на угледъ, натакнута.' Тако су писале немачке австрїйске новине, и изъ ньи су друге иностране вѣсть исту у свое листове помећале, гдикое и примѣчанїя своя додале, пытаюћи, како ће се вѣсть та Россїйскомъ двору допасти, будући да є Црный Георгїй россїйскїй Генераллѣтнантъ, и кавалѣръ ордена Ст. Анне првогъ степена быо. Тако су Обще новине одъ 3. Октовра п. р. (новине ове излазе у баварскомъ граду Аугсбургу) такодье о приключенїю томъ умствовале, и овай членъ са россїйске границе писале: 'Дуго време веће, како ни єдна вѣсть толико впечатлѣнїя у Петербургу произвела нїе, као што є вѣсть о убїенїю россїйскогъ Генераллѣтнанта и кавалѣра ордена Ст. Анне првогъ степена, Црногъ Георгїя, у труской земльи, и као што намъ се чини, съ дозволенїемъ тускогъ владѣнїя, учинила. Сви се у Петербургу о ньой разговараю; и сами они, кои взаимна одношенїя Россїе и Турске съ занимаюћимъ окомъ сматраю, єсу тогъ мнѣнїя, да приключенїе то зла слѣдсва имати може; и већъ се надаю, да ће обе те силе прїятельство свое раскинути, ако се Турска у словїяма не подвргне, коя їой се одъ россїйскогъ двора, колико знамо, предлажу. Како є, т. є. офїцїелна вѣсть о приключенїю ономъ у Петербургъ дошла, таки є скоротеча россїйскомъ посланику у Цариграду оправлѣнъ, и заповѣсть му однео, да одъ турскогъ двора иште, за четрнайстъ дана да обяви, да поступъ тай негодуе, и да ће виновнике найстрожїе гонити и казнити. Ако бы се турскїй дворъ противїо, да таква обявленїя издати неће, то є посланику наложено, да таки пасоше иште, и изъ Турске отиде. Генералъ коньичный Графъ Бенингсенъ, подъ кимъ россїйска пазећа восйка на турской границы стои, добїо є заповѣсть, да войску ту не само не распусти (као што су хтѣли да учине, будући да су се надали, да ће се све распре съ Турскомъ поравнати) и неумали, већъ што брже на 80.000 войника умложи, тврдынѣ на границы свакомъ потребомъ снабдѣ, и накратко, све наредбе учини, да бы се, у случаю, ако нужно буде, на Турке оружати могао. Да є Императоръ тврдо наумїо, да ствары той съ сходномъ крѣпосћу поспѣши, то се и отуда види, што ће у путу свомъ у южне области царства и Бенингсенову войску прегледти. Досада смо се увѣкъ на втеченїе енглескогъ кабинета у Турску, на ползу Россїе, осланяти могли, но садъ є и Енглеска съ Турскомъ у рапсре уплетена, и то на ново сбогъ Іонїйски острова, а имено сбогъ Парге. Силный Алїй-Паша, кои є великомъ своїомъ власћу у великомъ почитанїю кодъ Турака, неће ни рѣчи о томъ да зна, да Енглеска близу нѣговы добара тврдыню вида, и будући да є са садашньимъ великимъ Везиромъ у превеликомъ и тѣсномъ прїятельству, то ни самъ Султанъ ништ' одсудно у той струцы не предузима. Великїй Везиръ єстъ нерїятель Россїи, а особито сбогъ тога, што є пролѣтось одъ Султана публично укоренъ быо, да се нїе больма потрудїо, да се распре, измедь' Россїе и Туске царствуюће, намире. По свой прилицы гледаће онъ съ Алїи-Пашомъ свакояко, да Россїю съ Турскомъ завади, ако бы Султанъ самъ радъ и быо, да се Россїя съ ниъмъ не свади. Будући да Али-Паша сву свою млогочислену войску по европейскомъ начину устроява, и понайвише француске офїцїре у ньой има, и будући да є самъ Султанъ велику войску европейски устроїо, то бы россїйска войска овогъ рата млого више противленїя одъ турске стране имала, него досадъ.' Но Зрителю Австрїйскомъ нїе членъ тай вѣроетанъ, и зато га претреса, и опровргава, и то, као изъ офїцїелногъ источника, овако: 'Обще, за нову повѣсть тако богате, новине залудьене су своимъ корреспондентомъ са россїйске границе, онъ не мора заиста прїятль мира и покоя быти. Нашемъ, толико путїй већъ освѣдоченомъ, намѣренїю вѣрни, да лажне вѣсти поправлямо, можемо читателѣ наше увѣрити, да сва у горнѣмъ члену исчислѣна, потврдьенїя у редъ лажны вѣстїй принадлеже. Ако є погубленїе бывшегъ Србскогъ поглавара, Црногъ Георгїя велико впечателѣнїе у Ст. Петербургу учинило, то є само зато учинило, што су се сви вратоломномъ нѣговомъ – ни одъ какве силе ни произведеномъ ни подпоможеномъ – одваженїю зачудили. Россїйскомъ Монарху, нето тако миролюбивомъ, као и остали нѣгови силни прїятельи и саюзницы, и немыслећемъ, да узнемирителѣ покоя у коїойгодъ држави ободрава, было є предпрїятїе Црногъ Георгїя исто тако непознано, као и осталой Европи. Тай славолюбивый и свирѣпый бывшїй водьа Србскїй нїе завѣта свогъ држао, съ россїйске землѣ одшедшїй, и животъ свой противъ своїи земляка самъ своевольно у бѣду положившїй, кадъ є преко Дунава прешао. Како є россїйскїй Монархъ дознао, да є онъ побѣгао, таки є пресудьенїе издао, да за нѣга не мари: зато су и прїятельска договараня съ россїйске стране у Цариграду започета. Нити треба већегъ доказателства, да цѣло то, политицы обе сасѣдне силе непознано, приключенїе никаква втеченїя у взаимна ньина одношенїя не има, но што су се о првой точки договараня своїи, о измиренїю долнье границе на Дунаву, започеты, Россїя и Турска погодиле. Све, што у члену, кои мы претресамо, о Бенингсоновой пазећой войсцы на турской границы стои, све то єстъ лажь. Россїя има восйку, но о пазећой некаквой войсцы незнамо ни рѣчи, а їошт’ манѣ о умложаваню те войске, и о кретаню нѣны частїй. Ове вѣсти само єсу истине. Ньима ће се прїятельи свеобщегъ покоя на ново увѣрити моћи, да, при крѣпко изреченой вольи првы европейски владѣтеля, тай покой, прво благо народа, по готово тридесетогодишнѣмъ страшномъ времену, никоимъ начиномъ узнемиритисе не може. А што гдикои пристресницы желе, да се покой тай узнемири, то причине желанїя тога знамо: а што надежде свое публицы као истине вѣсти и ствари натоварити трудесе, то намъ є доста, да їй чистомъ, и слободно и у очи имъ реченомъ истиномъ опровргнемо.' - Тако немачке новине о погубленїю Црногъ Георгїя говоре, и умствую!
|