Noćni lovci Luftwaffe

[MOTORISTA]

Mnogi tvrde da je Rajhsmaršal Herman Gering pred sam početak drugog svetskog rata izjavio: „ Nikada nijedan neprijateljski avion neće leteti nad teritorijom Rajha“. Ovakva lakomislena izjava je bila tipična, ne samo za Geringa, već i za ostale Nacističke lidere. Celo njihovo shvatanje ratovanja se odnosilo na napad, osvajanje i podjarmljivanje nižih naroda velikom Rajhu. Malo pažnje je posvećeno odbrani i Luftvafe je ignorisala noćne lovce pre početka drugog svetskog rata.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Na početku drugog svetskog rata u Luftvafe nisu postojali nočni lovci, ali je već u decembru 1939 godine od 4 eskadrile ( Staffelen) stvoren IV(N)/JG 2. Ova grupa je bila naoružana starim lovcima Bf-109D, kod kojih su skinuti poklopci kabina kako bi piloti imali bolju preglednost i da bi se izbeglo zaslepljivanje reflektorima. Ova jedinica je bila raspoređena od Kelna, preko Holandije i Danske do Norveške. Istovremeno su se u medijima pojavile prve slike prototipa aviona He-100D kako učestvuje u noćnim vežbama, ali kako ovaj avion nikada nije ušao u proizvodnju, to je bila samo još jedna laž  nacističke propagande.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Wolfgang Falck


   Aprila meseca 1940 godine kapetan Volfgang Falk, komandir I/ZG 1 u Danskoj, počeo je da vrši eksperimentalne letove u cilju presretanja neprijateljskih aviona noću. Bio je ubeđen da, ukoliko dobije izveštaje u realnom vremenu o kretanju neprijateljskih aviona, može da izvrši uspešno presretanje noću. Napisao je izveštaj prosledio ga komandi Luftvafe i uskoro je dobio naređenje da formira Gešvader noćnih lovaca sastavljen od njegove grupe. Ovo je izazvalo ljutnju i nezadovoljstvo njegovih pilota jer su ostale jedinice postizale uspehe protiv RAF-a i nizale pobede dok su oni gubili vreme lutajući po mraku iznad Nemačke. Vremenom se povećao broj aviona i grupa, tako da je 17 jula 1940 godine formirana divizija noćnih lovaca ( Nachtjagd division) pod komandom pukovnika Kamhubera. Osim crne boje kojom su avioni ove jedinice ofarbani, nisu se niponičemu razlikovali od ostalih dnevnih lovaca Luftvafe. Sami avioni su se oslanjali na zemaljsko navođenje, ali ono je i dalje bilo veoma neprecizno uprkos raznim modifikacijama koje su izvođene na radarima Freya. Bilo je jasno da je za uspešno otkrivanje i presretanje ciljeva noću potreban uređaj koji će lovcima omogućiti da sami otkriju i lociraju cilj u vazduhu. Pukovnik Kamhuber se u septembru 1940 godine obratio komandi sa zahtevom da mu se isporuči takva oprema, a u proleće 1941 godine se pojavio i prvi takav uređaj poznat pod imenom Spanner. Radilo se o IC uređaju, i postojale su dve varijante, aktivna Spanner-I i pasivna Spanner-II. Spanner-I je imao IC lampu izlazne snage 1KW, dok se Spanner-II navodio na IC odraz usijanih izduvnih cevi motora bombardera. Najbolji razultati su postignuti uređajem Spanner-I koji se nalazio u kokpitu aviona Do-17Z Kauz II. Istovremeno se uređaj Spanner-II smatrao beskorisnim.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Do-17Z-10 Kauz II sa IC uređajem Spanner

[MOTORISTA]

   Ono što je zaista nedostajalo je bio avionski radar, a firma Telefunken je veoma brzo uspela da, u ove svrhe, prilagodi radio visinomer Lichtenstein B. Rezultat je bio radar poznat kao FuG 202 Lichtenstein B/C, koji je posle uspešnog testiranja u Rehlinu aprila/maja 1941 pušten u proizvodnju. U to vreme su se kao glavni noćni lovci izdvojili avioni Bf-110 i Ju-88, jer su jedini bili dovoljno veliki da ponesu radar, posadu od dva ili trri člana, gorivo za patrolu od šest ili sedam sati i potrebno naoružanje, a da opet imaju zadovoljavajuće performanse potrebne za presretanje bombardera RAF-a. Naravno i tu je bilo problema jer je velika i teška antena u nosu aviona, nešto što Gering nikako nije razumeo, smanjuivala letne performanse, recimo maksimalna brzina Bf-110 je smanjena za 40 km/h, kao i pokretljivost. Takođe su noćni lovci morali da se oslanjaju na zemaljsko navođenje da ih smesti u zonu od oko 4 km oko mete jer su njihovi uređaji imali toliki domet.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Tokom celokupne ofanzive RAF-a protiv Nemačke, avioni Bombarderske komande su morali da se suočavaju sa sve modernijim i sofisticiranijim noćnim lovcima Luftvafe. Ovde se vidi nos aviona Dornier Do-217J-2 sa antenom radara FuG 202 Lichtenstein B/C, kao i naoružanje od četiri topa MG FF kalibra 20 mm.



   Većina pilota se protivila ugradnji ove nove opreme na svoje avione jer su videli samo lošije strane, što je pretilo da uruši operativne mogućnosti ovih jedinica, sve dok 10 avgusta 1941 natporučnik Ludvig Beker sa svojim avionom Do-215B-5 nije oborio britanski bombarder koristeći isključivo radar Lichtenstein B/C. Natporučnik Beker je bio prvi koji je postigao noćnu pobedu u takozvanoj Dunaja ( kod Nemaca tamna ili neosvetljena zona noćnog lova, za razliku od Henaje). Između 12 avgusta i 30 septembra Beker je sa svojom posadom postigao još pet noćnih pobeda. On sam je bio veliki entuzijasta i sam je razrađivao procedure koje su dovodile do najboljih rezultata, što je uskoro uverilo i preobratilo ostale pilote da i oni počnu sa korišćenjem svojih uređaja. Glavni problem u to vreme je bila ogranišena i spora proizvodnja i ugradnja radaara.
   Do proleća 1942 godine pukovnik Kamhuber je postavio definitivnu organizaciju noćnih lovaca Luftvafe. Komanda noćnih lovaca se nalazila u Cajstu ( Zeist) i imala je pod kontrolom tri divizije. Jagddivision 1 ( JD 1) sa štabom u Delenu ( Deelen) imala je na raspolaganju NJG 1 i sa njim je pokrivala Holandiju, severnu Belgiju i Rur. Jagddivision 2 ( JD 2) sa štabom u Štadeu ( Stade) imala je na raspolaganju NJG 3 i sa njim je pokrivala severozapadnu Nemačku i Berlin. Jagddivision 3 ( JD 3) sa štabom u Mecu ( Metz) imala je na raspolaganju II/NJG 2 i III/NJG 4 i sa njima je pokrivala severnu Francusku, južnu Belgiju i jugozapad Nemačke. Što se tiče opreme situacija je bila više nego nezadovoljavajuća, još uvek su postojala dva tipa aviona koja su bila podesna za izvršavanje ovakvih akcija Bf-110 i Ju-88C-2 i C-4. Ovi avioni su se od dnevnih lovaca Luftvafe razlikovali samo po svojim modernizovanim radio uređajima i crnoj farbi. Još gore je što je u očekivanju naslednika Bf-110 ( Me-210) proizvodnja ovog aviona opadala i dovela do toga da je u decembru 1941 isporučen 1 ( jedan), a u januaru 1942 nijedan avion ovog tipa. S druge strane u decembru 1941 godine je poleteo prototip Do-217J, dok je kompanija Hajnkel konstruisala potpuno nov avion pod oznakom He-219 i za koji se, s pravom, smatralo da je idealan za noćnog lovca. Kako se Do-217J pokazao kao promašaj, a He-219 bio sputavan proritetnijim projektima, tehničkim problemima i političkim uplitanjima, glavni terret noćne borbe su na svojim leđima nosili veterani Bf-110 i Ju-88. Kako bi ostali u „trci“ ovi avioni su stalno podvrgavani uspešnim modernizacijama što je dovelo do toga da je gotovo celokupna proizvodnja ovih aviona od dnevnih razarača, bombardera i izviđača prebačena na noćne lovce. Poslednje godine značajnije proizvodnje, skoro svaki proizvedeni Bf-110 ili Ju-88 je bio noćni lovac.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Tokom kasnijeg perioda rata Junkers Ju-88 se svojom pokretljivošću, brzinom i nosivošću pokazao kao odličan noćni lovac. RAF-u je u julu 1944 godine s neba pala zlatna koka u vidu ovoga Ju-88G-1, koji je bio opremljen sa radarom FuG 220 Lichtenstein SN-2 i pasivnim sistemom za navođenje FuG 227 Flensburg, a koji je greškom sleteo u bazu RAF-a Vudbridž. Zahvaljujući ovome su bombarderi RAF-a uskoro imali efikasne ometače za ove sisiteme.



   Do početka 1942 godine napadi Bombarderske Komande RAF-a su bili slabi i rasuti po celoj Nemačkoj. Situacija se dramatično promenila u februaru te godine postavljanjem ser Artura „Bomber“ Harisa za glavnokomandujućeg Bombardesrske Komande. Od tog trnutka Bombarderska Komanda RAF-a je počela totalni rat protiv Nemačke. Uvidevši da sa raspoloživom tehnologijom u datom trenutku nije u mogućnosti da pogodi pojedinačne ciljeve, Bombarderska komanda je počela da uništava cele gradove. Bombarderi dvomotorci su zamenjeni sa četvoromotornim bombarderima velike nosivosti, uvedeni su novi metodi obeležavanja meta i nova elektronska sredstva kako bi se osiguralo da se svakim napadom uništi zadati cilj. Odgovor ovim merama je bio još veći napor Nemačke u noćnoj odbrani neba. Iako je s vremena na vrema postizan uspeh tokom osvetljeniog noćnog lova ( Henaja), posebno u takozvanim Wilde Sau misijama sa avionima Bf-109G i FW-190A, shvaćeno je da je noćna borba iznad Nemačke stvar elektronike i da je glavni način borbe u takozvanoj Dunaji. Kako bi se postigao još veći uspeh Kamhuber je organizovao službu osmatranja, javljanja i navođenja koja je nebo iznad Nemačke podelila u sektore koji su kontrolisali svaki svoj deo i navodili lovce na otkrivene bombardere. Ovaj sistem, nazvan Himmelbett, je patio od nekih osnovnih nedostataka, jer je mogao da navodi samo jednog lovca na jednu metu, tako da je većina noćnih pobeda i dalje postizana u slobodnom lovu noćnih lovaca.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

   Kako su noćni napadi RAF-a bili sve jači, noćni rat iznad Nemačke je postao rat elektronike. Nikada nije bilo nedoumica oko tačnog vremena napada, ali je služba osmatranja i javljanja uvek bila u stisci da odredi kuda su se velike formacije bombardera uputile. Bombarderska Komanda je izvodila lažne napade i počela upotrebu novih izuma koji su služili za zbunjivanje Nemačke odbrane. Kao najbolje oruđe za zbunjivanje se pokazao sistem pod imenom „Prozor“, ustvari su to bili listići staniola koje su izbacivani iz aviona, pomoću kojeg su posadee zemaljskih radara bile držane u „mraku“. Ovj sistem je prvi put upotrebljen 25 jula 1943 prilikom prvog napada na Hamburg. Od tada se Luftvafe našla pred ozbiljnim izazovom, jer iako su gubitci RAF-a rasli, napadi teškim bombarderima su se pojačali.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Jedno kratko vreme su Bf-110 nosili dva radara, FuG 220 za praćenje na većim i FuG 212 za praćenje na manjim daljinama. Vremenom su se mogućnosti radara FuG 220 za praćenje ciljeva na manjim odstojanjima poboljšale modifikacijama tako da je od verzije Bf-110G-4c/R3 ponovo nošen samo jedan radar.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Šačica aviona Ju-88G-7 je napravljena pred sam kraj rata. Upotrebom motora Jumo 213E je postignuta maksimalana brzina od 650 km/h. Ovaj avion nosi radar FuG 218 Neptun VR sa podesivom fekvencijom. Ova antena je bilas poznata pod imenom jutarnja zvezda ( morgen stern).



   Tokom 1942 godine je shvaćeno da je avion Me-210 čist promašaj, tako da je stari Bf-110 vraćen u proizvodnju. Takođe se došlo do zaključka da će novi noćni lovci biti sve teži i teži, zbog raznovrsne nove opreme i novog i težeg naoružanja. Performanse aviona opremljenih motorima DB 601 su postale nezadovoljavajuće, tako da je počela ugradnja motora DB 605B sa 1475 KS, što je dovelo do povećanja poletne mase na 9389 kg. Ovi novi avioni su se pojavili u maju 1942 pod oznakom Bf-110G-2. Na avionu su zadržana veća kormila pravca, koja su se pojavila na verziji F-4, ojačan je stajni trap, a izvršeno je još nekoliko manjih modifikacija. Naoružanje se sastojalo od dva topa MG151 kalibra 20 mm ( zamenili su starije topove MG FF) i četiri mitraljeza MG17 kalibra 7.92 mm, dok je na podtrupnom nosaču bilo moguće postaviti kontejner sa dva dodatna topa MG151. Na avione su ugrađeni i skrivači plamena izduvnih cevi motora, a tako opterećeni avioni su ipak imali zadovoljavajuće performanse i ostali su glavni noćni lovci Luftvafe sve do početka 1945 godine.
   Avion koji je na kraju ipak zamenio stari Bf-110 u toj ulozi, bio je podjednako stari Ju-88. Ipak je Ju-88 bio mnogo veći avion sa većim potencijalom nego Bf-110. Prve značajnije varijante noćnog lovca su bile C-6 i R-2, a jedina razlika između njih je korišćenje različitih motora. Naime C-6 je koristio motor Jumo 211J sa 1340 KS, a R-2 motor BMW 801D sa 1700 KS. Tipično naoružanje se sastojalo od tri topa MG FF kalibra 20 mm i tri mitraljeza MG17 kalibra 7.92 mm. Vremenom su se pojavile nove varijante naoružanja, a među njima i topovi ugrađeni u trup iza pilotske kabine pod uglom od 80 stepeni. Ova instalacija je bila poznata pod imenom „Schrage Musik“ ili ti prevedeno na naš jezik Džez. Ideja je bila da se lovci približe britanskim bombarderiam koristeći uređaj Spanner-I, a da zatim lete ispod njih i gađaju ih u najosetljiviji deo trupa. Na ideju za ovaj sistem je prvi došao natporučnik Rudolf Šoenert 1941 godine, ali su ovom asu ( 64 noćne pobede) bile potrebne dve godine da ubedi komandu da se prihvati njegova ideja. U međuvremenu je i inžinjer Popendek došao na sličnu ideju koja je koristila 6 do 8 topova i gađala vertikalno. Ova instalacija nikada nije postala standardna, ali su je mnoge posade ugrađivale na svoje avione, tako da je sredinom 1944 godine otprilike jedna trećina noćnih lovaca bila ovako opremljena. Tipični „Schrage Musik“ se sastojao od dva topa MG151 ili dva topa MK108 kalibra 30 mm. Ovakve instalacije su se  pojavljivale i na avionima FW-189A-1 iz NJG 100 na istočnom frontu, a pomenuta jedinica je kao noćne lovce koristila čak i avione FW 58B sa sve radarom FuG 212 i Džezom, iako je maksimalna brzina aviona bila 208 km/h.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
FW-189

[MOTORISTA]

   Vremenom se došlo do saznanja da je uspeh ili neuspeh svake noćne misije umnogome zavisio od radara. Gore pomenuti radar FuG 212 je bio naslednik radara FuG 202 Lichtenstein B/C i bio je poznat kao Lichtenstein C-1. Sam radar je modernizovan kako bi mu se smanjila težina, a novost je bila i to što su posade sada koristile dva umesto tri ekrana da bi odredile položaj mete. U početku je FuG 212 radio na istoj frekvenciji od 490 MHz kao i FuG 202, ali već u leto 1943 godine RAF bio u stanju da ometa ove radare, tako da je Luftvafe bila prinuđena da modifikuje FuG 212 da koristi frekvencije raspona od 420 do 480 MHz.
   Tokom 1944 godine u naoružanje su počeli da ulaze noćni lovci opremljeni totalno drugačijim radarima FuG 220 Lichtenstein SN-2. Razvijen iz radara za otkrivanje brodova, iznenadio je RAF jer je radio na metarskim talasnim dužinama, iako je trend bio da se stvore radari koji rade na centimetarskim dužinama. Frekvencije na kojima je radio ovaj radar su bile 73, 82 ili 91 MHz, ali brzina reakcije RAF-a na pojavu ovog radara je bila tolika da je radar morao biti vraćen na doradu gde je dobio mogućnost da se namešta radna frekvencija u opsegu od 37.5 do 118 MHz. Ovako poboljšani radar se u proizvodnji pojavio pod oznakom SN-2b Streuwelle. Najveća mana ovog radara je bio njegov minimalni domet od oko 300 m što je u praksi bilo predaleko za posade da preuzmu vizuelno praćenje mete. Rešenje je nađeno u kombinaciji radara FuG 220, za otkrivanje meta na većim daljinama, sa starijim radarom FuG 212, koji je korićen za male daljine. Radar FuG 212 je za ovu kombinaciju modifikovan ugradnjom uređaja koji je omogućavao skeniranje u kupi koja je zahvatala 120 stepeni, i bio je poznat kao Weitwinkel. Naravno najveći problem kod korišćenja ove kombinacije je bila masa, jer su avioni morali pored svog naoružanja da nose i dva kompletna radara.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Različite vrste radara na avionima Ju-88G-1/6

   Do 1944 godine u razvoju se nalzilo nekoliko potencijalno odličnih noćnih lovaca, ali je samo jedan od njih uspeo da da značajniji doprinos noćnoj odbrani Rajha. Dok su ostali avioni imali poteškoća u razvoju, ili se jednostavno nisu pojavili na vreme u dovoljnom broju, Junkersova fabrika u Bernburgu je ubrzala proizvodnju svojeg Ju-88 do neslućenih razmera, napravivši 2345 noćnih lovaca od ukupno 3013 koje je Luftvafe dobila te godine. Dok je proizvodnja verzija C-6b i R-2 rasla, pojavili su se i novi izvanredni lovci serije G. Avioni serije G su bili od samog početka projektovani kao noćni lovci, kod kojih je prepoznata potreba za povećanom težinom usled korišćenja razne dodatne opreme. Najveća razlika od aviona ostalih serija je bila ugradnja repa sa Ju-188, koji je povećao manevarske sposobnosti aviona zbog svoje veće površine. Topovi su sklonjeni iz nosa aviona i ugrađeni u posebnom podtrupnom kontejneru kako ne bi zaslepljivali posadu svojim bljeskom prilikom paljbe. Takođe je ostavljen prostor za dva topa MG151 iza odeljka za posadu. Glavne verzije su bili G-1, koji je koristio motore BMW 801D, i G-6a i 6b koji su pravljeni u fabrici Desou i koji su imali moderniju opremu i senzore. Nekoliko G-6c je bilo napravljeno u Bernburgu, i oni su koristili motore Jumo 213, ali većina ovih aviona je zarobljena 1945 pre njihovog ulaska u službu. Takođe je u Bernburgu napravljeno i 12 aviona verzije G-7, kod kojih su ugrađeni vrhovi krila sa Ju-188/388, motori Jumo 213E i najnoviji radar FuG 240 Berlin.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Najbolji noćni lovac drugog svetskog rata je bez sumnje He-219, koji je bio brz, pokretljiv, snažno naoružan i kod kojeg je uvedeno nekoliko novina, među kojima i izbacivo sedište. Međutim zbog političke netrpeljivosti i svađa između komandanta noćnih lovaca i konstruktora, nije dobio svoju šansu da bi bitnije uticao na dalji tok rata.


Avioni koji su imali malog ili nikakvog učešća u noćnim borbama su bili i Heinkel He-219, Junkers Ju-388J, Dornier Do-335, Ta-154 i Me-262. Od ovih aviona je jedino He-219 video malo više noćnih borbi. Kao što je već napomenuto, bio je to odličan avion i s pravom se smatra za najboljeg noćnog lovca drugog svetskog rata, ali nikada ih nije bilo dovoljno u operativnim jedinicama. Najveći broj ovih aviona u službi je bio maja 1944 godine, kada su se u jedinicama nalazila 54 aparata ovog tipa. Od ostalih navedenih nijedan nije stigao do statusa operativnog aviona sem jednog jedinog Ta-154 i šest Me-262B-1a/U1. Ovi poslednji navedeni su bili konverzije trenažnih dvoseda, na kojima su bili ugrađeni radar FuG 218 Neptun i uređaj FuG 350 Naxos Z koji je koristio isijavanje radara H2S, sa bombardera RAF-a, za navođenje na metu. Srećom po RAF rat je završen pre nego što su Nemci uspeli da proizvedu veliki broj ovih lovaca.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Me-262B-1a/U1

[MOTORISTA]

WILDE SAU

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Ova nemačka taktika se sastojala od otkrivanja pojedinačnih bombardera noću na osnovu njihovih senki koje su se videle naspram belih oblaka, kao i na osnovu odsjaja od reflektora PVO. Prvi put je primenjena za vreme bombardovanja Hamburga 25 jula 1943. Radarske stanice su navodile jednomotorne lovce, najčešće Bf-109G ili FW-190A, do blizine bombardera, a oni su zatim vizuelno otkrivali i napadali mete. U kasnijoj fazi su korišćeni avioni Do-215/217 za ispuštanje svetlećih bombi iznad mase britanskih bombardera kako bi olakšali lovcima nalaženje meta.


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


HENAJA ( Helle Nachtjagd)

Osvetljena taktika noćnog lova se sastojala od otkrivanja bombardera radarom i njihovog praćenja reflektorom i radarom. Noćni lovci su bili navođeni do njihove blizine, odakle su vizuelno uočavali mete i napadali ih.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

DUNAJA ( Dunkelle Nachtjagd)

Neosvetljena taktika noćnog lova se sastojala od otkrivanja mete radarom i navođenjem lovaca na metu bez korišćenja reflektora. Ovoj taktici je pripadao i sistem Himmelbett sa svim svojim nedostatcima. Rešenje je nađeno u navođenju jednog lovca, takozvani vođa, koji je dalje navodio ostale lovce iz svoje jedinice na otkrivene bombardere. Kasnijim usavršavanjem radara Freya i njihovoj sprezi sa radarima Wurzburg, koji su pratili kretanje noćnih lovaca, mogle su da se navode do dve grupe na Britanske bombardere.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[MOTORISTA]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]