PALUBA

И после три године врло слабо интересовање припадника Војске Србије за радничко организовање. Засада је пет синдикалних организација успело да окупи нешто више од 3.000 чланова

[attachment=1]

СИНДИКАТ у Војсци Србије, три године откако је заживео, окупио је мање од 10 посто запослених у систему одбране. Иако је радничко организовање тада први пут ушло и међу официре и подифицире, до данас није изазвало веће интересовање. Права војника, али и цивила који раде у војсци брани чак пет синдиката који су окупили нешто више од 3.000 чланова.

У свим организацијама које тренутно делују у систему одбране истичу да им је главни циљ омасовљавање чланства како би изборили репрезентативност. Припадницима војске они нуде низ повољности које се углавном односе на бољи третман код послодавца, правну заштиту, помоћ у борби против дискриминације, као и низ повластица у свакодневној куповини - огрева, аранжамана за годишње одморе, горива...

- Министарству одбране указали смо на неке од постојећих проблема у Војсци Србије и иницирали њихово решавање - кажу у АСНС синдикату Војске Србије, првом који је прорадио на нивоу система. - Указали смо и на мучно стање припадника Гарнизона Куршумлија због самовоље команданта, који је касније смењен и ухапшен. Основан је и Фонд солидарности из кога ће се члановима исплаћивати по 10.000 динара.

Најмасовније удружење је Војни синдикат Србије (ВСС), који је за годину дана постојања окупио око 3.000 чланова. У истом радничком строју, први пут у српској војној историји, нашли су се и војници и старешине, заједно са службеницима и намештеницима.


ЗАБРАЊЕН ШТРАЈК
ВОЈНИ синдикати, за разлику од колега у цивилним предузећима, своје чланове не могу да позову на обуставу рада. Њима је, међутим, дозвољено да заступају припаднике војске у поступцима пред органима Војске Србије и надлежним судом. Ако поступа у складу са законом, члан синдиката не може бити позван на одговорност због учешћа у синдикалним активностима.

- Синдикат нема законско право да се меша у командовање, нити то хоћемо - каже председник ВСС Јосип Чапо. - Циљ нам је ступање у преговоре са послодавцем и потписивање колективног уговора. За репрезентативност је потребно 15 одсто од укупног броја запослених у Министарству одбране.

Чињеница је да у синдикалне организације радије приступају цивили који раде у систему одбране него професионални војници и подофицири. Идеја радничког удруживања, због природе војничког посла, још није пустила корен међу официрима, нарочито оних виших чинова. Они на синдикалне идеје углавном гледају равнодушно. Већина питања, наиме, која у другим предузећима разматра и на која може да утиче синдикат, у Војсци су регулисана Правилом службе и крутим правилницима.

Врата за успостављање синдиката у Војсци Србије отворена су први пут 2008. године, јер ова врста удруживања у ЈНА није била дозвољена. Упркос наклоности закона, синдикат је заживео тек 2011. доношењем уредбе Владе Србије. Прописима је регулисано да Министарство одбране пружи пуну помоћ раду организација. Синдикалци под опасачем, с друге стране, не смеју да „дирају“ у организацију војске, употребу и борбену готовости војске.

Раде Драговић
novosti.rs (http://novosti.rs)

Sindikat je tek cirkus...

Čim ih ima čak pet, ništa od stvarne borbe za prava zaposleni u sistemu MO. Oni su najverovatnije jedni drugima konkurencija i opozicija. Nema tu jedinstva i prave "oštrice" borbe. Verovatno su podržani od sličnih, međusobno zavađenih i suprostavljenih "civilnih" sindikata.

Naravno. Gledajući njihove stranice na FB može se primetiti kako se medjusobno psuju, pljuju itd. Povrh svega, ono što se u prodavnicama nudi preko administrativne zabrane, prikazuju kao da su to oni ostvarili za pripadnike svog sindikata itd. Da ne ulazimo u to koja ih lica predstavljaju.

Znači stvarni interes "vojnih trudbenika" je poslednji među njihovim interesima. Kakve veze ima sindikalna borba i borba za prava zaposlenih sa polutkama, jajima, i povoljnim kupovinama na kredit? Čim se sindikat prvenstvno bavi time i to prikazuje kao benefit za one koji im pristupe jesno mi je koliko je sati.

Ne žele bakalar ni vino. Šteta. :-\

Od kada je dozvoljeno organizovanje sindikata u vojsci?

Mislim da je prošlim zakonom o vojsci definisano pravo sindikalnog udruživanja, a "udruživanje" je započelo u zadnjih godinu dana.

Svašta ću još pročitati...

Sledeće je valjda radničko samoupravljanje u Vojsci.  :krsta

OOUR 31. pešadijski bataljon, SOUR 3. Brigada KoV. ;D

Ruku na srce, ni ja to nemogu razumjeti, pa da me ubijete.   :-\

Član 14. st. 3, 4. i 5. Zakona o VS (SVL 34/2007 i 31/2009):
"(3) Profesionalni pripadnici Vojske Srbije imaju pravo na sindikalno organizovanje, u skladu sa propisima Vlade.
(4) Predmet sindikalnog udruživanja, organizovanja i sindikalnih aktivnosti ne mogu da budu odredbe i primena zakona i drugih propisa koji se odnose na: sastav, organizaciju i formaciju Vojske Srbije; operativnu i funkcionalnu sposobnost, upotrebu i popunu Vojske Srbije; pripravnost i mobilizaciju; opremljenost naoružanjem i vojnom opremom; komandovanje i rukovođenje u Vojsci Srbije i upravljanje sistemom odbrane; učešće u multinacionalnim operacijama, kao ni unutrašnji odnosi u Vojsci Srbije koji se zasnivaju na načelima subordinacije i jednostarešinstva.
(5) Profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije nije dopušteno pravo na štrajk."

31. ne diraj. Zahebani momci :) Eno ih tabanaju u Libanu i mlate pare.

   Znam da se vojna tajna mora čuvati, ali Novosti su i u SFRJ bile sinonim žute štampe pa se zbog ozbiljnosti sajta treba ograditi od pisanja ovakvih  i sličnih senzacionalističkih novina. Tačan broj članova najmasovnijeg i uskoro prvog reprenzentativnog sindikata u VS, a koji se zove Vojni Sindikat Srbije je preko 4000 članova na dan 21.04.2014.godine. Ne znam da li je broj članova namerno umanjen zbog prikrivanja ukupnog broja pripadnika VS  ili zbog osporavanja pomenute reprezentativnosti koja donosi mogućnost zastupanja prava članova prilikom donošenja podzakonskih akata i direktnog uticaja na ostvarivanje prava zaposlenih u ministarstvu odbrane? Osim toga, netačna je konstatacija pisca pomenutog članka da su članovi sindikata mahom civilna lica i vojna lica nižih činova zato što u pojedinim sindikalnim grupama VSS ima oficira sa najvišim činom u tom garnizonu. Tačno je da u MO i VS ima nekoliko do sada osnovanih sindikalnih organizacija što je normalno i zakonski dozvoljeno, a dobro je zbog  sprečavanja monopolskog ponašanja. Ovakva konkurencija je uvek dobrodošla. Nije tačna ni konstatacija da je slabo interesovanje pripadnika vojske za ovaj vid organizovanja radnika pošto je nakon 1991. kada je ukinut sindikat građanskih lica u JNA, ovo sada prvi put da se prava zaposlenih mogu ostvarivati preko sindikata, pa je učlanjivanje iz početka bilo bojažljivo i u ograničenom broju. Sada u pojedinim jedinicama u kojima rukovodstvo SO ima dobru saradnju sa komandnom strukturom članstvo obuhvata preko 70% zaposlenih.

   Žao mi je što od cenjenih članova ovog foruma dolaze podsmešljivi i omalovažavajući komentari pojave koja je normalna u svim savremenim vojskama sveta. U zemljama u okruženju je ovaj vid organizovanja pripadnika sistema odbrane na zavidnom nivou. Vojske Slovenije i Makedonije pre svih zato što su se njihovi pripadnici sindikata izborili za kolektivni ugovor u kome su striktno propisana prava i obaveze zaposlenog i poslodavca. Njihov uzor su vojske Nemačke i Australije gde je sindikalna svest u vojsci daleko razvijenija i u praksi doslovno sprovedena.

   Niko ne pominje radničko samoupravljanje niti principe demokratije u komandovanju i organizovanju sistema odbrane jer je to nemoguće i suprotno sa pojmom discipline i subordinacije na čemu se svaka vojska zasniva. To nije karakteristično samo za vojsku već i za mnoge druge organizacije kao što su policija, vatrogasci i sl. Niko ne želi da umanji niti utiče na pravo i obavezu komande i komandanta da upravljaju i komanduju ministarstvom i vojskom. Ali, postoji mnogo situacija i problema iz života i rada jedinice koje rukovodeće starešine ne mogu adekvatno da reše zbog specifičnosti ili zakonske nedorečenosti. Tipičan primer je rođenje deteta za šta komandant pripadniku odobrava dane za obavljanje privatnih poslova koji mu zakonski pripadaju, ali nema zakonsku mogućnost da ovakav radostan događaj pomogne i finansijskim sredstvima iako je recimo, nekome preko potrebno. Za ovakve i masu drugh realnih životnih situacija sa kojima se komande i pripadnici sreću svaki dan postoji sindikat koji brine i rešava između ostalog i pitanja životnog standarda svojih članova.

   U kolektivima u kojima je komandna struktura prepoznala sindikalnu organizaciju kao partnera i korisnog saradnika u rešavanju životnih pitanja, na koja nemaju mnogo uticaja ali koji itekako utiču na moral i motivaciju pripadnika, postoji izuzetna masovnost članova SO uz međuljudske odnose podignute na viši nivo. Sindikat za komandanta nije bauk već partner u rešavanju spornih pitanja i problema koji su mu do sada oduzimali dragoceno vreme i resurse!

Ja ne tvrdim da je sindikat u vojsci ni loš ni dobar. Jednostavno ne razumijem šta on rešava.

Zamolio bi nekog dobrog poznavaoca te problematike da mi kroz 10-tak primjera objasni
šta on to rešava, odnosno šta je on to rešio u dosadašnjoj praksi.

Micha je izgleda jedan od vodja ogranka sindikata... :)

Ni ja nisam osuđivao ili se izrugivao sindikatu u vojsci, samo sam se čudio.

Isto tako čudio sam se pre 30-ak godina dugoj kosi u danskoj vojsci, homoseksualcima u nekim vojskama, ženama u većini vojski... pa sam sve prihvatio kao deo normalnog razvoja i napretka.

Ne razumem ulogu sindikata u organizaciji u kojoj je sve regulisano vrlo čvrstim pravilima - gde je tu margina za sindikalno delovanje?

Пажљиво сам прочитао врло лепо и афирмативно (по синдикат) написан Мићин текст. Из њега, барем мени, је очигледно да се синдикат сам са собом бори како би у једној ригидно устројеној организацији, пронашао своју улогу. И колико видим налази је пре свега у социјалној функцији, односно помагања својих чланова. То није спорно. Међутим, свако удружење (спортско, ловачко, филателистичко и тд.) има мање више такву функцију. Ако се чланови између себе неће помагати, на овај или онај начин, онда и нису удружење. Међутим, синдикат мора имати "јаче" усмерење. Оно што ја видим као тежиште деловања синдиката (не само у војсци) јесте борба за пристојне зараде и услове живота и друге услове који ће обезбедити да и онај са најнижим статусом има приближно просечне услове за живота. Синдикат треба да дефинише те "просечене услове" и унесе их у програм.  При том не треба буквално инсистирати да нике не сме бити отпуштен, већ да број запослених буде оптималан и рационалан. Ту укључујем и настојање да обавеза послодавца (државе) буде да обавља своју социјалну функцију у којој неће синдикат скупљати прилоге (или издвајати из чланарине) за припаднике система који су на пример добили дете и сл. То треба (ако треба) да ради послодавац, систем. А то се најбоље постиже обезбеђивањем пристојне плате где свако из ње може подмирити основне потребе, укључујући и принову у породици. Други елемент борбе синдиката јесте инсистирање на законитости и доследности (једнако према свима) рада система. Ако је прописано да некоме припада то и то, онда послодавац има да то поштује и то према свима и у свим јединицама (не само у "мојој" јединици где постоји синдикат).

Друго, апсолутно не мање важно јесте ко су људи на челу тих синдиката. То не смеју бити фрустрирани појединци којима функција у синдикату служи за лично доказивање или остваривање личног права (као приоритет). То морају бити високо морални људи спремни да се одрекну нечег свога зарад општег добра. Они који ће да предњаче личним примером у квалитету рада, они који уживају углед у колективу и друштву. Тако ће синдикат стећи углед и поштовање и чланова и послодавца. Ту, баш нешто нисам сигуран да је тако, судећи барем према "цивилним" синдикалним лидерима.

Треће, синдикат мора бити политички неутралан у односу на актуелне политичке странке и текућу политику. То је један од највећих слабости постојећих српских синдиката и сигурно се преноси и на њихове филијале у Војсци.  Глобално, синдикат никад није политички неутралан јер је до политичког система. Синдикална борба је и политичка борба, али за добро свих радних људи (дакле, не само својих чланова) а уских кругова партијских олигархија. Наравно да сваки члан синдиката може симпатисати овог или оног од политичара. Међутим, руководство синдиката мора имати пред собом пре свега интересе запослени, не политичких партија. Можда и у томе треба тражити разлог ипак слабог одзива чланства у синдикат.

Да ли ће запосленима бити боље са синдикатима велико је питање. Без обзира на то што синдикати воле да истакну да су они обезбедили то и то, да су јаки, да су бројни, да су ово или оно, у нашим условима то је врло упитно. Ја на пример, не видим неки бољитак за припаднике полиције где је синдикална организација постоји знатно дуже. Чисто сумњам да ће бити боље и у Војсци.

Policija zna zašto ima sindikat. Sindikat im je izboksovao, putem štrajka, mesečni bonus od 10 000 dinara - svakog meseca, plaćanje noćnog rada i svih dodataka koji su kasnili ili je njihova isplata bila upitna. Takodje, njihovi putni troškovi nisu ograničeni. Ne računa im se vrednost mesečne karte, ograničena naknadnom odvojenog života kao u vojsci - već je odlazak na posao, toliko dinara, povratak toliko dinara (puta br. radnih dana). Neretko su putni troškovi veći od plate. "Čudno" je da se sindikat nije zalagao (štrajkovao) za bolje uslove rada, zaštitnu opremu, uniformu itd.

Iz Džumbinog teksta, koji je vrlo racionalan i argumentovan, ja zaključujem da sindikatu u Vojsci jednostavno nema mesta. Većinu ciljeva ne može da ostvari, zašto onda i da postoji, radi forme?

Imao bi šta da radi. Recimo da ograniči samovolju personalnih organa koji svako na svoj način tumači prava i propise, tako da te ista stvar u jednoj jedinici pripada, a u drugoj ne. Potom da se pozabavi životnim osiguranjem svojih pripadnika, ali ne onim koji nema ugovor sa bankama gde se uzimaju stambeni krediti... potom da se poštuje uredba o koeficijentima plate u odnosu na porosečnu zaradu u RS itd.

Problem je što nema načina da se poslodavac natera-uslovi kao što to imaju pripadnici MUP-a. I tu se sve završava i pada u vodu. Tj, trla baba lan.

Rade, pripadnicima VS je zabranjen štrajk, a policiji je dozvoljen. Dakle, vojni sindikati nemaju osnovno sredstvo pritiska na poslodavca.

Većina tih problema spada u kategoriju onih koje bi poslodavac, dakle država, trebala sistemski da reši, a ne sindikat.

Boro, treba, ali neće. Slažem se sa Radetom da imaju itekako posla samo da hoće.

Eto, ti sindikati bi za početak trebalo da daju inicijativu Ustavnom sudu za utvrđivanje saglasnosti Zakona o VS i Zakona o štrajku sa Ustavom, kao što su to uradili državni službenici i pripadnici policije.

Што се персоналаца тиче, увек важи она народна: "и над попом има поп". Лепо пресавијеш табак и напише притужбу, наравано добро је аргументујеш, користиш пристоји речник и правну терминологију (из закона и прописа) у добијеш повољан одговор (ако си управу, ако ниси барем добијеш одговор). И сам сам тако два пута добио за право (без суда, него притужбом надређеној команди).

Upravo tako. Kad god im demagogiju prekinem pitanjem "Kako to mislite da ostvarite'" oni slegnu ramenima, pošto nemaju sredstvo prEtiska. Poslodavac će ih saslušati i reći "Fino, saslušali smo vas, ajd' sada svi na svoje radne zadatke." I nikom ništa.

Чекај, ко је у овом случају "послодавац". То сигурно није командант. Он је у истој позицији као и остали запослени. Он спроводи наређено, односно прописано. Послодавац је држава, коју заступа министар одбране, а он пренео нека овлашћења (по овом сада Закону врло мала) на систем командовања. Мислим на права одлучивања о таквим правима као што су статус војних и цивилних лица. Дакле, послодавца треба притиснути притужбама па и тужбама судовима. Када то учини више лица никоме није свеједно.

Друга ствар. Када се раде прописи они увек оду и тзв, јавну расправу. Барем у ЈНА, па и ВЈ је била пракса да се нацрти увек доставе секторима, управама, командама оперативних састава, а они најважнији и тактичких. Они погледају и доставе примедбе. Састављач на основу примљених примедби и предлога сачињава коначни предлог који иде на усвајање. Код усвајања већину у колегујуму је занимало шта је рекла трупа. Наравно да се све не може усвојити, али врло је важно да ли у секторима и управама има оних који ће се борити за оне у трупи. А тврдим да се може ако си упоран. Најчешћи проблем је био да огромна већина, посебно у трупи, али и у управама не жели или нема навику да чита нацрте. Реагују тек када се усвоји.

Pa svedoci smo valjda kako i koliko su tužbe i sudske odluke, makar bile i masovne, "efikasno" sredstvo za to.

A i to što se trupa složi ili ne složi sa nacrtom zakona, može ali i ne mora da ima ikakvog uticaja, kao što ni sam nacrt nije nedodirljiv jer i Vlada i Parlament mogu da ga menjaju po sopstvenom nahođenju. Dug je i neizvestan put dok on postane zakon.

Inače, jel se neko seća da je nacrt Zakona o VS sadržavao i odredbu da se službom pod otežanim uslovima podrazumeva i podmornička služba u Rečnoj flotili.  :marinero  :super Toliko o kvalitetu samih nacrta.

То је убацио неки пешадијски морнар ;).

Ne mogu da verujem, mislim da je u pitanju vic.

Pre će biti da je to ubacio neko od nabedjenih pravnika, koji su sumnjivo stekli diplomu pa je sve nacrte radio prepisivanjem starihi zakona uz kozmetičke izmene. Ima ih tušta i tma. A veze sa vojskom nemaju.

Ni jedna vojska sa područja bivše JUGE ne drži se svih regulativa i zakona koji pokrivaju status pripadnika tih vojska. To ne govorim na pamet nego govorim na osnovu sve večega broja kolektivnih i individualnih tužbi. Pa sindikati su čisti odraz tih nerješenih odnosa.
Boro dobro kaže da ne vidi potrebe za sindikatima u sistemima gdje je sve rješeno putem zakona i ostalih regulativa. Ali stvar je ovakva kakva jeste. Odgovorni puno puta rade svojevoljno. Pa kad neko ministarstvo gubi tužbe i plača skupe odvjetnike, kamate i sve ostale troškove niko od tih neodgovornih ljudi nije pozvan na materialnu odgovornost.    

Rade je u pravu. Glavnu reč vodio je jedan magistar a danas profesor jednog privatnog fakulteta (na kome su svi stručnjaci opšte prakse) koji nije služio vojsku, ali je bio član NVO pa kao takav "ekspert za reformu sistema odbrane". Bilo je potrebno samo da temeljno popljuje prethodni zakon (koji su ipak pisali istaknuti vojni pravnici) ali mu nije smetalo da ga prepiše, pa tako prepisao i podmornice. Imam nekoliko knjiga kako je tekla reforma vojske, to je za Bogu plakati koje tu sve učestvovao, kakva su bili argumenti...

Prethodne diskusije upravo potvrđuju moju tezu: kad se srede stvari u sistemu, sindikata neće trebati tamo gde im nije mesto.

   Tek sad se priključih i vidim da je moja opaska izazvala debatu. Nisam član rukovodstva nijednog sindikata već sam hteo da ukažem na netačno iznete informacije objavljene u Novostima. Što se tiče primedbe da sindikatima nije mesto u vojsci, o tome je država dala svoj sud još 2008. kada je  zakonom o Vojsci Srbije dozvoljeno sindikalno organizovanje. Otpor i neslaganje sa ovim vidom radničkog organizovanja je prisutno od početka pa je tako MO donelo uredbu o SO tek 2011.g. a osporavanja traju i danas, kao što možemo pročitati i na ovom forumu. Za visoke oficire i vojne penzionere koji su svoja statusna pitanja već ostvarili, tj. rešili su na odgovarajući način stambeno pitanje, imaju primanja dovoljna da mogu dostojanstveno da žive, deca su im završila školovanje, profesionalno su dosegli položaj shodno svom činu i stručnosti, sindikatu nema mesta u vojsci jer bi sada, ne daj bože, i neki podoficir ili profesionalni vojnik mogao da zatraži nešto od toga za sebe i svoju porodicu. Sujeta i zavist su u državnoj službi na ovim prostorima odvajkada bili generator zuluma i loših međuljudskih odnosa.

   Neko od članova je pitao da mu se navede 10 pitanja koje je sindikat rešio  u vojsci, a ja ću probati da navedem nekoliko koje je rešio jedan od sindikata koji je aktivan u mom okruženju i to za nepunih godinu dana od osnivanja sindikalne podružnice.

   1. U članku Novosti je pomenuta smena komandanta koji je zloupotrebljavao položaj, između ostalog zabranjivao je sindikalno organizovanje u svojoj jedinici i koji je nakon intervencije sindikata smenjen.

   2. Članovi sindikata imaju pravo na besplatnu pravnu zaštitu i zastupanje advokata kako pred vojno-disciplinskim organima tako i pred redovnim sudom. Takođe sindikati preko svojih zastupnika ulažu primedbe i sugestije prilikom javnih rasprava o navedenim zakonima koji su u toku, zastupajući prava zaposlenih.

   3. Jedan deo sindikalne članarine se izdvaja za polisu osiguranja koju imaju svi članovi i obuhvata obeštećenje u slučaju teške telesne povrede i smrti kako na poslu tako i van posla svih 24 sata u zemlji i inostranstvu, na kopnu, nebu i vodi. Tu je obuhvaćeno i putovanje na posao i sa posla pošto novi zakon o zdravstvenoj zaštiti više ne pokriva ovaj slučaj pa se povreda prilikom dolaska na posao ne smatra povredom na radu.

   4. Besplatna podela Novogodišnjih paketića za decu članova mlađu od 10 godina.

   5. Mogućnost nabavke artikla hrane, odeće, obuće, bele tehnike, kućnih aparata, nameštaja i ostale robe široke potrošnje po nižim cenama na više mesečnih rata putem administrativne zabrane.

   6. Mogućnost nabavke ogreva takođe po nižim cenama i putem AZ

   7. Mogućnost kupovine goriva za automobile po sniženim cenama na nekoliko lanaca benzinskih pumpi širom Srbije putem vrednosnih kartica izdatih posebno za članove sindikata,kupovina rezervnih delova  na rate, mogućnost registracije automobila na više rata putem AZ uz nižu cenu i besplatan tehnički pregled i pranje vozila.

   8. Mogućnost korišćenja usluga turističke agencije za porodična letovanja, zimovanja, izlete putem administrativne zabrane .

   9. Mogućnost nabavke optičkih pomagala i lekova takođe na odloženo i AZ.

  10. Organizovanje sindikalnih prodaja više prodavaca robe široke potrošnje koji dolaze na lice mesta, u garnizon.

   Gore navedeno je samo deo aktivnosti koje vrše sindikati, ono što mi je prvo palo na pamet pošto nisam aktivista i nisam potpuno u toku sa radom sindikata. Možda će većina reći da su to ,, polutke i ogrev kao za vreme SFRJ ''  ali je suština u sledećem. Profesionalni vojnici kao najbrojniji pripadnici sistema odbrane su zaposleni na određeno vreme, po ugovoru i jako teško mogu dobiti kredit ili čak dozvoljeni minus kod komercijalnih banaka preko kojih primaju platu zato što nisu stalno zaposleni.

   Isto tako odloženo plaćanje je vezano sa čekovima koje neke banke uopšte nemaju kao vid plaćanja ili su jako restriktivne kada je njihovo izdavanje u pitanju, što je do sada otežavalo kupovinu na odloženo. Putem administrativne zabrane se sredstva odbijaju od plate prilikom obračuna u VRC tako da nema potrebe za  dodatnim troškovima. Osim toga većina prodavaca koji imaju prodajne objekte širom zemlje, rado žele da privuku potrošače kojih ima preko 4000 a pri tom imaju sigurna primanja i efikasno računovodstvo koje omogućava redovnu naplatu dogovorenom dinamikom, pa ne žale kada daju popust i otplatu na više rata nego kada posluju sa običnom mušterijom.

   Paketići su možda smešan primer ali jasno prenose poruku pripadnosti jednoj organizaciji. Naši najmlađi više ne moraju da se stide kada njihovi vršnjaci čiji roditelji rade u javnim poreduzećima i uspešnim privatnim firmama počnu da se hvale šta su dobili u tatinoj firmi za Novu godinu! Ma koliko bilo skromno, mališanima mnogo znači kada na predstavi koju je organizovao vojni sindikat vide svoje školske drugove u tolikom broju čiji roditelji takođe rade u vojsci a to do tada nisu znali.

   Pitanje nabavke ogreva na rate je verovatno smešno nekome ko stanuje u trosobnom stanu sa centralnim grejanjem izgrađenim i dobijenim u Titovoj eri. Zamislite profesionalnog vojnika koji odlazi na zadatak van mesta stanovanja u trajanju od 45 dana zimi i ostavlja nezaposlenu suprugu sa malom decom u iznajmljenom stanu sa zalihama ogreva (i svega drugog ) za desetak dana tj. do plate. To su stvari o kojima sam pisao u prethodnom postu, o kojima zna i komandant kao poslodavac ali ne može ništa konkretno da preduzme osim da ga oslobodi zadatka, što je uglavnom nemoguće jer mora odrediti drugog koji takođe ima nerešene egzistencijalne probleme.

   Nabavka goriva, održavanje i registracija vozila je ključno pitanje za većinu a pogotovu nižerangirane pripadnike vojske koji imaju skromnija primanja, zato što današnji vojnici putuju i po 70 km u jednom pravcu svaki dan, jer se usled smanjenja broja garnizona i reorganizacije vojske došlo u situaciju da zbog ostalih članova porodice koji se školuju ili su zaposleni u mestu u kome je nekada bio garnizon glava porodice sada mora da putuje na posao u drugi grad. I ovo će biti potpuno neshvatljivo nekome ko se cela veka vozio besplatno vojnim autobusom ili je dobijao besplatno markice za gradski saobraćaj a kada ode u prekomandu čekao ga je službeni stan.

   Što se tiše pitanja štrajka, on nije jedini vid sindikalne borbe a nije uvek ni efikasan. Ni sindikati policije nisu u početku imali pravo na štrajk pa su se vremenom izborili, kao što su se izborili za mnoge druge stvari od značaja za sve zaposlene u policiji, bez obzira da li su članovi ili ne. Inače, jedan od policijskih sindikata od prvog dana sarađuje sa vojnim sindikatom i njihovi aktivisti savetima i iskustvom su se ponudili da pomognu svoju sabraću koja takođe rade u sistemu bezbednosti.

   Osnovni cilj sindikata u ovom trenutku je potpisivanje kolektivnog ugovora koji će precizno, bez mogućnosti da se zaobiđe ili svojevoljno tumači, definisati prava i obaveze zaposlenih i poslodavca. I ovo će verovatno smetati Titinim pitomcima jer će se sada znati šta je čiji posao pa neće moći da se izbegnu obaveze i da se prebace na potčinjenog. Takođe ni krokodil više neće moći da leti, samo nisko, jer je tako kazao kapetan pa zato i ne čude ovolike opaske i podsmevanje. Čekam samo da restriktivne mere vlade potkače i vojne penzionere, da vidite kako će i oni početi da se sindikalno organizuju a sada se zajedljivo smeju rezultatima rada sindikata koji postoji nešto više od dve godine. Ne znam da li će se i onda držati samo zakona i smatrati da je dovoljno to što je propisao zakonodavac da bi se pristojno živelo.

   



   

Ne znam šta da dobije podoficir ili vojnik, čin majora, potpukovnika, platu majora, potpukovnika?

Micha, samo da ne bude neke nejasnoće: od 26 godina službe stan sam imao nepunih 10. Od 8 prekomandi iz grada u grad, ni u jednoj me nije čekao stan. Putovao sam vojnim autobusom Pula-Fažana (oko 9 km) 4 godine, svojim kolima Bar - Zoganje (32 km) 2 godine, Bar - Tivat (62 km) 6 meseci, Bar - Skočiđevojka (27 km) 4 godine, ponovo Bar - Tivat 1 godinu.

Ni jedno egzistencijalno pitanje nije mi rešila vojska, od penzije ne mogu da živim pa evo već 7 godina radim... a ipak sam protiv sindikata u Vojsci. Što ne ide, ne ide.

Da li neko zna imaju li američki vojnici sindikat, ili britanski, francuski?

Sindikalisti u vojsci mogu dosta toga napraviti. Kad se smanji osobni standard pokrenu motoriziranu brigadu i dođu prid vladu. Pare ili život! Pa neka se vladajući češu. Od svega toga nema ništa. Još jedna umjetna magla na ovim prostorima. Tako već skoro iljadu i pet stotina godina. Zato vladajući vladaju i podvaljuju narodu rog za sviću. Kad se uvelo samoupravljanje jedan radnik iz šibenske tvornice išao je u mirovinu. Lipo ode u direktora i kaže da mu se isplati njegov dio. Direktor zinuo a radnik vidi kako su ga nasamarili sa samoupravljanjem. Tako i sa sindikatom u vojsci. Sindikalisti su produžena ruke vlade i ministarstva obrane a sindikalci masa za manipulaciju. Sve će se to jednog lipog dana viditi i razjasniti.

Pa ovo je i bilo ranije, dok je postojao sindikat civilnih lica u JNA (VJ). Bio sam član veća na VDS-u kada je tužena došla sa advokatom koji joj je obezbedio sindikat.  Generalno korisno, ako je advokat dobar i srčan.

Sve drugo što je nabrojano kao uspeh, možda to i jeste, ali nije suština postojanja sindikata. Zato i neće mnogo postići. Koliko ja primećujem sindikalci nemjau viziju.

Inače, što se onih privilegija penzionisam i aktivnih visokih oficira tiče ne vidim šta je tu sporno. Vojska je od kad postoji "kastinska" organizacija. Hiljadama godina i niko to nije promenio. Pokušali u Crvenoj armiji tokom revolucije (bira se komandant tako što potčinjeni glasaju, nema činova, i td.) da uvedu demokratiju. I, nije išlo. Počeli da gube bitke. Vratili sve na stari i pobedili. Čak i takva kakva je vojska i njen sistem su pravedniji od civilnog sistema. Znam jer sam radio u oba sistema. U civilnom sistemu možeš zaposlenog da otpustiš dok si rekao "keks". U ugovoru o radi uneseš šta sve ne sme, odnosno šta je sve prekršaj. Na primer da kasni na posao, ili da pobegne sa posla ranije. Samo ga uhvati u šteti, to dokumentuj i poštuj zakonom propisani postupak. Nikakva sud, inspekcija, advokat ni sindikat tog neće spasiti od otkaza. U vojsci to baš i ne može tako. Postoji procedura, pa olakšavajuća okolnost, pa sitna deca mlada žena, obrni okreni, prođeš sa opomenom. U privredi firme se ne bave socijalnim aspektom. To je posao države.

Sindikat je nastao sa namerom da se radnici, radnička klasa, sada zaposleni, izbore za pravedniju raspodelu dobiti i viška vrednosti. Privredne i javne fimre rade na principu sticanja dohotka (zarade). Oni zarađuju i troše i ostavruju dobit ili gubitak. Namera sindika je da se dobi (zarada) pravednije podeli, a ako ima gubitaka da ne idu na teret zaposlenih. Vojska, policija i njima slične državne službe ne stvaraju dohodak, ne proizvode višak vrednosti. Bar ne direktno, ali posredno učestvuju i stvaranju društvenog proizvoda. Njima država odreže bužet (iz društvenog proizvoda) i to je to. Vojska je element sile a to (sila) je važan (najvažniji) sadržaj svake vlasti. Svaki vlastodržac zna za to i vodi račanu da institucijama sile, koje ga i drže na valsti, da koliko treba i može. Ne može davati više jer će ugušiti one koji proizvode i njemu plaćaju danak (porez) kojim on opet plaća vojsku, policiju, administraciju i sl. Dakle, sindika u vojsci ne može nikad da ostavri ulogu zbog koje je i svojevremeno nastao. Nema neposredne, vidljive dobiti i viška vrednosti koji se može deliti. Zato će se i dalje baviti sporednijim stvarima koje je već Mića opisao. Budžet je tuđi višak vrednosti i dobiti koji je vlast "otela" drugima. Može delimično uticati da se popravi standard zakidanjem drugim korisnicima budžeta ili smanjenjem izdvajanja za opremanje ili obuku, čime samo "skače sam sebi u stomak" jer narušava sposobnost institucije sile  pa na kraju može dovesti upitanje i svrhu postojanja. To pitanje statusa pripadnika vojske i drugih institucija sile se rešava zakonima. Ti zakoni i "proizvode privilegije" o kojima sam malopre govorio jer obezbeđuju funkcionisanje sistema, bez obzira koliko se to sindikalcima i onima koji nisu vojna lica to ne dopadalo. Samo tako ovaj sistem funkcioniše. Kad se pronađe nešto bolje, kad dođemo u besklasno društvo, što bi rekao Marks, neće biti rata, ni vojske, pa ni privilegija. A ni sindikata.

   Naravno da nam niko drugi ne može pomoći dok mi sami to ne uradimo. Sindikati i nisu Zemlja Dembelija koja će neradnicima i simulantima omogućiti pravnu zaštitu i doživotnu sigurnost na račun drugih. Verovatno je dosta članova i pristupilo s ciljem da isteruju neku svoju pravdu misleći da pri tom imaju podršku. Slažem se da od sindikata čiji su čelnici regularno na državnom platnom spisku, tj. dobijaju platu od vlade, ne možete očekivati bog zna šta. Zato i imamo situaciju da se pominje izmena zakona o radu kojom će se još više smanjiti naknada za vreme bolovanja, prilikom korišćenja godišnjeg odmora primaće se samo pola plate, poslodavac je u obavezi da otpremninu otpuštenom radniku isplati samo za godine provedene u njegovoj firmi, otkaz će se moći dati zaposlenom bez obrazloženja, u penziju će se ići tek sa navršenih 65 godina života nezavisno od ostvarenog staža i slične stvari za koje su se zadnjih 200 godina sindikalni aktivisti i radnici celog sveta krvavo borili, neki od njih i životom platili da bi se dostigao određeni nivo prava radnika. Sadašnje vođe sindikalaca su to sve bacili u vodu zarad navodnog stvaranja povoljne poslovne klime za strana ulaganja, a više zbog svojih tantijema.

   Nebitno je da li će sindikat i na koji način, moći u vojsci da olakša život i omogući bolje uslove rada, važno je da se problemi prepoznaju i prvi put javno iznesu pred nekoga ko može da ih reši a da to ne bude preko tužbi, grupnih podnesaka i optužnih raporta. Socijalni dijalog je svakako uvek dobrodošao i u većini slučajeva može rešiti problem.

   Postojanje pravnog zastupnika u dosta slučajeva može i savetom odagnati dileme i nedoumice zaposlenog kada oseti da je ugrožen. Do sada smo imali savetodavnu funkciju u okviru komandovanja koja se sastojala u tome da kada pretpostavljenom iznesete svoj problem, bilo iz službe bilo privatni, on bi kao magarac počeo da nabraja kako se isto to i njemu nekada desilo stavljajući sebe kao i uvek na prvo mesto govoreći: I ja... I ja... I ja... tako da se problemi na taj način nisu mogli rešiti već bi se žalioc nanovo uplašen okrenuo i nikada više ne bi mu palo na pamet da se dotičnom požali.

   Već sam pisao o uspešno organizovanim vojnim sindikatima u okruženju, a kao uzor svima služe Nemački i Australijski. Naravno da i u zapadnim vojskama postoje sindikati. O tome se ne priča puno jer je to za njih sasvim normalna stvar i to je način na koji zaposleni ostvaruju svoja prava. To isto stoji i u našem zakonu o radu pa ako nema sindikata onda su i mogućnosti za njihovo ostvarivanje male. Naime, ostvarivanje nečijeg prava nije stvar sistema niti njegovog uredjenja već lična stvar svakog pojedinca. Dok dete ne zaplače majka ne da sisu! Jako je naivno očekivati da će o mojim pravima brinuti pomenuti pravni stručnjak koji u zakonu o vojsci Srbije tretira podmorničare u RRF-u. On i njegovi saradnici iz ministarstva koji pišu predloge zakona i uredbe kroje guber prvenstveno prema sebi i svojim apetitima, dok za rudare u trupi postoje samo obaveze i kaznene odredbe. Beneficije i povlastice mogu ostvariti jedino kao podmorničari na Savi...

Vili je uhapšen na osnovu akcije VBA, nije tu sindikat ništa pomogao (sem ako organi VBA nisu bili članovi istog pa se to tako gleda).

Administrativne zabrane postoje već godinama, kao i sindikalna prodaja po garnizovniam (čije su cene najčešće skuplje nego u gradu).

   Naravno da sindikat ne može da smenjuje komandante, to je posao onog ko ga je postavio ili vojne bezbednosti. U pozadinu celog slučaja ne mogu da ulazim, ali je činjenica da u navedenom ima nekog udela sindikata čim se o tome piše u novinskom članku. O nekakvom demokratskom kadrovanju nikad niko nije govorio, niti će sindikat to ikada tražiti jer je to nemoguće i kontraproduktivno, a i zakonom zabranjeno.

   Tačno je i da administrativne zabrane odavno postoje ali su do sada u vojsci bile moguće samo u slučaju da prodavac ili firma koja pruža uslugu sama obavi posao oko potpisivanja ugovora sa VP. Sada je to delatnost koju obavlja sindikat koji za račun svojuih članova bira sa kom će da sarađuje i potpisuje ugovor ( ili ga raskida u slučaju neispunjavanja istog ) sa određenom firmom i garantuje ispunjavanje ugovorenih obaveza. Takođe, ugovara cenu robe ili usluge kao i dinamiku otplate u cilju postizanja niže cene za članove a za firmu povećanje prometa. Rezultat je masa potpisanih ugovora sa mnogim poznatim trgovinama širom Srbije što sigurno na neki način omogućava nešto veći standard članovima sindikata, čime se povećava njihov osećaj pripadnosti sistemu odbrane i povećava motivisanost, između ostalog.

   Korišćenje izraza "kastinska" verovatno treba da naglasi privilegovani položaj jednog dela društva u odnosu na ostale. Inače kastinska podela je tipična za Indiju i označava pripadnost jednom socijalnom sloju ljudi samo na osnovu rođenja, bez mogućnosti mešanja i prelaska iz jedne u drugu što nije baš primenljiva za pripadnike vojske. Naročito ako znamo socijalno poreklo i dosegnuti nivo privilegija.

   Definicija sindikata kao načina za pravilniju raspodelu dobiti je preuzeta iz samoupravljanja i SSSJ-a ( koji je 90-tih prerastao u SPS ) i nije primenljiva u sadašnjem tržišnom načinu proizvodnje. Eventualno, sindikat može da utiče na pravedniju raspodelu sredstava iz budžeta namenjenih platama zaposlenih, da ne bude baš po principu " može biti samo jedan" već da se sagleda i socijalni momenat svih pripadnika. Jednostavno, sindikat je potreban zato što su poslodavci tako definisali u zakonu o radu kao jedini način zastupanja interesa zaposlenih i to je to. Ništa više i ništa manje...

Garant ispunjenja obaveza jeste obrazac administrativne zabrane koji potpisuje i overava VP i šalje u VRC, a ne gospodin predstavnik sindikata. Ne isplaćuje on platu pa da garantuje već računski centar MO. Njih je bilo i dok nije bilo sindikata. Takodje, ko god se obratio vojnoj pošti, dobijao je dozvolu da ponudi robu zaposlenima, koja je plaćana, vidi čuda - preko administrativnih zabrana.

Ali, kako god - dok god ne shhvate da je vojsci potreban jedan sindikat, a ne 5 ili 55, dok ih ne predstavlja neko normalan po garnizonima, umesto dosadašnjih etalona za nerad i zabušavanje, dok ne dobiju neki alat pritiska na poslodavca - brdo ljudi nema nameruda se učlani. To je to.

Usput, da li je oslobodjen onaj šef sindikata što beše 'apšen onomad?

Како у пракси делују синдикални лидери у полицији може се прочитати у овом тексту "Политике": http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Ko-u-policiji-radi-sat-vremena-a-ko-ni-minut-za-150_000-dinara.lt.html

Бојим се да ће слично испасти и у војсци. Познато ми је (видео уживо) како то најчешће функционише у великим државним (јавним),а богами и у приватним предузећима (где има синдиката). Синдикални лидер има посебну канцеларију (кабинет, барабар са директорима), плату као и директори, службено возило, и наравно бори се за права запослених колико може, јер своја је права најчешће остварио. Менаџмент га тако "купује" па на крају увек буде како власници или министри хоће. Привилегије у војсци су барем системски уређен, а у синдикатима? Не говорим о право на одсуство са посла због синдикалних обавеза већ о службеним возилима, високим платама (и уз плате што следује), шуровањем са директорима и сл.

Истине ради, радећи у неколико приватних фирми наишао сам и на ситуацију у једној од њих да су оба председника репрезентативних синдиката били врло добри радници, одговорни и часни људи којима лично нико није могао да замери ништа. Шта више, као радници, служили су за пример другима. Као преговарачи у име синдиката били су "тврди" и упорни, али и уважавани од менаџмента. Имали су право на одређени број сати синдикалног рада, али врло ретко су то користили. И увек би то на време најавили свом руководиоцу како би им одредио замени док су одсутни. Службена возила нису имали нити су тражили. Нажалост такви су ретки. Волео бих да такви буду у војсци: скромни, радни, стручни, морални, одлучни и људи који имају визију.

   Zaista ne vladam bezbednosno-obaveštajnim podacima pa ne znam za pomenutog šefa sindikata. Ova opaska verovatno treba da predstavi sindikate kao leglo lopova i kriminalaca, koliko ja to razumem. Pomenuo sam već sujetu i zavist kao opšteprihvaćene norme ponašanja na ovim prostorima pa me ne čude i ovakve stvari. Verovatno su i preko 4000 članova sindikata uglavnom zreli za hapšenje, ili bi im bar trebalo time pripretiti. Kad već DB to nije uradio ajde da to pokrenu dušebrižnici koji, jest' da nemaju nikakve direktne veze sa temom al' ajde da i oni nešto kažu. Pričajte usta ne ostala pusta...

   To što je neko član nekog sindikata ili čak deo uprave, ne oslobađa ga disciplinske i krivične odgovornosti za ono što je počinio. Pokretanje postupka protiv bilo kog člana sindikata koje ima za pozadinu njegovu sindikalnu aktivnost ili se time namerava sprečavanje sindikalne delatnosti, direktno ili indirektno, predstavlja grubo kršenje zakona a na kraju i Ustava. Takav slučaj bi sigurno izazvao burnu reakciju bilo kog sindikata uz učešće svih sindikata i medija kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Odsutnost bilo kakve reakcije u pomenutom slučaju jasno ukazuje na ograđivanje sindikata. Sindikat i nije udruženje časnih sestara pa da među članovima nema onih koji se ogreše o zakon, to niko nije ni tvrdio.

   Što se tiče adm. zabrana ponovo ću ukazati na postupak potpisivanja ugovora opisan u prethodnom postu. Sindikat kao pravno lice, tj. registrovano udruženje građana ima svoj pečat, PIB, plaća porez i ima obavezu da vodi knjige pa kao takvo može da posreduje u transakcijama između prodavca i članova sindikata kao kupca i da garantuje za ispunjenje obaveze. Prosto rečeno, nastupa kao ozbiljna firma kada sklapa ugovore za nabavku robe ili pružanje usluga, a ne kao do sada: preduzetnik koji ima nekog poznanika u komandi, a zainteresovan je da posluje sa zaposlenima u VP, dolazi u kasarnu i traži prijem kod komandanta ili nekoga ko može da mu omogući potpisivanje pomenutog ugovora, opterećujući pomenuta lica obavezom koja im nije prevashodi predmet delatnosti. Postoji veliki broj zainteresovanih firmi u civilstvu koje bi rado poslovale sa pripadnicima vojske, ali do sada nisu imali adekvatan pristup niti su znali kako da ostvare kontakt sa nekim ko je merodavan. Uostalom, u garnizonima u kojima je sindikat aktivan zaposleni mogu da primete višestruko povećan broj ponuda za sindikalnu nabavku na oglasnim tablama koje je komandant kao poslodavac dužan da obezbedi.

   Rukovodstvo sindikata se bira na sastancima koji se zakazuju periodično ili po potrebi na zahtev bilo kog člana podružnice. Mandati predsednika, sekretara i blagajnika u sindikalnoj podružnici kao osnovnom i najnižem nivou organizovanja traju određeni period, nakon čega se pokreće ponovni izbor koji može biti pokrenut i ranije ukoliko neko od članova ima primedbu na njihov rad. Rukovodstvo se ne postavlja naredbom ili nečijom slobodnom voljom već ga bira članstvo koje ga isto tako može i smeniti. To je taj demokratski princip koji važi isključivo za rukovodstvo sindikata a ne i za komandni kadar u jedinici, kako se na ovom forumu predstavlja.

   Prigovor prethodnog učesnika na predstavnike sindikata po garnizonima je neumesan kao i njihovo etiketiranje, pogotovu ako isti nije član sindikata. Ukoliko pomenuti predstavnici ne odgovaraju članstvu biće lako zamenjeni, a ako im odgovaraju ne vidim zašto to smeta onima koji nisu članovi. Članstvo je dobrovoljno, svako ko se učlani može uvek da se iščlani i to je takođe još jedan primer demokratičnosti. Ovo će pogotovu zaboleti protivnike sindikata jer znam da se saradnik službe bezbednosti lako postaje ali se nikad ne izlazi.

   Razloga zbog čega se veći broj od pomenutih 15% pripadnika vojske ne učlanjuje ima više. Pored dugogodišnje opstrukcije od strane samog MO koje 3 godine nije moglo da donese uredbu o sindikalnom organizovanju u vojsci, što je takođe jasna poruka zaposlenima o stavu ministarstva, prisutno je odugovlačenje i tihi bojkot od strane poslodavca kada su u pitanju njihove zakonske obaveze prema sindikatu, a tiču se obezbeđivanja prostorije, tehničke podrške,telefonske linije, oglasnog prostora pravdajući se da nema sredstava i sl. To dalje izaziva uzdržanost pripadnika koji čekaju da vide kako će proći ovi što su se prvi učlanili, pa ako ih ne po'apse i ne oteraju, učlaniće se i oni. Sam demokratski princip na kojem je sindikat organizovan, verovali ili ne, takođe utiče na nešto manji broj oficira članova. Prvo zbog ličnih ambicija, jer smatraju da će oni nekad doći na položaj poslodavca sa čime bi njihovo članstvo u sindikatu bilo nespojivo, a drugo zbog toga što se rukovodstvo bira javnim glasanjem a ne po osnovu čina, funkcije ili platne grupe. Jedan od tih tradicionalnih postulata sam već pomenuo ranije. Stariji pripadnici koji su uglavnom rešili, na ovaj ili onaj način, svoja egzistencionalna pitanja sada nisu zainteresovani za ono za šta se sindikat zalaže ( deca su im velika za paketiće,ogrev im  ne treba-imaju centralno, zimnicu sami proizvode na svojoj vikendici i sl. ) i ne žele da se odreknu 1% mesečne zarade koliko iznosi sindikalna članarina, jer 1% puta 12 meseci su jako velike pare koje i tako neko drugi troši... Dosta su na loš imidž uticale i ovakve glasine i neizgovorene pretnje ali sindikalni prvaci mogu biti zadovoljni ovolikim brojem članova koji siguran sam višestruko prevazilazi broj pripadnika MO i vojske koji su ujedno članovi gradske biblioteke.

   Razlog zašto ima 5 sindikata u vojsci a ne jedan je taj što su prvi sindikat osnovali bezbednjaci da bi videli kako će to da funkcioniše a i da budu u toku ko se to buni. Potom su  zaposleni, kada su videli da je to samo zamazivanje očiju, počeli da osnivaju sindikate u svojoj branši pa tako imate sindikat mehaničara na Batajnici u okviru Mome Stanojlović i sindikat vojnih lekara na VMA. Neki od ovih sundikata su prišli nezavisnom sindikatu Srbije a ostali su u pregovorima sa VSS, koji iako najmlađi ima največi broj članova. Jednostavno, sindikat koji postigne broj članova više od 15% od ukupnog broja zaposlenih ima svojstvo reprezentativnog pa kao takav ima svog predstavnika u ministarstvu koji ravnopravno učestvuje u donošenju odluka i podzakonskih akata koji se tiču prava radnika. Osim toga na taj način se postiže transparentnost u donošenju važnih odluka pa ako ništa drugo članovi će bar znati šta im se sprema. Razvlačenje članstva ima za cilj da se spreči bilo kom sindikatu da postigne reprezentativnost kao jedan od alata kojim mogu vršiti uticaj na poslodavca. DB može preuzeti jedan ili dva sindikata, ali će mnogo teže kontrolisati svih pet u istoj meri.

   Predsednici vodećih sindikata u Srbiji primaju platu kao zaposleni u Vladi, gde koriste prostorije i službeni auto pa je to možda i razlog nepoverenja u sve sindikate generalno i to sa punim pravom. Nisu svi isti a pravi primer je policija koja, iako ima nekoliko sindikata, uspeva da ostvari prava zaposlenih koja sigurno ne bi dobili zdravo za gotovo od poslodavca.

Не могу да верује. Па за синдикалну активност не треба никаква уредба. За синдикалну активност не требају посебне канцеларије, телефони и сл. Потребна је воља чланова и спремност да се понешто и жртвује (време,живци,  неки динар са свог мобилног телефона и сл.). Ово што се наведи као потреба (просторије, телефонске линије и сл.) може да дође као прилог који апсолутно није нужан.


А овамо немаш безбедносно-обавештајне подтаке ;)?

И прочитај први и последњи пасус у свом посту. Па и ти у суштини исто кажеш (у односу на први пасус). Наравно да нису сви исти и да све зависи од мотивације, моралности и способности људи. Ја сам и навео један конкретан супротан пример. Нисам навео назив фирме, али ако те то баш занима могу (на ПП).

На основу члана 14. став 3. Закона о Војсци Србије („Службени гласник РС”, бр. 116/07, 88/09 и 101/10 – др. закон) и члана 42. став 1. Закона о Влади („Службени гласник РС”, бр. 55/05, 71/05 – исправка, 101/07, 65/08 и 16/11),
Влада доноси


Овом уредбом уређује се синдикално организовањe професионалних припадника Војске Србије.

Синдикат професионалних припадника Војске Србије (у даљем тексту: синдикат), оснива се у складу са општим актом синдиката.
Синдикат се уписује у регистар синдиката под условима прописаним одредбама прописа којим се уређује начин уписа синдиката у регистар.
Брисање синдиката из регистра врши се у случајевима прописаним одредбама прописа из става 2. овог члана.

Синдикат је дужан да послодавцу достави акт о упису у регистар синдиката и одлуку о избору председника и чланова органа синдиката, у року од осам дана од дана достављања акта о упису синдиката у регистар, односно од дана избора органа синдиката, у складу са одредбама општих прописа о раду.

Професионални припадници Војске Србије синдикално се организују у складу са одредбама закона и општих прописа о раду.
Професионални припадници Војске Србије могу слободно да приступају синдикату, да организују органе синдиката и да утврђују и спроводе програме и активности организације синдиката, у складу са одредбама закона и општих прописа о раду.

Актима синдикалне организације утврђују се назив, адреса и седиште синдиката, име лица овлашћеног за заступање и представљање синдиката, органи синдиката и начин избора и опозива органа и њихова овлашћења, поступак учлањивања и престанак чланства, начин доношења и измене општих и других аката и друга питања од значаја за организацију и рад синдиката.

Послодавац је дужан да, у складу са одредбама општих прописа о раду, за рад синдиката обезбеди:
1) коришћење одговарајућих просторија за рад синдиката, на начин и у време којима се не утиче на ефикасно обављање послова из утврђене надлежности и делокруга организационе јединице Војске Србије;
2) плаћено одсуство представницима синдиката ради обављања синдикалних функција сразмерно броју чланова синдиката у складу са одредбама општих прописа о раду;
3) техничку помоћ (употребу телефона, телефакса, рачунарске технике и опреме за умножавање и копирање материјала);
4) наплату синдикалне чланарине према актима синдиката;
5) могућност истицања обавештења на огласној табли.
Права и обавезе послодавца, у смислу ове уредбе, врши старешина команде, јединице или установе Војске Србије и војне јединице и војне установе организационо и функционално везане за Министарство одбране, директор органа управе у саставу Министарства одбране, односно руководилац унутрашње организационе јединице Министарства одбране на положају команданта бригаде, њему равном или вишем положају.

Синдикат има право да, у складу са одредбама општих прописа о раду, од стране послодавца буде обавештен о радним, економским и социјалним питањима од значаја за положај професионалних припадника Војске Србије и да предузима активности ради побољшања услова рада, безбедности и здравља на раду, унапређења радне и животне средине и побољшања социјалног положаја професионалних припадника Војске Србије.

Представник синдиката може, у складу са одредбама општих прописа о раду, заступати професионалног припадника Војске Србије у остваривању права из службе у Војсци Србије у поступку пред органима Војске Србије и пред надлежним судом, на његов захтев или уз његов пристанак.

Ова уредба ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије”.

05 број 110-3179/2011
У Београду, 21. априла 2011. године

Уредба је ступила на снагу 8. маја 2011. године.

   Ovime se moglo uštedeti dosta vremena da smo odmah objavili tekst uredbe.

Vreme bi se još više uštedelo, a i postigao bolji efekat, kada bi ste se ti i tvoje kolege udružili u jedan sindikat umesto da cepkate članstvo.

I dalje tvrdim da su administrativne zabrane postojale i fukcionisale i ranije. Pre nego što se i razmišljalo o sindikatu, ali ,šta ja zam kada nisam član sindikata...

   Malo da se našalimo i zabavimo, da ne ispadne sve crno i frustrirajuće.  Nisam odmah uspeo da pronađem gde je admin premestio temu, ali sada vidim da ju je smestio na pravo mesto? Naročito zato što je cela tema nastala nakon članka u Novostima u prvomajskom broju, verovatno povodom dana tradicionalno vezanog za sindikalnu borbu a bez mogućnosti za brz demanti ili odgovor.

   Nadam se da mi sagovornici i ostali članovi foruma ne zameraju na opširnosti i povremenom ironičnom izlaganju, kao i navođenju pojedinih primera u šaljivom kontekstu. Pisao sam bez zle namere pokušavajući da skrenem pažnju na netačno izveštavanje. Drago mi je što je to izazvalo određenu pažnju i komentare sagovornika kojom prilikom su se mogla čuti različita mišljenja.

Уредба обезбеђује неки "конфор" синдикату. Али, ја и даље тврдим да синдикат боље ради, људи су квалитетнији и руководство моралнији кад сам себи све обезбеђује. Синдикална борба слаби са комфором и обавезом послодавца да нешто даје. И наравно, остаје чињеница да бројни синдикати само слабе синдикалну борбу. Такође, синдикални рад мора бити на волонтерском принципу. Чим шеф синдиката добија плату зато што је шеф синдиката, чим му фирма плаћа телефонске рачуне, службено путовање, ту нема правог синдиката.

Pa to ti i jeste demokratija. Pod plastom demokratije umesto jednog sada postoji po nekoliko sindikata. Posto svaki sindikalni aktivista o sebi ima najbolje misljenje samim tim ostali su najgori, pa iz toga dolazimo da nejedinstva izmedju tih silnih sindikata. To poslodavci potpomazu placanjem pomenutih racuna, obezbedjivanjem sluzbenih automobila itd. To je za njih svakako jeftinije nego da imaju ozbiljnog protivnik. U principu: zavadi pa vladaj.