Konstantin Rokosovski, maršal

[Rade]

Konstantin Rokosovski (poljski: Konstanty Ksawerowicz Rokossowski, ruski: Константин Константинович Рокоссовский), sovjetski oficir poljskog porekla, Maršal Sovjetskog Saveza, Maršal Poljske i poljski ministar odbrane, rođen je 21. decembra 1896. u Vela Luki kod Pskova, tada delu Ruskog carstva.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Tokom Prvog svetskog rata službuje u 5. kargopoljskom dragonskom puku kao dobrovoljac. Nakon pristupanja puku pokazao se kao talentovan vojnik i vođa, završivši rat u činu mlađeg podoficira. Tokom rata je dva puta ranjavan i odlikovan Krstom Sv. Đorđa. Boljševicima pristupa 1917. a uskoro stupa i u Crvenu armiju. Tokom Ruskog građanskog rata komanduje konjičkim eskadronom u borbi protiv Belogardejaca Aleksandra Kolčaka na Uralu. Tada dobija i najviše sovjetsko vojno odlikovanje tog doba – Orden crvene zastave.

Komandu nad 35. samostalnim konjičkim pukom preuzima 1921. Tokom 1924. i 1925. pohađa Lenjingradsku višu konjičku školu, nakon čega se vraća u Mongoliju gde obučava Mongolijsku narodnu armiju. Nakon toga učestvuje u borbama za povratak Kineske istočne železnice u ruke kineske i sovjetske administracije.

Početkom tridesetih godina upoznaje Georgija Žukova. Tada je bio komandant 7. samarske konjičke divizije, a Žukov komandant brigade u okviru 7. samarske konjičke divizije. Tu se mogu naći počeci njihove netrepeljivosti. Rokosovski ga u službenim izveštajima opisuje kao „tvrdoglavog, bolno ponosnog, profesionalno dobro obučenog.“ Rokosovski je među prvima shvatao mogućnost potencijalnog napada oklopnim sredstvima. Rani je pobornik uvođenja oklopnih jedinica u sastav Crvene armije.

Tokom 1937. Rokosovski biva uhvaćen od strane sovjetske vlasti, koje ga optužuju da je poljski špijun. Kao pravi razlog hapšenja na videlo izbija njegovo neslaganje sa oficirima tradicionalistima koji su još uvek podržavali upotrebu konjičkih jedinica. Ipak, Rokosovski je preživeo. Prema Aleksandru Solženjicinu, Rokosovski je dva puta izvođen na lažno streljanje.

Nakon suđenja Rokosovski je poslat u lenjingradski zatvor, gde je ostao do 22. marta 1940, kada je bez obrazloženja pušten na slobodu.

Semjon Timošenko je nakon debakla u Zimskom ratu očajnički trebao iskusne oficire kojima bi popunio komandujuća mesta u narastajućoj Crvenoj armiji, tako da je Rokosovskog postavio na mesto komandanta 5. konjičkog korpusa u činu pukovnika. Kasnije je 5. konjički korpus učestvovao u okupaciji Besarabije i Rokosovski dobija čin general majora, kao i komandu nad 9. mehanizovanim korpusom.

Kada je Nemačka juna 1941. napala Sovjetski Savez, Rokosovski se nalazio na dužnosti komandanta 9. mehanizovanog korpusa. Ta jedinica je učestvovala u bici kod Dubna – ranom sovjetskom kontranapadu koji se završio uništenjem većeg dela sovjetskih snaga. Tu dolazi do sukoba između Kipronosa, komandanta Jugozapadnog fronta i Žukova, načelnika Generalštaba. Žukov je insistirao da se kontranapad nastavi. Kao rezultat toga, Rokosovski je bombardovan kontradiktorinim naređenjima, i prema pisanju Rjabiševa, Rokosovski je odlučio da na svoju ruku prekine kontranapad.

Timošenko jula meseca dovodi Rokosovskog u Smolensk, sa ciljem sprečavanja pada grada tokom bitka za Smolensk. Sa 90 tenkova, dva streljačka i četiri artiljerijska puka i delovima 38. streljačke divizije, odgovoran je za usporavanje napredovanja fon Bokovih 7, 17. oklopne i 20. motorizovane divizije kod Vjazme, čime je veliki broj sovjetskih vojnika dobio priliku da izbegne okruženje i uništenje.

Septembra 1941. lično Staljin poverava Rokosovskom komandu nad 16. armijom, koja je bila prva sovjetska vojna formacija sastavljena isključivo od kažnjeničkih bataljona (štrafbat). Staljin je smatrao da će Rokosovski, i sam bivši zatočenik, uspeti da organizuje i povede jedinice tog tipa. Na sastanku na kome ga je postavio na tu dužnost, Staljin je išao toliko daleko da je čak pomenuo i da Rokosovski nema nokte (iščupani od strane islednika NKVD tokom istrage). Kažnjeničkoj armiji je bilo naređeno da brani prilaze Moskvi. Sada se Rokosovski našao pod komandom Žukova, bivšeg potčinjenog. 16. armija, kasnije preimenovana u 11. gardijsku armiju, je odigrala ključnu ulogu u bici za Moskvu kada se našla na glavnom pravcu napada nemačkih snaga na Volokolamskom drumu. Tokom očajničkih napora Vermahta da opkoli Moskvu, 18. novembra Rokosovski traži od Žukova da mu odobri povlačenje na nove položaje. Žukov je kategorično odbio. Stoga je Rokosovski zaobišao Žukova i obratio se direktno maršalu Šapošnjikovu, koji je odmah naredio povlačenje. Žukov je odreagovao tako što je zanemario naređenje pretpostavljenog i naredio Rokosovskom  da drži postojeće položaje. U događajima koji slede, armija Rokosovskog je potisnuta i nemačka 3. i 4. oklopna grupa su uspele da zauzmu strategijski važne položaje severno od Moskve.

Marta 1942. Rokosovski je teško ranjen šrapnelom. Dva meseca je proveo u moskovskoj bolnici i potom prebačen na Brjanski front, gde se već nalazila njegova 16. armija. Komandovao je desnim krilom sovjetskih snaga nakon njihovog povlačenja  pre nego što su Nemci napredovali ka Donu i Staljingradu u leto 1942. Tokom bitke za Staljingrad, Rokosovski, komandant Donskog fronta, vodi severno krilo sovjetskog kontranapada kojim je okružena Paulusova 6. armija i dobijena odlučujuća bitka u ratu sa Nemcima.

1943, nakon što je postao komandant Centralnog fronta, Rokosovski uspešno vodi odbrambenu operaciju Kurske izbočine, da bi potom vodio kontranapad zapadno od Kurska kojim je slomljena poslednja velika nemačka ofanziva na istočnom frontu, a sovjetskim snagama omogućeno napredovanje ka Kijevu. Centralni front je uskoro preimenovan u 1. beloruski front, kojim je Rokosovski komandovao tokom sovjetskog napredovanja kroz Belorusiju i Poljsku.

U operaciji Bagration Rokosovski još više osigurava svoju poziciju, naročito pošto je uspeo da nametne svoje mišljenje Staljinu u procesu planiranja same operacije. Nakon razbijanja nemačke Grupe armija „Centar“, snage pod komandom Rokosovskog sredinom 1944. izbijaju na reku Vislu kod Varšave. Za ove pobede, Rokosovski dobija čin Maršala Sovjetskog Saveza.

Dok se nalazio na obali, izbija Varšavski ustanak. Rokosovski nije naredio slanje pojačanja ustanicima, već se sovjetska pomoć svodila na snabdevanje ustanika iz vazduha.

Novembra 1944. Rokosovski biva prebačen u 2. beloruski front, koji je napredovao kroz istočnu Prusiju i potom preko severne Poljske ka Šćećinu. Krajem aprila se povezuje sa britanskim snagama u severnoj Nemačkoj, dok su snage pod komandom Žukova i Konjeva zauzele Berlin.

Nakon rata, Rokosovski je obavljao dužnost komandanta sovjetskih snaga u Poljskoj. Oktobra 1949. po Staljinovom naređenju postaje ministar odbrane Poljske, kada dobija i titulu Maršal Poljske. Zajedno sa njim, na vodeća mesta u poljskim oružanim snagama dolazi nekoliko hiljada sovjetskih oficira.

Rokosovski napušta Poljsku 1956, da bi jula 1957. postao zamenik ministra odbrane SSSR-a, kada mu bivaju vraćeni sovjetski činovi i zasluge. Ujedno je i komandant Transkavkaskog vojnog okruga. Godinu dana kasnije postaje Glavni inspektor Ministarstva odbrane, gde se zadržava do penzionisanja aprila 1962.

Preminuo je avgusta 1968, u 71. godini života.