Један занимљив приказ искустава из дејства над Либијом из визуре НАТО-а. Сачинио га је новинар "Политике" Бошко Јакшић који је ових дана посетио седишта НАТО-а у Бриселу и команде у Напуљу.
Поверљиви разговори се овде не водеРат у Либији још није завршен, а дипломате и војни стратези НАТО спремно тврде да је Операција уједињени заштитник једна од најбрже покренутих, најобухватнијих по ширини мандата, најефикаснијих и најкраћих у 62 године постојања Алијансе, закључак је после серије сусрета које сам ове недеље имао у штабу НАТО у Бриселу и у заједничкој команди савезничких снага у Напуљу.
Мисија НАТО, санкционисана резолуцијом Савета безбедности УН, предвиђа да снаге Алијансе обезбеђују Зону забрањеног лета и да контролишу поморску блокаду Либије због ембарга на увоз оружја. Шестомесечни мандат продужен је, 27. септембра,за 90 дана, мада може да буде прекинут и раније.
Саговорници „Политике” истичу позитивна искуства примењена у Либији. „Нисмо чекали као у Босни, у Либији смо реаговали брже него на Косову”, каже званичник НАТО задужен за партнерство са земљама Медитерана и ширег Блиског истока.
„Либијска криза показала је флексибилност НАТО. Реаговали смо шест дана после усвајања резолуције УН”, истиче бригадни генерал Хесус Аматриаин,додајући да је НАТО показао „отвореност” у договору са неким арапским земљама.
Питања, како се то често догађа у оваквим контактима, често говоре више од одговора. Уосталом, „поверљиви разговори се овде не воде”, пише изнад врата на улазу у ресторан у НАТО штабу у Бриселу.
У тактичким, оперативним и стратешким анализама, политичко-војним импликацијама и анализама које НАТО задржава за себе, закључци се изводесамо на основу података да је ратна машина коју је Муамер Гадафи градио 42 године уништена за шест месеци, већ и на основу искустава извучених из операција уБосни, преко Косова до Ирака и Авганистана.
Прво позитивно искуство је, истичу саговорници, свођење „колатералне штете” на минималну меру. За разлику од бомбардовања Србије и рата на Косову, као и погибија цивила по Авганистану, инсистирање на пажљивом одабиру циљева и на употреби прецизне муниције, свело је „колатералну штету” у Либији на минимум, тврде надлежни демантујући Гадафијеве оптужбе као „чисту пропаганду”.
„Заштита цивила је од старта била најважнији аспект наше операције”, каже британски адмирал Рас Хардинг, заменик команданта Операције уједињени заштитник. „Користимо најпрецизнија оружја које човек може да произведе”.
„Либијска операција поставила је у том смислу нове стандарде. Користили смо ласерски навођене бомбе са прецизношћу од једног метра, а касније ангажовање борбених хеликоптера само је ојачало прецизност”, каже високи војни функционер НАТО, један од оних који је тражио да му се не помиње име. „Дешавало се да смо имали мете у визиру,али нисмо гађали јер су около били цивили. Зато смо често бомбардовали ноћу или рано ујутру”.
„Наш мандат је да заштитимо цивиле, а не да угрозимо цивилно становништво”, понавља на конференцији за штампу у Напуљу и канадски пуковник Ролан Лавоа.
Колико током ручка у трпезарији генералног секретара НАТО у Бриселу, толико и током брифинга у расхлађеним канцеларијама Јужне команде у Напуљу, саговорници „Политике” – од којих су многи били у Босни, на Косову или у Авганистану – инсистирали су и на позитивном искуству либијске кампање које се тиче инфраструктуре.
Либијски рат није био вођен по матрици из времена Џорџа В. Буша: „надмоћне силе”, „шокирај и застраши”. Тиме је избегнуто разарање инфраструктуре које је јако отежало поновно успостављање виталних функција на Косову, у Србији или у Ираку после рата.
„Избегавамо инфраструктуру јер је после треба поново градити”, јасан је адмирал Хардинг.
„Нека инфраструктура је страдала приликом уништавања Гадафијеве противваздушне одбране, телекомуникација, командних места или логистике, али нафтна инфраструктура је у великој мери очувана”, каже генерал Аматриаин.
Толико о позитивним искуствима. А негативна? Ни у Бриселу ни у Напуљу нису били превише спремни да разматрају чињеницу да је у операције НАТО у Либији укључено само осам од 28 чланица иако су постојали изричит мандат Савета безбедности и одлука НАТО да се обезбеди оперативна контрола ангажованих снага.
Војна интервенција није добила подршку Немачке која понашање Британаца и Француза у Либији пореди са временима колонијализма 19. века. Нема ни подршке нових чланица са европског истока. Шпанија и Турска такође су врло уздржане. Истовремено, питање промене режима у Либији – ван добијеног мандата УН, али приоритета Француза, Британаца и Американаца још од априла – такође је унело дилеме око јединства Алијансе.
„Из тога не треба извлачити посебне закључке”, каже амбасадор једне од чланица при седишту НАТО у Бриселу.
Аналитичари међутим не прелазе олако преко податка који доводи у питање кохезију Алијансе. Либија није први повод разлаза. Више је симптом подела које трају неколико година: од англоамеричке инвазије Ирака 2003. (иако то није била акција НАТО) до Авганистана који део европских савезника доживљава као „амерички рат”.
Либија је јединствена на други начин: Американци су први пут вођство препустили Британцима и Французима – на које отпада 41 одсто свих ваздушних напада. Одлука САД да неколико дана пред почетак рата у марту повуку своје пилоте и борбене авионе и да не управљају сукобом може да има важне стратешке последице по државе чланице НАТО.
Европљани до сада нису улагали у противваздушну одбрану и подршку ватром из ваздуха. Американци су то назвали „непотребним удвостручењем напора”. Сада се поставља питање да ли ће Америка, у кризи, такав трошак делом пребацити на Европу, такође у кризи.
Што би значило да Европљани онда смање доприносе за рат у Авганистану који ангажује више од 30.000 европских војника. Уместо да се глобализује, НАТО би се регионализовао.
„Не морају увек Американци да воде. То је еволуција, флексибилна симетрија унутар НАТО лидерства”, каже амерички дипломата за ручком у трпезарији генералног секретара НАТО,украшеној литографијом, поклоном лорда Карингтона и сликама поклонима бивших дуговечних амбасадора Немачке и Португалије.
Да ли онда та „флексибилна симетрија” значи да НАТО поставља „шведски сто” са кога свако узима оно што хоће? „Не”, следи одговор, „јер је НАТО упркос кризи показао да има капацитете, а то је најважније”.
После пада Совјетског Савеза, НАТО се озбиљно помучио не би ли пронашао нови модус вивенди, због чега је редефинисао своје циљеве. На основу изузетне сложености ове војне организације, поједини аналитичари НАТО деле на четири групе које покрећу различити, често међусобно веома различити интереси.
У првој групи су најутицајније чланице чије су највеће бриге светски тероризам и исламски фундаментализам. Другу чине некадашње чланице бившег Варшавског уговора које највећу претњу виде у Русији. У трећој су земље бивше Југославије и Албанија, док четврту представља Турска, која је сама по себи специфичан феномен.
Званичници НАТО у Бриселу нису склони поделама. Џозеф Мансо, заменик шефа америчке мисије при НАТО овако ми је одговорио на горе цитирану класификацију: „НАТО је савез демократија које се различитоиспољавају, али све се залажу за колективну одбрану у складу са чланом 5 Вашингтонског уговора. Међусобне дискусије погрешно је тумачити као слабост.”
Зар Либија није чист случај рушења режима? „Не, али Либија је била претња на вратима Европе.” Зашто је НАТО стао на једну страну у ономе што је био почетак грађанског рата у Либији? „НАТО не заузима страну. Бранио је оне који су били жртве бруталне Гадафијеве кампање.”
Зашто у Јемену или Бахреину није било „хуманитарне интервенције” када су и тамо власти пуцале у сопствени народ? „Зато што у тим случајевима нисмо добили захтев УН.” Зашто Либија а не Сирија? „Зато што су друге правне основе, а и интервенција би била много ризичнија него у Либији.”
Толико хваљена интервенција НАТО у Либији несумњиво се примиче крају. Сатови у седишту Алијансе у Бриселу никада и нису показивали локално време у Триполију. Они показују само три града: Вашингтон, Брисел и – Кабул.
Бошко Јакшић
објављено: 02.10.2011
Преузето са сајта:
www.politika.rs
