PALUBA

Нема војника са чином, од десетара до генерала ЈНА који није израдио барем један подсетник за обуку. Основни задатак сваке мирнодопске војске је обука, припрема за ратна дејства и употребу у складу са наменом и задатком јединице у миру, ванредном стању, мобилизацији и рату. Наравно, није то била само особеност ЈНА, већ свих савремених војска, а то је и дан данас тако.

Моја намера у овој теми је да оне који не знају упознам са једним од садржаја индивидуалне припреме извођача обуке,  односно да оне који то знају подсетим на то како се и зашто израђивао подсетник за обуку.

Обука се изводи на основу планова за и програма обуке, годишњих и периодичних инструкција  за обуку, као и конкретних наређења и наредби старешина свих нивао. Да би се обука спровела они које је спроводе, а посебице они које је непосредно и изводе морају се припремити. Један од видљивих садржаја индивидуалне припреме је и подсетник за обуку.

У ЈНА то је био обавезни садржај. Сви непосредни извођачи обуке морали су у склопу припреме израдити подсетник за обуку.

Као илустрацију прилажем један, не баш најбољи, али прихватљив подсетник за обуку који сам израдио пре 30 година.

[attachment=1]
[attachment=2]
 

A gde su mere bezbednosti.... uokvirene crvenom? :)

Како се израђује подсетник, односно који су његови обавезни садржаји било је прописивано или боље речено препоручивано у тзв. методичким приручницима који су израђивани за различите врсте обуке (тактичку, инжињеријску, АБХО, и др). Такође, како се треба урадити подсетник старешине су училе у војним школама кроз методику обуке, односно кроз наставу андрагогије (то је наука о образовању одраслих, слично педагогији, која је наука о образовању деце), а резервни официри и десетари кроз методику тактичке обуке, која је била саставни део тактичке обуке у Школама резервних официра, односно курсева за командире одељења. На курсу за десетаре будући командири одељења и резервни подофицири су методику савладавали кроз практичан рада по појединим конкретним темама где су практично писали и израђивали подсетнике. Наравно, то исто се радило и у војним школама с тим да је ново методике био прилагођаван нивоу командовања за који су дотични оспособљавани.

Дакле, шта је био садржај подсетника за обуку. Он је морао да садржи следеће:

- назив теме - вежбе, односно наставне јединице у оквиру теме;
- наставни циљ теме - шта се жели постићи извођењем теме;
- поделу теме на наставна питања;
- време и место извођења- што је подразумевало датум (дан) извођења теме и дужина трајања изражена у часовима (обично наставним часовима);
- методске поступке - метод извођења при чему се обично наглашавало на који се део, наставно питање односи који метод, ако се примењује више њих;
- материјално обезбеђење обуке - средства која ће се користити, укључујући и наставна помагала (ако се користе);
- поделу наставног часа - вежбе: уводни део, главни део и завршни део
- остала питања по потреби.

Такође, у  заглављу подсетника је морало да стоји: "Одобравам", а одмах испод тога чин име и презиме надређеног старешине који је био надређени извођачу обуке. Испод овога је морао да стоји текст: "Подсетник за извођење обуке са..." где се наводила јединица или група са којом се изводила обука - настава.

На крају подсетника се потписивао онај који га је израдио.

 

Мере безбедности су у под ставком: остало по потреби.... Мере безбедности су обавезно писане за све оне тактичке радње или вежбе, гађања и сл. где је могло доћи до повреде војника или других лица. Неке се нису морале ни наводити јер су се подразумевале, као на пример: преглед маневарске и школске муниције. То се регулисало наредбама и наређењима. На пример, својевремено је било наређено да муницију за гађање мора лично преузети у магацину командир чете. Не може нико други. То се није писало у подсетнике. Лично сам обавезно писао мере безбедности код код гађања или тактичких вежби,а само понекад код увежбавања. То не значи да мере безбедности нису саопштаване војницима. Код стандардне, учионичке или почетне обуке то нисам радио.  Мислим да имам негде један такав подсетник (са све мерама безбедности), али га морам тражити јер је негде затрпан.

Ево једног "школског" примера подсетника скенираног из "Методичког приручника за тактичку обуку пешадије" (издање 1991. године).

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]

Ево и једног обавезног дела подсетника за тактичко увежбавање чете. Ту су и мере безбедности:

[attachment=1]
[attachment=2]

Иначе ово је урађено у виду малог елабаората јер осим обавезног дела подсетника садржи и:

- Тактичку претпоставку, односно задатак чети ВП;
- Заповест командира чВП за обезбеђење аеродрома;
- Задатак маркирантима;
- План извођења тактичког увежбавања са динамиком рада.

Командири водова су имали своје, а опет командири одељења, као и они који су водили маркиранте своје подсетнике.

У претходном подсетнику је један грешка. Уместо "Напомена" треба да стоји: "Наставна питања". Погрешио Ћата док је куцао текст који сам му дао :D

Код обуке питомаца војних школа, али и у методским приручницима се обично инсистирало, мада то није било обавезно да се одреди време за поједине наставне јединице, односно одреди колико времена ће се изводити поједини садржаји (наставна питања). Такође, постојало је  начело колико се времан одваја за уводни део часа, колико за главни, а колико за завршни део.

Уводни део часа је обично трајао око 10 минута, али и дуже, ако се ради о блок часовима (2 или више повезаних часова који се изводе у континуитету истог дана). Завршни део часа је требао да траје око 5-10 минута, али је упракси то било и краће .

Уводним делом часа се требао постићи повезивање претходно стечених знања са оним што следи. Обично су прво постављана контролна питања (у школама се то зове "пропитивање") која су у вези са новом темом. Затим се најављивала сама тема, саопштавао циљ као и наставне питања. Потом се прелази на обраду наставних питања.

Завршни део часа није требао да представља само прикупљање материјалних средстава (које обично одвлачи највише времена) него се на крају требала направити кратка рекапитулација онога о чему се учило на часу(овима) у виду питања војницима и одговарало на нејасна питања, ако их је било (а обично их у пракси никад није било јер се војска премори или им је досадно па једва чекају да им се да вољно).

Као и код сваког посла нема идеалног подсетника. Врло често се то претварало у рутину, посебно код оних који су годинама понављали исте теме и садржаје. Врло често су старешине давали војницима да им преписују старе, а неретко да по шаблону пишу и нове подсетнике.

Лично, често нисам давао подсетнике на "одобрење". Често због тога што сам као командир самосталне чете био "самосталан" и директно потчињен команданту ВНЦ-а, па сам се и понашао као команданти батаљона, а и било га је тешко "уловити" да ми баш сваки пут потпише подсетник.  Мало звучи нескромно за оно што сам радио био сам најквалификованији у ВНЦ тако да је "одобрење" било само формалност. Увек сам имао подсетник, најчешће написан лично, руком, некада у радној бележници, некада на "дволисту" (као што је онај из првог поста). Нисам на занимање носио правила, већ сам се трудио да све оно што бих могао заборавити или бих требао проверити напишем у подсетнику, тако да ми је он увек служио као стварни подсетник.

U svojim podsetnicima za obuku sam imao obavezno i stavku na samom kraju rekapitulacija gradiva, pored mera bezbednosti koje su išle na početku podsetnika. Tako tražio k-dant.
Inače ove podsetnike sam još u to vreme štampao preko računara na štampaču, i posle se samo radilo kopiranje u kopirnici kome zatreba. :)

Džumba, nemoj da se ljutiš na sledeće što ću napisati. Da sam nekim slučjem odneo na potpis tj. odobravanje podestnik kao u prvom postu, tačno bi mi predpostavljeni isti pocepao na licu mesta. ;D

па добро, није баш било рачунара на сваком кораку у то време, штампача још мање. додуше, било је писаћих машина, али и то је требало тражити по канцеларијама. нама стажистима нико није постављао питање како је урађено, било је битно да има и да је садржај исправан.

Brok, forma podsetnika se menjala vremenom, a i od jedinice do jedinice se razlikovala. U mornarici nikada nisam napisao podsetnik, jer mi ga niko nikada nije ni tražio. Bilo je bitno da znaš tematiku iz koje držiš obuku i kranji rezultat - da obučiš mornara. U pešadiji sam se susreo sa sistemom da je bitno da imaš podsetnik, a šta ćeš stvarno raditi na času i da li će neko nešto naučiti - bilo je manje bitno. Uvek je kontrolisan samo Nj.V. podsetnik.

Зашто би ти га поцепао. Он потпуно задовољава форму коју сам навео као обавезну. Наведена форма је била обавезна, а све остало, пре свега садржај је индивидуална ствар. Приказани подсетник није најбољи али је коректан по форми. Већ помињани Методички приручник указује на индивидуалност подсетника и каже управо ово што говорим. Код контроле наставе битно је шта се ради и како се ради. Ако је то добро подсетник је форма. Ако то не ваља ни најбољи подсетник неће помоћи.

Брок у свом посту указује на једну од најнегативнијих појава - копирање подсетника. То је опасно и врло лоше. То указује да се наставници, изођачи обуке, уопште не припремају. Они понављају оно што је неко раније смислио  и то најчешће лоше, јер се нису припремили и удубили у суштину. Лично сам више ценио оне подсетнике који су написани властитом руком и који су као садржај имали план - динамику или шему рада а не само или углавном правилске одредбе.  Подсетник је управо то што му име каже, а не замена за знање и правилске одребе. Да се пластично изразим. Добар подсетник је "књига снимања" где су написане сцене и наведени актери и  кратак садржај сваке сцене. Наставник, у војсци старешина, који држи наставу је и сценариста и режисер и глумац. Зато је припреме важна.

[attachment=1]

Ово је апсолутно довољно за стварну наставу и задовољава све претпоставке прихватљивог и практичног подсетника. Данас бих га урадио још боље и припрему би извео још боље.
 
Извођач наставе мора то што предаје, изводи, да познаје боље од свих. А подсетник је само "подсетник". Дакле не мора се и није се морало, осим поменутог заглавља (тема, циљ, наставна питања, метод, време, место) имати било шта друго. То што су неки инсистирали на нечему што није било обавезујуће, при чему то друго нису суштински ни гледали (осим летимично), најчешће је указивало на незнање тих што су то тражили. Код њих се све сводило на форуму и није се улазило у суштину. 

Слично је са тзв. презентацијама у виду слајдова које користе наставници. Раније су то биле "фолије" пројектоване преко графоскопа. Презентација није подсетник професору. Он, професор, не треба да чита оно што пише на слајдовима, барем не увек. Тако потцењује слушаоце јер су и они писмени - умеју да читају. Слајдови су само илустрација онога што професор говори или објашњава. Они само поткрепљују изговорено. Зато је умеће направити добру презентацију и ускладити је са излагањем. Зато, када год излагач чита текст са слајдова знајте да се није добро припремио и да нема подсетник.

Kao da slušam moga bivšeg komandanta. :)

Nije bilo uopšte, u celoj kasarni a možda ni u celom garnizonu, ovo što sam radio je bilo sa privatnog računara i štampača.
Takođe sam drugu, četnom, pomogao prilikom popisivanja magacina.

Slažem se.

Otkud znam, uglavnom je traženo da to bude pregledno i na to se gledalo kao na "sveti gral" obuke, barem u mojoj jedinici.

Znam, ali nisam ja uzimao podsetnike od drugih, već oni od mene, a u takvom okruženju nije bilo baš popularno ne izaći u susret kolegi, a sa svim što si naveo u vezi kopiranja se apsolutno slažem.
Kod pojedinih predpostavljenih je "prolazio" podsetnik samo ako je bio što više nakićen i uredan. Mislim da čak većinu sadržaj nije ni zanimao, sa časnim izuzecima kao recimo moj predpostavljeni u to vreme.
Ako bi se pisao podsetnik svojom rukom, traženo je (verovao mi ili ne) da to bude krasopis, pa su k-diri neretko uzimali vojnika, uglavnom ćate, koji su imali lep rukopis pa su oni prepisivali što su k-diri napisali svojom rukom.

Зато ме не изненађује то што се својевремено десило у Краљеву, током наводне обуке :-\

 ???
Ono sa Zoljom koja to nije bila?

Овако сада можемо реконструисати и утврдити неке од узрока.

Да се вратим теми. Врло корисно штиво за припрему старешина за обуку, па и за израду подсетника су били Методички приручници.  Последњи (последње издање) су израђени негде средином 80-тих година. Иако нису лоши, лично су ми се у сваком погледу више допадали они нешто старији, урађени током 60-тих и 70-тих година.  По мом суду били су методолошко боље урађени и боље су упућивали извођаче обуке на вештину преношења знања. Најважнији су били они за тактичку обуку пешадије, уствари за почетну тактичку обуку војника свих видова, родова и служби, као и сличан за пешадијско наоружање са наставом гађања. Ови приручници су, верујем и сада корисно штиво, без обзира на НАТО и друге стандарде јер су андрагогија и дидактика научне дисциплине чији принципи и методе важе независно од идеологије, организације и величине војске. Разлике су могуће само у терминима и неким финесама.

У Методичком приручнику за пешадијско наоружање са наставом гађања су дати, у посебном прилогу и приручна, импровизована средства и помагала за обуку. Погодна су за примену код обуке у теренским условима, ако ништа друго, оно као подстицај за креативност у том послу. Може помоћи онима који раде као инструктори по Малију, Авганистану и др.

Ovo za Metodičke priručnike si potpuno u pravu, Džumba. U početku su mi bili od ogromne koristi, džaba svo znanje ako ne znaš da ga preneseš na drugoga. Kasnije, kad ovladaš vještinama prenošenja znanja, podsjetnik ti u suštini i ne treba, ali ga ipak moraš imati. Uvjek su nam govorili da je podsjetnik individualna stvar izvođača obuke i NE SLUŽI za izvođenje iste. Ko na obuci gleda u podsjetnik i "podsjeća" se svaki čas, taj ništa nije uradio.

Колико год да си искусан и пун знања некад "стане мозак" и не можеш се сетити нечега или након одрађене целине не можеш на мах да се сетиш шта треба даље радити. Ово се посебно дешава код сложенијих вежби, на пример са маркирантима или са више радних тачака где се изводе различите целине. Зато се подсетник може и треба користити. Он је ту да "звирнеш" и подсетиш се. Наравно не "сваки час", или да читаш из њега, него једном до два пута током рада. И то "звиркање" је  вештина - како то урадити а да не буде нападно, па чак и неприметно.

Некад извођач наставе може и треба да држи подсетник у рукама, макар га не користио. Некада га треба отвореног одложи на сто или место где га они који прате наставу не виде, али му извођач наставе може прићи и "бацити поглед", када затреба. Код практичних тема, где се извођач наставе нешто лично демонстрира, није препоручљиво користити подсетник. Зато је потребно да се извођач наставе пре тога добро припреми, увежба, понекад и испред огледала како би то што ради било беспрекорно и уверљиво.