Sovjetski laserski top Omega

[Kubovac]

Laserski top Omega, pradeda sistema Peresvet

Vlada SSSR je uveliko finansirala sve vrste projekata koji bi izgledali potpuno nemogući i koji su samo atraktivna fikcija, dok su se u stvari sovjetski naučnici borili oko najraznovrsnijih i najfantastičnijih pronalazaka u laboratorijama, a svi njihovi rezultati bili su sakriveni pod naslovom „tajna“. Tek nakon raspada SSSR-a pojavile su se informacije o raznim dešavanjima koja su sprovedena u zemlji da bi stekli primat u trci u naoružanju, a jedan od takvih projekata je i laserski top Omega.

Omega je bio sovjetski program za razvoj laserskog oružja velike snage za potrebe protivvazduhoplovne odbrane, slično laseru Terra-3. Naučni direktor programa Omega bio je A. M. Prohorov. Praktični rad je izveo Konstruktorski biro Strela, (kasnije - Almaz).

Boris Vasiljevič Bunkin (Raspletinov zamenik) i njegov brat Fedor Vasiljevič Bunkin (zaposleni u Prohorovu) pokazali su da se niskoleteći ciljevi mogu uništiti staklenim laserom koji emituje neodimijum sa aktivnom srednjom zapreminom od približno 1 kvadratni metar (11 kvadratnih stopa). Generalni konstruktor KB-1 akademik Aleksandar Andrejevič Raspletin i Prohorov izneli su ideju pred CK KPSS i Savetom ministara SSSR. Predlog je dobio podršku u odeljenju za odbranu Centralnog komiteta Komunističke partije SSSR-a i u Vojno-industrijskoj komisiji (VIC) Saveta ministara SSSR-a.

23. februara 1967. godine doneta je Uredba, a 26. juna potpisan je MIC. Ovi dokumenti su odredili pravac rada, sastav istraživača i stvaranje laserskog kompleksa, koji je dobio kodno ime „Omega“.

Laserska energija potrebna da se pogodi vazdušni cilj određena je kao ukupna kinetička energija bojeve glave rakete zemlja-vazduh, nekih 10 megadžula.

Laser je bio baziran na poligonu za testiranje Sari Shagan.

Godine 1972. elementi Omega-2 počeli su da se isporučuju u postrojenje 2506. Laserski lokator (bazirani na rubin laserima) spojen je sa simulatorom velike snage zasnovanim na laserima od neodimijumskog stakla. Glavni dizajner je bio Sukharev Je. M. u Centralnom projektantskom birou Almaz. Po prvi put je izvršeno lasersko lociranje aerodinamičke mete, konstruisana njena slika, procenjena ciljna tačka, procenjena preciznost simulatora i istražen uticaj atmosfere na širenje laserskog zračenja. Studije su pokazale da je projekat neizvodljiv.

Započeo je novi eksperimentalni kompleks Omega-2M 73T6 u kome je ocenjen generator otvorenog tipa ugljen-dioksida sa pumpanjem velike snage (BGRF). Lokator je izgrađen na bazi televizijskog sistema TOV Karat-2. Glavni projektant je bio L.N. Zaharjev, njegov zamenik i Ju. A. Konjajev, odgovorni rukovodilac svih radova. 22. septembra 1982. godine, prvi put u SSSR-u, laserskim zračenjem pogođena je radio-kontrolisana meta RUM-2B. Dalji testovi su potvrdili rezultat.

Razvijena je mobilna verzija laserskog kompleksa 74T6. Međutim, uređaj nije mogao da nadmaši postojeći kompleks.