JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Posts: 9 180
|
|
« Reply #2606 on: March 03, 2022, 01:12:55 pm » |
|
Рушење старе 'Пиринчане'
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Јуче су порушени последњи остаци једне од најстаријих зграда у Београду, остаци дорћолске 'Пиринчане'. Као што је познато тако су Турци некада прозвали развалине дворца принца Евгенија Савојског, па су после и Срби од њих то име примили. Рушевине 'Пиринчане' у Душановој улици представљале су изванредан пример у историји великих вароши. Дворац принца Евгенија порушен је 1740. године, а његове зидине штрчале су усред једне од највећих и најживљих улица Београда још пуних 190 година, све до јуче. За тих 190 година Београд је видео много јада. Године 1789. отимали су га Аустријанци од Турака. Године 1806. освојио га је Карађорђе од Турака, а године 1813. освојили су га поново Турци од Срба. Да и не говоримо о Светском рату. У свим тим борбама страдале су многе палате у Београду, али су се рушевине принчевих двора држале све док раднички пијуци нису јуче почели немилосрдно ударати у њихове цигле. Нису рушевине 'Пиринчане' биле занимљиве само због своје необичне историје, већ и по томе, што су оне поред градских платана и Карлове капије у Доњем граду биле једини спомен једне истина кратке, али необично значајне епохе из историје Београда. Све до 1717. Београд је био средњевековна и источњачка варош. Те године освојио га је аустријски војсковођа принц Евгеније Савојски и Аустријанци су држали варош до 1739. године. За тих непуних 29 година Аустријанци су били варош потпуно очистили од Турака. Они су поред тога порушили и стари град Деспота Стевана (који су Турци касније преправљали) и скоро целу турску варош. На тим рушевинама Аустријанци су по систему ондашњег чувеног фортификатора, маршала Вобана, подигли данашњу београдску тврђаву, а и варош су поново изградили по европском начину. Око вароши ископали су два низа утврђења: прво варошки шанац, на коме су била Варош капија, Стамбол капија, Видин капија, и још неколико мањих капија, а још даље други шанац, који је касније познат под именом Лаудановог шанца. Инжењерски официри Дебеф и Доксат израдили су тада и регулациони план Београда, који никад са тим регулационим плановима није био срећан. На источном крају вароши насељени су тада Немци, а у западном Срби. Старе цркве, које су Турци били претворили у џамије, претворене су поново у цркве. Најзначајније зграде биле су како каже Виловски: Александрова касарна, одмах до Стамбол капије, тамо где се данас сучељавају Кнез Михаилова улица, Љубичина улица и Обилићев венац, Маурерова коњичка касарна у улици Краља Петра, општинска кућа сас ахат кулом у Душановој улици, онда главној улици у немачкој вароши а најзад палата принца Евгенија, која је служила као резиденција царских намесника и војних заповедника Србије, најпре принца Александра Виртембершког а касније генерала грофа Марули и грофа Оливиера Валиса. Српску митрополију, одмах иза цркве, градили су тадашњи митрополит београдско-карловачки Мојсије Петровић и Вићентије Јовановић. Београдским миром 1839. године предат је Београд Турцима, с тим да Аустријанци поруше сва утврђења. Рушење је трајало од 1. октобра 1739. до 6. јула 1740. За то време Аустријанци су порушили сва градска утврђењ сем Стамбол капије, за коју се био заузео везир, који је град примио. Турци, кад су ушли у варош, можда из фанатизма, а можда и из других разлога попалили су и порушили све зграде, које су Аустријанци били подигли, па су на њиховим рушевинама подигли друге, примитивне, у турском стилу, са узаним улицама. Тако је европеизирање Београда наједаред прекинуто и у Београду је опет заведен турски мударлук, али без оне велелепности и источњачког сјаја, који је у Београду владао за време најславнијих година турске владавине. Од сјајних двораца принца Евгенија после пожара остали су само голи зидови. Међу њима су Турци и Јевреји поградили дућанчиће, пиљарнице и касапнице, које су се одржале скоро све до пре неки дан. Истина за 190 година рушевине су прилично опале. У почетку су стојали зидови сва три првобитна спрата. Касније су рушевине заравњене и остављени су само зидови приземља, који су се одржали до јуче. Мада је аустријско-турски рат од 1717. до 1739. вођен од Аустријанаца, он је за Србе био од великог значаја, јер су они у њему узели највећег учешћа на страни и у борбама и у обнови Београда. Из тог доба сачувано је неколико народних песама. Једна од њих опева чувенога Чупу Капетана, о коме се много мање говори него о каснијем Кочи Капетану, мада је и Чупа мученички завршио свој живот. Песма почиње овим стиховима:
Пије вино Чупо капетане. У планини више Варадина, До себе је посадио Чупа, До кољена Аднађа Танацка До Танацка Бељу барјакктара, А до Беље све катане редом. Стиже књига Чупи капетану Књигу пише принцип Евђеније: Чедо моје Чупо капетане. Ако с' сине и здраво и мирно Ајде брже на малену Борчу!
Даље се описује одлазак Чупин у Борчу, прелазак Дунава и борбе са Турцима а на крају се говори о паду Београда у Турске руке:
Паде тама око Београда Принцип враћа Београду војску Принцип враћа, а Чупа не враћа. Помиње се јунак по јунаштву Као добар данак у години.
Чупу капетана, који је по песми био негде из околине Пожаревца, Аустријанци су крај свих његових заслуга због војничке непослушности осудили на смрт и погубили у Београду у близини места где је Свети Сава био спаљен. Онда се за то место још знало. А сад се не зна ни где је Свети Сава био спаљен ни где је погубљен Чупа Капетан. Мисли се да ће то бити негде изнад Таш мајдана. – М.С.П. - Политика, 8. новембар 1930.
|