Но и на другой страни многу су горку чашицу Сербльи збогъ закона свогъ отъ нѣки безчовечпы назовихрістіяна испіяти морали. Іоштъ пређе Мохачке битке, у другой половини 16 вѣка имали су Сербльи у монастыру Марчи у Рватской свогъ Митрополіта Гавріила, кои є изъ Босне са 70 'церноризаца' подъ Вуковићемъ и Беяшиновићемъ у Рватску прешао и реченый Монастыръ съ Церквомъ заєдно отъ дрвета сазыдао 43). Гавріилу є овомъ слѣдовао у Марчи као Епіскопъ Сѵмеонъ Вретанскій или Вратаня; за овымъ су быле Владыке Максімъ Моѵсило, Владыка Макарій Гавріилъ Мысленовић и Савва Станисавлѣвићъ, кои є отъ 1654. до 1657. год. и данас іоштъ стоєћу Церкву у Марчи сазыдао. Послѣ смерти Станисавлѣвићеве буде Владыка Гавріилъ Міякићъ, кои кадъ особитомъ и рѣдкомъ смерћу умре, избере Народъ себи за Владыку Паѵла Зорчића, кои є основъ за слѣдуюћа у закону гоненя положіо. Овай є быо лукавъ, себичанъ и гордъ Монахъ, кои є свакояко хотѣо Владыка да буде; збогъ чега се и препоручи Римскомъ Епіскопу Загребачкомъ, и обѣћасе, даће Унію пріимити, ако му помогне, да Епіскопомъ постане. То буде; и овай постане Свидницкимъ Уніятскимъ Епіскопомъ: учини 1678. године съ Найштадтскимъ Римскимъ Епіскопомъ Графомъ Колонићемъ уговоръ, да ће за Зрінієву Фішкалну Курію Прибичъ наймогућніимъ начиномъ Унію подпомагати, и о свомъ трошку у Загребу шесть ученика за Уніятске Свештенике воспитавати. Ову погодбу и самъ Царъ Леополдъ I. 1682 г. потверди, и ню на степенъ Кралѣвске Донаціє подигне. По себи се разумѣ, да є требало, да Сербльи о томъ цѣломъ послу ниєдне рѣчице не дознаду. Зато и Зорчићъ прогласи, да є онъ у Москви Владыкомъ постао; и торжествено інсталліранъ буде.
Но Народъ наскоро уђе нѣговомъ лукавству у трагъ, и съ наоружаномъ рукомъ стане му на путъ, да перву свою каноніческу візітацію по Дієцези не чини. Зорчићъ видећи, да се Народъ не шали, утече у Загреб и тамо умре. Народъ є пакъ отъ тогъ времена свеєднако на слѣдуюће Владыке подозрѣвао. За Зорчићемъ є быо Владыка Исаія Поповић, разуманъ и умѣренъ мужъ; но зато опетъ морао се онъ предъ цѣлымъ Народомъ изяснити: да уніятъ ниє. А да бы 'правовѣріє' нѣгово іоштъ доказателніе и очевидніє было, и самъ Патріярхъ Чарноєвићъ, кадъ га є приликомъ своє каноніческе візітаціє у основима вѣре наше испытао и о нѣговомъ православію увѣріосе, у владыческомъ достоинству потвердіо га є. За овымъ на престолъ Владыческій у Марчи ступи Гавріилъ Турчиновићъ, благъ и миранъ човекъ, па кадъ и овай умре, онда Владыка постане Георгій Юговићъ свакогъ, презрѣнія достоянъ Архіпастырь. Овогъ 1727. г. измѣни Рафаилъ Марковићъ у истомъ мон. Марчи избраный Епіскопъ, кои исте іоштъ перве године како се преко Генерала Графа Кенігсека інсталліра, и себе и народъ за уніяте прогласи, а за тимъ трудитисе почне, да Свештенство на силу къ Уніи примора. Садъ незадовольство православны дѣдова наши у Рватской коє се досадъ загушити могло, сасвимъ на видикъ изыђе. Придворный войничкій Совѣтъ заповѣди Генералу Галлеру, да све Уніяте попише: но то пописиванѣ Генералово докаже, да се у цѣломъ Генералату Варадинскомъ ни єдногъ Уніята не налази! Садъ се управо почне гоненѣ Сербскогъ народа и оны Свештеника, кои ни су хотѣли ону Унію, кою є Владыка пріиміо, да признаду. Свако, коє се само измыслити могло озлобляванѣ и гнѣченѣ употребилосе, да се само Сербльи къ Уніи приволу и склоне. Закону свои дѣдова и отаца вѣрни, и у православной своіой вѣри непоколебими Свештеници уредбомъ пореплѣногъ Владыке буду у гвожђа оковани, и у тамнице побацани, гдѣ отъ глади и туге по већой части жертве смерти постану. Између многи оны страдалаца, и за вѣру свою мученика, кои су у оновременомъ варварскомъ и цѣло Хрістіянство безчестећемъ гоненю животъ свой невино изгубили, броисе и Лѣповинскій Игуманъ Кондратъ, кои є уономъ истомъ магновеню, кадъ є у Церкву, да свету службу Божію отслужи, ступити хотѣо, отъ тераюћи га войника на церквенымъ вратима съ двѣ пушчане округлице убієнъ быо. Многи између Свештенства по заповѣсти Генерала Петаззіє буду немилице избієни и у тамнице побацани, гдѣ су сваку муку претерпѣвати морали. Безчовечна ова гоненя поводомъ буду єдне народнѣ парнице, коя се съ тимъ оконча, да су се и овай свирѣпый и вѣчногъ проклетства найдостойніи Владыка Марковићъ, и оба нѣгова наслѣдника на врать на носъ изъ Генералата Вараждинскогъ очистити морали. А да бы се Народъ нашъ смирити и успокоити могао, буде 1735. године за Владыку нашегъ православногъ избранъ Сѵмеонъ Філіповић. Ho да се и Унія не пренебрегне, заповѣди придворный войничкій Совѣтъ, да се Уніятскій Владыка Сѵлвестръ Палковићъ, кои є у Бечъ побѣгао быо, у мон. Марчи інсталліра, и Народу представи. Овай налогъ Генералъ Штрасолдо испуни. И Народъ и Свештенство противостало є реченой Інсталлаціи; монаси ондашньи отрекну Епіскопу истомъ покорность, а на нѣколико дана доцніє до 600 православны Граничара скуписе кодъ чесме, да истогъ Уніята изъ Монастыра протераю. Но Генералъ реченый лѣпымъ рѣчима до тога и доведе, да се сви кући разиђу.
Међу тимъ незадовольство Граничара єднако є траяло. Они су се више пута скупляли были, докъ се найпослѣ 1737. г. о малой Госпођи 8. Септ., кадъ су заставу (барякъ) у Крижевци освећивали, буна не роди, коіомъ приликомъ Народъ намѣраваше, да Уніятскогъ Владыку съ оружіємъ изъ Марче удали. Но овай то не дочека, већъ побѣгне у Загребъ, гдѣ по свой прилици и умре; єръ наскоро затимъ за нѣговогъ наслѣдника буде нѣкій Пашићѣ наименованъ и у Монастырь уведень. Перве нѣгове године дође Народъ о Светомъ Архангелу у Монастыръ Марчу, да Храмъ Церкве прослави. Новый Уніятскій Владыка томъ буде противанъ, и не усхтѣ Народу Церквены ключева да изда; зато Народъ на силу удари на Церкву, отвори є и свету літургію у ньой отслужи. Уніятъ пакъ видећи, да се Народъ не шали, уплашисе, и съ два своя калуђера, као и пређашньи, у Загребъ побѣгне. Садъ се збогъ овы свію буна баци кривица на нашегъ православногъ Епіскопа Філіпповића, пакъ се и то іоштъ учини, те се 1741. год. истый Владыка нашъ на испытъ повуче; зашто є сирѣчъ онъ забраньивао, да Уніятскій Свидничкій Владыка у мон. Марчу не долази. Шта више, и самомъ Архієпіскопу нашемъ забранѣно буде, да по Вараждинскомъ Генералату Каноніческу Візітацію чинити не може, гдѣ напротивъ народнѣ Прівілегіє ясно и торжествено веле: да ниєданъ Владѣтель то допустити нeћe, да тко отъ Римокатоліка каноніческе візітаціє Архієпіскопу нашемъ или Епіскопима чинити забранює, или имъ на путъ стає.
Найпослѣ, на превелику жалость и тугу цѣле наше Церкве, Монастыръ Марча, кои су Предци наши съ крвавымъ трудомъ и зноємъ основали, и кои су они преко 200 година као средоточиште своє народности у Генералату Вараждинскомъ и чувалиште свогъ моралногъ живота и закона сматрали и почитовали, на очигледъ цѣлогъ свѣта сасвимъ 1753. године отъ православны Сербаля найсвирѣпіомъ рукомъ отмесе, и преко Генерала Петаззіє Уніятима се преда, а Монаси наши у Монастыръ Лѣпу Вину премѣсте се 44). Бы л' се у цѣломъ Сербству могла наћи и єдна душа, коя у овымъ и подобнымъ обстоятелствама противъ людске неправде съ найжалостніомъ душомъ на Небо гледаюћи не бы узданути морала?!
___________ 44) Чапл. 1, 18 – 26. - Судбе се Єгарски Сербаля могу видити у Сербской Пчели за 1834. и 1835. годину.
|