Saburo Sakai, lovački as

[Rade]

Saburo Sakai, lovački as japanske carske mornarice, sa 64 priznatih vazdušnih pobeda.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Prepoznatljiva fotografija Sabura Sakaija

Rođen je  26. avgusta 1916, u selu Saga, na japanskom ostrvu Kjušu, u nekada samurajskoj porodici a sada poljoprivrednoj, kao treći od četiri sina, pored još tri ćerke. Nakon što je završio osnovnu školu kao najbolji đak, stric ga uzima k sebi u Tokiju, kako bi nastavio dalje sa školovanjem. Ovaj period života nije bio uspešan za Sakaija, te ga stric nakon više epizoda tuče sa đacima i neuspeha u srednjoj školi, vraća nazad u selo.

Osramoćen povratkom u selo, koje je kako kaže Sakai, puno očekivalo od njega, prijavljuje se u japansku carsku mornaricu. U bazu Sasebo se javlja 31. maja 1933. godine, kao šesnaestogodišnji regrut. Nakon završene osnovne obuke, Sakai se sa činom razvodnika ukrcava na bojni brod Kirišima. Nakon što shvata da se obuka na brodu ne razlikuje puno od obuke na kopnu, koja se zasnivala na surovom kažnjavanju regruta, Sakai 1935. uspešno polaže ispite na konkursu za mornaričku artiljerijsku školu; šest meseci kasnije dobija čin desetara i biva raspoređen na bojni brod Haruna. Posle nekoliko meseci na Haruni, Sakai postaje podoficir.

Nakon dve godine službe, Sakai konkuriše za prijem u pilotsku školu u Cučijuriju. Te godine je na obuku od prijavljenih 1500 kandidata – primljeno svega sedamdeset, pošto Japan u to vreme još uvek nije imao potrebe za velikim brojem pilota, a što će uslediti sredinom četrdesetih godina. Jedan od te sedamdesetorice kandidata bio je i sam Sakai. Krajem 1937, Sakai sa još 24 klasića završava školovanje na pilotskoj školi, kao najbolji pitomac u klasi; za nagradu je dobio srebrni sat. Sam Sakai za svoju 38. klasu kaže „Naša grupa od 25 mladića bila je tužan ostatak od sedamdeset pitomaca, koje su nekada pažljivo izabrali od hiljadu pet stotina kandidata.“ Od njih dvadesetpetorice, samo je Sakai preživeo Drugi svetski rat.

Sakai po završetku školovanja biva raspoređen u pomorske baze Oita i Omura, koje su se nalazile na severu ostrva Kjušu. Obe baze su služile za uvežbavnje letenja sa kopnenih aerodroma i nosača aviona. Po završetku tromesečnog uvežbavanja, Sakai biva raspoređen u vazduhoplovnu bazu Kaohsjung na ostrvu Formoza. Sa Formoze je prekomandovan u Kjukijiang, u jugozapadnoj Kini, gde maja 1938. ostvaruje svoju prvu pobedu. U početku je, kao neiskusan pilot, a po odluci komandanta baze, leteo na zadacima podrške jedinicama na zemlji, što je Sakai smatrao vređanjem.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Saburo Sakai u kokpitu lovca Micubiši A5M Tip 96, aerodrom baze Hankou, Kina 1939. godine

U prvu pravu lovačku misiju poleće 22. maja, na Micubišijevom lovcu Tip 96, u patrolu na Hankou, gde se nalazio i glavni aerodrom kineskih snaga. Svoj prvi let Sakai opisuje kao izuzetno nespretan, a obaranje kineskog Polikarpova I-16 pripisuje svojim kolegama, koji su mu servirali kineskog pilota.

Nakon što su japanske snage zauzele Hankou, cela Sakaijeva letačka jedinica prebazira na novi aerodrom. Japanska avijacija će na ovom aerodromu pretrpeti katastrofalni udarac kineskog vazduhoplovstva, koja će ih 3. oktobra 1939. godine udariti potpuno nespremne i na zemlji im uništiti ili teško oštetiti gotovo sve avione. U opštem metežu, Sakai je uspeo da poleti i ošteti jedan od bombardera.

Ubrzo po ovoj katastrofi, Sakai biva premešten u vazduhoplovni puk u Omuri. Godinu dana nakon dolaska u Omuru, gde je izvodio trenažne letove, biva premešten na Formozu, u vazduhoplovnu bazu Kaohsjung, koja je bila glavna japanska vazduhoplovna baza van japanske teritorije. Ovde se Saburo Sakai po prvi put sreće sa čuvenim lovcem Zero. Maja 1941. se vraća u lovački put u Hankou. Na Formozu se vraća u septembru, nakon još jedne ubeležene pobede, pošto im je, kako im je saopštio komandant mornaričke avijacije u Kini, viceadmiral Eikiči Katagiri, „poveren izvanredno važan zadatak“. Sa Formoze se ubrzo premešta na Tajnan, gde je formirana tajnanska vazdušna flota. Na Tajnanu je izvedena obuka pilota u grupnom letenju, u velikim formacijama, ali i brišući letovi, praćenje i slični zadaci.

Plan napada na Filipine je predviđao upotrebu tri nosača aviona (Rjuđo, Zuiho i Taiho) koji bi primakli Zeroe što bliže ostrvima. Kako se na ta tri nosača nije moglo smestiti potrebnih devedeset lovaca, došlo se do zaključka da su tri nosača neupotrebljiva za takav plan napada. Nosači aviona su izbrisana iz plana, kada je admiralu javljeno da Zeroi mogu da prelete do Filipina, dejstvuju i vrate se nazad – bez sletanja.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Tokom napada na američki aerodrom Klark, 8. decembra, 1941, Sakai u vazdušnoj borbi obara američki lovački avion P-40. Svega par dana kasnije, Sakai obara svoj prvi bombarder, B-17, koji je ujedno  bio i prvi američki B-17 izgubljen u Drugom svetskom ratu. Nakon Formoze, Sakai početkom 1942. odlazi u bazu Džolo na ostrvu Sula, potom u bazu Tarakana na Borneu.

Iz baze Tarakana japanski avioni su se uglavnom angažovali na obezbeđenju japanskih pomorskih konvoja. Na jednom od tih zadataka Sakai obara američki bombarder B-17. Ipak, komanda će taj avion ubeležiti kao verovatno obaranje; nekoliko dana kasnije, japanski izviđači će javiti da je jedan američki B-17 prinudno sleteo na ostrvo između Balikpapana i Surabaje.

Sakai 4. februara 1942. odlazi na aerodrom na Balikpapanu. Već sutradan Japanci upućuju vazduhoplovne patrole iznad tog područja. U jednoj patroli Sakai obara američki avion. U okviru priprema za zauzimanje Jave, Japanci su na Balikpapanu prikupili sve raspoložive lovce; obaveštajni podaci su ukazivali na to da Amerikanci u tom području raspolažu sa pedeset do šezdeset lovaca. Svi lovci, njih 23, su 19. februara odleteli ka Surabaji. Iznad Surabaje su naleteli na savezničke avione i morali su da prihvate borbu, iako su saveznički avioni imali brojčanu premoć u odnosu 2:1. Tokom ove borbe, Sakai je oborio tri P-36.

Pred kraj februara, grupa od osamnaest Zeroa je dobila zadatak da napadne savezničku bazu u Malangu, gde su prema obaveštajnim podacima, saveznici sakrili bombardere. Na putu za Malang, Sakai obara jedan holandski hidroavion, a na samom aerodromu Zeroi uništavaju tri bombardera B-17.

Sakai je trinaestu vazdušnu pobedu odneo poslednjih dana februara, kada se nalazio u pratnji bombardera koji su poleteli sa Makasara u napad na savezničke snage koje su se evakuisale iz Tžilatžapa. U povratku sa zadatka, japanski lovci su naišli na četiri holandska lovca, koje Sakai naziva „neopreznim“. U ovom okršaju obara F2A Bafalo.

Sledećih nekoliko meseci Sakai se sa družinom seli iz baze u bazu, obezbeđujući blisku vatrenu podršku iz vazduha za jedinice na zemlji.

Početkom marta 1942, tajnanski lovački ving je prikupljen na ostrvu Bali. Tu, na Baliju, Japanci će propustiti priliku da zarobe netaknut američki bombarder B-17 koji im je zadavao velike glavobolje prilikom susreta. Naime, američki pilot je greškom krenuo u sletanje na Bali, ali ga je jedan nepromišljeni rafal mitraljeza naterao da doda gas i odmah uzleti.

Sa Balija, Sakai kreće na Rabaul, gde stiže brodom Komaki Maru 17. aprila 1942. godine. Tokom puta se teže razboleo, zbog čega je završio u bolnici. Nekoliko dana kasnije, brod biva potopljen u luci, bombama australijskih bombardera B-26 Maruder. Bombarderi su se svakodnevno vraćali i napadali Rabaul, s obzirom da na aerodromu nije bilo lovaca koji bi im se suprotstavili. Sakai uskoro izlazi iz bolnice, nakon čega se sa ostalim pilotima ukrcava u leteći čamac i odlaze po svoje avione, koji su ih čekali na pregrađenom nosaču aviona Kasuga.

Nakon što je izviđački avion utvrdio da su na aerodrom u Rabaulu pristigli lovački avioni, napadi bombardera su prestali. U narednih nekoliko nedelja, Japanci su dovlačili lovce i bombardere na aerodrom, kako bi se pripremili za napad na Port Morezbi. Japanci tridest pilota, zajedno sa Saburom, prebacuju u vazduhoplovnu bazu Lej na istočnoj obali Gvineje, gde dobijaju zadatak pratnje bombardera u napadima na Port Morezbi. Na ovim zadacima biće angažovan do pred bitku za Gvadalkanal, kada japanski piloti sa Leja se prebaziraju u Rabaul. U početku su izvodili izviđačke letove i lovačke napade na bazu Rabi, gotovo slično kao na Port Morezbi, da bi 8. avgusta bili upućeni u napad na američke snage koje su se iskrcavale na Gvadalkanal.

U borbama iznad Gvadalkanala, Sakai u duelu sa Avendžerima mornaričkog vazduhoplovstva biva teško ranjen. U mornaričku bolnicu u Jokosuki biva prebačen 12. avgusta, gde ga operišu i uspevaju da mu spasu vid samo na jednom oku. U oktobru iste godine prelazi u mornaričku bolnicu u Sasebu. U bolnici ga zatiče i unapređenje u čin zastavnika. Uskoro daje intervju časopisu Jomiuri Šimbunu, koji će zbog njegove iskrenosti biti zabranjen od strane vojnih vlasti. Iz bolnice u Sasebu je otpušten krajem januara 1943, odakle je poslat u svoju prvu jedinicu Tajnanski lovački puk 11. vazduhoplovne flote. U ovom lovačkom puku dobija zadatak da obučava preko potrebne japanske pilote.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Sakai nakon ranjavanja.

Nakon što su američki avioni iskasapili japanski konvoj koji je prevozio snage u bazu Lej, Tajnanski lovački puk dobija naređenje da prebazira u Rabaul. Iako su i komandant puka i sam Saburo Sakai želeli da Sakai ide u Rabaul, planove je osujetio glavni hirurg, koji je zabranio njegovo angažovanje u borbenim letovima. Tako je Sakai postao instruktor letenja u vazduhoplovnoj bazi Omura u blizini Saseba. Kako sam Sakai kaže, ta ubrzana obuka pilota bila je beznadežan posao.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Pilotska kapa Saburo Sakaija, oštećena u duelu sa Avendžerima. Pored kape se nalazi kopča sa tigrom u skoku, dar poručnika Sasaija, komandira eskadrile.

Aprila 1944, Sakai biva prekomandovan u vazduhoplovni puk u Jokosuki. Ovaj vazduhoplovni puk je pre rata bio carska gardijska jedinica, namenjena za zaštitu glavnog vazdušnog prilaza Tokiju. Sada, u ovoj fazi rata, to je bila sasvim obična letačka jedinica.

Sakai sredinom juna 1944. odlazi na Ivo Džimu. Već krajem juna, Sakai učestvuje u vazdušnoj borbi protiv američkih Helketa; u jednom trenutku se susreo sa petnaest američkih lovaca, kojima je jedva umakao. Tog dana Japanci su izgubili četrdeset pilota, odnosno polovinu raspoloživih. U napadu američkih aviona, koji je izveden početkom jula, japanske snage na ostrvu gube još dvadeset pilota. U tri uzastopne bitke, Japanci od osamdeset pilota koliko ih je bilo na početku, ostaju sa svega devet pilota. Na scenu je stupio potez očajnika: sa preostalih devet lovaca i osam bombardera izvesti samoubilački napad na američke brodove; napad je trebalo izvesti na američki nacionalni praznik – 4. jul. Ovaj plan su osujetili sami Amerikanci koji su u jutarnjim časovima 4. jula napali Ivo Džimu i onesposobili aerodrom za korišćenje. Ipak, japanski avioni su nakon popravke piste poleteli u napad, ali su zbog jake lovačke zaštite američkog sastava morali da se vrate nazad.

Uskoro je na Ivo Džimu stiglo pojačanje, koje će ostrvo pretvoriti u tvrđavu, ali i telegram da se svi piloti transportnim avionom prevezu u Japan. Po dolasku u Japan dobija čin potporučnika. Pored dužnosti instruktora letenja, Sakai ovde obavlja i dužnost probnog pilota.

Sakai 20. januara 1945. odlazi u novoformirani lovački puk, naoružan lovcima Šiden. Sredinom februara se ženi svojom rođakom, Hacujo. Sredinom aprila dolazi do velikog napada američkih aviona na aerodrom na japanskoj teritoriji; napadnut je aerodrom u Kanoji, gde je tada bazirao Sakaijev puk. Sakai ne dobija dozvolu da leti u borbenim letovima, a ubrzo na zahtev komandanta puka biva vraćen u Jokosuku. U junu dobija naređenje da se javi u Nagoju, gde testira novi lovac Repu.

Japan je kapitulirao 15. avgusta 1945. godine. Sakai je penzionisan. Nastupila su teška vremena. Bilo je vrlo teško naći posao. Supruga mu je 1947. godine preminula. Nakon pet godina se ponovo oženio i pokrenuo štampariju, u kojoj je zapošljavao svoje bivše kolege koje su se teško snalazile u mirnodopskim uslovima.

Saburo Sakai je preminuo 2000. godine, u 84. godini života, na zvaničnoj večeri koju je organizovala američka mornarica u bazi Acugi.