Priča o jednom letu

[Zaslon]

Priča o jednom letu - deo I

"История одного полёта" ili ti "Priča o jednom letu" objava je na Telegram kanalu "Я и друг мой вертолёт" u dva dela i to je kompletna priča. Još jedna crtica iz tekućeg rata, stvarnog, pravog gde se lako gine ali i čudesno ostaje živ.

   Ti martovski dani su bili veoma topli. Obuzeo me je vrtlog borbenih zadataka, a zadaci su se ređali jedan za drugim: desant, udar, skrivanje, izviđanje i tako u krug. Poletanje, obavljanje zadatka, sletanje, punjenje gorivom, punjenje UBS, dobijanje zadatka, novo poletanje. Prednje kolone kopnene vojske bile su već daleko ispred i bila im je potrebna stalna vazdušna podrška. Uprkos nadmoći u vazduhu, letenje je bilo veoma opasno. Nije bilo definisane-neprekidne linije fronta, ponekad nije bilo stabilne veze sa kontrolorima leta, ali u pozadini naših trupa bile su čitave jedinice ukrajinaca, naoružane, uključujući i PZRK (prenosni PVO raketni sistem) koji je predstavljao najveću opasnost za helikoptere.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

   Dobivši sledeći zadatak na komandnom mestu, posada Mi-35 je požurila na poletanje. Oni su danas već leteli tom području. Bukvalno nekoliko sati ranije. Za ovo vreme naša sledeća kolona je već stigla do grada N-ska. Pošto je zamenio helikopter za pokrivanje, koji je već morao da se vrati sa preostalim gorivom, posada je uspostavila kontakt sa navođenjem na zemlji. Letenje iznad grada je pravo zadovoljstvo. Ne postoji mogućnost „pada do tvrde granice“ zbog visokih zgrada, svih vrsta jarbola, cevi i razvučenih žičanih provodnika. Pored toga, praktično nema mesta u slučaju prinudnog sletanja, ali ima više nego dovoljno mesta za zasedu! Ulica kojom se kretala naša kolona nije bila gužva. Retki prolaznici mahali su našima, dok su drugi, naprotiv, pretili pesnicama ili pokazivali srednji prst. Ljudi u uniformama su se periodično pojavljivali u okolnim ulicama, ali kolonu nisu dirali. Komandir posade ih je prijavio navođenju na zemlji. "Da i mi ih vidimo! Ali oni ne pucaju na nas. Bog zna šta bi trebalo raditi. Mi imamo drugi zadatak!"

   Na periferiji jednog od blokova počinjao je park. „Moraćemo tamo niže“, pomisli je komandir posade, „inače ćemo im biti kao na dlanu!“ Ova misao mi je još uvek odzvanjala u glavi, a moja leva ruka je već počela da spušta ručicu za gasa ...

   Vazdušni, lansiranje prema tebi! - čuo se uzvik kontrolora i skoro istog trenutka odjeknula je eksplozija. „Oštar disbalans helikoptera, koji se manifestuje kao trzaj udesno...” suvoparna je fraza iz letačkog priručnika, koja ne prenosi sve ono što se u tom trenutku dešava u kokpitu. Ako se krici „Rite“ (glasovna asistencija u vazduhoplovima pri vanrednim situcaijama/borbenom delovanju) o požaru i kvarovima, kao i paljenje signalnih lampica i padanje indikatorskih strelica mogu opisati suvim rečima uputstva, onda emocionalna reakcija koji se javlja u ovom trenutku u kokpitu ne može preneti bilo kojim rečima. Neko vreme, zapaljeni helikopter je još uvek bio bar donekle upravljiv, a pilot je pokušavao da ga usmeri dalje od grada. Kada je ponestalo zaliha snage motora, gotovo nekontrolisano letelica je pala na zemlju i zapalila se...

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

   Čim je dobijena informacija o padu, Mi-8 sa grupom PSO (tim za traganje i spasavanje) doleteo je u naznačeno područje. U sumrak koji se približavao, spasioci su sleteli u blizini zapaljenog Mi-35. Pilot-operater je ležao nedaleko sa strane. Bio je bez svesti, ali živ. Komandira posade nije bio vidljiv, možda je bio u zapaljenoj kabini, ali apsolutno nije bilo načina da se to proveri. Utovarivši operatera na nosila, Mi-8 je odleteo u noć u najbližu bolnicu...

   Dežurni navigator na punktu je već preneo informaciju jedinici. Reći da su svi bili u šoku je isto kao da ne kažete ništa... depresivno stanje i neka praznina unutra. Pili su u tišini. Bez zveckanja čaša. Nije bilo ni razmišljanja. Vođa grupe je ušao u sobu i ćutke sipao čašu. Pošto je popio, pogleda oko sebe sve prisutne: Još nikome ništa ne govorite, posebno svojim ženama. Ujutru će ponovo otići PSO, pa ...

   Odmahnuvši rukom otišao je a piloti, svaki sa svojim mislima i nekakvom težinom u grudima, otišli su u krevet ...

[Zaslon]

Priča o jednom letu - deo II

   Ustajanje je bio rano ali i neočekivano: Živ je!!! Pešadija je rekla da ga je našla! Živ! PSO je već otišao!

   Niko nije verovao rečima dežurnog navigatora. Kako? Šta? Gde? Zašto? Sve što je dežurni znao je da je neki kontrolor kontaktirao operativnog dežurnog i rekao da su pokupili oborenog pilota. Sve je izgledalo neverovatno. Takva čuda se ne dešavaju!

   Ne zna se koliko je vremena prošlo od pada, možda samo par sekundi. Leđa i glava su me jako bolela. Otkopčavši padobran i pojaseve, komandir posade jedva je izašao iz kabine. Približavajući se prednjoj kabini, otvorio je poklopac. Operater je bila bez svesti. Otkopčavši pojaseve i trake, praktično izgubivši svest, izvukao je operatera iz kabine. Odvukavši ga od zapaljenog helikoptera, komandant se osvrne oko sebe. Morao sam negde da se sakrijem. Odjednom su počeli dolasci granata na mesto pada. Savladavajući bol, pilot je skakao s jedne na drugu stranu zbog eksplozija, misleći tada da bi preživevši pad i spustivši helikopter koji gori što je moguće mekše, prosto je bilo smešno poginuti od granatiranja na zemlji ... A preživeti je jednostavno bilo neophodno ... kod kuće su ga čekali živog i zdravog!!! Došavši nekako do najbližeg žbunja, iscrpljen se srušio i pao u mrak. U ovom mraku čuo se zvuk helikoptera, glasove koji ga dozivaju i nastupila je tišina ...

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

   Probudivši se od jezive hladnoće, pogleda oko sebe. Već je počelo da se sviće. Pilota-operatera nigde nije bilo. Nakon što je nekoliko puta obišao oko olupine helikoptera, pogledao sve obližnje žbunje i tiho ga pozvao po imenu ... postalo je jasno: neko je pokupio operatera. Nije bilo jasno ko. Izvadivši kompas iz džepa prsluka, orijentiše se u prostoru i nesigurno je zakorači u jutro, koje je svitalo. Hodao je veoma dugo i polako. Leđa su ga jako bolela. Pokušavajući da zaobiđe naseljena mesta, da se drži šumskih pojaseva, prisećajući se lekcija preživljavanja, hodao je i puzao do mesta odakle su naše kolone trebalo da idu. Odjednom, u jutarnjoj tišini, iza drveća se začuo zvuk motora. Dopuzavši do ivice šumskog pojasa, komandir helikoptera ugleda je taktičke oznake. Naši! Podigavši se i podignuvši ruke uvis, krenuo je napred u susret koloni ... momci iz pešadije su ga pokupili, dali mi vodu, užinu, pružili pomoć. Posebno hvala svima njima! Obradovali su se kao deca kada su saznali da sam iz posade istog helikoptera kojeg su videli prethodne večeri kako gori i pada. I bili su veoma iznenađeni kako sam uspeo da pređem toliku udaljenost do njih.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

   Ni nakon što je čuo izveštaj komandira posade PSO da je pilot živ i da već lete u bolnicu, niko nije mogao u potpunosti da veruje! I dok smo sakupljali njegove stvari da ih odnesemo u bolnicu, nismo u potpunosti shvatili da je to istina! A kada su pred veče počele da stižu SMS poruke „pretplatnik je ponovo dostupan“, svi su smatrali svojom dužnošću da pozovu lično kako bi čuli njegov glas.

   Brate, znam da ovo sada čitaš! Jasno se sećam i te večeri i samog jutra. Sećam se skoro doslovno našeg razgovora sa tobom kada si se pojavio na mreži! I dalje mi sve to izgleda kao čudo! Zaista ste rođeni pod srećnom zvezdom! Čuvajte se i tucite neprijatelja! Pobeda će biti naša!