На све који памте П. из времена пре 1958. године, остављао је утисак и побуђивао њихово занимање један усамљени човек. Неки старији Прокупчани знали су да је то одавно пензионисани учитељ Чеда Бушетић. За мене он је увек имао седамдесет година.
Много, много касније, трагајући за неким подацима, установио сам да сам био у праву. У књизи умрлих пише да му је оцу име било Тодор а мајци Бисера. Да је рођен 1883. године (не пише где) и да у 20 сати 8. децембра 1958. године умро у Прокупачкој болници. Око његове сахране постарале су се комшије.
Нема више кога да питам о Чеди Бушетићу. Сви су умрли, који су могли да знају, кад је, одакле и зашто баш у Прокупље дошао да живи. Он, који је написао други српски буквар. Његови научни радови из педагогије, које чува Национална библиотека у Београду, били су уџбеници генерацијама учитеља.
Живео је аскетски, није се женио. Становао је сам у комшилуку, у соби једне зграде – некада продавници креча, изнад парка. После, кад је та зграда срушена а умрла је преко пута баба Љубица, коју смо сви волели, дивећи се њеном цвећу, Чеда Бушетић се уселио у њен кућерак. Једне зиме био се упалио, једва су га спасили.
Како ми је само био митски тајанствен. Све је на њему било старачко. Низак раст и спор ход. Погурен, држећи руку у руци иза леђа, редовно је у рана поподнева шетао главном варошком улицом. Имао је кратко подшишану риђасто-сиву браду, као и косу. И бабураст нос. И чворновато лице. Из очију неодређене боје, пленио је дубок, продуховљен поглед, мирноће стечене у неком другом, ко зна каквог искуства, животу.
И лети и зими носио је на глави дотрајали жућкасти качкет поломљеног штитника и био је обучен у исте боје дугачки зимски капут. Од некада доброг пругастог штофа панталоне широких манжетни падале су му преко старих, увек чистих цокула.
Изгледом и начином живота приман је као својеврстан духовник од Прокупчана, који су му се некаквим ћутањем обраћали, које је пратио кратак поглед, што је он, свакако, примећивао. Колико пута сам само, кад бих га сусрео враћајући се из школе, пожелео да му се јавим. И једном сам се усудио. Када је подигао главу и отпоздравио ми – од узбуђења нисам му ни чуо ни запамтио глас.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
