Дас мал`ко распишем.
У Јаково сам стигао средином децембра. Касарна углавном нова, зграда у којој спавамо потпуно нова ми смо прва војска која у њу улази једини проблем је нова кухиња за 2000 душа ал` неради стара кујна има око 100 места а нас 1200.
Ту су нам рекли да смо ми у саставу механизоване бригаде.. броја се несећам а и како би кад сам члан те опаке скупине бијо 20-ак дана.
Ома после нове године прекоманда у Шабац, пре заклетве и ко зна чега још, родитељи и брат већ наоштрили копачке за пут до Јакова.
У Шабац долази нас 50, други автобус са 50 комада одлази у Суботицу.
Шабачка касарна је старије здање и у одноду на Јаково делује као половна железничка станица. Кухиња новија, зграде старе а`л брез грејања.
Два гађања, три-четри одласка на полигон је све од компликоване обуке. Граничарски део буке радимо у касарни..
Крајем фебруара нас деле 50% Шид 50% Лозница.
У Шиду су стару кудељару преправили у касарну но немарим. Ту смо пар дана имали неке вежбице а главно је било упознавање са реоном. У патроле се иде из Шида из касарне.
Почетком пролећа нас измештаду у нешто што они зову летња караула, то је скуп од.. непар.. контејнера и пар шатора.
Вода нам се допрема камионом из Шида а агрегат за струју је испоручен са великондушних 5 литара горива, и то је једино гориво које смо добили за караулу.
Караулу попуњава 10-ак редовних војника пар уговораца и остало резервисти из Шида и Пећинаца.
У патроле се иде редовно и поштују се сва правила граничне службе.. док се не удаљимо 104 метра од карауле а онда.. знате и сами.. били сте граничари..
Омиљено место за одмор на рејону 1 према Дунаву је гробље испред Товарника, то смо звали Код Милета и Кате, Миле и Ката Дракулић су за живота направили себи споменик по свим домородачким правилима а нас је највише интересовала равна плоча од неких... 5-6 м2.
На рејону 2 нам је "база" била Електровучна под-станица на пруги Београд - Загреб, то је била мања зграда на спрат препуна којечега у смислу струје.
Средином лета стиже озбиљно наређење!!! Да граничари поседну мостић (хе, мостић.. звучим ко Шојић) који се налази између Товарника и Илинаца. Тамо постављамо мањи шатор и патрола која иде на реон 2 иде до мостића и тамо остаје 24 сата. Тамо су нас монтирали због шверца горива, камијони из Ђелетоваца су возили у Панчево сирову нафту а враћали деривате..
Таман смо се навикли и "одомаћили" кад још једно наређење! Да се сви официри и подофицири који су рођени ван тадашње Србије дас о`ма вратиду у завичај. До тог наређења воднике смо мењали на месечном нивоу.. Шалили смо се да су подофицири потрошна роба а не војници
.
Некако у исто време нас напуштају и резервисти.. крајем лета одлази и септембарска класа.. остајемо ми децембарци и уговорци, без керова има нас 9.
До краја војног рока је била опуштена ситуација брез много узбуђавања.
Више од пола војног рока смо бринули сами о себи, прилично су нам помогли војници из УН базе у Товарнику РУСБАТ (броја се несећам) као и Полиција и Војска Крајине.
Гориво за агрегат и камијон смо сами обезбеђивали, додатну струју у смислу 2 тенковска акумулатора смо морали да "погурамо" са одређеном количином нафте.
Слушајући приче граничара који су били на "старим границама" сваким слушањем осмех ми све шири..