Najveći marinac - Srbin Pejić!

[švercer011]

NAJVEĆI MARINAC - SRBIN PEJIĆ!


11. 05. 2008


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Srbi, poznato je, vole da se hvale svojim ratnim podvizima i primerima ličnog junaštva. Taj običaj naravno nije stran ni drugim nacijama, ali na prostoru bivše Jugoslavije Srbi su ti koji su oduvek važili za ratnički narod. Istina, istorija Srba prepuna je ratova i svaki od tih okršaja izrodio je nekog junaka o kome su se kasnije ispredale priče, a njihova dela su mlađim generacijama davana kao primeri čojstva i junaštva.

Bilo da se zovu junacima ili herojima, vremenom su neki od njih dobijali mitski status i njihova imena pronalazila su put do narodnih pesama i predanja. Tako se danas pamte Miloš Obilić, Marko Kraljević, Banović Strahinja, Vuk Mandušić, Vasa Čarapić, Stevan Sinđelić i drugi. Novija istorija manje favorizuje pojedince i njihova junaštva u borbi. Tek u Drugom svetskom ratu, propagandisti SFR Jugoslavije ističu veći broj partizanskih boraca dajući njihova imena školama, državnim i društvenim preduzećima Titove Jugoslavije, svesno ignorišući izvanredne primere hrabrosti kod svojih najljućih neprijatelja četnika, koji su uglavnom bili Srbi. Tako danas znamo za Boška Buhu, Žikicu Jovanovića Španca i posebno Valtera Perića i Savu Kovačevića, koji su poprimili mitski status.



                                                          Odrastao na kosovskom mitu


Zvuči zanimljivo i pomalo neverovatno, ali jedan od najvećih, ako ne i najveći Srbin - heroj Drugog svetskog rata nije se borio na teritoriji bivše Jugoslavije. Mičel Pejdž (Pejić) je Amerikanac srpskog porekla koji je za hrabrost pokazanu u čuvenoj bici za Gvadalkanal dobio najviši orden Sjedinjenih Država - Kongresnu medalju časti. On danas u Americi važi za jednog od najhrabrijih, a po mnogim mišljenjima i za najlegendarnijeg pripadnika korpusa mornaričke pešadije - marinaca.

To je značajno i zbog toga što u okviru oružanih snaga Sjedinjenih Američkih Država marinci imaju poseban status i važe za žestoke momke i elitne vojnike. Pejić, čiji su se otac i majka početkom 20. veka iz Srbije preselili u SAD, kasnije je učestvovao i u Korejskom ratu na strani snaga Ujedinjenih nacija, a po penzionisanju 1959. godine aktivno je pomagao FBI u otkrivanju zloupotreba Kongresne medalje časti.
Rođen 1918. godine u porodici srpskih emigranata u gradiću Šarlroa u Pensilvaniji, malog Mihajla majka je odmalena učila da voli Srbiju koliko i novu domovinu Ameriku. Odrastao na mitu o Boju na Kosovu, Mihajlo je čitav život bio svestan svojih korena i uvek ih je rado isticao. To ga je očigledno i zainteresovalo da se opredeli za vojnu karijeru, pa se Mič 1936. godine prijavljuje za službu u Mornaričkoj pešadiji, čuvenim marincima. Početak Drugog svetskog rata je za Miča značio put u prve borbene redove na Pacifiku, jednom od najtežih frontova Drugog svetskog rata.

Da bi se stekao utisak o tome koliki je značaj onoga što je tokom bitke za Gvadalkanal uradio Mičel Pejdž, važno je objasniti američki pogled na tok Drugog svetskog rata, a posebno na samu bitku za Gvadalkanal i južna Solomonska ostrva. Dok se kod nas u Evropi tradicionalno smatra da je prekretnica poslednjeg svetskog sukoba bila čuvena bitka kod kurske izbočine ili Kurska bitka na Istočnom frontu, Amerikanci to ne vide tako. Naime, tokom Kurske bitke došlo je do odlučujućeg sukoba između glavnine oklopnih snaga Vermahta i SS Vafena sa strane Sila Osovine i glavnine oklopnih jedinica Crvene armije. U masovnom sukobu došlo je do strahovitih gubitaka obe strane u kom su nemačke jedinice pretrpele veće gubitke i od tog trenutka Hitler je bio prinuđen da pređe u defanzivu, sve do kraja rata.

                                                        Bitka za Gvadalkanal

Amerikanci ne dele to mišljenje. Optužujući Evropljane za eurocentrizam, oni smatraju da je Drugi svetski rat počeo još 1931. godine kada su Japanci okupirali Koreju i Mandžuriju, nastavivši da prodiru u Kinu. Prelomni momenat za Ameriku svakako je bombardovanje Perl Harbora 7. decembra 1941. godine koje je predstavljalo zvaničan ulazak SAD u rat na strani Saveznika. U toj akciji, Amerikanci su praktično izgubili 90 odsto strateškog potencijala za vođenje rata na moru i trebalo je da prođe više meseci kako bi obnovili svoju ratnu mornaricu. Usledila je bitka za Midvej gde SAD odnose pobedu potapajući četiri japanska nosača aviona i jednu krstaricu uz gubitak jednog sopstvenog nosača i jednog razarača.

Bitka za Midvej danas se posmatra kao svojevrsno izjednačenje snaga na Pacifiku tokom Drugog svetskog rata. Usledila je kampanja za Gvadalkanal koja važi za prvu ofanzivnu akciju Amerikanaca na tom frontu i prelomnu tačku rata na Pacifiku. Amerikanci idu dotle da tvrde kako je Gvadalkanal bio prelomna tačka Drugog svetskog rata. A čovek koji je u toj bici imao odlučujuću ulogu bio je niko drugi do marinac srpskog porekla u rangu narednika Mičel Pejdž. Naime, Mičelova jedinica - 2. bataljon, 7. marinskog puka u sastavu 1. divizije mornaričke pešadije Sjedinjenih Američkih Država bio je poslat da utvrdi mostobran na ostrvu Gvadalkanal u sastavu Južnih Solomonskih ostrva.

Za Amerikance je bilo neophodno da zadrže napredovanje Japanaca i odbrane aerodrom "Henderson" na tom ostrvu čije je funkcionisanje bilo vitalno za prevlast u vazduhu i ukupno, na strateškom nivou. I Japanci su to vrlo dobro znali. Njihov zapovednik, legendarni admiral Isoroku Jamamoto tražio je od svojih podređenih da se sve snage koncentrišu na zauzimanje Henderson filda.

                                                      Sam protiv Japanaca


Ključni događaj odigrao se 25. oktobra 1942. godine. Japanske snage su i pored velikih gubitaka bile brojčano daleko nadmoćnije od američke odbrane i krenule su u odlučujući napad prema aerodromu "Henderson". Glavni napad je bio koncentrisan na izbočinu koju je branila Pejdžova jedinica. Japanske snage su bile sačinjene od 16. i 29. pešadijskog puka sa više hiljada vojnika i oficira. Naišli su na grčeviti otpor daleko manjeg broja dobro utvrđenih američkih marinaca među kojima je bio i narednik Pejdž. Borbe su trajale čitavu noć uz strahovite gubitke Japanaca. Međutim, jedan po jedan, padali su i američki vojnici, i na kraju je Mičel Pejdž ostao sam samcijat na branjenom uzvišenju. Kako bi stvorio utisak da američki položaj nije ostao bez odbrane, Mič je furiozno pucao iz četiri teška mitraljeza cele noći do jutra i tako stvorio utisak da se marinci drže uprkos žestokoj vatri Japanaca. Jednom prilikom je sam izašao iz rova noseći teški, vodom hlađeni mitraljez od 20 kilograma i razjareno pucao na Japance terajući ih u beg. Ujutro, kada su pristigla prva pojačanja, vojnici su zatekli narednika Pejdža kako u rovu leži izmoren i čeka svoju sudbinu. Okolo su bile gomile leševa američkih i japanskih vojnika. Amerikanci su zaključili da još uvek u okolini ima Japanaca i brzo doneli odluku da krenu u protivnapad. Predvođeni narednikom Mičelom Pejdžom 17 marinaca krenuli su prema japanskim položajima i ubrzo su preostale snage imperijalne vojske naterane u beg, a aerodrom "Henderson fild" je odbranjen.

Za ovo junaštvo narednik mornaričke pešadije oružanih snaga SAD Mičel Pejdž nagrađen je najvišim odlikovanjem - Kongresnom medaljom časti.

Amerikanci računaju da je kampanja za Gvadalkanal prelomna tačka Drugog svetskog rata, a sama bitka prelomljena je kada je u odlučujućem trenutku odbranjen ključni aerodrom - "Henderson fild". Glavnu zaslugu za to nosi marinac koji ga je sam samcijat, pucajući iz četiri mitraljeza odbranio od nadirućih Japanaca, boreći se kao lav čitave noći 25. oktobra 1942. godine.

Njegovo prezime je Pejić, Amerikanac iz Pensilvanije, poreklom Srbin.




Izvor :Press

[brodarski]

Srbin Vuk Mandušić ? Ima li još koji?

[Rade]

Srbin Vuk Mandušić ? Ima li još koji?

Pravoslavni Morlak, tako kažu mletačke knjige...

[brodarski]

Znam mu kuću u selu Rupama. U tom selu nije bilo pravoslavnih. Rod mu je katolički, a bome ima ih živih podosta. Sablja mu je na Visovcu, itd.itd. Mlečanu kažu jedno a fratri drugo. Ipak je to fratarska župa od postanka.

[treciclan]

Morlah ili Vlah tj Srbin.
Vlah je bilo pogrdan naziv za Srbe u Splitu i Sibeniku i u SFRJ
Ne stoji to sto kazes da je to selo katolicko od postanka.
Navodim vec spomenut  primer iz literature
Njegos je u svom delu Gorski Vijenac opisao Vuka Mandusica  srpskog uskockog vojvodu iz Dalmacije koji je rodjen u selu Rupe i koji je ratovao protiv Turaka.
Zar nije dovoljno  ime Vuka Mandusica  i Pejica- za toliko mesto
Kada su se stanovnici sela pokatilicili to je pitanje, verovatno je bio proces koji je dugo trajao, mozda je uzrok odlaska njegovih roditalja i beg od katolicenja.Ko to zna?
Fratri o njihovoj ulozi se moze svasta pricati,imajmo na umu da je Venecija u tom kraju imala mnogo svojih interesa i da je vrsila pokatolicenje stanovnistva kao sto je  i austrougarska radila sa stanovnicima vojne krajine ,doseljenim i rasporedjenim kao brana turskom nadiranju
Predlazem ti da procitas knjigu Magnum Tempus od Viktora Novaka, saznaces mnogo interesantnih stvari o katolickim crkvenim velikodostojnicima ukljucujuci i
biskupe koji su vodili Ilirski pokret i tezili priblizavanju naroda, zna se kojih ( jedan od rezultata tog pokreta je i propoved na hrvatskom jeziku u katolickim crkvama da narod zna o cemu svestenici i fratri pricaju)Za razliku od kasnijih pokreta kaji su radili sve suprotno i na kraju doveli do onoga sto se desavalo i I i II sv ratu i kasnije.

Off topic je ali zar nije interesantno da je najveci iredentista, borac za vracanje Dalmacije Italiji, advokat Renco de Vidovic ( katolik,dalmatinac,Zadranin itd itd) , a ima ih jos sa slovenskim prezimenima cije su porodice vekovima zivele u tim krajevim pa proterane, za razliku od novodoslih tzv Dalmatinaca, pocev od 1945 pa nadalje.
Imaj mere, Ne uzimaj tudje

[brodarski]

Ma daj mladiću baš si naša Viktora Novaka i njemu slične. Pogledaću matice samostana na Visovcu ove nedilje.

[Boro Prodanic]

Nije bitno za Mandušića, Pejića, kao uostalom ni za sve druge ljude, uključujući i nas na Palubi, koje smo nacionalnosti, vere, rase ili pola.

Bitno je kakvi smo ljudi.

[treciclan]

Brodarski,
Od svega sto sam napisao tebi jedino smeta Viktor Novak i njemu slicni.

Za one koji neznaju Viktor Novak ( 1889 D.Stubica - 1977 Beograd) veliki hrvatski istoricar.Filozofski fakultet u Zagrebu zavrsio 1913, u Rimu specijalizirao istorijske nauke.Profesor  Univerziteta u Zagrebu i Beogradu ( katedre  hrvatska istorija i pomocne istorijske nauke)
Prikupljao istorijsku i stampanu gradju o politickoj misli Juznih Slovena, pisao o Franju Rackom,Maksimilijanu Vrhovcu,Natku Nodilu,J.J.Strosmajeru,Ivanu Kukuljevicu itd

Pored ostalog znacajna dela su mu
Magnum tempus – o razvoju i uticaju  Ilirskog pokreta na katolicku crkvu i vodjenju ilirskog pokreta od strane katolickih biskupa ( uvodjenje jezika koji ce i prosti narod razumeti  u propovedi, priblizavanje crkve narodu, o suzivotu dve religije itd  ), uvodjenje knjizevnog jezika kako bi se ljudi u hrvatskoj razumeli jer   ( Ljudevit Gaj) itd

Magnum krimen- o rimokatolickom klerikalizmu i razarajucem uticaju Vatikana na Juzne Slovene ( II sv rat)

Da ne kazemo da je osnovao zagrebacki hor Lisinski  itd

Jel dovoljno?

Ipak ti predlazem da procitas Magnum tempus, ako nadjes, a tesko ces naci



I ti kazes  mani njega ja znam sve, najbolje.

Hvala za ono mladicu, podmladio si me.

[brodarski]

Viktor Novak  kod nas nikad nije slovio kao vrstan povjesničar. Što bi on meni smetao? U Hrvata ima daleko boljih autoriteta na polju bliže i dalje povijesti od jednog Novaka.
Što se tiče hrvatskog jezika pri služenju svete mise to nam pravo nitko nije ukinuo. Od pape Ivana VIII.  do Vatikanskog koncila bogoslužje se obavlja na hrvatskom i latinskom jeziku.
O razarajućem utjecaju Vatikana ne bih puno divanio. Ako nas je nešto sačuvalo i očuvalo to je rimokatolička crkva. Hvala joj do vijeka.

[dexy]

Koliko sam ja čuo, za Vuka Mandušića se istoričari nikako ne slažu oko njegovog porekla i postoje dve struje među istoričarima koji su istraživali ovu tematiku (bez obzira sa kojih prostora dolaze). Jedna struja tvrdi da je bio srbin, druga da je bio hrvat.
To što brodarski kaže da ovaj Viktor Novak nikada nije važio za vrsnog istoričara, to je zbog toga što su istoričari dosta sujetni, tako da oni koji se zalažu za usvajanje jedne teorije, svoje suparnike diskredituju i nazivaju neznalicama i obrnuto.

Teško da ćemo mi na Palubi uspeti da razrešimo misteriju koju ne mogu da razreše ljudi koji se ovom tematikom bave ceo život. Mislim da je najbolje da se okrenemo temama koje bolje poznajemo.

[treciclan]

A Brodarski je istoricar?

Nisam znao.
Izvinjavam se.Onda stvarno ovog Viktora Novaka ne treba uzimati za ozbiljno, dzabe mu sva predavanja i knjige koje je napisao

[dexy]

Nisam rekao da je brodarski istoričar, već sam se osvrnuo na činjenicu da se istoričari među sobom često optužuju da su nekompetentni kada se ne slažu oko neke stvari, pa je u zavisnosti od izvora informacija jedan istoričar sjajan i sveznajući za jedne, a potpuna neznalica i šarlatan za druge.

Nema potrebe da diskutujemo na takav način da nekoga prozivamo, molim te da se suzdržiš od toga!

[treciclan]

Bez uvrede, ali reci za Viktora Novaka ovaj Viktor Novak  jednostavno nije u redu.
Nepoznajuci njegovo delo, pricati o kompetentnosti ili ne i uporedjivati nije u redu.
Ono sto je pisao Viktor Novak je daleko sire od pitanja Vuka Mandusica, to je sustina odnosa izmedju dva naroda, ko ih je posvadjao a ko je radio na zblizavanju
I jos nesto kad smo kod Vuka Mandusica, cak ni Brodarski nije spominjao Hrvate i Srbe, no je bilo pitanje katolika i pravoslavaca.Mnogo Srbi u tim krajevima , vojna krajina ,slavonija, dalmacija, su pod raznim uticajima postali katolici ali su se i dalje nazivali Srbi.Ista je situacija i sa Dubrovnikom i dubrovackim gosparima itd. da ne duljim

[dexy]

Upravo to je moja poenta, u zavisnosti od literature koju neko čita prikloni se jednoj od dve struje, a drugu struju automatski smatra lošom jer je u istoj literaturi koju je čitao druga strana diskreditovana.
Zato nemojmo se raspravljati na tu temu, ako istoričari ne mogu da se dogovore o poreklu Vuka Mandušića, i ako oni jedni druge ne poštuju zbog njihove sujete, nećemo i mi da se vodimo njihovim primerom.