Koliko god to vama izgledalo čudno bilo je vrlo moguće. Nisam istoričar ali da pokušam da objasnim.
Kao prvo, četnička kolaboracija sa Nemcima nije bila jednoznačna- svugde ista. Ne samo to, zavisila je bitno od regije - prostora gde je konkretna četnička ili nemačka jedinica delovala. Nisu se jednako ponašale četničke jedinice na primeri u BiH i Srbiji. Drugo, lokalni četnički komandanti su bili prilično samostalni, da ne kažem svojeglavi (nedisciplinovani) kada je u pitanju opšta poslušnost prema četničkoj vrhovnoj komandi. Često oni ne samo da nisu "fermali" Nemce, nego i svoju četnučku vrhovnu komandu. Uostalom, četnička vrhovna komanda nije ni izdala naredbu tipa "sarađujete sa Nemcima i slušajte sve što oni traže". Čak i kada je nešto slično savetovala svojim jedinicama (na primer 1942. godine kada je dozvolila "legalizacija", odnosno saradnju) uvek se polazilo od toga da je to privremeno, dok se ne drugi uslovi. Nemce je četnička vrhovna komanda uvek smtrala za neprijatelja, sa kojim iz pragmatičnih razloga treba povremeno i privremeno sarađivati. Iz tog razloga ni Nemci četnike nisu nikada shvatali kao pouzdanog saveznika. Takođe, četnici su, što je u jugoslovenskoj istrijografiji u vreme SFRJ uglavnom prećutkivano, povremeno i napadali Nemce i nanosili im gubitke, uglavnom na prostoru Srbije i nešto manje i BiH (uglavnom Hercegovini).
O četnicima i nihovom ponašanju tokom Drugog svetskog rata imate dosta literature. Ja vam preporučujem jednu vrlo ozbiljnu knjigu "nesrpskog" autora, američkog istoričara hrvatskog porekla: Joso Tomasevich, "Četnici u Drugom svijetskom ratu", izdavač Sveučilišna naklada Liber, Zagreb, 1979. godine. Radi se o prevodu američkog izdanja. Mislim da se može skinuti u PDF formatu na Internetu.
Knjiga je interesantna ali rado bih neke opisane događaje usporedio i s knjigama koje su pisali Srpski autori, kada slijedeći put dođem
u Beograd malo ću "pročešljati" knjižare. Sada se tamo može naći dosta knjiga o četničkom pokretu kao i o D. Mihajloviću.
