Занимљива анализа узрока вета Русије и Кине у контексту стања у Сирији и Либији. Објављено у "Форин полиси" а преноси РТС.
Победа у Либији, пораз у Сирији?
Stephen M. Walt | ForeignpolicyНи Пекинг ни Москва не желе да учествују у још једном покушају промене режима спонзорисаног од стране Запада, пише "Форин полиси" и оцењује да победа у Либији може да доведе до пораза у Сирији.Разлог због кога није прошла резолуција о Сирији у Савету безбедности УН је заједнички руско-кинески вето, наводно због тога што је Резолуција била једнострана.
Слажем се да је овај пропуст слаби ауторитет и легитимитет Савета безбедности. Придајем мање важности Савету безбедности него што то раде други коментатори, али ипак не мислим да је слаб и дискредитован Савет безбедности добра ствар. Такође се слажем да такав развој догађаја повећава опасност од продуженог конфликта у Сирији или грађанског рата који ће бити интернационализован.
Постоји много разлога зашто напори у УН овог пута нису дали резултат, али за то делом треба кривити либералне интервенционисте који су злоупотребили мандат Савета безбедности за време прошлогодишње интервенције у Либији.
Сетите се да је Резолуција 1973 Савета безбедности УН одобрила војну акцију у Либији како би се заштитили цивили.
Резолуција је била директно подстакнута страхом да би снаге одане Гадафију могле да изврше опсаду Бенгазија, упоришта побуњеника, и да у том граду изврше масакр цивила.
Као одговор, Резолуција 1973 је овластила државе чланице СБ да "предузму све неопходне мере ... да се заштите цивили и подручја насељена цивилима због страха од напада у Либијској Арапској Џамахирији, укључујући Бенгази, док се искључује страна окупација у било којој форми и на било ком делу територији Либије".
Француска, САД и друге силе убрзо су изашле из оквира мандата, користећи авионе и друге врсте помоћи како би помогле побуњеницима да победе снаге Моамера Гадафија и да га збаце са власти.
Неко ће можда рећи да је то, у сваком случају, био прави начин да се решавају ствари и да је био вредан како би се решио проблем насилника какав је био Гадафи. То је дебата за неки други пут, иако бих додао да је пост-гадафијевска Либија веома проблематична и да урушавање режима изгледа да подгрева конфликте и на другим местима.
Али, шта ако је либијски преседан један од разлога због којег Русија и Кина данас не желе да сарађују? Прошле године су подржали Резолуцију 1973 и након тога гледали НАТО и неколицину других како се ругају мултилатерализму у покушају да сруше Гадафија.
Трагедија у Сирији је наплата старих рачуна, ни Пекинг ни Москва не желе да учествују у још једном покушају промене режима спонзорисаног од стране Запада. Не изненађује што је руски амбасадор у УН Виталиј Чуркин осудио пропалу резолуцију баш из тих разлога.
Укратко, арогантна манипулација читавог процеса у Савету безбедности у случају Либије може да отежа да се изгради консензус у случају Сирије, где је ситуација вероватно много опаснија.
Немојте да ме схватите погрешно: Не плачем за Гадафијем и његовом породицом, бићу одушевљен ако Башар ал Асад оде са власти у Сирији.
Преседан у случају Либије није једини разлог што се Кина и Русија тврдоглаво супротстављају томе, и мислим да њихова одлука да уложе вето на резолуцију може да их кошта.
Али, иронично је и истовремено трагично да неки од најватренијих бранилаца мултилатерализма и међународног права делују претерано вољни да их игноришу када се испрече на путу ка другим стварима које желе да постигну. Без обзира колико ваљан тај циљ био.
Посвећеност мултилатерализму и међународном праву није нешто на шта можете да се позовете онда када вам то одговара, а да игноришете онда када вам не одговара, бар не без плаћања одређене цене. Моћне државе као што је САД могу да прођу без казне, па се тако и понашају. Али не треба да буду изненађене када им се такво понашање касније обије о главу.
Пренето са
www.rts.rs