wermez
potporučnik
 Offline
Gender: 
Posts: 2 847
|
 |
« on: April 02, 2015, 04:59:50 pm » |
|
Uz tridesetogodišnjicu španskog građanskog rata
Kad je, jula 1936. godine u Španiji počeo građanski rat Komunistička partija Jugoslavije pozvala je sve članove i napredne građane, sve "prijatelje slobode i demokratije" da pomognu legalnu špansku vladu. Organizacija za pomoć republikanskim borcima obuhvatila je više od 300.000 naših građana, a više od 1300 jugoslovenskih komunista našlo se u redovima internacionalnih brigada.
Među jugoslovenskim dobrovoljcima bilo je i nekoliko pilota koji su se borili u republikanskoj avijaciji, čuvenoj "Gloriozi".
Student sa plakata
Leta 1937. na mnogim reklamnim stubovima u Parizu, na zidovima i u izlozima bio je istaknut veliki plakat koji je prikazivao lepog crnomanjastog mladića u avijatičarskoj uniformi pored brzog lovačkog aviona. Tekst plakata pozivao je antifašiste da slede primer mladog pilota, da pređu Pirineje i da postanu borci internacionalnih brigada u Španiji.
Mladi pilot na plakatu bio je beogradski student prava Boško petrović, jedan od najboljih pilota republikanske avijacije.
Boška Petrovića, brzog i snalažljivog halfa beogradske "Jugoslavije", koji je po potrebi mogao da zaigra na svakom mestu u timu, člana državne reprezentacije, poznavali su svi ljubitelji fudbala. Niko se začudio kad ga je BSK pred kraj 1936. poveo, kao gosta na turneju po Francuskoj.
Čim je BSK stigao u Pariz, Boško je svojim drugovima sa fudbalskih terena Marjanoviću i Radovanoviću poverio zbog čega je, u stvari, došao u Pariz:
"Idem u Španiju! Znate da sam kao jedan od prvih u rangu završio pilotsku školu za rezervne oficire. Republikanci nemaju dovoljno pilota. Idem u Gloriozu!"
Uskoro je Boško Petrović kao pilot čuvene "Glorioze", pod konspirativnim imenom Fernandez Garsija, poleteo u "rati", malom i pokretljivom sovjetskom avionu na svoj prvi ratni zadatak protiv italijanskih "fijata" i "kapronija" i nemačkih "junkersa".
Šest puta je republikanska komanda u svojim izveštajima pomenula vazdušne pobede Garsije Petrovića.
Sredinom jula 1937. eskadrila Boška Petrovića sukobila se sa nekoliko puta jačim neprijateljskim formacijama. Boško je, po običaju, odmah silovito napao jedan "fijat". Njegovi su mitraljezi zaklokotali, fijat se zanjihao i obrušio prema zemlji. Boško, koji je znao sva ratna lukavstva, sjurio se za njim. Nije dozvolio da mu protivnik, pretvarajući se da je onesposobljen, ispravi mašinu nad zemljim i umakne. Kao privezan za njegov rep, juro je prema zemloji obasipajući ga rafalima.
"Fijat" je tresnuo o zemlju. Boško je pokušao da svoj aparat izvuče iz obrušavanja, ali dotrajala mašina nije izdržala. Survao se pored pobeđenog neprijatelja.
Borci Prve čete Užičkog partizanskog odreda odlučili su 31. jula 1941. da svojoj četi daju ime Boška Petrovića.
Jedan iz porodice Dudića
Jednog februarskog dana 1937. "Politika" je u Valjevu bila rasprodana još u prvim jutarnjim časovima. Tog dana Valjevci su na novinskoj fotografiji među pilotima "Glorioze" koji su potopili jedan Frankov bojni brod prepoznali studenta prava Sretena Dudića iz obližnjeg sela Klinaca.
Ta fotografija uzbudila je sresko načelstvo u Valjevu i policiju u Beogradu. Istraga sreskog načelnika nije mogla da otkrije ništa naročito, osim da je Sreten največi deo svakog zimskog i letnjeg raspusta provodio u Klincima kod strica Dragojla Dudića i njegovig sina Miše. Načelnik nije mogao da nasluti da će Dragojlo i Miša, četiri godine kasnije biti organizatori partizanske borbe u valjevskom kraju i da će Dragojlo postati narodni heroj.
Beogradska policija bila je nešto bolje sreće. Agenti su saznali da je Sreten Dudić u trenažnoj eskadrili u Zemunu bio najbolji drug Boška Petrovića, kao i to da je preko Crvene pomoći dobio kartu za Pariz i vezu za prebacivanje u Španiju.
Ne zna se u koliko je vazdušnih borbi u Španiji Sreten učestvovao, ni da li je oborio nekog protivnika. Zna se samo da je leteo nešto više od mesec dana i da je Boško Petrović za njim tugovao sve dok i sam nije poginuo.
Federalna unija španskih studenata izdala je u Barseloni 1938. knjigu "Krv i život za slobodu". U toj knjizi odana je počast i Sretenu Dudiću:
"Na Novu godinu 1937. pre[ao je Pirinejske planine student prava Sreten Dudić, rodom iz Klinaca kod Valjeva. Zadojen slobodarskim duhom srbijanskog sela, težeći za slobodom, našao je izraz toj težnji stupivši u redove republikanske avijacije. U januaru je došao, u februaru ga već izgubismo. Ponosni soko španskog neba, beogradski student Sreten Dudič survao se jednog dana polomljenih krila."
Komandant aerodroma
Mladi mehaničar iz ljubljanskog predgrađa Šiške, Viktor Jazbinšek, koji je kao komunista pao u oči policiji, po partijskoj direktivi sa jeseni 1933. godine napustio je rodni grad i sa falsifikovanim pasošem krenuo prema Skandinaviji. Posle mesec dana postao je student Radničkog univerziteta u Moskvi.
Kad su pobunjeni generali zapretili slobodi Španske Republike, Jazbinšek je ponovo krenuo na dugi put prema jugu.
Kad je Božidar Maslarić na estramadurskom frontu obrazovao grupu diverzanata "gerilera", među dobrovoljcima se nalazio i Slovenac Viktor Jazbinšek. "Gerileri" su ubrzo postali strah i trepet za fašistične jedinice dinamitom, bombama i lakim oružjem nanosili su teške udarce neprijateljskoj pozadini. U jednoj akciji na Gvadahani Jazbinšek je bio ranjen.
U to vreme "Glorioza" je imala premalo pilota za odbranu od sve žešćih napada Frankove avijacije. Jazbinšek, koji je u domovini završio pilotsku školu, stupio je u republikansko vazduhoplovstvo. Zbog posledica ranjavanja nije mogao da pilotira, ali se već posle nekoliko nedelja pročuo kao odličan navigator i strelac.
Za istoriju nisu sačuvani podaci o vazdušnim okršajima Viktora Jazbinšeka. Zna se samo da je u drugo polovini 1937. bio komandant valensijskog aerodroma, jedne od najvećih republikanskih vazduhoplovnih baza.
Posle pada Španske Republike Jazbinšek je tri godine proveo u francuskim, zatim nemačkim logorima. Kad je u našoj zemlji planuo ustanak, Jazbinšek je pobegao iz koncentracionog logora u Desau. Nedeljama se probijao prema domovini da uzme pušku u ruke i bori se protiv onih sa kojima se sukobio i u Španiji.
U Kranju, nadomak cilja, uhvatila ga je gestapovska patrola. Saslušavali su ga, tukli, mučili. Nije hteo da kaže ni ime.
Četvrtog decembra 1941. kod malog sela Begne nemački rafali pokosili su grupu od tridesetak zatvorenika. Jedan od njih je bio i borac "Glorioze" Antonio Lopez Auso-Slovenac Viktor Jazbinšek.
Pilot broj 13
Slovenac iz sela Kopriva na Krasu u Istri Josip Križaj, morao je da služi vojsku u italijanskoj avijaciji. Kao jedan od najboljih pilota-akrobata bio je prekomandovan u čuvenu fašističku "eskadrilu smrti". Toj eskadrili, kojom se ponosio maršal Balbo, bili su potrebni odlični piloti, ali ne piloti Slovenci. Komandant je naredio Križaju da uzme italijansko ime Đuzepe. Sin slovenačkog Krasa nije pristao. otpustili su ga iz avijacije sa činom narednika.
Godine 1932. Križaj je sa vojne vežbe iz Videma u avionu prebegao u Jugoslaviju i vrlo brzo uspostavio vezu sa naprednim slovenačkim omladincima. Policija ga je proterala iz Slovenije, prvo u Loznicu, a zatim u Lješnicu i Bijeljinu.
Kad je izbio rat u Španiji, Križaj je preko Crvene pomoći uspeo da dobije pasoš za posetu Svetskoj izložbi u Parizu. Uskoro zatim obukao je uniformu "Glorioze".
Iz dana u dan poletao je sa aerodroma u Albesti u vazdušne okršaje avionom koji je na repu nosio broj 13. Agencija "FABRA" iz dana u dan prenosila je vesti o njegovim pobedama. Pilot broj 13 postao je ljubimac Glorioze.
U jeku ofanyive na Madrid, u borbi protiv pilota iz italijanske eskadrile smrti, Križaj je bio oboren. Ratna sreća bila mu je ipak naklonjena. Prostreljene noge i polomljenih rebara uspeo je da se spusti među mrtve i ranjene na frontu. Do mraka je nepomično ležao među mrtvacima, a onda je počeo da se vuče prema republikanskim položajima. Ujutro ga je uhvatila patrola falangista.
Devet meseci proveo je u kazamatima Salamanke. Osudili su ga na smrt i nekoliko puta su ga postavljali uza zid pred puščane cevi i ponovo ga vraćali u ćeliju. Nisu uspeli da ga slome. ništa nije hteo da kaže.
Devetnaestog jula 1937. godine fašisti su Križaja i još neke pilote Republike zamenili za zarobljene Frankove avijatilčare. Pilot broj 13 nastavio je da se ogorčeno bori protiv Frankovih pilota sve dok Republika nije pala.
Za vreme narodnooslobodilačkog rata Josip Križaj je vodio eskadrilu partizanskih lovaca 112. puka.
Šestog oktobra 1948. leteo je poslednji put. Bio je sumoran dan, kišan, oblačan. Sumaglica je obavijala zemlju. Trebalo je izvršiti specijalni zadatak. Križaj je pogledao u nebo, seo u "jak" i uzleteo.
Tek što je nestao iza oblaka, vreme se pogoršalo. Dežurni radiotelegrafista uzalud je dozivao komandni avion. Odgovora nije bilo.
Križaja su našli u polomljenom avionu na Snežniku nedaleko od mesta preko kojeg je šesnaest godina ranije preleteo bežeći iz Italije.
Četiri visoke jele stražare kraj njegovog groba na visini od 1300 metara.
Aca Radaković, Politika, 22.11.1966.
|
