Мит о месном нарескуАутор: Александра Мијалковић понедељак, 05.08.2019.
Некадашње јело за сиромашне, и оне „на терену”, однедавно се појавило на јеловницима познатих светских ресторанаОдслужење војног рока, боравак у летњем кампу, радне акције, школске ужине... за многе припаднике старијих генерација биле су прва прилика да се упознају са месним нареском. Био је то један од најпрезренијих, а истовремено и најпопуларнијих облика индустријске хране. Прерађевина смештена у малу округласту конзерву, касније у алуминијумску амбалажу која се нешто лакше отвара, садржала је остатке говеђег, свињског, пилећег и, ређе, ћурећег меса, добро зачињене и
„оплемењене” појачивачима укуса, емулгаторима...
Месни нарезак је био јефтин, у понуди чак и у најмањим провинцијским и сеоским радњама, могао се чувати месецима, чак годинама, носити са собом у руксаку по возовима, бродовима и планинским врлетима...
Искусним домаћицама са плићим кућним буџетом већи је изазов био како од месног нареска направити озбиљно јело. Неке су га транжирале на танке шницле и поховале, друге самлеле и користиле за мусаку, пуњене паприке или
„шпагете болоњезе”, посуте ситним сиром и першуном, а могао се ставити уместо шунке или саламе у сендвич или исећи на коцкице и додати салати, као оброк. Обиље могућности!
Нездрав, али популаранНутриционисти су и тада упозоравали да је ово веома нездрава храна, са доста соли и хемикалија, произвођачи су тврдили да месни нарезак није ништа гори од осталих месних прерађевина, а потрошачи су се делили на оне који га обожавају и оне који га не би окусили па макар скапавали од глади.
Истраживања су показала да се и данас на подручју бивше Југославије месни нарезак највише купује у летњим месецима, зато што је згодан за излете и путовања, што људе мрзи да кувају по врућини, и што се тад обавља највећи број грађевинских и пољопривредних радова – а
„физикалци” су доказано највећи потрошачи овог производа.
Такође је утврђено да је месни нарезак редовно на јеловнику више од трећине становништва; да га радије једу мушкарци него жене, да су најпопуларнија паковања од 100 и 150 грама, док најслабије иду она од пола килограма; да се чешће купује у бакалницама него у супермаркетима, и да су у Србији најтраженији они од свињског меса (изнад 53,6 одсто), а рецимо у БиХ од говедине и пилетине. Најзначајнији купци су војска, полиција, болнице и друге јавне установе које месни нарезак набављају преко тендера.
Занимљиво је да домаћа месна индустрија, односно фирме које производе месни нарезак, а у Србији их има неколико, последњих година бележе раст извоза овог производа на светско, а посебно на тржиште Европске уније.
Од америчке војске до отмене клијентелеОбјашњење је можда у новом гастрономском тренду, који су запазили и светски медији, да се и у елитним ресторанима користе јела са месним нареском. Како је недавно објавио „Тајм магазин”, ова намирница, коју су измислили амерички произвођачи како би за време Другог светском рата снабдевали
„некварљивом” храном своје трупе у Гуаму, Јапану, на Филипинима и у Јужној Кореји (и у каснијим ратовима је месни нарезак уредно „пратио” војску САД на њеним походима по свету), однедавно се појавила и на јеловницима угледних кулинара. Некадашње
„јело за сиромашне”, пише „Тајм”, сад се нуди и богатој, избирљивој клијентели познатих њујоршких локала.
Наравно, не онако једноставно истресено на тањир из конзерве. Додају се ту фини зачини и преливи, динста у сосу, меша са поврћем и житарицама...
Месни нарезак се прво проширио по Азији – локално становништво га је брзо прихватило и уклопило у националну кухињу тамо одакле су се повукли амерички војници, а остале неке њихове навике. Корејци су почели да га једу са кимчијем (киселим купусом) и пиринчем, становници пацифичких острва да га прже са јајима или поврћем (тако је настао сад већ традиционални
„мусуби”), да га додају у кромпир-салату, да га уместо рибе увијају у ролнице од алги (
„кимбап”) или мешају са прженим пиринчем.
Рави Капур, шеф кухиње чувеног „Лихолихо” јахт клуба у Сан Франциску, признаје да је као дете често и са задовољством код куће јео месни нарезак, и није знао колико је он
„на лошем гласу” све док није напустио родни град на Хавајима. Одскора је решио да га стави на свој мени.
„Није то најомиљеније, нити најважније јело које нудим, али, ето, пожелео сам да га ипак имам у понуди, да ме подсећа на дом и детињство”, рекао је Капур новинару „Тајма”.
Izvor:
www.politika.rs