СРПСКА ВОЈСКА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ
У току рата 1914–1918. године Србија је имала укупно 3.712 активних официра. Од тог броја било је 43 генералштабна, 2.361 пешадијских, 268 коњичких, 689 артиљеријских, 126 инжењеријских, 11 артиљеријско-техничких, шест инжењеријско-техничких, 100 санитетских, 27 војно-судских и 66 жандармеријских официра. На врху официрског кора налазило се 1914. године три војводе и 12 активних генерала. До краја рата број генерала биће повећан на 15 а број војвода на четири, тако да ће укупан генералитет српске војске, укључујући и четири генерала у резерви, бројати 23 лица.СРПСКА ВОЈСКА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ
(бројно стање, организација, формација и опремљеност)
У периоду који је претходио епохи ратова 1912–1918. године српска држава створила је супериорну војну организацију која је своју
вредност показала у балканским и Првом светском рату. Творци те професионалне војне организације у Срба били су краљ Милан
Обреновић чијим су војним реформама из осамдесетих и деведесетих година 19. века створене све институције које је једна савремена армија онога времена морала да има и генерал и касније војвода Радомир Путник који је у периоду од 1903. до 1912. године, налазећи се на челу Главног ђенералштаба највише допринео њеном даљем усавршавању и осавремењавању. Нарочито значајну улогу у модернизацији српске војне организације играо је официрски кадар. Српски официри били су васпитавани на врлинама патриотизма, високог морала, војничке части, јунаштва, дисциплине, послушности, поштења, искрености, несебичности, истрајности, достојанства, племенитости и свести о потреби сталног стручног, физичког и интелектуалног усавршавања. У Српској војсци постојало је према начину ступања у официрску службу више типова официра: официри промовисани из трупе, официри из подофицирске школе, официри који су завршили нижи курс српске Војне академије, официри који су завршили нижи курс српске Војне академије па онда слати као војни питомци у иностранство, официри који су завршили нижи и виши курс српске Војне академије, официри који су завршили нижи и виши курс српске Војне академије па онда слати као војни питомци у иностранство, официри који су у српску војску прешли из страних војски (аустро-угарске, немачке, руске...) и официри који су после завршетка српских грађанских школа ступили у стране војне школе па након њиховог завршетка добили официрски чин у српској војсци. Србија је на бази система заснованог на позитивној селекцији, пред епоху ратова успела да изгради изузетно способан старешински
кадар. Поред Ниже и Више школе Војне академије официри српске војске усавршавали су се и у Пешадијској и Артиљеријској школи гађања и такозваним Зимским трупним школама, организованим у месецима када се због отежаних временских услова није могла изводити обука трупа, тако да је рад на личном оспособљавању био стални пратилац старешина српске војске током читаве каријере. Од свршених слушалаца Више школе Војне академије сваке године је одабиран известан број официра и упућиван у Главни генералштаб, на двогодишњу припрему за генералштабну струку. Ови официри су припремани за штабне службе и за највише положаје у војсци и представљали елиту српског официрског кора. Колико је систем селекције генералштабних официра био
ригорозан можда најбоље сведочи чињеница да је двогодишњу припрему за генералштабну струку у периоду од 1880. до 1911. похађало 164 кандидата од којих је завршни испит успело да положи само њих 55 или 33,5%. Међутим, иако су генералштабни официри представљали праву елиту српске војске и могли се због тога осећати супериорно над осталим старешинама, војвода
Радомир Путник је умео да зближи Генералштаб и трупу, одређујући правилно делокруг рада генералштабних официра, дајући им улогу стручног, помоћног органа команданата обласних команди и оперативних јединица. Због тога је, како у балканским ратовима тако и у Првом светском рату, владала највећа хармонија у раду између виших команданата и њихових начелника штабова, што је било од највећег значаја за успешно вођење операција.
Један број српских официра школован је и усавршаван у иностранству. Тако је од 1900–1912. у Француској било 13 питомаца на школовању и 70 официра на стажу од шест месеци до годину дана, Русији осам питомаца и 69 официра, Немачкој девет питомаца и 38 официра, Аустроугарској 60 питомаца и 32 официра, у другим државама 16 питомаца и 26 официра. Питомци су углавном школовани за потребе санитетске, војно-судске, артиљеријско-техничке и инжењеријско-техничке струке, док су официри стажирали у трупи или похађали ратне школе (ранг Више школе српске Војне академије). Активни официрски кор српске војске био је плански, законима и уредбама, усмераван да буде поред образовања и својим друштвеним положајем права елита. Тај положај су утврђивали женидбама са девојкама из претежно средњих и богатијих грађанских породица. У земљи у којој су сељаци чинили 85% целокупне популације, официрске супруге потицале су готово, 100 % (99,8 %) из грађанског сталежа.
У току рата 1914–1918. године Србија је имала укупно 3.712 активних официра. Од тог броја било је 43 генералштабна, 2.361 пешадијски,268 коњичких, 689 артиљеријских, 126 инжењеријских, 11 артиљеријско-техничких, шест инжењеријско-техничких, 100 санитетских, 27 војно-судских и 66 жандармеријских официра. На врху официрског кора налазило се 1914. године три војводе и 12 активних генерала. До краја рата број генерала биће повећан на 15 а број војвода на четири, тако да ће укупан генералитет српске војске, укључујући и четири генерала у резерви, бројати 23 лица.Војска је поред војвода и генерала имала 141 пуковника, 221 потпуковника, 588 мајора, 698 капетана I класе, 259 к апетана II класе, 788 поручника, 997 потпоручника и пет заставника. Од наведеног броја 1.697 официра завршило је српску Нижу школу Војне Академије, док су остали официрске еполете добили завршивши војне школе истог ранга у иностранству (углавном руска војна училишта и аустро-угарске школе сличног ранга) те напредовали из трупе (подофицири) кроз лично усавршавање или исказано јунаштво у претходним ратовима. Значајну улогу у ратној формацији имали су резервни официри. Резервни официри добијани су од ђака средњих и виших школа.
Захваљујући оваквом начину регрутовања у састав српског официрског кора улазила je комплетна интелектуална елита Краљевине
Србије мушког пола. У састав резерве улазили су и пензионисани официри српске војске, као и они некадашњи активни официри који су из разних разлога напустили војну службу. У периоду од 1914. до 1918. у српској војсци је укупно 6.725 људи носило чин резервних официра. Од тог броја било је четири генерала, 46 пуковника, 31 потпуковник, 250 мајора, 867 капетана I класе, 1.086 капетана II класе, 1.236 поручника и 3.205 потпоручника. Ако изузмемо генерале, резервни официрски кор састојао се од укупно три генералштабна, 5.292 пешадијска, 350 коњичких, 486 артиљеријских, 251 инжењеријског, шест артиљеријско-техничких, 274 санитетска, 54 судска и пет жандармеријских резервних официра. Један део српских резервних официра чинили су и добровољци, ратни заробљеници из аустроугарске војске, српске, хрватске и словеначке националности, те Чеси, Словаци, Руси и други припадници словенских народа. Захваљујући пре свега искуству стеченом за време балканских ратова српски резервни официри израсли су у одличан командни кадар нижих тактичких јединица (водова и чета) са којима се по стручности и искуству нису могле
мерити њихове колеге из аустро-угарске војске.
Старешински кадар српске војске употпуњавали су и активни и резервни подофицири. Они су се у српској војсци добијали из двого-
дишњих подофицирских школа родова или из трупе, од каплара који су остајали на поновном року службе. Подофицири су се по чиновима делили на поднареднике, нареднике и нареднике-воднике. Школовани су у подофицирским родовским школама: пешадијској у Београду (од 1889), артиљеријској у Крагујевцу (од 1890), коњичкој у Београду (од 1899) и инжињеријској у Нишу (од 1896), или су одабирани од ислуженика у кадровском року који су упућивани на одговарајуће курсеве за подофицире у оквиру пуковских школа, који су трајали непуних пет месеци. У пуковским подофицирским школама учили су се безмало сви предмети предвиђени наставним планом за редовне подофицирске школе. Даље усавршавање подофицира вршено је у трупи, у Зимским трупним школама, сличним онима за официре, које су радиле у оном периоду када није извођена настава са регрутима. Захваљујући тако обимном начину припреме по речима предратног аустроугарског војног изасланика у Србији, генералштабног мајора Ота
Гелинека, активни подофицири српске војске разликовали су се много мање од официра него од војника према степену образовања, понашању и одевању. Подофицири су често обављали и официрске дужности командира вода. Резервни подофицири добијани су од свршених ђака више гимназије, више реалке, богословија и учитељских школа који су по полагању испита за резервног поднаредника имали право служења скраћеног војног рока. За унапређење у више чинове, како активни, тако и резервни официри и подофицири морали су полагати захтевне испите. За официре то су били испити за чин потпоручника, капетана и мајора, а за подофицире за чин поднаредника и наредника.
Када су у питању обични војници, општа војна обавеза уведена је 1883. године а сви војни обвезници делили су се на први, други и трећи позив и трупе последње одбране. Први позив чинили су сви мушкарци старосне доби од 21. до 31. године, други позива лица од 31. до 38. године, а трећи позив лица од 38. до 45. године старости. Последња одбрана обухватала је омладину од 18. до 21. и старије грађане од 45. до 50. навршене године старости. Војни рок служио се две године, али је постојао и скраћени рок од шест и девет месеци за ђаке и храниоце породица.
Према војнотериторијалној подели читава државна територија Краљевине Србије делила се 1914. године на 10 дивизијских области, али је српска војска ушла је у Први светски рат нe успевши да искористи војне могућности нових области стечених балканским ратовима (Ибарска, Косовска, Брегалничка, Вардарска и Битољска дивизијска област). Највећи број јединица мобилисан је тако на територији пет старих дивизијских области (Дунавска, Дринска, Моравска, Тимочка и Шумадијска). Оперативна војска коју су сачињавали I и II позив била је састављена из 11 пешадијских дивизија (од чега шест I и пет II позива), једне коњичке дивизије, брдског артиљеријског пука и хаубичке артиљерије.