Српске буне

[JASON]

Овог лета 1810. нагрне с војском Рушид-Паша силном од 60.000, и обиђе Делиград, пређе на Суповац, и упути се на Крушевац. Карађорђе јави Грофу у Крајини за помоћ. Гроф одмах одреди Грофа Орурка са његовим полком, и неку част олана и козака, и Хајдук Вељка Петровића с његовим бећарима, и онога краја људма до једно 1000 момака. И Милан Обреновић пође с њима. И похитају што су могли брже. Путујући, ударе поред Бање, где су били Турци у шанчевима. Наши су грабили пре, па би претекли везира да не пређе преко Темнића у Јагодину. Но бањски Турци стану pужити наше и собакама их називати и викати. Руси, кад разумеју што Турци вичу, оставе багажњу а само пушку у руке, па јуриш на шанац, где је била и једна кула од брвана. На овај шанац најпре ударе Руси, и за сат буде освојен, кула запаљена. Турци многи погору, а 27 падне у ропство, и сви рањени и јадни. Шанац други што је био на једном брду са 500 Турака, нису ни пушке бацили но су се предали с оружјем и отпуштени у Ниш.
Овде је погинуло Руса солдата 60. Сада већ није се имало кад задржавати, но се поита час пре преко Мозгова и ударе на Ћићевац, преброде Мораву у Темнић и похите с воjском у Јасику где је било и наше војске. Овде стигне и везир с војском и удари на наше, и крвав дан постане боја. Видећи Гроф Орурко да гину људи без сваке помоћи. Овде на Јасици погине и Грофа Сестрић, и Симо Кнежевић из села Властелице драгачевске а и прочих до 80 душа које рањених, које мртви.
Светује Гроф наше, и ону ноћ повуче се у темнићско поље, у село Варварин. Везир кад види да нема Срба и Москова и похита и смести се у село Маскаре с војском. Овде су Срби себи саградили шанац добар, но Руси из прва нису марили за шанац, а када везир упаради војску од Маскара и Мораве па у Бачину до Црног Врха (биће: Јухора, Црни је Врх је далеко.) ондак нису хотели наши излазити из шанца на поље, само што су коњаници; но и ови су били узбијени до шанца, но је много помогао топ руски. Турци онај дан онако вас дан тако упарађени, а коњаници остраг очекивајући не би ли се Срби упуштили у поље, па онда да склопе. А како виде да српски пешак и руски не излази, они се врате у логор.
Први дан на боју трефио се и Карађорђе. Онда је отето од Турака и 14 барјака. Кад је Гроф видео силу турску, онда рекне:
- Петрович, наши солдати пропадут; но иди ти да се нађеш на страни.
Карађорђе се налазио по оних оближних села. И мало који дан да нам помоћ долазила није. Ово су Турци сваки дан виђали. Овде се наши укрепе. Турску војску из једно Адe Главаш Станоје истера и потуче. И Хајдук-Вељко буде рањен. Ђорђе, Караџи-Омеров син, новокрштени овде погине. Овде се рани и капетан Коста Дијамандић, после је умръо у Хотину 1815. Њега је читав полк Руса спроводио у гробље са бандом.
По овом сраженију, везир је излазио на Сталаћ, и више времена тамо с великаши проводио гледајући на пусулу; и сваком је од старешина давао да и они гледају и сваког је запиткивао:
- Колико од прилике има војске московске?
Једни су говорили: имаде 20.000. Други су говорили да нема ни 10.000. А везир сам рекне да ће бити 12.000. Сада кад чују проче поглавице везирово мишљење, закључе да се бега. А још Гроф Орурко писао писмо за помоћ, и већ било послато писмо. Наш човек није за Турке знао; удари на њих, и Турци га ухвате са писмом; нега погубе, писмо предаду везиру, где га Поп Мита прочита, да везир још ону ноћ изда заповест да се бега. Јер, вели, ова војска што иде, она нас да затече. И не сме да се врати откуд је дошао већ удари од Крушевца преко Јастрепца, и сиђе на Прокупље. Из Прокупља преко Лесковца у Ниш.

[JASON]

Овде да не посумња читатељ о њеној истини, ову ми је о везиру казао Поп Мита нишевачки парох, који је у оно време био код везира писаром, као што је био и 1809. године на Петки, а казивао ми је 1815. године у Ћуприји, који је био и код Марашли-Али-Паше писаром, а ја сам већ био у Ћуприји при везиру, послат од народа, а после, када смо отишли у Београд, и тамо бавећи се, све ми је по реду казивао.
По свршетку овог сраженија, Гроф Орурко прешао је преко Мораве, натраг у Шупељак (данас Јовановац). А после неког времена, да га не би зима затекла, крене се и пође у Влашку. Уз пут удари на Гургусовац, освоји га од Турака и преда га Србима, а Турке испрати у Видин. Он оданде крене се на село Грци, и превезе се у Влашку на зимовник, а наши, који су га пратили, врате се натраг.
Бој на Праову спада у 1810. годину месеца Августа. Наша војска која је била ушанчена на Џањеву код Врела и Брестова, крене се једну ноћ зором и ухвати прокоп који води од Неготина на Дунаво, где су сада Камарашије. Ухватила је од Дунава па се пружила к Неготину колико је војска могла достигнути. Везир, који је у Праову био са толико војске, како је опазио да се српска војска приближава к њему, одмах истури војску, и стану на наше нападати и јуришавати, а нама руска војска још не стиже. Турци овде продpу кроз прокоп који иде од Праова и наши отворе и уступе, али не клону духом, но се тргну: једни на једну, други на другу страну прокопа, па онако лежећи по трбушке све у главу и онолику гомилу Турака, гди су Турци у повратку напунили прокоп. Међу тим наклопе се и наши коњаници и стану их гонити. У том стигоше и Руси трчећи само с пушкама у рукама. Овде је било жалосно погледати на место сраженија, како се српски витезови једни боре са ранама, а други умирући ваљају се по крви. Овде ми не допушта нарав све по реду описивати, само ћу незаборављеног Атанасија Чарапића поменути који је погинуо и однет у Пореч и код цркве поречке сарањен, и два буљубаше Смедеревског окружија: Стошу из Крњева, и Стојка из Аџбеговца, и младог јунака Косту Спасића родом из Прокупља, а татарина и капетана Јованче рођени брат. Буди им од народа похвала.
Руси када су стигли, видећи да онолики српски војници леже, идући по њима и клањајући се, викали су 'браво Серби!' Љубазни читатељи сада можете се уверити о овој повести. Везир, по малом времену, утече с Праова, а тако и с Неготина. Руси оне јесени пређу во своја си, а Срби ка својим кућама. Овде је Турака погинуло, но сказивању тадањем више од 450, а рањеника није се знало. Од Срба пак пало је 72 које мртвих, а које рањених. Овде се је ранио млади Косовалија Вујичин кападаxија, и однет у Смедерево где је и умро.
Довде је година 1810. свршена.

[JASON]

Година 1811. Јануара месеца дође један полк руске војске пешака у Смедерево, зовоми Нешлоцки, и пред њима шеф. C овима је и Миленко и Петар Добрњац био, а тако и Хајдук-Вељко и Митрополит Леонтије. Они су прешли преко пожаревачке, а топови на Криви Вир и Ћуприју, па се саједине у Смедереву, и одавде пођу за Београд.
Карађорђе са скупштином очекивао их је у Београду. Карађорђе је хтео да Миленко буде президент Совета, и определи му плату 8.000 гроша, које је онда велика сума износила, цвaнцик је био 20 пара, а Петра Добрњца за финанц-попечитеља. Но овима се учини да то с већега степена падају на мањи, и приме за зло. Ту се породи распра. Миленко и Петар одреку се Карађорђа и пођу да иду. Карађорђе је пре тога био испратио Хајдук-Вељка преко Јагодине, а пише Вулу да час пре са Смедеревцима трчи и ухвати Пореч. Вуле то и учини. Миленко и Петар свратили су се са прамом у Смедерево и разумели да је Вуле затворио Пореч. Они су изишли и у Градиште, и ту скупили сву пожаревачку да иду у Београд да говоре Карађорђу да народ пожаревачки неће да их пусти да иду из Србије.
Ова је скупштина прошла и кроз Смедерево, али ниси могао отмена човека видети. Они су ишли и до Гроцке, оданде повратили се многи а само њих неколико отишли пред Карађорђа, где су их они поучили, и с радостију вратили се кућама. Миленко и Петар у Пореч нису ни свраћали, но управо у Поречку Реку и чекали док им Вуле није све њине ствари до једне, па оданде испратио преко Мироча у Влашку. И тамо су се у Краљеву бавили. А када Руси закључе мир у Букурешту, и стане се војска враћати у Русију, то и они оду. Миленко оде у Крим у Башче-Сарај и тамо се насели, а Петар остане у Бесарабији у Кишењеву.
Кад смо ми с Карађорђем отишли у Бесарабију у Хотин, одмах је започео Петар долазити, и интриге доносити и односити док их доведе у заваду с Карађорђем и хтео је гађати Младена, да се није тревило људи да задрже, да убије! Ја сам у Хотину онда био, али нисам био где се то случило, но плац-мајор, који је са мном добро живео, каже ми:
- Вот зде хотел вожд Сербски застрелит својега Генерала.
Миленко, за мога бављења, никад није дoхoдио Карађорђу у Хотин....
Истог лета наша војска седела је у Бањи на скупу. И кад буде у Августу, појави се везир Рушид-паша нишевачки на Грамади. Онда Вујица заповеди ми те пишем једно писмо у Делиград, руском потполковнику Константину Константиновићу Полтурацком, који је у Делиграду боравио са неком части војске. Овај како прими писмо, одмах се крене и дође у Бању с војском и два топа. Међу руским тобџијама било је и Срба. Ми на Грмаду дођемо и ту се с везиром побијемо, но је слаба боја било. Везир, како опази Русе и топ да пуче на њих, они одмах дадоше леђа. Овде их наши нису ни гонили. Наш храбри јунак Никола Брзак погибе, и Турци му уграбили главу и оружје, а друго - ранио се Ђорђе Чивтелија у ногу.

[JASON]

Турци утеку с бојишта, а ми се вратимо с војском у Топоничку Реку код Камените Ћуприје. Овде је и Карађорђе приспео с војском вративши се од Ниша, попаливши Медошевце. Везир може бити да би и с нама јачи био, по свој прилици да му је, како сам ја разумео, татарин дотрчао и казао му да је Карађорђе с војском пришао к Нишу. Карађорђе се вратио од Ниша да се сјединимо код Камените Ћуприје на топоничкој реци, царском друму. Карађорђе повуче војску од Ћуприје до у Мораву па постави и топове, и онако очекивали смо Турке; но кад би око икиндије појаве се Турци преко поља и то парадно. Наши су коњаници трчали пред њих и пуцали, али они нису хтели, но су се вратили натраг.
Карађорђе, како се смркне, крене војску и ону са Русима и дођемо у Делиград. Овде је прегледао како стоје топови, а највише ђулета растурена а нису свака код свог топа сазидана на гомилу. Упитао је тобџибашу Павла: - Где су ове тобџије? Тобџије дођу, и он их стане карати говорећи: - Зар ћеш онда да их одвајаш, кад ти дође непријатељ за врат? Но ви нисте криви, но је крив командант Делиграда Иван Момировић. Он кад чује да се о њему говори а он рече:
- Гледајте, браћо, да сад останем, па после све ћу ја у ред довести!
Руска војска ово лето била је једна част у Делиграду, друга у Шапцу, а трећа стајала у Београду са шефом, но када је било у јесен прибрали су се у скуп. Коњи тобџиски боравили су у Смедереву, а нека част Козака коњаника у Паланци је зимовала. Довде је 1811-та година.

Одавде почиње година 1812-та. У дванаестој години немамо никаких бојева описивати. Руси су започели мир правити у Букурешту да се врате у отечество, јер је Наполеон с војском приспео у Пољску. У Августу изађу Руси из Београда са војском. Дође сва војска на пијацу под крст Светог Андрије Првозваног, и стави се у ред. Свештеник овде је чинио молебствије за срећно путешествије. Овде је било плача не само од Срба, но и од наше браће Руса. Свештеник најпосле читао је Јеванђелије од Јована главу 14. зачело 49:
- Да не смуштајет се срце ваше, ни устрашает. Слишасте јако аз рјех вам: иду, и приду к вам.
Последњи стих говорио је велегласно да су барабани и бандисте очекивали последњу реч:
- Јако љубљу оца, и јакоже заповједа мње отац, тако творју. Востаните! идем од сјуду!
На ову последњу реч загрме добоши и банда и војска помаршира. Ондак било је је више жалости по између растајања. И тако се и ова 1812. година свршила.

[JASON]

Година 1813-та Устанка српског под Вождом Карађорђем Петровићем, и владања његовог, 10-та.
Ова је година последња његовог владања, а жалосна по све нас Србе. У овој години не могу се даље упуштати да је опширније описујем, кромје полазак војске на Делиград. Заповедник војске био је Младен Миловановић, и многа се војска скупила на Делиграду. А кад су Турци убили војводу Вељка, и освојили Неготин, онда су се и оне војске понека част повукле к Делиграду.
На Делиграду било је бојева, али није таког знаменитог, док нису наши изишли више Делиграда и направили једну ноћ шанац на Мозгову. И у зору ударили Турци и освојили шанац, и наших изгинуло више од 2.000 душа.
Овде је погинуо Капетан Димитрије Парезан и млади Капетан Коста Томић Љотић Смедеревац, и многе друге старешине које ја не могу овде све по реду описивати. Турци како су одржали на овом шанцу победу, одмах су кренули главну војску преко параћинске за у Ћуприју, а неку част оставили су да чува Делиград.
Младен Миловановић остави Вујицу Вулићевића, војводу смедеревског, у Делиграду, да чува шанац а сам похита, узевши и Вула Илића Коларца са собом, те низ Мораву понамешта страже, куда је 1809. и 1810. године понамештао, и у три дана, Везир је на Петку, и тамо станио се, и једну част војске наместио на ушћу Мораве, и оданде на нас гађали из топова непрестано да никојим промајем не би обишло док не би нам човек или коњ погинуо.
Ми смо имали са свим лоше место: вода се изливала, а шанац није се могао копати. Нас је све жалост била обузела. Кад смо још у Делиграду били, пронесе се глас да је Вожд умро. И како се овака реч разнела по народу, могао си сваком читати на лицу да имаде неку бољу на срцу. Најпосле и тај се глас пронесе да сандук, тојест, кивот Светог Краља шкрипи, знак је да ће Србија да пропадне. Младен је утврђивао Мораву што је више могао. Ја оставим момка, и дођем - сретнем Карађорђа и Митрополита Леонтија, само њих двојица у интову, и један момак за њима на коњу, по имену Раде. Карађорђе како ме виде, стаде с интовом, и упита ме: Кад сам из логора? Приђем му руци, и кажем му 'данас'. Дан је био 20. Септембар, и одмах одоше на Мораву, и морали су преко Липа ударити; јер је вода започела изливати се и Годомин покрила. Кад се је са Мораве вратио, и куда је пошао не знам. Еле оно вече стиже и наша војска с Мораве: оставила шанчеве.
Оно вече, око два сата, пођем ја из Смедерева жалостан. Кад код Тулбе нађемо г. Младена са једно 30 коњаника. Упита ме за Турке смедеревске. Кажем му да их је Вуле затворио у граду, у хамам, и Турци су остали затворени, а жене и децу истерали на поље, не знам сада куда су.
Оданде пођемо, и осванемо у Орашцу и сутра дан у Београд једва у мрак. Овде оно вече растанемо се. Ја останем у Београду док ме и Турци не затекоше, и ако се не варам 23. Септембра, да једва сам умакао на Борчу.
Вујица је у Делиграду седео скоро пет недеља. Турци на њега толико нису ни наваљивали, но само чували га, а највише Алибарча, који му је казивао да је везир с војском у Београду, но овај му није хтео веровати, док му није један човек дошао и казао да су Турци у Београду.
Вујица остави топове и муницију и оданде ноћу изиђу, и око св. Аранђела пређе испод Гроцке, и одмах га увуку у контумац а после под стражом у Арад, а из Арада у Шрајерску у заточеније. По истеченију неког времена дођу са пасошима руским у јесен 1814. године за Хотин по Карађорђа (?), и тамо се сместе у Хотину.
Ово је 1814. година жалосна српскога народа: Уви жалости моја, који ја ово пишем!

При том, поред овог описанија мог боље и јасније доказатељство у кратко изводим: Кад су Руси први пут на нашу страну прешли, тојест:
1-во 1807. године, Јунија месеца из Великог Острва прешао је ђенерал Исајијев на нашу страну са 600 пешака и 200 козака, са његовим сином Александром, и 200 бећара названих ''пангалоса', под Капетаном Јоргаћијем.
2-го 1810. ђенерал и гроф Цукато са 7 полкова, такође из Великог Острва прешао је и освануо на дан Свете Тројице на нашу страну, и истог лета на захтевање Карађорђево послао је Гроф Цукато Грофа Орурка са његовим полком, и неку част Оланера (тако) и Козака у помоћ Србима на Јасику и Варварин, где су Рушид-Пашу са војском разбили и победили.
3-ће 1811. године, дошао је полк руске војске у Београд Јануара месеца под Шефом Нешлоцким, и истог лета једна част војске отишла је у Делиград, друга у Шабац, а трећа остала у Београду код шефа.

Да је ову повесницу по казивању мом из самог оригинала мог, бивши член суда окруж. смедеревског Димитрије Сосић достаточно и верно од слова до слова преписао сведочим потписом својим
                                                                               Анта Протић с. р.

[JASON]

Србска повестница Карађорђевогъ времена

покойнымъ Янићіемъ Ђурићемъ, негдашньимъ Карађорђевымъ Секретаромъ, а у доцніе време бывшимъ Совѣтникотъ
саставлѣна подъ слѣдуюћимъ насловомъ:

'Копія исторіє сербске сочинявана Янићіемъ Ђурићемъ бывшимъ тайнымъ секретаромъ верховнаго Вожда сербска, са описаніємъ рода жизни Карађорђа Петровића одъ рођеня до кончине смерти и погребенія нѣгова.'

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Исторія Карађорђа Петровића крабраго и славнаго вожда сербскаго, са описанівмъ жизни и подвига волны и политически и домаћи єго дѣянія, славнаго и крабраго мужа Карађорђа Петровића изъ Тополе, са описаніемъ рода, жизни нѣгове одъ самаго рођеня до смерти, кончине и погребенія єго, кои се 1804 године подигао противо зулума турскога, на даiє и буну противо даiя у народу сербскомъ подигао, народъ Сербскій у цѣломъ пашалуку на оружіє подигао, зулумъ Турскiй и ярамъ Сербіи съ врата скинуо, Турске анове по сели попаліо, и све субаше по анови побіо, у цѣломъ пашалуку очистio oдъ Турака за 6 месецій.
Я самь одавно намѣравао да опишемъ издамъ на светъ историческо описаніє сербскога славнога вожда Карађорђа Петровића изъ Тополе, и подвиге єго противу Турака и зулума турска, кои су Турцы и дaiє ньiове у пашалуку Београдскомъ народу Сербскомъ чиниле одъ 1801 года па до 1804 года, како є ова буна почета, за каке узроке, за колико се времена савъ народъ на оружіє подигао у цѣломъ пашалуку Београдскомъ; како су Турцы изъ вароши изтерани у градове и вароши турске попалѣне, и Турке у градове затворили, и после єданъ по єданъ и градове отели, и шта се догађало одъ Турака и Серба до 1813 године; но причине и разна моя обстоятелства припятствовала су му те и до данасъ нисам могао ово дѣло на светъ издати. Млоги су списательи Сербски и страни понешто описивали течения исторіє Сербске и Карађорђа онiє времена збившимъ се и ондашньимъ догађаима, но млоги су коєшта изоставляли, а неки су нешто и предодавали что ніє было истино, а нешто по злоби и по престрастію, а то є се могло лако подкрасти изъ узрока тога, что нису были очевидцы при свима проишествiяма дѣйствія Карађорђевымъ. Други су писали оно что су одъ кога чули, а трећи по злоби и по пристрастію и ненависти казивали и опорачавали, завидећи Карађорђу и єго дѣянима, предодаваюћи и что ніє было, да бы съ тимъ себе поквалити, а неке покудити и опорочити; єрбо су списательи оно писали что су одъ кога чули, оно су и веровали, и по тому ни єданъ списатель неможе право описати исторію или чію жизанъ по коєчимъ казиваню право, небывши и очевидацъ и по свимъ онимъ дѣлима и догађаима; но я, кои самь ону буну противъ Турака починяо, са истимъ вождомь и первога Турчина убіо, и свудъ вожду участникомъ быо, како ће ясно описано быти, и одкуда су мои извори были, те самь могао све верно описати и безъ свакаго пристрастія, при томъ я нисамь никадъ съ памети скидао, да се држимъ истине колико є могуће, и да се неизоставе найглавніи догађаи одъ рођеня Карађорђева одъ 1770 года и одъ 1801 и одъ 1788 па до 1813 года.

[JASON]

1-во Я самь быо добро познатъ са Карађорђемъ одъ Немачка рата съ Турцыма т. є. одъ Кочине крайне одъ 1792 года па до 1804-те са коимъ самы се често састаяо кадъ є онъ са стокомъ трговао, а особито одкако су даiє завладале Београдомъ и Сербіомъ, коє су даiє имали велику злобу на Карађорђа, кои су старали се да га убію, одъ кога времена Карађорђе почео се чувати одъ Турака, имаюћи доста приятеля кодъ кои є у потаи на ятаку бывао, тако исто и кодъ мене и у Рудничкой планини я самь га држао и раніо тайно, и млого є пута намеравао бегати у Немачку да свой животъ спасе, но Конялія а и Асан-бегъ удержавали су га да чека, имаюћи Карађорђе и други пріятеля, гди є понеко време у потай находіо се, и коє самь я све знао гди се онъ накодіо у потай, гди смо у договору были ако бы му кака нужда была да га могу наћи, и тако како смо но верно дознали, да су даіє  заключили да се разположе да уєдно време све сербске кнезове, поглаваре и отбране Сербе исеку и побію. Я самь одма узнавши ово намеренѣ одъ мои людій, коє посломъ у нахію Београдску, по имену: Петра Дугоньића изъ Маслошева нахіє  Крагуєвачке кодъ (у) свои уяка у селу Ранеловићи да разбере шта тамъ Турцы у ану раде, гди се Ибраим, ужичкій са 12 Турака находіо. Дошавши мой посланикъ дође и яви ми да є дознао одъ людій да су Турцы убили Чарапића Марка у Беломъ Потоку, и да се народъ врло поплашio. Я одма узмемъ моє потайно дружство по имену Стевана Раяковића изъ Стергара, Мату Миливоєвића, Мандића или Дуньића изъ Стергара, Благоя изъ Маслошева, Глишу изъ Маслошева, Ћиру и Милоя Чекеровића, брата моєга Милована и Петра Дугоньића изъ Маслошева првога и вернога друга мога, кога самь коє куда посилао у нахіє неке те узнавао што Турцы по анови чине; пакъ пођемъ да тражимъ Карађорђа да му обявимъ за Марка Чарапића, и да се посавѣтуємо шта ћемо радити, или ћемо и мы Турке бити, и анове палити, или ћемо лета чекати докъ шума озелени, и пођемъ са свои деветъ друга да тражимъ Карађорђа кодъ нѣговы приятеля коє самь знао, и дошавши подъ Венчаць планину кодъ првога ятака Карађорђева, некога Николе Леке изъ Липовца, и упитамъ Леку, є ли кодъ нѣга долазio Карађорђе, и зна ли куда є и є ли му што казао, ако гa кoгoдъ узтражи гди є рекао да се може наћи, на что Лека Никола яви ми да є Карађорђе неколико дана бавіо кодъ нѣга, и отишао кодъ другогъ ятака у Буковикъ кодъ свога п…………… овића у Буковику, да є………….. се гласъ друмомъ гди Тур…………… и пѣва. Я одма пойтимъ на ……… Турчина убіємъ 12 Януара некога Асан - агу спаію и гос ……….ичкога, свучемъ одѣло и что ………. око нѣга узмемъ и пођемъ са дружс .. у Венчаць планину; ово е было 1804 года 13 Януарія, и оданде разговоримъ се са дружство д …… иде на своє пріятелѣ да се за време пр……. мо докъ видимо шта ће по овомъ случ …. Турцы чинити, и я то исто учинимъ и скріемъ се за врем. . а одма пошлѣмъ мога момка и друга Петра Дугоньића у Боговађу са моимъ писмомъ до аџи Pyфима съ коимъ самь быо великій приятель, да га упыта шта раде Турцы у Валѣву, и по нахiи чине. Посланикъ мой дође одъ аџи Pyфима изъ Боговађе 1804 года 17-га Януарія, и кои ми донесе овако жалосно и неповольно извѣстіє, да су Турцы Фочићъ Мемет-аге 15-га Януарія дошли у Зеоке и кнеза Станоя Міяиловића убію га и главу му одсѣку и да самога аџи Руфима усѣку у Београдъ (о овому быће обширніє описано после). 18-га Януарія скупимъ я моє дружство и пођемъ да тражимъ Карађорђа кодъ нѣговы приятеля, прво у Буковику кодъ нѣгова побратима Iована Крстовића гди ra ненађемъ, и кои ми каже да є быо кодъ нѣга па да є отишао у Даросаву кодъ другога побратима свога Симе сердара. Я пойтимъ тамо да га что брже нађемъ, и кадъ дођемъ у Даросаву кодъ Симе сердара гди га и тамо ненађемъ.

[JASON]

Жизань и подвиги, воєна и политическа дѣянія славнаго и крабраго мужа бывшаго вожда Сербскаго Карађорђа Петровића изъ Тополе, кои є се 1804 године подигао противо зулума Турака на даiє и буну у Београдскомъ пашалуку учиніо те се народъ на оружіє подигао, Турске анове по селима попалio, и Турке изъ истіє у градове саслао а неке за границу Београдскога пашалука прогнао у коимъ самь дѣйствіямъ я очевидаць быо и са достовѣрнимъ моимъ описаніемъ часной и домаћой єго жизни отъ самаго рождения до конца живота, смерти и погребенія єго.
Я самы одавно намѣравао да опишемъ и да издамъ на светъ историческо описаніє Сербіє, родъ жизни бывшега славнаго и крабрaго вожда Сербіє Карађорђа Петровића изъ Тополе съ коимъ самь се я добро познавао после рата Немачка и Турска одъ 1792 године па до 1804-те како съ нѣмъ тако и майкомъ єго Марицомь и са єго супругомъ Єленомъ; а и после одъ 1804 года па до 1817 года узнавао како одъ нѣга истога тако и одъ майке єго Марице и супруге єго Єлене, отъ кои что самь о Карађорђевой жизни и владаню дознава сва самы описивао и како су га Турске дaiє котѣли убити одъ 1801 пакъ до 1804 године, како се и зашто се ова буна на Турке подигла, за колико се времена савъ Србскій народъ у свомъ пашалуку на оружіє подигао у свомъ пашалуку Београдскомъ до 1813 года; но причине и разна обстоятелства задержавала су ме и до данасъ да ово дѣло на светъ издати нисамь могао имаюће све достовѣрно описано мислio самь у случаю смерти оставити аманетъ сину моєму да ово дѣло изда на светъ.
Млоги су Сербски и страни списательи подобно овой описали понешто, и ондашня пpoишествiя и догађає онiє времена но млого су коєшта изоставляли и неправедно описивали гди имъ коєшта подкрало или по нечимъ неистинитимъ по казиваню да бы съ тимъ себе поквалити а неке покулити, или небывшимъ очевидцима у теченію свію ондашньи проишествія више но што є было или неправедно показиванѣ и зато су се и могла такова упуштенiя или выше но што є было додати, по тому что имъ є кто и показивао, оно су и веровали, и по тому я безъ сумнѣ мислимъ да ни єданъ списатель неможе верно исторію право описати по коєчимъ показиваню, као онай, кои є быо очевидаць свію оніє догађая и по свимъ ондашньимъ дѣлама и као я, кои самь са Карађорђемъ ону буну противо Турака починао и єго учасникъ быо, и добро са истимъ дѣліо, како ће се далѣ и ясніє описано видѣти и одкуда су мои толики извори были те самь я могао верно све описати и безъ свакога пристрастія. Я у свимъ моимъ бележеню и преготовленіяма за ово описаніє нисамы съ памети скидао да се држимъ истине колико є могуће было и да се неизоставе найглавніи догађаи а особито одъ 1788 а особито одъ 1801 па до 1813 године. Перво я самь быо познатъ са Карађорђемъ одъ последнѣга рата съ Турцима т. є. одъ Кочине краине и потомь често се са истимъ састаяо кадъ є онъ по терговини ишао, у време Мустай – пашино, а особито после пошто су яничари ови дали Карађорђа ктели убити, одъ оно доба онъ се почео чувати, и по неко време кодъ свои пріятеля тайно се задержавао да га Турцы неубію, а понайвише кодъ мене се задержавао, по Рудничкой планини у потаи гди самь га я ранio, съ коимъ су свагда съ ньиме по два и по три друга добри находили се и у манастиру Благовештенію подъ Рудничкомъ планиномъ. Особито имао є Карађорђе и другiє свои приятеля, гди се по неко време у потаи задержао, и коє ятаке нѣгове и я самь добро познавао, како бы у случаю потребе и нужде могао га наћи, и потому када самь я первога Турчина убio кoдъ Банѣ т. є. Асан - агу спаію и читлукъ - сайбію Великоиваничкога 13 - га Януарія 1804 года одъ кога се времена и случая и буну подигосмо по народу, и народъ устаде на оружіє, и како учимъ и тога Турчина убіємъ одма одемъ на пріятелѣ Карађорђеве , гди га нађемъ съ неколико друга и съ ньимъ одма буну у народу дигнемо противу Турака, пакъ му одма и првимъ секретаромъ будемъ, кою дужность испунявао самь при Карађорђу одъ 1804 па до 1813 године у Сербіи а после и у Русій, и тако самь бывао съ ньимъ безпрестано по свимъ дѣйствiяма неотлучно oчевидаць свію догађая, важны явны и тайны воєнимы политическимъ дѣлама, посилатъ самь одъ него депутатомъ у Русію, главну квартиру Руску 1808 и 1809 года. По дѣлима народньимъ како пређе, тако и у теченію 9 година по войски съ ньиме узнавао самь како одъ нѣга самаго вожда у разнимъ єго проповедкама и казиваню, тако и одъ майке нѣгове Марице и супруге єго Єлене, а особито одъ нѣкоєга старца Михаила Милошевића 80 лѣтнога старца изъ Тополе кои є 45 година друговао са Карађорђемъ неотлучно и знао сва дѣла Карађорђева одь рођеня 1766 года па до 1813 года, кои су ми свагда показивали дѣянія єго и поступке, и я самь по нешто бележio и тайно сокранявао, а особито што самь я самъ учасникъ Карађорђу бывао за 9 година по свимъ боєвима у Сербiи на разнимъ местима и свудъ очевидаць свію дѣла нѣговы, и дѣлао съ ньимъ и зло и добро и ово су мои извори, одкуда самь могао верно описати исторически родъ жизни нѣгове и сва воєна и политическа єго дѣянія, коя ће се далѣ ясно видѣти по реду описана. Садъ нека расуде благородни читательи єсaмь ли я могао болѣ истину описати кодъ оволико мои достаточны извора или не, коє  други, коима ни десета частица мога знаня позната ніє.

[JASON]

Садъ преступимо ко описанію родъ жизни Карађорђа Петровића изъ Тополе и єго дѣянія часна, домаћа, воєна и политическа єго поступаня и обхожденiя одъ рођеня па до конца живота и погребенія одъ 1752 года па до 1817 года.
1-во Карађорђе родіо се око 1752 года у селу Вишевци Декемвра месеца 21 - га у нахіи Крагуєвачкой близу Топoле кoдъ Саранова, одъ оца Петра и майке Марице родомъ изъ Маслошева нахie Крагуевачке кодъ реке Ясенице, одъ Петра Живковића. Карађорђе имао є ioште два брата Марка и Маринка, и две сестре Марію и Милицу. Родительи нѣгови были су беднога станя и налазio се по служби кодъ Серба и кодъ Турака турскимъ кованџіомъ са својомъ фамиліомъ, но када се Карађорђе родіо у Вишевци, исту ноћь случio се єданъ Турчинъ на конаку кодъ Петра оца Карађорђева, и после вечере заснувши Турчинъ а Карађорђе роди се, и Турчинъ чуюћи плачъ детета, забунѣнъ и уплашенъ некимъ страшнимъ сновидѣніємъ као да га счепао некій страшный лавъ са своимъ оштримъ ноктима да га растергне, и у томъ страу тергнувши се поскочи и истерчи на полѣ одъ страха, и види на полю одъ юга къ северу велико єдно на небу осветленѣ као дуга коя преко неба пружила и цео онай предѣлъ осветлила. Онъ уплашенъ утрчи у кућу скоро поплашень, а Марица Ђорђа већъ окупала и повила, а Турчинъ рекне Марици: шта си родила млада, или мушко или женско? Она му одговори 'вала ага сина самь родила',  а Турчинъ iой честита говорећи 'да ти є аирли млада и да ти є срећанъ синъ' и обдари га дукатомъ и рекне: 'вала млада тай твой синъ быће великій юнакъ и великій човекъ; я самь у онай часъ каде се онъ родіо у великомъ страху быо, а текъ што ме шћаше єданъ лавъ растергнути я чуємъ плачъ детета. Обузетъ страомъ скочимъ иза сна, видимъ неку велику светлость на полю мишля да се є свaнуло и сунце огреяло, но кадъ искочи наполѣ, нити є свaнуло ни сунце огреяло, но угледамъ єдну светлу велику дугу преко неба одъ запада юга на истокъ пружену. Вала твой синъ мора великій човекъ быти и са многимъ милетомъ народомъ заповедати.' У ютру Турчинъ уставши отиде, рекавши: съ Богомъ остани млада! чувай добро сина тога и панти добро шта самь казао. После тога майка Карађорђева сина ранила и воспитовала и како є могла неговала. Карађорђе растао є напредно и свачимъ превозилазio є растомъ, умомъ и крабростію млого старіє одъ себе, а майка му се о томъ весма радовала, говорећи: о Боже ми даруй, да ми буде мой синъ Ђорђе срећанъ и великій човекъ, као што ми є онай Турчинъ на нѣговому рођеню тревившему се пророчествовао.

[JASON]

Карађорђевъ отац, Петаръ бывши беднога станя налазio се неколино година по служби у Вишевци у Церовцу кованџіомъ на Турскомъ кованлуку кодъ некога Вазліє спаіє; после тога отиде у Тополу гдѣ му є Петрова стара баштина была, потомъ немогући се безъ службе обдержати пређе у Загорице близу Тополе у неку пустару - алію - на Турскій кованлукъ гдіє буде тамъ неколико година живіо са својомъ фамиліомъ докъ су му деца одрасла, особито Ђорђе найстаріи синъ већъ подрастао быо великій и по служби ићи почео и почео оружіє носити, пакъ се наймio кoдъ Новка изъ Жабара те му свинѣ чувао по истой аліи Загорици коя є была близу Жабара, и тако єдномъ чуваюћи свинѣ око реке Кубршнице кодъ ћупріє куда пролази великій друмъ изъ Београда у Крагуєваць, око кое ћупріє была є честа гора око воде; кадъ му се и случило те є первога Турчина убіо, и тако кодећи тамо и амо за свиняма уморанъ седне подъ єданъ великій густый зеленый и гранатый растъ да се одмори, а свинѣ му по полю покрай оне воде пасле. Овладанъ Карађорђе сномъ крѣпко заспи, гди му се у сну међу горама явише два сяйностію велика лица и чудесна, одъ кои су се осветлила сва она околина оніє гора, и коя су была чудесне сяйности и красоте, и коя окомъ ніє се могло довольно гледати, нѣга у томъ сну обузме великій страхъ и трепетъ у серцу нѣговомъ. У томъ сну опази види светога краля Студеничкога и съ ньимъ тога Архангела Гаврила, кои є благовестio светой Богородици тайну божествену, у коємъ истомъ магновенію у коємъ серце и душа нѣгова тресла му се одъ страха гледаюћи око себе шта ће видѣти, но невиди - изчезну она два лица – нико око себе, кадъ алъ чує умиляте и благе речи: 'чуй и крабри се юначе, съ нама є Богъ! Беде и туге доста є было, а ты ако имашъ тверду надежду на Бога побѣдићешъ врага, а крабрость може быть съ вольомъ божіомъ содружена; данашньій данъ одсудиће и укрѣпити мишцу твою и духъ твой, и упутиће те кудъ треба ити, да тражишъ гди су остатци светиня ваши Сербски и тражићешъ там помоћи и спасенiя подъ благочестивимъ скиптромъ, кои верую распятіє кристово. Освести се одъ сна!' Кадъ потомъ невидећи она два света лица, и тако іоште се серце и чуства нѣгова нису повратила одъ страха, али кадъ погледа у полѣ чує гласъ, рику свиня и лавежъ ртова, и види гдѣ прогоне нѣгове свинѣ, а Турчинъ на бесномъ ату тера iй и гони, но свинѣ се скупе у гомилу, и узму ртове међу себе да подаве, но Турчинъ потрчи на ату у средъ свиня да извади ртове и біє свинѣ изъ пишитоля. Карађорђе, видећи како Турчинъ біє свинѣ изъ пушака, одма претрчи на ћупрію за єданъ великій кленъ дрво куда ће Турчинъ проћи и текъ что Турчинъ на ћупрію ступи а Карађорђе опали пушкомъ те Турчина по среди, подъ десно пазухо. Онъ одма како Турчинъ падне съ коня вришко као капь воде, а Карађорђе претерчи и узме Турчина те завуче у шуму па и коня свеже и престои у шуми до ноћи и ртове побіє; међу тимъ Турчина свуче и све что є было око Турчина нађе, свуче и Турчина баци у єданъ виръ у воду и притисне съ кладама да га вода неподигне, а онъ - Карађорђе - узяши ата Турска и одведе у Космай ноћу. Ата убіє изъ пуішке, а онъ се врати ноћу у Загорице кући сакривши альине и оружіє Турско и тако више нечу нити ко такова Турчина уби єрбо є быо Турчинъ ябанаць.

[JASON]

Друге є Турке исто тако побio 1778 године. Єдномъ идући за стокомъ у алію загоричку шуму, одоцнивши се и дође кући доцканъ, веће є ноћь была, нађе да су два Турчина дошли кући нѣговой; узнавши да су му Турци на конаку, уђе у зграду и остави пушку, пакъ уђе у кућу имаюћи два мала пиштоля за поясомъ, и назове добро вечеръ гди му се одговори. Онъ седне кодъ ватре a Турчинъ рекне: ко ти є ово газдарице? а она му одговори. Турчинъ упита: ко ти є ово млада? то ми є синъ ага, одговори мати. Мати нѣгова готовише Tуркомъ вечеру, Турци су были већъ простерли по верху ватре, будући да онда ніє было соба, и пусaтъ повадили иза пояса. Турчинъ упита майку Карађорђеву: море млада овай твой синъ правый є айдукъ. Она му одговори: вала ага ніє мой синъ айдукъ но видишъ каке су му очи као и остала царева рая народъ. - То се Ђорђу учини тешко и обидно что му тако Турчинъ рекне, налюти се и ћадіяше одма оба Турчина убити, єръ се онъ нигда двойце а троице самъ ніє бояо; но єдва то претерпи, пакъ изиђе наполѣ и майку изазове наполѣ и имаюћи и два брата млађа и две сестре, и рекне майки: мати! подай деци да вечераю, па ій води у зграду да спаваю, єръ я ћу ове Турке ноћасъ да побіємъ; чула си како они мене говоре. Мати му се ніє нимало томъ нѣговомъ плану противила, нити га є отъ тога отвраћала, но одма даде деци вечерати, пакъ ій одведе у зграду да спаваю. Карађорђе ушавши у кућу седне покрай ватре и ватру ложаше. Турци сели те вечераю црну за ньи вечеру. Єднога изеде змія те запита Карађорђа: море влаше шта є то за поясомъ као козя нога? онъ одговори: пиштольи ага. Е море то є ништа и заръ то може убити човека, и како бы ты съ тымъ убio човека? Карађорђе сквативши за пиштоль и Турчина бувъ упрcи. Ето овако рече, па брже другій пиштоль те другога. Оба ова падну на место мертви но єданъ поче се коперцати, но мати Карађорђева довати тучакъ съ коимъ се со туче, те онога у главу бувь, пак, онда свуку са Турака альине и пусатъ и посакриваю, пакъ ньи исеку на комате, па у икопаю рупу у кући подъ ватриштомъ, сложе у ону рупу пакъ земльомъ затерпаю рупу а озго опетъ ватру наложе, а Карађорђе узме Турске конѣ пакъ отведе у Баничину пустару и алію велику и тамо у єдной яруги побіє конѣ и клaдaмa завали, коє се дѣло ніє одкрило до Немачка рата. Ово є Карађорђе учинio 1779 года. Потомъ 1781 года пође Карађорђе кодъ свога стрица Мирка у село Мраморацъ близу пустаре Баничине кодъ Саранова на конакъ и пође сутра данъ, узме свога братучеда Кузмана да иду у Баничину у ловъ, отиду и улове. Кадъ у Баничини убію єдну серну и пођу натрагъ кући у Мраморацъ съ ловомъ и текъ что изиђу на друмъ великій, кои иде одъ Паланке Крагуєвцу, угледа ій єданъ Турчинъ на ату кои є ишао изъ Паланке Асан-пашине у Крагуєвацъ и увиди Карађорђа и братучеда нѣгова гди иду и носе срну на леђи, па као запоплашити ове, викне и потрчи на ату право на ове. Братучедъ Карађорђевъ уплаши се бацивши серну съ леђа, и побегне у шуму. Карађорђе непобегне но гледа у Турчина, запали пушкомъ те Турчина по среди персію; Турчинъ падне са ата као капь воде, онъ брже болѣ узме Турчина, претури преко седла на коня, занесе га у шуму у єдну яругу, баци га и шумомъ затерпа; ата такођеръ убіє и у яругу зaтeрпа, узме и сакріє альине и оружје Турско, врати се на друмъ гди є быо серну за єдну кладу сакріо, узме и оде у Мраморацъ ко своєму стрицу Мирку и донесе серну те съ ньимъ подели, жалећи се на свогъ братучеда Кузмана Миркова сина, говорећи: издао ме є вашъ синъ а мой братучедъ, остави серну и баци пакъ побеже, а я мало одъ Турчина непогибо и да небы старе среће стриче, шћаше ми Турчинъ и серну однети и насъ подъ срамотомъ оставити. По овомъ разговору дозове Мирко свога сина и укори га жестоко говорећи му: каки си ты брать и другъ (оставio) да се уплашишъ и да утечешъ, да свога брата изневеришъ, и да се ніє Ђорђе давранисао могао бы погинути и серна бы намъ као вашъ ловъ пропала, и то є мой синко срамота за тебе млада момка да се уплашишъ и свога брата изневеришъ и другій путъ тако да неучинишъ, ако ћешъ да се мой синъ називашъ.

[JASON]

Четверто 1782 года у Септемвру месецу дође имъ изъ Асан-пашине паланке некій познатый Турчинъ, зликовацъ, Церовачкій спаiя Вазлія, кодъ кога є Петарь, отацъ Карађорђа, служіо неколико година на кованлуку, и заноћи кодъ куће Карађорћеве и међу прочемъ понуди Турчинъ Карађођа да пође съ ньимъ у службу као сеизомъ или момкомъ, обећа се дати му лепе альине и пусaтъ и коня. На ово се Карађорђе согласи и єдва дочека, а и отацъ Петаръ и майка Марица одобре, будући да имъ є овай Турчинъ изодавна быо познать. Остави майку Марицу са оцемъ Петромъ у Загорици па отиде са Вазліомъ у службу у Паланку. Овай Турчинъ быо є Арнаутинъ, и као ябанацъ дође у Паланку, кућу начини, и тамо живіо са фамиліомъ пакъ добіє уза жену, кою є имао, єдно мало село спаилукъ Цероваць у миразъ близу Паланке, и быо є богатъ Турчинъ, пакъ є купіо кућу у Београду, и потомъ куда є годъ ишао свуда є водіо Карађорђа као момка и друга, а Турке за момке никадъ ніє водіо. Єдномъ пође Карађорђе са Вазліомъ у Београду, пакъ идући путемъ разговарали се. Међу тимъ рекне му Вазлія: море Ђорђе бы ли ты мене послушао када бы ти я рекао да убієшъ Турчина кога бы ти я рекао, или да какій Турчинъ нападне на мене, бы ли ми помогао и браніо ме? А Карађорђе рекне му: вала Бога ми ага бы ти помогао и за тебе бы погинуо, но само кажи кога ћу па немай бригу. А Турчинъ му рекне: море я знамъ да си ты веранъ и добаръ ловаць знамъ, на кога се бацишъ пушкомъ, неће далеко утећи. - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - Потомъ Карађорђе добивши пара одъ Турчина ожени се 1786 года; и потомъ почне Карађорђе ићи съ терговцима Сербскимъ, кои са свиняма тергую и даю свинѣ у Немачку. И тако Сербски терговци одъ Немачки терговаца некако потайно разберу да ће скоро быти ратъ између Немаца и Турака, и тако дозна и Карађорђе одъ терговаца, кадъ Правителство Немачко потайно почну тражити понекога одъ Сербски кнезова и поглавара, и уговарати потайно да буду склони и у помоћь двору аустрійскомъ, обећаваюћи, да ће свакій онай, кои у помоћи буде, и веранъ буде цару, да ће велике царске милости добити, чинове и награде у новцу. И на то се согласе сви кнезови Сербски, а тако и у Београду неки поглавити терговци и неке Шунде и Џике, кои су съ Турцима у великомъ пріятельству были и у свако време а и ноћомъ у градъ (а Турци нису се врло ни чували ни капіє затворали) и могли су свашто за новце одъ Турака добити, ако правителство аустрійско вознамѣри Београдъ преваромъ ноћу узети, т. є. ако бы могли како капиџіє градске подкупити да капіє ноћу отворе, а Немачка войска да дође єдна на лађама Савомъ одъ Бежаніє, а друга Дунавомъ одъ Земуна, пакъ да уђу ноћу у градъ отворенъ, да завладаю табле и топове у полъ ноћи кадъ Турци сви поспе, - и тако се и учини. Войска є Немачка сва была готова на оба ова пункта, но у оной войски коя ће изъ Бежаніє на лађама Савомъ водомъ подъ Београдъ да дође, было є и доста Серба изъ Сербіє кои су о томъ знали, међу коима є быо и некій капетанъ Влайко изъ  Жаркова села близъ Београда, кодъ кога се Влайка и Карађорђе са неколико свои друга Серба потревіо. А неки Жикићи и Шунде главни люди и терговци изъ Београда по договору съ Немцима изваде калупе на воску одъ свію ключева капія Београдски давши ій зградити исто онаке, како су после исте Шунде и Жике пробали и видѣли, да се са истимъ могле капіє отворити. Дознавши ово правителство ayстрійско да се овакимъ начиномъ може успѣти, и тако назначе данъ када ће се то дѣло концу привести, давши знат' и Сербима Шундамa и Џикама у Београду, да ће тай данъ быти у очи баднѣга дана предъ Божићъ 23-га Декемвра 1786 года. И тако ови были готови у Београду и чували око Саве сву ноћь да дочекаю на лађама войске, и да, како се войска извезе , капіє отворе, и войску уведе у градове; и тако како є велика зима была и мразъ, да се мало войници нису помрзли, и тако, како є самъ Карађорђе лако быо и сеоски одевенъ, показивао є, да га ніє єданъ генералъ бундомъ огрнуо, да бы морао смерзнути се у лађи, и тако идући Савомъ къ Београду, тако є была магла пала, да се ништа ніє могло ни на десетъ корака далѣ видѣти. Дошавша войска Савомъ подъ градъ капіє Шунде и Џике отворе, уђу войници у градъ, и стану око топова на табле, очекиваюћи да и друга войска Дунавомъ стигне, коя є ишла, но одъ магле невидећи града, прођу Дунавомъ мимо Београда до Борче. Ови, кои су были ушли у градъ, видећи да друга войска и старешине нестижу, а већъ по сатима виде да є зора, позаглавлюю топове турске ђулетима и фалѣ екcерима, пакъ се опетъ врате натрагъ у лађе па у Немачку извезу се. И тако, кои ніє успѣо да одма изиђе изъ града, остане у граду, кадъ сване, неки су бегали одъ Серба и крили се по вароши, а неки побегли у Шумадію, куда и самъ Карађорђе побегне ка своєй кући у Загорице. Тако се она войска одъ Борче врати ко Земуну, и тай ратъ отложи се јоште далѣ на два года.
И тако како є ону ноћь страшна зима и снегъ великій быо, и Турци по своимъ конацима были поспали, нису осетили да є войска у градъ улазила, само єданъ старъ Турчинъ, лежећи буданъ, чуо є скрипу чизама солдатчки по снегу. Кад, уютру нађу градске капіє отворене, трагъ сокацима одъ солдатчки чизама, топове позаглавльиване, онда се сете да є одъ Немаца котѣла превара быти, и почну се болѣ чувати, и тай се ратъ отложи далѣ на две године. Сутраданъ одма Турци почну одъ куће до куће ићи, кога одъ Серба нема у Београду све имъ куће попечате и поараю, и тако како iй коє ненађу, єрбо су были побегли у Немачку, тако имъ Турци савъ малъ одузму и све куће попечате.

[JASON]

Карађорђе како дође кући, престои кодъ куће до пролећа, и скупіо неколико стари свои друга айдука, знаюћи да ће ратъ између Немаца и Турака быти, и како шума озелени после Воскресенія науми да узме майку, жену, браћу, и сестре, и пође да бега у Немачку, знаюћи да ће скоро ратъ међу Турци и Немцима быти, да мало попре спасе фамилію, и пође са свои неколико друга, и оца позове са собомъ. Путуюћи прву ноћь дођу у пустый Стоинъ (Стойникъ), и ту у Клѣштевици задане; но Петаръ, отацъ Карађорђевъ упита Ђорђа: Ђорђе! а куда си то ты науміо да идешъ съ нама? Овай му рекне: отацъ! нешто се Турци узмутили, да се уклонимо са онога друма. A Петаръ: я видимъ да ћете вы да бегате у Немачку, а я нећу да оставлямъ мою кућу и мою баштину, пакъ повиче на свою жену Марицу: айде натрагъ са децомъ, ако нећете, я идемъ одма у Орашаць у анъ - гди є было 30 Турака на скупу да кажемъ да васъ све поробе. И тако одма пође да яви Турцима, а Ђорђе му рекне: отацъ врати се натрагъ грекъ на твою душу; а онъ то и неслуша. Онда Марица извадивши свою сису и закуне Ђорђа: Ђорђе! арамъ ти млеко моє, коє си ты подоио изъ ове сисе, ако онога пса неубієшъ; убите rа да неявля Турцима за нась, болѣ да онъ єданъ погине но 30 душа да падне у робство. Чуюћи Карађорђе материну заклетву, онъ заповеди свомъ другу и побратиму Ђорђу Остоићу изъ Остружнице: удри побратиме те уби. Овай потегне пушкомъ те Петра убіє, пакъ оставе га онако убієна, коєму се већъ ніє ни знало гроба ни укопа. *)

*) Примѣчаніє. Кадъ се Карађорђе вратіо изъ Немачке у Тополу, дође у манастиръ Благовештеніє кодъ некога архимандрита Глигорія Студеничкога, исповеда се и замоли архимандрита да му на Благовести, кадъ манастиръ слави, гди се много народа купи, да учини єданъ опроштай съ народомъ что є оца заповедіо другу свомъ да убіє, донесавши собомъ 200 ока вина и 200 ока ракіє и 200 ока леба, те да све то оцу за душу, и то є тако са истимъ архимадритомъ и учинio 1796 года 25 Марта гди самь и я быо на томъ опроштаю очевидаць, гди, када є архимандритъ опроштай очитао, народъ є сaвъ викао велегласно: Аминь, и да му Богъ опрости, гди є и архимандриту писао за трудъ петъ дуката а єднога вола манастиру поклонio, напоявши и наранивши кои се ондe тревіо говорећи сви: Богъ да му опрости что є оца у нужди заповедіо убити.
Конацъ примѣчанію првомъ.

[JASON]

И тако пошто Карађорђевъ другъ убіє нѣгова оца Петра, одма се крене даню; ніє имао време ноћи чекати да ноћомъ иде да га ко неведне гди са оноликомъ гомиломъ бѣжи. Ушавши у Клѣштевицу велику планину као у море, и све планиномъ мимо села и даню и ноћу безъ одмора докъ стигне на Велико-дубоко између Палежа и између Умке, покривши фамилію у шуму а онъ узме два своя друга пакъ сиђе на обалу Савску, и чека да бы ли каку лађу добіо, и срећомъ нѣговомъ дође єдна лађа да товари дрва, а Карађорђе брже увати лађу и пошлѣ єднога друга те сву фамилію доведе, и у исту лађу сви седну и превезу у немачку стражу, давши лађару єданъ дукатъ на ракію. - Одандe iй превати стража немачка пакъ ій одпрате у село Яково, гди се Карађорђе позна са некимъ капетаномъ Радичомъ, кои є быо надъ пограничномъ командомъ надъ стражама, кои є имао заповесть отъ началства, да прима свакога кои бы годъ Сербинъ изъ Сербіє у Немачку бего, самъ или съ вамиліомъ, и да га одъ границе у внутреность отправля. И тако Карађорђе замоли капетана Радича, да му дозволи гдигодъ подь Врушку гору у како село сместити се. Карађорђу капетанъ Радичъ допусти у коє годъ село оће да му є слободно, и тако Карађорђе са својомъ фамиліомъ смести се у село Каменицу више Варадина; намести фамилію а онъ се са своимъ дружствомъ найме се кодъ калуђера за шумаре, и тамо су и уживали єдну годину. Када наступи 1788 година, кадь и ратъ съ Турцима започе, и войска аустрійска силна почне се приближавати Сави и Дунаву, почну се по Срему купити фрайкори сербски и изъ разны народа, пише се и онь - Карађорђе - у фрайкоре са своимъ друcтвoмъ, а подь команду истога Радича, а овай подъ Михайловићемъ. И будући да є Карађорђе понайотмѣніи быо између свію другова, поставе нѣга за унтерофицира т. є. каплара.
Када се потомъ расположе войске аустрійске подъ главнимъ предводителствомъ главнокомандуючега Лаудона, буду расположене на три части: єдна найглавнія на Београдъ, подъ самимъ предводителствомъ Лаудоновимъ; друга частъ на Шабаць, подъ командомъ єднога принца одъ браће цара loзепа, а трећа на Рачу у Босну. Карађорђе избере себе место, и са ономъ частію коя на Шабаць пође, и онъ са своимъ друcтвoмь къ Шабцу. Пошто тако одма Шабац, Немци узму, Карађорђе остави одма воєну фрайкорску регулу, и узме одма свои познаты Серба до 30 друга и добры айдука, пакъ са истима пође преко шабачкогъ и валѣвскогъ окружія у крагуєвачко своє окружіє, нечинећи никомъ у пролазку свомъ никака вреда; а будући да се онда у ова два окружія находило млого айдука: то су ондашньи кнезови поставили неколико булюкбаша са по 30 четника да тераю айдуке. Карађорђе дође са својомъ четомъ невредимо до Колубаре, у село Ябучѣ да се одмори и друство нарани: узнавши некій булюкбаша Живанъ изъ Ябуча да се тамо нека чета у селу находи, заседне на друмъ са своимъ пандурима, дочека Карађорђа, незнаюћи ко є, препуца на ньи, и како є Карађорђе као арамбаша ишао напредъ, пандури неубію никога одъ дружcтва Карађорђева, само ране Карађорђа у десну руку. Кадъ дружство види Карађорђа ранѣна, ктeли су се повратити у Ябучѣ, да сво село попале, и све что нађу живо у селу, мушко, женско а и стоку побію, єрбо є така айдучка єднa была освета; но Карађорђе то недозволи говорећи: оставимо садъ има време, и тако остане пакъ пођу далѣ у окружіє Карађорђево. Руку излечи но остане сакатъ у исту.

[JASON]

Пошто Карађорђе дође у Тополу, пође по окружію и састави изъ стары и главны арамбаша, и айдука преко стотине, и таки є пошао по граници турской до Алексинца, Крушевца, Новога-пазара и око Сенице, Нове-вароши до преко Ниша и до Вишеграда на ћупрію Дрине обишавши Ужице градъ. Потомъ вративши се натрагъ у своє окружіє, нигди ніє дао дружству Христяне арати, осимъ ране за свою чету узимао є гди є нашао. Исто лето пошто войска немачка съ Лаудономъ обколи Београдъ, пошлѣ Лаудонъ войске своє и чете сербске, состоће се изъ фрайкора сербски и изъ просты войника Серба, подъ командомъ Михайловића и капетана Радича, єдне къ Нишу, друге Пазару, треће Ужицу, да отвараю далѣ путъ у Турску и да задержаваю турске войске са стране, да не бы нападали на Београдъ, докъ не бы Лаудонъ освоio градъ Београдъ одъ Турака. У исто време пређе и капетанъ Радичъ са фрайкорима и дође до Рудника, и одма пошлѣ тражити Карађорђа са нѣговомъ четомъ, поручивши му да одма къ нѣму дође у Рудникъ. Карађорђе како чує за Радича каретана, да є съ войскомъ у Рудникъ дошао, одма узме свою чету состоявшу се изъ стo нaйoдaбраній юнака у Сербіи, отиде одма къ Радичу капетану у Рудникъ, и по многомъ разговору яви му Paдичъ, да є дознао да се млого Турака изъ Босне и Албаніє у ужичкій градъ скупило, до дванаєстъ хиляда Турака, и кой данъ спремаю се да пођу преко Сербіє къ Београду, и каже му своє намеренѣ, да се стараю ове Турке за кои данъ удеражавати, и како бы тай планъ произвели? Карађорђе одговори Радичу капетану: 'Господине! я ти другога плана незнамъ, но да се спремамо и да идемо предъ Турке, и они, како чую да мы съ войскомъ на ньи идемо, одма ће одъ свогъ намереня одустати, и чекаће насъ дa нa ньи ударимо; ако ли почемъ Турци пођу, има доста предъ нама куда ће Турци проћи, доста велики планина, мы ћемо сести у бусіє, Турке побити и опетъ у градъ Ужице вратити. Ова є мой планъ Господине!' А Радичъ му на то одговори: али како ћемо мы две хиляде наши войника стати предъ дванаесть хиляда Турака? На то му Карађорђе одговори: лако, како и єдна люта паприка слюти манџу - єло - на двадесетъ войника, тако су и твои войници люти, да єданъ изъ бусiє разбиће двадесетъ. Кадъ те речи чує Радичь капетанъ одъ Карађорђа, одобри, спреме се и пођу преко планина ужичкимъ путемъ и дођу на Смишаль планину три сата одстоєћу одъ Ужица, подъ коiомъ планиномъ до реке Скрапежа стои єдна турска мала варошица, названа Пожега, до 200 кућа турски, но богата варошь са стокомъ особито; вознамѣри капетанъ Радичъ да исту ноћь удари на ову турску варошь, совѣтуюћи се са Карађорђемъ, кои одма одобри и каже овако капетану Радичу: 'Я ћу само са моимъ четницима, стотина мои друга самъ варошь запалити са две стране, па ћу после према светлошћу ватре бити Турке, а ты после са осталомъ войскомъ скупи сву стоку око Пожеге турску, т. є. конѣ, говеда, овце, одма одреди часть войника нека тераю плѣнъ тай за Смишаль планину, а мы ћемо овде са осталомъ войскомъ до сванућа сву варошь попалити и Турке побити; ако ли Турци у Ужице чую пуцань пушака, и дознаду за насъ, и пођу овима у помоћь, а мы ћемо се измаћи у Смишаль планину.'