ORIĆAREB
In memoriam
kapetan fregate
 Offline
Posts: 7 364
|
 |
« Reply #1927 on: August 20, 2011, 09:28:02 pm » |
|
Vađenje meda u Viškoj luci
Godina 1970/71. Mjesec novembar. Grupa brodova TČ-jaca uplovila oko 14 časova u Višku luku. TČ-212, 213 i 214. Privezali se otprilike u sredini mjesta bokom. Tih godina inače je tu odmah pristajao i trajekt koji je vozio na relaciji Split – Vis. Glavni komandant kompletnog sastava kbb Tomić Vlado. Uz njega i komandant TČ-212 Antonini Vedran poznat i po tome da je voleo da roni sa ronilačkom opremom i počesto tamanio po kojeg kapitalca.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Akteri događaja deo posade TČ-214. Baklandžija Ibro zvani Ture. Zatim Risista Mmarjan te rtegejac i veliko spadalo zas Lekić.
Negde oko pet sati popodne, već pomalo i lagani sumrak, ulazi u luku trajekt iz Splita. Svi zainteresovani iz mjesta za njegov dolazak, su se skupili na obali i čekaju. Puše i lagana bura iz smjera Sjevera te na momente i pojačava. Prisustvujemo i mi sa TČ brodova. Neko na obali , a većina sa palube brodova posmatra pristajanje. Prilična gužva jer je to svakodnevni i jedini događaj u mjestu u tim kasnim jesenjim danima. Čeka tu i običan narod ali i poslovni ljudi, mesari, trgovci, kafedžije, da preuzmu koje kakvu naručenu robu iz Splita.
Trajekt pristaje, otvaraju se potrebni otvori, izlazi narod. Nešto i nekakvih vozila se izvlači napolje, iznosi se i naručeni materijal.
Najuočljivljiji je omanji čovečuljak, mjesni trgovac. Gura neku burad ne oveliku, metalnu, volumena oko 30-tak litara. Uzgura jedan pa stavi sasvim preko rive uz kraj reda zgrada među kojima je i njegova prodavnica odmah tu. Riva malo blago nagnuta prema mori. Oduspravlja ga okomito. Izlazi i preostali narod. Komeša se ispred. Trgovac iskotrljava i drugo burence. Stavlja ga pored prvog. Uspravlja. Opet odlazi na trajekt i izgurava i treće. Žuri mu se iz nekog razloga. Dogurava ga do ona dva i ostavlja neuspravljeno i prislonjeno iz njih. Vraća se po preostale stvari. Narod se pomalo razilazi, oslobađa prostor, ali još ih ima. Pojavljuje se i trgovac na izlazu trajekta. Pune su mu ruke nekih paketa. Ide pomalo nasumice prema prodavnici. Odjednom treće burence počinje da se pomjera samo od sebe. Lagano se kreće ka ivici rive. Ide prema moru. Trgovac hita prema ivici kuća. Burence sve brže grabi, a ljudi gledaju. I mi sa brodova gledamo kako se približava moru. Mimoilazi ''gazdu''. Trgovac zastade, okrene se i on gleda. Njegovo burence grabi svojim pravcem. Niko ništa. Svi ukopani. Gleda trgovac, gledaju svi. I odjednom ču se krik: - Ljudi, moje bure, moj med, ljudi med...., - i bure upade u more. Buć. Trči nesretnik prema mjestu pada , vičući iz sveg glasa i dalje, - Ljudi, moj med, bure meda, ajme propašću, gospe moja. – Skuplja se i preostali svijet, gleda. Komentarišu. Nagađaju gde ode. Gde bi moglo biti. Koliko je duboko. Trgovac se drži za glavu. Kukumavči. Oda u krug. A onda odjednom skače u barku odma tu kraj obale. Vesla prema mjestu pada. Zagleda u more. Malo se odmiče. Kao nešto prati. Udaljava se desetak metara, gleda. Gleda i dreknu, - Vidim ga, ljudi, ovde je, ovde.
Nešto razmišlja i evo ti ga natrag. Izlazi na obalu i dolazi do pred siz naših brodova. Ja i kolega mi jedan naslonjeni na torpednu cijev iznad gledamo. Ispred nešto mornara i zastavnik Lekić Radiotelegrafista sa TČ-214. Trgovac ga pita, - Šjor kapetan ima te li nekog da mi može ići izvaditi bure, uće mi more i ode sve u ariju, imate li? – A Lekić, spadalo svoje vrste, tješeći ga izgovara, - Ma naravno lijepi moj, imam dva najbolja specijalca za takve stvari. Ma usred noći u stanju su ženski prsten sa deset metara izvaditi. Ali neznam oću li ih nagovoriti. Pomalo je i mračno, a i burica je, znaš, trebala bi im bogami dobra ponuda, - Ma samo reci, vina, janje ma.., - A šta reče janje, e to bi moglo. Pričekaj idem da ih nađem. – i ode. Trgovac Čeka. Šeta. Nema još Lekića. I ja razmišljam, - '' Ma ovaj Lekić po običaju zeza, načekaće se ovaj ko grdana godina''. Kolega mi prozbori, - Zavlači ga Leka po običaju, ovaj će ovde i prezimiti. – Burica pojačava. Trgovac već i vidljivo nervozan. I taman, da ponovo pita siznog za Leku, kad pojavljuje se ovaj na krmi TČ-214.
Gleda prema obali i nešto rukama maše u smislu , biće dobro, pa opet pogleda u otvore krme TČ-jca i kao nešto požuruje. Kad odjednom na jednom otvoru krmeni prostorija pojavljuje se spodoba gola, samo u kupaćim gaćicama i papučama. Ibro, zvani Ture. Kad i druga na drigom otvoru, isto, gola u gaćicama. Mmarjan. Obe na palubi. Okolo mi zatečeni. Neko komentariše, - A vidi ovi budala, pa gde će po ovom vremenu, - drugi dobacuje, - Ma otkud im sad i kupaće u ovo vrijeme. - Većina ćuti. Golaći pomalo skakuću, cupkaju. Kao da se nećkaju. Leka nešto govori u jedan od otvora. Tura ruku unutra i izvlači dva šinjela. Mornarička plava šinjela. Nabacuje ih preko golaća. Sad djeluju kao bokseri za ring. Ture diže ruke uvis. Bokserski pozdravlja. I Mmarjan nešto tako izvodi. Narod okolo skandira, - Ture, tute, turrr..., - Ture se naginje, kao pozdravlja, rukama uvis podiže temparauru okolini. Burica pojačava. Zanosi. Mmarjan cupka, očito vjetar grize. Leka im daje znak za polazak, izlaze sa broda na obalu. Leka nosi smotak tankog konopa za zavezati bure pa izvući.
Trgovac ispred njih trčkara prema barci. Uskače, sretan kao da je dobio na lotu. Ekipa se spušta u barku praćena skandiranjem. Neko dobacuje, - Kad već ronite donesite koji cipal, može i orada, - Opšti smijeh. Barka se udaljava veslanjem na potrebnu poziciju, pa bogami i nekih dvadesetak metara daleko. Golaći se sad šćućureni jedan na pramcu, drugi na krmi i sjede. Polako zamire i skandiranje. Tišina. Barka staje. Sad sva trojica stoje, Ture, Mmarjan i trgovac. Zure u vodu. Trgovac pokazuje rukom, kao ovde je. Ova dvojica cupkaju. Dogovaraju se. Mmarjan se kao nešto nećka. Ture zbacuje šinjel. Ponovo diže ruke uvis imitirajući bokserski pozdrav. Trgovac drži kolut konopa da bi mu ga dodao. Mmarjan se saginje i proba vodu rukom. Daje znak Turetu da je sve u redu. Ture gleda u vodu i koncentriše se.
Odjednom ripi i skoči nogama u vodu. Nesta. A onda ko torpedo, povratni izlazak iz vode. Ko munja. Ripi iz vode u barku. Nikad u životu nisam video brži ulazak i izlazak iz vode. Imao sam osjećaj da se nije uspio ni okvasiti zahvaljuju brzini. Navlači šinjel. Čvrsto ga steže oko sebe. Više ne likuje. Nešto pokazuje Mmarjanu u smislu da proba i on. Ovaj gestikulira da ne dolazi u obzir. Trgovac sav očajan baca treskom smotak konopa na pod barke i sjeda na krmeni deo držeći se rukama za glavu. Mmarjan se hvata vesala i okreće barku prema obali. Približava se. Okolina sa TČ-jaca cepa se od smijeha. Neko dobacuje iz gomile, - Ture pazi da ti ne pobjegne cipal, - drugi opet, - Mmarjane drži mu cipla. – Ovaj otuda dobacuje, - Dovedi ženu bolje se razumije u dobre komade, - opšta smejurija.
Na obali Leka se podbočio i komentira, - Pih, jajare pa to ti je. Ma koga ja šaljem na specijalne zadatke, propade mi janjac, otac vas nesposobni. Fukare, nemogu izvući obično burence na deset metara. K'o da je severno more. – Barka se približava.
Odnekud se pojavljuju komadant Tomić i pbb Antonini. Nisu uopšte u toku događaja. Zastaju. Gledaju. Antonini pita, - Lekiću, otkud ova naša dva u čamcu, šta rade dolje. – Pojma nemam druže komadante i ja gledam pa se čudim. – Prilazi barka i pristaje uz obalu. Leka pruža ruku Turetu i ovog izvlači na suvo. Trgovac i dalje sjedi dezorjentisan. Izvlače i Mmarjana. Komdant Tomić gledajući obadvojicu progovara, - Šta vas dvojica u gaćama i šinjelu radite u čamcu za boga miloga u ovo doba, jeli Ibro.- Išli smo da vadimo med, druže komadante.- Ovaj gleda u Leku i Antoninija, pa opet u ovu dvojicu, pa će ti, -Da se nisu ova dvojica napili, kakav med, ma smjesta na brod i sutra sa komadantom mi se ujutro pojavite na raportu. Kakva je ovo sprdačina. – Golaći odoše. Leka se malo zakren'o ustranu i kikoće.
Izlazi i trgovac. Prilazi grupi na obali i obraća se Antoniniju, - Šjor Admiral, treba mi pomoć. – Reci Ante, - Ma nisam ja Ante ja sam Stipe. – Antonini se smeje pa će mu, - E pa i ja nisam Admiral, nego reci Stipe šta treba. – Treba mi neko za med, gotov sam bez meda. – Tomić iskolači oči, - Ma vidi sad i ovaj o medu, šta vam je večeras ljudi, kakav med. – Moj med u moru, bure , preko pedeset kila, eno tamo, - i trgovac pokazuje rukom. – U moru, - čudi se Antonini, - Pa šta tamo radi. – Trgovac onako zbunjen bojažljivo izgovara, - neznam, pojma nemam. – Opšti smijeh. Nastavlja se razgovor već u nekom smislu u četiri oka. Narod se razilazi, svak na svoju stranu. Riva se pomali vraća u normalu. Mrak uveliko pritiska i bura pojačava. Posade se povlače u unutrašnjost brodova. Trgovac i Antonini i dalje razglabaju. I konačno tišina.
Sutradan sa punom ronilačkom opremom Antoniniju je u sred bijela dana trebalo čitav sat ronjenja dok je napipao bure i privezao ga za izvlačenje. Operacija je trajala još neki pola sata do konačnog smještaja burenceta kraj njegovih ''rođaka'' ispred trgovine.
Trgovac je potom otvorio bure te omogućio svima sa brodova da jedu meda koliko žele. I dobro je prošao, narod ko narod, veće im oči nego što stomak može podnijeti. Poneko malo zahvati, ali valjda na onoliku količinu i nikom se posebno i nije jelo. Bilo je i vina, ali tu je već bio oštećeniji jer je ta roba uvijek i u sva vremena dobro kurila. Naravno komandna kontrola je uvijek bila prisutna da se ne pretjera.
Jedino se Leka osjećao oštećenim zbog gubitka janjca, a tako mu je bio na dohvatu ruke.
Nije to mogao dugo oprostiti Turetu i Mmarjanu. I godima kasnije znalo se čuti, kad bi prolazio Leka pored vesele gomile, pitanje, - Lekiću, gde su ti specijalci za med, - a ovaj bi uzvraćao, - Drže se za ciplove, pa idi provjeri, - a onda opšti smijehhh.
|
