Баурџан Момиш-Ули

[Rade]

Баурџан Момиш-Ули, совјетски официр, пореклом Казахстанац, постхумно одликован орденима Хероја Совјетског Савеза и Народног хероја Казахстана.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Момиш-Ули је рођен у месту Орак Балга, на југу Казахстана, 24. децембра 1910, у породици сточара номада. У породици је живео до своје тринаесте године, када одлази на школовање. Од 1929. ради као учитељ, секретар окружног комитета, потом као помоћник тужиоца.

У редове Црвене армије ступа новембра 1932. Као кадет бива постављен на дужност у 14. брдски пешадијски пук. Након отпуста, Момиш-Ули се бави економијом.

Крајем марта 1936, Момиш-Ули бива поново позван у војну службу, поставши командир вода у 315. пуку Централноазијског војног округа. У војсци остаје наредне две деценије. Марта 1937, пук је пребачен на Далекоисточни фронт у Сибиру. Иако није био предмет Стаљинове чистке, у његовим документима је забележено да је „непоуздан, са екстремним националистичким ставовима“. Његов биограф ову карактеристику приписује томе што је Момиш-Ули читао дела казахстанских писаца.

Момишули ће фебруара 1940. бити постављен за команданта 202. самосталног тенковског батаљона, који се налазио у Житомиру.

Јануара наредне године, потпоручник Момиш-Ули се враћа у Казахстан, где ће обављати дужност војног комесара Алма-Ате. По немачком нападу на Совјетски Савез, Момиш-Ули постаје командант батаљона у 1073. пуку новоформиране 316. стрељачке дивизије, на чијем челу се налазио војни комесар Киргиске ССР, генерал мајор Иван Панфилов.

Дивизија септембра 1941. доспева на фронт у рејон Малаја Вишера, у близини Лењинграда. Током октобра, како су немачке снаге напредовале ка Москви, 316. дивизија, сада у саставу 16. армије Рокосовског, бива укључена у одбрану Москве, са задатком одбране Волоколамског друма, путног правца од изузетног значаја за одбрану Москве. Батаљон Момиш-Улија је добио сектор дуг осам километара, који се протезао дуж реке Рузе.

Сада поручник, Момиш-Ули током одбране Москве учествује у 27 борби. Од 16. до 18. новембра, са својом јединицом је одсечен од остатка дивизије у селу Матрјонино, али успева да задржи немачке снаге и касније их потисне ка старим положајима. За учињено, 316. дивизија је 23. новембра добила статус гардијске јединице, а у част палог команданта дивизије названа је Панфилова 8. гардијска стрељачка дивизија. Крајем новембра, Момиш-Ули бива унапређен у чин капетана. Учествује у совјетској противофанзиви, када бива и тешко рањен.

Марта 1942, у 8. гардијску дивизију стиже ратни дописник Александар Бек. Током пролећа 1942, Бек убеђује Момиш-Улија да сарађује у писању приче о борбама на Волоколамском друму (Књига Волоколамское шоссе је објављена 1944.).

Априла 1942, Момиш-Ули бива унапређен у чин мајора. Августа исте године је на предлог претпостављеног, предложен за одликовање Хероја Совјетског Савеза. Предлог је одбијен, а песник Михаил Исиналијев му пише да му је бивши политички комесар 8. гардијске саопштио да је одбијен због његовог „национализма“. Исте године, Момиш-Ули се прикључује Комунистичкој партији, а већ октобра бива унапређен у чин потпуковника. Након осам месеци – постаје пуковник.

Момиш-Ули ће 1943, због последица рањавања у противофанзиви, бити приморан да дуже време проведе на боловању. Марта 1944, након изласка из болнице, одлази на официрски курс на академији Ворошилов. Крајем јануара 1945, пуковник Момиш-Ули преузима команду над 9. гардијском стрељачком дивизијом, која се налазила у саставу 2. стрељачког корпуса, 6.армије 1. балтичког фронта. Са дивизијом учествује у борбама у источној Прусији. Након завршетка рата, Момиш-Ули бива одликован Орденом Лењина.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Баурџан Момиш Ули са војницима, 1944-45

Током 1946. поново одлази на школовање, овога пута на Вишу војну академију Ворошилов. Биће једини официр од њих 500, колико их је завршило, који никада неће постати генерал. Након школовања, обављаће дужност заменика команданта 49. самосталне пешадијске бригаде у Источносибирском војном округу, а од 1950- се налази на Војној академији логистике и транспорта као предавач.

Из војске се повлачи због болести, 1955. године, у чину пуковника. Окреће се писању, где ствара неколико новела у којима је описао своје искуство из рата; предаје и на Казахстанској академији наука.

Момиш-Ули је најпозантији по свом појављивању у Бековој књизи Волоколамски друм. И он сам је написао своје виђење догађаја на Волоколамском друму и објавио их у књизи „Москва иза нас“ (рус. За нами Москва), која је 1967. адаптирана за филмски сценарио.

Момиш-Ули је преминуо 1982. и сахрањен је у Алма-Ати. Непосредно пред распад Совјетског Савеза, Момиш-Ули је одликован орденом Хероја Совјетског Савеза. Након проглашења самосталности, Казахстан га одликује и орденом Народног хероја Казахстана.