Велики жупан Никола Алтомановић
Јунак о ком се исувише мало говори и зна у српској историји, а који је заправо један од најмлађих и најуспешнијих српских великаша у средњовековној историји. Носио је титулу жупана и звао се Никола Алтомановић.
О његовој моћи сведоче чињенице да је са само 20 година владао широким простором од Рудника до Јадранског мора, пред њим су устукнули и босански бан Твртко, али и Дубровник који му је чак плаћао годишњи данак од 2000 перпера као законитом наследнику круне Србије. Од свих рашких великаша највећи сукоб имао је са кнезом Лазаром будући да су ова два великаша били једини конкурентни за владара целе Србије након Маричке битке. Али да кренемо редом.
Николин отац Алтоман Војиновић био је Велики жупан и владао је Хумском земљом коју је 1347. године наследио као најстарији син Војводе Војина. Алтоман се 1348.год. оженио Ратославом Младеновић, ћерком Војводе Младена родоначелника породице Бранковић и сестром Бранка Младеновића оца Вука Бранковића.
Алтоман је током своје владавине пратио Душана Силног у свим његовим походима. Након смрти Алтомана Војиновића 1359.год. Ратослава преузима мужевљеве поседе на управу у име свог тада малолетног сина Николе. Међутим Алтоманов брат Војислав преузима власт и тада је буквално протерао једанаестогодишњег Николу и његову мајку одредивши им врло малу област на управу. Војислав је после смрти Цара Душана искористио новонастале прилике и жупанију коју је отео од Николе Алтомановића проширио на просторе данашње Албаније, Грчке, Македоније и Бугарске. Међутим умире изненада 25.октобра 1363.год, а управу над територијом преузима његова удовица Гојислава.
Никола Алтомановић је имао непуних 16 година али је био довољно мудар и искусан да око себе почне окупљати људе који су били кивни због похлепе кнеза Војислава и да се коначно освети заузимањем његових територија. Кад је довољно стасао за ратничке походе, са непуних 20 година Никола Алтомановић је најпре заузео Рудник.
Данас не постоји било каква слика која би нам приказала како је Никола Алтомановић изгледао. Међутим, познавајући то време, тешко да није био завидног стаса и велике физичке снаге. Властела је поштовала само онога кога се лично бојала, а Никола није имао у шта да се поузда осим у властиту снагу. Он је морао да импонује властели само ако је био у стању да на себе навуче оклоп и да у руке стави штит и мач, а о појас буздован. Тек таквога га је властела могла схватити озбиљно.
Полако се о младом Николи Алтомановићу почео ширити глас као о безумном и опасном, али ипак и поред свега веома храбром човеку. Супротставити се њему је значило сигурну пропаст, али придружити му се значило је сачувати имања и можда их увећати. Од њега су почели да стрепе и Дубровчани који су, опкољени имањима у поседу младог Николе, морали касније да му плаћају и годишњи данак.
Јесени 1367. и до краја 1368. године Никола Алтомановић преузима Хумску земљу и након тога постаје господар некадашњих земаља његовог стрица Војислава које су обухватале Рудник, Подриње, Полимје, Конавле и Драчевицу.
У то време је Рашка властела на челу са Лазаром Хребељановићем отпочела са прављењем широког савеза против Мрњавчевића. Лазару, била је позната способност младог Николе Алтомановића, ког је позвао да се придружи у заједничку борбу против Мрњавчевића. Лазар је тада имао нешто више од 40 година и био вешт дипломата, а млади Никола тек 21.
Код Српског града Звечана, кога је тада држао млади Никола Алтомановић 1369.год. сукобили су се Мрњавчевићи на једној страни и Цар Урош, Лазар Хребељановић са својим зетовима и Никола Алтомановић на другој страни. Ова битка је позната као Први Косовски бој. Будући да је војска Мрњавчевића била неупоредиво јача, Лазар се у току битке повукао оставивши Цара Уроша и Николу Алтомановића на бојишту. Никола је током ове битке показао велико јунаштво и оданост. Док су сви сматрали да је Никола погинуо у боју који се завршио славно по Мрњавчевиће, о Алтомановићу се једно време није чуло ништа, па би се могло претпоставити да је био рањен и да се у неком од својих забитих замака лечио. У то време одузет му је град Звечан а значајан број властеле се отцепио.
Како би сачувао своју територију која се простирала од Рудника до Јадранског мора, ковао је план да окупи нову оружану силу којом ће покушати не само да задржи оно што је остало већ и да поврати изгубљено, али и да се освети свима онима који су га издали. На првом месту то је био Лазар Хребељановић који га је оставио да се сам носи на целокупном војском Вукашина Мрњавчевића. Други на његовом списку је био Дубровник, а онда и стални непријатељ босански бан Твртко. Никола Алтомановић, како би доказао да је преживео издају у боју, додаје себи титулу великог жупана а помоћ за своју освету тражи од Угарске.
Широка коалиција која је створена против жупана одмах је кренула у напад септембра 1373. године. Бан Твртко I, кнез Лазар и бан Никола Горјански, са 1000 копљаника које је послао краљ Лајош I, су са запада, истока и севера ударили на Алтомановићеве земље. После првих пораза Никола се повукао на југ, планирајући да пружи отпор противнику из неке од његових тврђава, али његов кнез Зорка у Клобуку, кога су највероватније потплатили Дубровчани, одбија да га прими у град. Жупан се после тога повукао у Требиње, одакле се пребацио у Ужички град планирајући да се у њему утврди и пружи отпор.
Непосредно после њега, под град је стигао кнез Лазар и отпочела је опсада Ужица. Током опсаде коришћене су како опсадне справе (катапулти, балисте и корњаче), тако и ватрено оружје односно први топови, а сам град и Никола су се предали крајем новембра исте године.
Николине земље су међусобно разделили победници.
Никола био је заробљен и предат Стефану Мусићу, рођаку кнеза Лазара, на чување. Годину дана касније, 1374. Мусић га је ослепео уз прећутни пристанак кнеза Лазара. Према легенди он се после тога склонио у један манастир у земљи Ђурђа I Балшића (1362—1378), у коме је и умро 1374. године.
Међутим, након осљепљивања, Никола се у изворима опет помиње након две године, 1376. Тад се још увек помиње као жупан, који је имао своје људе, а вероватно је и трговао с Дубровником. Не зна се када је преминуо, али се претпоставља да је то било после 1395. када Веће умољених спомиње извесног жупана Николу кога неки поистовећују са Николом Алтомановићем.