PALUBA

[attachment=1]Eisenhower, Dwight David

Ајзенхауер, Двајт (Eisenhower, Dwight David), (14. октобар 1890 – 28. март 1969), генерал и председник САД. Војну академију у Вест Поинту завршио је 1915. Кратко време служио је у Националној гарди а затим као наставник у официрским школама.У зони Панамског канала провео је скоро три године. Завршио је 1926. Командну и Генералштабну школу у Форт Левенворту као први у рангу. Од 192. до 1935. био је на разним дужностима у високим војним установама. У међувремену је завршио Ратну школу копнене војске (1928) и Индустријску школу копнене војске (1932). Од 1935. до 1940. био је на Филипинима специјални помоћник генерала Мекартура. Залагао се за јачање и развој оклопних и ваздухопловних снага. По повратку у САД командовао је пуком, био начелник штаба дивизије и корпуса, и од јуна 1941. начелник штаба 3. армије. Начелник Оперативног одељења и помоћник начелника Генералштаба постао је 16. фебруара 1942. На тим дужностима учествовао је у разради стратегијских планова за вођење рата, нарочито на Пацифику.

Од краја јуна 1942. командант је америчких снага на европском ратишту са седиштем у Лондону. Заступао је гледиште да Други фронт у западној Европи треба отворити најкасније 1943. Није се слагао са мишљењем да се масовним бомбардовањем Немачке из ваздуха, поморском блокадом и помагањем покрета отпора у окупираној Европи може сломити немачки ратни потенцијал, него да се решење рата може постићи само интервенцијом копнене војске на европском континенту.

Под његовим руководством искрцали су се Англо-Американци у северној Африци новембра 1942. и до маја 1943. уништили снаге Осовине у Тунис. Под његовом командом су савезничке снаге, од јула до децембра 1943. ослободиле Сицилију и јужну Италију и принудиле на капитулацију италијанске оружане снаге.

На другој каирској конференцији, децембра 1943, одређен је за врховног команданта савезничких снага за инвазију западне Европе. У припремама и самим операцијама на западноевропском ратишту одиграо је значајну улогу у усклађивању међусавезничких односа унутар оружаних снага којима је командовао. Одлучно је заступао тезу да се напори савезника концентришу у западној Европи. Полазећи од уверења да читав англо-амерички подухват зависи од успеха десанта у Француској, супротставио се тенденцији расплињавања у јужној Француској за рачун акције у Италији. Упорно се залагао да се приликом десанта у Нормандији у првом ешелону ангажују што јаче снаге и средства, и да се за подршку копнених снага употреби и стратегијска авијација. Бомбардовања непријатељских територија из ваздуха подредио је и оправдао оперативним потребама, инсистирајући на рушењу саобраћајних центара и паралисању противничког саобраћаја ради изолације (блокаде) мостобрана. Заступао је концепцију да техничка средства, нарочито оклопне јединице, треба првенствено употребљавати за повећање брзине, замаха и снаге маневра. Пошто су разбијене немачке снаге у Нормандији и јужној Француској, спроводио је енергичне офанзивне операције на широком  фронту све до немачке капитулације, са основним циљем да се униште Хитлерове армије.

По завршетку рата био је командант америчких окупационих снага у Немачкој, а од 20. новембра 1945. до 7. фебруара 1948. начелник Генералштаба копнене војске. До краја 1950. био је председник Колумбија универзитета, а затим командант снага Северноатлантског пакта. Половином 1952. повукао се из активне војне службе.

За председника САД изабран је на републиканској листи на изборима 4. новембра 1952, а по други пут 6. новембра 1956.

Своје ратно командовање описао је у књигама Рат за ослобођење Европе и Од инвазије до победе.