Последњи узлет6. новембра 2016.
Са првим поглављем од петнаест прича из живота пилота борбених авиона РВ и ПВО, које су имале сретан крај, невољно сам пристао да испричамо тужне и жалосне приче о губицима драгих нам другова и колега које је однела специфична и опасна летачка служба у РВ и ПВО. Испричане су приче са чудесним догађајима и поступцима пилота који су излазили неповређени из опасних ситуација на небу, доносили радост у летачке колективе, обогаћивали искуства и били пример добре обуке, присебности и хладнокрвности.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Тужна је чињеница да је летачка служба заувек однела многе, углавном младе животе, а посебно много губитака било је у ЈРВ непосредно иза Другог светског рата. Разлога за погибије пилота и других ваздухопловаца било је више. После II рата у јединицама ЈРВ коришћени су авиони металних и дрвених конструкција са клипним моторима, од којих су многи коришћени у рату. До 1948. године већина авиона били су совјетске производње, а после резолуције ИБ прешло се на авионе западног порекла, укључујући и прве млазне авионе Ф-84 Г Тандерџет и Ф-86 Е Сејбр са избацивим седиштем (катапултом). Из авиона са клипним мотором било је веома сложено спасавање употребом падобрана.Тек је трећа и четврта генерација борбених авиона достигла врхунац са опремом за спасавање и скоро стопроцентну сигурност при напуштању авиона. Да би се стекла колико толико слика о овој другој мање познатој страни летачког позива, по први пут, колико је мени познато, износимо податке о драматичности и трагичности војног летачког позива.По подацима мојих колега из удружења ПВЛПС који су и обрађивали елаборате о удесима и катастрофама у ЈРВ од 1945. до 1985. погинуло је 700 пилота и других чланова посаде, од којих је 55 пилота страдало на авиону Ф-84Г, који се до 1973. год. најдуже задржао у РВ и ПВО, пуних 20 година За последњих тридесет година било је на жалост још много страдалих ваздухопловаца у деведесетим као и почетком 21-ог века у РВ и ПВО Србије, што ће бити описано другом приликом. Све до деведесетих година прошлог века сва страдања била су у мирнодопским условима на редовној обуци и вежбама.
Зашто је овако морало бити? [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У периоду клипне авијације на страдања пилота утицали су непоуздани ваздухоплови и сложена техника пилотирања. Као пилот РВ и ПВО често сам размишљао о причама старијих колега и закључио да је други разлог великог броја удеса и катастрофална мањкавост у избору кандидата за пилоте, посебно у почетку стварања РВ и ПВО. Да ли је седамнаестогодишњи или пилот са осамнаест година био потпуно ментално зрела личност за решавање свих ситуација у ваздуху? Од наведених бројки највећи број погинулих су управо млади пилоти. Увођењем у наоружање ловаца МИГ-21 и 29 а у ЛБА Ј-22 Орао и Г-4, знатно је смањен број настрадалих пилота, јер је крајње поједностављено напуштање авиона у критичним ситуацијама са великим процентом успешности. Школовање пилота је продужено са потпуним и савременим планом и програмом. Избор кандидата је научно потпуно поткрепљен развојем ВМИ и ВЛКЛ. Пилоти долазе у јединице са 22-23. године, као ментално зреле личности. Морам рећи још и ово. Без обзира на сва достигнућа у ратном ваздухопловству, жртава ће нажалост бити и даље због природе позива, брзине и висине на којима се одвија летачка активност. Обављајући војничке задатке борбеним ваздухопловом не можемо да не споменемо и задовољство које пружа брзина кретања, слике са висине и слобода у простору коју имају само птице. Али то је споредно у војном летачком позиву.
ДРАМА У МРКЛОЈ НОЋИОвај немио и тужан догађај десио се 23. јула 1963. године, када је живот изгубио пилот 8. пилотске класе, капетан Ранко Јанковић. Прича обилује најнебичнијим чињеницама и догађајима да ни један ваздухопловни удес није ни мало сличан овом. Детаље о овом догађај испричао је пензионисани пилот пуковник, Анђелковић Душан – Дуци у књизи као прилог монографији 8. класе одакле су коришћени подаци за ову причу.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
fghПилоти Јанковић и Анђелковић били су Јагодинци, али су се боље упознали тек у Мостару по доласку у школу официра авијације. Ово је прича о пилотском другарству, љубави и професионализму. На првом одсуству два другара су се заједно проводили по Јагодини и одлазили у оближње село где је покојни Ранко упознао Дуцијеву сестру и родитеље. По завршетку школовања Ранко се оженио Миленом, сестром свог друга Дуција, која се као учитељица запослила у селу Галовац поред аеродрома Земуник (Задар) где је Ранко био распоређен после школе у 172. лбап. Ранко и Дуци постали су зет и шурак.
Иначе 8. пилотска класа је била најбројнија класа у историји РВ и ПВО. Од 276 полазника школовање је завршило 190 пилота. Класа је позната и по тужном и неславном податку највише погинулих пилота на школовању и током службе у РВ и ПВО. Овај трагичан догађај био је веома поучан јер је донекле изазван, како се то обично каже сплетом околности и одступањем од плана, што је у авијацији врло опасно. Пилоти 172. лбап тих година били су у врхунској тренажи и постали су елитна јединица РВ и ПВО на авионима Ф-84Г Тандерџет.dasИнспекција НАТО пакта тих година је прогласила 172. лбап најбољом летачком јединицом у јужноевропском крилу. На проверу јединице имали су право по уговору којим је додељена помоћ РВ и ПВО у млазним авионима иако Југославија није била у НАТО-у.
Крајем јула пилоти овог пука су имали око 200 сати налета, а капетан Ранко око 250 сати. То је податак који указује на велики замор појединих пилота. По сећању класића, Ранко је био велики пушач, што је утицало на његову летачку кондицију. На лет код птица селица полазе само оне потпуно спремне. Неспремне остају на земљи. Наш капетан Ранко није те ноћи 23. 07.1963. год. био у плану за летење. Шта више пре подне је обавио неколико летова у склопу обуке младих пилота у јединици и отпочео да користи заслужени годишњи одмор. У вечерњим часовима стигао је позив из јединице са аеродрома, са поруком да је искрсла потреба да дође и направи пар летова ноћу са младим пилотима распоређеним у 172. лбап. Ранку није пало на памет да избегне непредвиђено оптерећење и поред сложене породичне ситуације. Жена са два мала детета спремала се за пут на одмор у завичај. У стану код Ранка био је на одмору брат са породицом који је тог поподнева требало да крене кући према Србији. Ту су били још неки Ранкови рођаци. Он се опростио од свих и отишао на аеродром одакле се више никад није вратио.
Последњи лет Ранка Јанковића започео је полетањем са а. Земуник у 23,30 часова у саставу пара на авиону Ф-84Г. Навигацијски лет са дејством на полигону Бенковац био је планиран по маршрути Задар - Иванић Град – Пула – Бенковац са слетањем на матични аеродром. Капетан Ранко био је вођа пара, а пратилац такође Јанковић, али Ратко-потпоручник.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Метео ситуација је била повољна за извршење задатка са погоршањем времена на северозападу земље после пола ноћи. Лет се до Иванић Града одвијао нормално, а онда је пратилац приметио да је вођа заћутао и да се у кабини авиона чудно умирио тј. био је непокретан. Уз све то авион вође пара наставио је лет у северозападном курсу, а требало је да заузму правац према југозападу. На упозорење пратиоца вођа није реаговао иако су пролетели Иванић Град. Командант ескадриле био је у ваздуху и пратио развој догађаја па је у једном тренутку и сам реаговао позивајући Ранка преко радио везе како би му дао упутства. Командир је пратиоцу наредио да се максимално приближи и искористи сва сигнална средства, укључујући и излазак испред вођиног авиона.asdasdasdСве је било без резултата. Ситуација се све више компликовала приближавањем аустријској граници и невремену у виду кумулонинбуса. У покушајима пратиоца да установи шта је са вођом дошло је до уласка у облаке и то је био задњи визуелни контакт између њих. Млади ппоручник Јанковић био је после тога у великој опасности пошто га је захватила јака турбуленција, без видног контакта једва је успоставио оријентацију и уз подршку командира из другог авиона извршио слетање после 3 сата и 40 минута са свим убојним средствима и са задњим капима горива.asasdАвион капетана Ранка Јанковића наставља лет у северозападном курсу носећи онеспособљеног пилота далеко од домовине у смрт. Ранков авион Ф-84Г долетео је до акустријско – швајцарске границе. Место ове необичне ваздухопловне катастрофе, са муком је после неколико дана пронашла аустријска служба трагања и спасавања код места Мурау на граници две поменуте земље.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Наша комисија за испитивање ваздухопловних удеса је констатовала да је првостепени узрок удеса ХИПОКСИЈА (недостатак кисеоника), а због тоталног уништења авиона није се могло установити због чега је до тога дошло. Сви они који су управљали авионом Ф-84Г не могу се довољно начудити чињеници да је авион без утицаја пилота летео праволинијски читавих 50 минута. Тандерџета је било тешко натримовати за дужи стабилан лет, пошто је имао резервоаре на крајевима крила чијим је пражњењем било потребно чешће тримовање. После четири године од овог случаја због ХИПОКСИЈЕ погинуо је потпоручник Косић Динко из моје 18 класе на планини Дурмитор. Ово је само једна од тужних пилотских прича којих је на жалост много било.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Посмртни остаци капетана Ранка које је Аустрија прикупила и послала, сахрањени су у Јагодини уз све предвиђене војне почасти.
пуковник авијације у пензији-пилот, Драгослав Спасојевић
Izvor:
www.udruzenjepvlps.org Dali si ti ovo pročitao? Imaš dva puta isto kopirano. (Isti tekst)