Српске буне

<< < (1010/1011) > >>

JASON:
Већ у Уводу ове прве књиге истиче се на прво место тај веома значајан факат, како је Аустрија потиснута Наполеоном I. из Немачке и Италије, први пут онда озбиљно дошла била на мисао о проширењу своје моћи на Исток и то прво помоћу самог Наполеона (да се по могућству моћ њезина распростре низ Дунаво чак и до обала Црнога Мора (стр. 51. Увода), па онда опет и саме Русије. Метерних је 7. октобра (по новом) 1809. г. на управи државној одменио грофа Стадиона и то као нарочити пријатељ францускога савеза, у који Аустрија не по доброј вољи већ по сили прилика ступила бејаше. Већ је сам бечки Шенбрунски мир у г. 1809. по себи био осумњичен као да је у њему већ било тајних погодаба о деоби Балкана: Русији Подунавске кнежевине и Бесарабија а Аустрији Србија и Босна (стр. 74. Предговора). Метерних се на првоме кораку највише бојао руско-францускога споразума (стр. 78. књ. І. година 1809.), јер с једне стране Французи беху већ у Истрији и Далмацији а с друге стране опет Руси на доњем Дунаву и Наполеон у прво време одобраваше све даље продирање Руса на Балкан (стр. 96.). То је Аустрију тако заплашило било, да се у њој тада први пут породила мисао о одржању Турске (стр. 96.), наравно док не би дошла у могућност да сама Турску наслеђује. С тога се исто као оно пређе Стадионова тако сад и Метернихова источна политика колебала, а поглавито баш у српскоме питању (стр. 97.) и то је, (т. ј. оријентална политика његова), као што вели Демелић, била свакојако најслабија страна новога Метерниховог система. Деоба отоманске царевине притискивала је као Алп-планина груди Метернихове и чак и у случају самог аустријског учешћа у овој деоби, Аустрија је непрестано зебла од увећања и оснажења Француске и Русије (стр 107.).
Још концем 1809. г. говорило се у Петрограду најако о томе, како ће се на пролеће рат противу Турске још с већом енергијом наставити, један руски војнички кор доћи у Србију, коме ће Французи преко Босне руку пружити, а руска флота искрцати се међу тим под Цариградом, (извештај аустријског посланика Сен-Жилијена у Петрограду своди порекло ових гласова на Париз, у намери да се Руси забаве док Наполеон Индију не освоји (стр. 119.) Међу тим звезда руско-француског савеза која је у г. 1808. најјаче засијала била, почела је већ одмах након бечкога мира бледети. Континентални систем Наполеонов осетно је штетио привредне интересе руске, Енглеска владаше морем а Наполеон опет занет Шпанском побуном, тако да по мишљењу Сен-Жилијена не могаше ни помишљати на индијску авантуру (стр. 119.).
Исто као и Аустрија и Турска се са своје стране опет прибојавала, да ће Наполеон пошто једном Аустрију савлада и Шпанију потчини, бацити се на деобу Турске споразумно са Русијом. С тога и Турци почеше отад први пут веровати у искреност аустријске тежње за одржањем Турске. (Извештај цариградског интернунција Штирмера, стр. 123). Неприродан склоп ових двеју држава изазиваше дакле већ и сродност интереса њихових. С тога, поред Енглеске, Турска почиње одсад налазити наслона и у својој дотадашњој противници Аустрији. Док је српски устанак носио још само карактер устанка на дахије, дотле је он још и којекако симпатично гледан био и од Порте и од Аустрије. Али чим успеси српског оружја подигоше дух народни, тако да већ 1807. г. српске народне песме певаху о освојењу Босне (стр. 126.) а 1809. г. покрет српски и фактички показа тежњу за спојењем с Црном Гором и ослобођењем Босне и Херцеговине, на мах се и аустријске симпатије претворише у бојазан од оснивања српске државе.
Међу тим у Србији је изгледало као да се - према томе како ко мишљаше да ли ће се с једне или друге стране пре до помоћи доћи - и вође српског устанка почеше по својим назорима и склоностима разликовати, те једни више нагињати наслону на Русију а други опет на Аустрију. У томе колебању испочетка Кара-Ђорђе је чешће био обележаван као присталица аустријске помоћи. И доиста је 15/27 марта 1808. год. Карађорђе водио преговоре с аустријским командантом Петроварадина бароном Симбшеном (стр. 127.). Али је, додаје одмах Демелић, Аустрија баш у то доба наредила била забрану извоза, и Кара-Ђорђу је главно било да само ту забрану извоза дигне (пошто из Русије нарочито храну добијати не могаше) и отуд, вели он, ова Карађорђева наклоност Аустрији (стр.127.). Аустрија је са своје стране кришом већ почела била Кара-Ђорђу стављати у изглед своју заштиту Србије, али по цену окупације Београда. Преписка о томе између Кара-Ђорђа и Симбшена падне међу тим у руке руског агента Родофиникина, који ју одмах достави руском посланику у Бечу, а овај покаже самоме грофу Стадиону (127.). Доведен тиме у врло незгодан положај и према Порти и према Русији, гроф Стадион порицаше и увераваше, како је фелдцајгмајстор Симбшен све то радио на своју руку! На то је РодоФиникин предочио Кара-Ђорђу немогућност аустријске помоћи, нарочито с погледом на предстојећу погодбу Русије с Француском о деоби Турске, која ће једина кадра бити да и Србима боље будућност осигура (128.). Под притиском ових разлога Родофиникинових Кара-Ђорђе му је и поверио био своје тајне преговоре са Симбшеном. Но при свем том фактичка невоља (потреба у џебани и храни) гоњаше ипак Кара-Ђорђа и на даље пријатељско споразумевање с Аустријом, пошто је ова имала довољно пута и начина да устанку осетно нашкоди (128.).

JASON:
Међу тим Демелић налази, да је Кара-Ђорђе још и у толико више нагињао зближењу с Аустријом, у колико је више почео и сам веровати, да су његови домаћи противници тражили и налазили ослонца у Русији. С тога 6/18, августа 1809. г. Кара-Ђорђе пише Симбшену и извињава му се што своју прошлогодишњу реч није могао одржати (стр. 128.) Међу тим Аустрија није никако ни веровала у искреност Кара-Ђорђевог уверавања о лојалности и с тога је цар Франц сада захтевао, да на место дотадашњих усмених преговора Симбшенових са Кара-Ђорђевим секретаром Јевтићем, дођу писмене понуде са молбом Срба за аустријско посредовање у Цариграду (стр. 129.) С аустријске стране желело се свакојако да сам Кара-Ђорђе уђе у преговоре и са своје стране Аустрија понуди окупацију српских градова а понајпре Београда, а с друге стране опет да се и Порта по могућству на то приволи, под обећањем, да ће градове Аустрија држати само као депо-а те средством њих старати се, да Србе приклони на полагање оружја. Порта пак нека онда и са своје стране нешто учини за поправку жалосне судбине Срба! (Упуство Штирмеру, стр. 129.). Дакле Срби сами да се понуде а Турска опет и сама то да одобри; и онда наравно да би се на тај начин Аустрија најлакше и најјефтиније дочепала Србије, од прилике као оно на Берлинскоме конгресу и окупације Босне и Херцеговине! Срећом пак по Србе на томе је у г. 1809. цела ствар за онда и остала. Аустрија се ограничила на просто саопштење српских жеља у Цариграду, пошто је тада врло много полагала била на одржање добрих односа с Портом (129.). Србима је међу тим пуштала у уши, да је цар аустријски вољан да њихов споразум са султаном на по њих повољној основи посредује. И тај обрт у аустријској политици био је већ дело Метерниха (стр. 130.) који не хоћаше никако, да Аустрију у нове заплете баца у времену, када већ на помолу бејаху нова непријатељства са Француском.
Да међу тим Србија улази у сферу аустријских интереса и да окупација Србије мора бити мета сваке свесне аустријске политике, то је стајало изван свакога питања. Само што за онда још моменат није никако повољан био за аустријска освојења. Ако пак Србија не могне постати аустријском, свакојако је онда боље, да и даље остане турска провинција, пошто би као независна кнежевина морала постати игралиштем француских руских интереса. Тако се већ онда мислило у Бечу и држало, да је моменат веома погодан за посредовање у Цариграду. Метернихов експозе цару (стр. 130.) био је за Србе врло драгоцено признање! Родофиникина не бејаше у том тренутку у Србији, те да се његова уплива бојати имало и тако барон Симбшен добије упуство, да своје понашање према Србима подешава тако како би се српске намере што јасније испољиле, а уједно и да се аустријски уплив у Србији појача (131.). Али, додаје Демелић, и после одласка Родофиникинова Русија и Француска ипак уживаху у Србији највеће симпатије док Аустрија у самој ствари бројаше најмање присталица (131- 132.) Колебљиво држање Аустрије само јој је већ убијало сваки углед у Србији а међу тим је закључење Шенбрунскога мира и саме Турке доста узнемирило било, јер се у Цариграду исто као и у Петрограду држало да је у том уговору морало бити некога тајног споразума о деоби Турске (132.).

JASON:
Аустрија се тада на првом месту прибојавала већ и самога Француског уплива у Цариграду (нарочито поводом наименовања новог француског посланика у Цариграду), који би не само Србе у Србији већ и у Босни на и саме Грке на устанак подбадао. Мимо то претила јој је опасност још и од самог оснивања нове краљевине Илирије (са седиштем у Љубљани), која би и са своје стране устанике на Балкану потпомагати могла (стр. 135.). Сам Демелић међу тим признаје, да је Илиризам као национално-политички програм био једна скроз народу непозната новина, пошто успомене народне знадијаху само за Душанову српску царевину и пропаст на Косову (стр. 136.). Из обзира према Порти Аустрија сузбијаше предлоге Кара-Ђорђеве о самосталности државној, али у исти мах ипак ни Србе сасвим не напушташе - из бојазни опет, да се ови у наручја Русије и Француске не баце. Концем 1809. г. српске вође на договору у Београду одлучише међу тим да пошљу депутацију у Петроград (136.). У исти мах у Бечу вероваху да и Французи не мирују, већ да преко Босне (Травника) на Србе утичу, обећавајући Кара-Ђорђу помоћи, те се под таквим приликама Аустрија одлучи, да једнога нарочитог консула у Србију пошаље, који би српски покрет из непосредне близине пратио, а уједно и Родофиникинове кораке сазнавао и укрштао (стр. 138.)
Са своје стране сам Метерних није још никако ни веровао у могућност оснивања српске државе; али је за сваку сигурност ипак желео да се на Балкану што скорије мир поврати. Међу тим погодбе, које је својим посредовањем у Цариграду Аустрија испословала била, не могаху ни уколико Србе задовољити. (Гушанац Алија да се из Србије уклони, Срби одсад сами порезу да прибирају, али иначе у свему да се безусловно покоре Султану); у толико мање, што оне чак не одговараху ни ранијим српским погодбама са Симбшеном (поред аустријског консула у Србији, Срби у исти мах захтеваху, да и сами могу имати свога представника у Аустрији стр. 140.). Порта је и сама међу тим искрено желела што скорији споразум са Русијом, пошто јој у то доба и од Персије опасност прећаше. (Извештај Штирмеров Метерниху, стр. 141.) Ускоро затим пада међу тим и мисија грофа Шувалова у Бечу 1810-11. г., од које се Метерних јако бојао, да га код Наполеона не компромитује и у којој је гледао само тежњу Русије, да за случај рата са Наполеоном склопи одбранбени савез с Аустријом - пошто Русија гледаше само себе да обезбеди (стр. 244.). У то доба пак на Порти се поглавито борио био уплив инглески с француским. Све до бечкога мира Инглеска и Аустрија стојаху према Француској и Русији као противници и тек тај бечки (или Шенбрушки) мир мења ситуацију - увлачи Аустрију силом у дружбу са Наполеоном, што се нарочито тада огледаше и у женидби Наполеоновој с ерцхерцогињом Маријом Лујизом. Победе руске концем 1809. г. отворише међу тим у опште боље изгледе и за успех српскога устанка, те се с тога Срби у марту 1810. г. приликом честитања удаје ерцхерцогињине, поново обраћају у Беч за аyстријску заштиту, молећи за изашиљање аустријскога консула у Београд и - бар по гласу упуства Симбшену од 17 – 29. априла – обнављајући и сам предлог о поседнућу српских градова. У исти мах Срби се честитајући Наполеону, и њему за помоћ обраћају, те се већ с тога у Бечу нарочито желело прво сачекати Француски одговор. С тога се у Бечу према српском изасланику Југовићу ограничише на евазивне одговоре: лепе жеље и силу прилика, упућујући га опет на Симбшена и давши му путна трошка 1.000 форината (стр. 261 – 262.). На писмо Кара-Ђорђево упућено маршалу Мармону за помоћ, овај је (према гласу упуства датог Штирмеру 11 – 23. маја стр. 265.) са француске стране одговорио, да Срби само и даље остану на доброј нози са Русима, према Турцима пак да се на одбрану ограниче, па ће се већ Наполеон и за њих заузети. У Бечу се међу тим, као што Демелић вели, врло добро знало, да Србима у опште само она сила може праве помоћи пружити која је одлучно решена да се противу Порте бори (стр. 266.) - дакле једино Русија а најмање Аустрија, која непрестано лавираше између Француске и Русије, Порте и Срба!

JASON:
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

JASON:
Победе руског оружја над Турцима наравно да силно подигоше и уплив руски, тако да је у г. 1810. у Србији општа жеља била, да се ова у свему на Русију наслони (стр. 267.). С тога се Аустрија поче занимати идејом, да у споразуму с Турском, с војском Србију умири, градове а нарочито Београд поседне - наравно сад све опет у наслону на Наполеона, који никако не дозвољаваше да се Руси на Доњем Дунаву утврде, а још мање Србију поседну и под своје ју покровитељство ставе. (268. Наполеонове изјаве Метерниху). И Метерних је најзад и с тим био задовољан, што је толико успети могао, да Наполеон са своје стране у Петрограду учини представку противу руских освојења на десној обали Дунава и у Србији. (271. Из упуства Штирмеру). У погледу српских ствари владала је чак у Бечу у опште, вели изреком Демелић, врло велика недоумица. Док се с једне стране увиђала потреба, да се продирању Руса на пут стане, дотле се с друге стране опет бојало, да се на томе путу не западне у недогледне заплете. А нарочито се никако није имало сигурности, како ће се у целом овом питању сам Наполеон држати. Овамо се с Портом желело обдржавати најприсније пријатељство, али се у исти мах хтело и Србима предусретљивости показати, како би се ови за Аустрију придобили (стр. 275.). Отуд нерешивост, шепртљанство и противуречни кораци. Наполеон са своје стране - све у циљу да Аустрију и с Русијом и с Портом завади, и за се јаче привеже - саветоваше јој да Београд препадом заузме и Србију од Турске ослободи (Метернихов експозе цару, стр. 276.). Аустрија је пошто пото међутим гледала, да се на Порти представи, као да је то њезина заслуга, ако се Руси у Београду не угнезде. Аустрија је све желела, да је Порта сама некако понуди (исто онако као и Срби), да за рачун Турске Београд и Оршаву поседне, али све то некако да буде на такав начин, да то њу ни у какав заплет са Русијом не увуче! (стр. 278.). Идеју о поседнућу српских градова нарочито је тада прихватао био фелдмаршаллајтнант Петар Дука, али је она при свем том у брзо напуштена била (стр. 278 – 9.).

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page