Либан - Једна тужна прича

[fazan]

Либан је једина арапска земља са вечом хришћанском популацијом. Настала је након Првог светског рата, када су Велика Британија и Француска исцртавале границе на Блиском Истоку. Слично британском мандату у Палестини, Французи су добили мандат у Либану. Године 1920. су формирали државу Велики Либан (État du Grand Liban) која је била под њиховом заштитом, а која ће након шест година бити преименована у Републику Либан (République Libanaise). За разлику од британске колонијалне управе у Палестини, Французи су од самог почетка формирали демократску државу, по угледу на Трећу (француску) републику. Либан је имао председника, владу и скупштину. Развијен је изузетно добар школски систем. Земља је доживела и економски просперитет.

Током 2. светског рата долази до кризе, која је једним делом била изазвана и сукобима између Вишијеве владе и Де Голове Слободне Француске. Умешала се и Велика Британија. Све се завршава 1943. када Либан проглашава независност.

Период након Другог светског рата обележава економски процват Либана, али и неколико политичких криза. Либан је симболично подржао арапску инвазију на Израел 1947/48, али није послао војску. Учествовали су добровољци и пружена је логистичка подршка. Након рата је примио око 100 хиљада палестинских избеглица. Те избеглице су нарушиле етничку равнотежу у земљи која је имала 52% хришћана и 48% мислимана. Године 1958. долази до покушаја државног удара, у циљу припајања Либана Насеровом пројекту Уједињене Арапске Републике (Египат и Сирија). Државни удар је спречен, уз помоћ америчких маринаца.

Све до седамдесетих година, Либан је важио за Швајцарску Блиског истока, а Бејрут за блискоисточни Париз. Бејрут је био банкарски центар за богате клијенте из арапских земаља и пружао све благодати еврпског животног стила, уз медитеранску климу. Ситуација се компликује након Шестодневног рата 1967. године, у којем Либан није учествовао. У Либан долази нови талас палестинских избеглица. Након што је пропао покушај палестински покушај да свргну краља у Јордану, Јордан протерује и ПЛО и велики број палестинских избеглица које су га подржавале. те избеглице налазе уточиште у Либану. Број избеглица достиже 400 хиљада.

Све то додатно мења етнички баланс и продубљује поделе у друштву. Палестинске избеглице нису могле да схвате да су либански хришћани незаинтересовани за ”арапску ствар”. Међу либанским муслиманима налазеб више слуха за панарапску и панисламску политику. Под палестинским утицајем, неке традиционалне вредности толерантне и секуларне либанске демократије долазе под удар. Учестали су напади на хришћане, али ни они сису остајали дужни. У таквој ситуацији, верске и етничке групе се организују и наоружавају.

Ситуација експлодира у априлу 1975, када непознати нападачи из возила у покрету отварају ватру на цркву у Бејруту. Убијено је четворо људи. На реакцију хришћанске Фаланге се није дуго чекало. У року од неколико сати, Фаланга убија тридесетак Палестинаца. Долази до периода сукоба у којима се хришћани и палестинци међусобно нападају, а та фаза завршава поделом Бејрута између хришћанске (маонитске) Фаланге и Палестинаца.

Године 1976, Либан прихвата понуду Сирије да пошаље војску и заведе ред. У следеће две године долази до жестоких обрачуна у којима се Палестинци сукобљавају са Сиријом. Ова фаза либанске кризе завршава 1977. Међутим, следеће године Сиријци улазе у сукоб за хришћанским милиијама. Тај сукоб се завршава њиховим протеривањем из Источног Бејрута, који су контролисали хришћани. Прву фазу грађанског рата замењује друга, која траје до 1982. Након тога долази трећа, па четврта. У једном тренутку, Израел упада у Либан да би отерао ПЛО са југа земље. Убрзо уз помоћ хришћанске Фаланге стиже до Бејрута и ставља западни (палестински) Бејрут под опсаду. ПЛО и палестинске милиције су на крају протерани из Либана. У Бејрут долазе западне трупе. Иран оснива Хезболах, долази до самоубилачких напада на западне војнике. Израел се повлачи и формира марионетски, хришћански Јужни Либан као 40 км широку тампон зону.

Узело би пуно времена и простора само да набројим све догађаје у тој спирали грађанског рата. Завршио је 1990,  остављајући иза себе 150 хиљада мртвих и 100 хиљада инвалида. Преко 900 хиљада људи, петина популације, је променила место боравка. Око 250 хиљада људи је избегло. Данас су муслимани већина у Либану, има их око 60%. Ова статистика не укључује стотине хиљада палестинских избеглица. Процењује се да у иностранству живи два пута више Либанаца него у земљи.

Од оне Швајцарске на Блиском истоку су остале само успомене. Инфлација је преко 200% годишње, 27% становништва живи испод границе сиромаштва, а преко 60% испод 5,5 долара дневно (165 месечно). Увоз је три пута већи од извоза.

 

[fazan]

На отварање ове теме ме подстакао видео на који сам случајно наишао на Јутјубу:



Брижит Гебријел (Brigitte Gabriel) је америчко-либански конзервативи активиста и аутор. Седам година грађанског рата је преживела са породицом у подземном склоништу површине 7 квадратних метара, испод рушевина њихове куће. У једном тренутку су били неколико дана затрпани, рушевинама новог бомбардовања. Израелски напад на Либан је променио њену судбину. Њена мајка је оперисана у Израелу, а њој је било омогућено да настави школовање. Почиње да пише за хришћанске медије на арапском језику и касније одлази у Америку.

Својевремено сам се на студијама дружио са Либанком која је као тинејџерка учествовала у првим годинама сукоба у Бејруту, у редовима хришћанске фаланге, са бугарским калашњиковом и у патикама. Пре њеног 16. рођендана, породица ју је на превару укрцала у неки мали авион и она је преко Кипра стигла у Америку. Сећања су јој још увек била веома жива. Њена породица је била веома имућна у Либану, а и у Америци су добро живели. У Либану више није остао нико од њене родбине. Остао ми је у сећању њен одговор на моје питање, ”ко су уствари маронити, либански хришћани”. Одговор је гласио: ”зависи од онога ко нас пита”, односно за неке су Феничани, а за неке Арапи.