oficir neaktivne rezerve
potporučnik
Offline
Gender:
Posts: 2 294
" Drino, j.....ti ! "
|
|
« Reply #592 on: July 19, 2012, 10:21:50 am » |
|
Tekst Miroslava Lazanskog iz danasnjeg dnevnog lista Politika (19.07.2012):
Понос морнарице, фрегата „Сплит”, продата Албанији Новинару „Политике“ није дозвољено да се попне на брод о коме је први писао а ових дана одлази у резалиште
Ракетна фрегата „Сплит” неколико година лежала је укотвљена у Боки КоторскојКао и људи и ратни бродови имају душу. На њима су радиле и живеле генерације морнара, морнаричких подофицира и официра. Причали су ми неки од њих да по тешком мору скоро емотивно осећају како се брод мучи, како стење, када шкрипе лимови и цвили бродска оплата. Или, када им је брод свеже „испитуран“, када је потпуно опремљен и спреман за задатке поносно лежи привезан уз моло, или је укотвљен на сидришту мамећи погледе знатижељника са обале. Или онда, када је брисан са флотне листе, па стоји у неком забитом делу луке, или увале, са мрљама рђе, нафте, масти, онако немоћан попут старог слона осуђеног на лагану смрт.
Да, у озбиљним државама и озбиљним морнарицама, које држе до поморске традиције, ратни се бродови, по брисању са флотне листе, у резалиште увек испраћају уз одговарајући церемонијал. Достојанствено и тужно, јер то је заправо сахрана. Приликом које сви бродови поред којих пролази ратни брод који иде у резалиште спуштањем заставе и бродским сиренама одају почаст. И зато сам одлучио да се још једном попнем на палубу ракетне фрегате Ф-31 „Сплит“ некадашње Југословенске ратне морнарице. Наиме, чуо сам да ових дана та ракетна фрегата, која већ неколико година лежи укотвљена у Боки Которској, у Пристану преко пута луке Кумбор, иде у Албанију где је продата и где ће бити изрезана у старо гвожђе. Писао сам још пре 30 година у загребачком „Старту“ о том броду и цитирао италијанску војну ревију „Ривиста маритима“, која је „Сплит“ тада означила као најнаоружанији ратни брод у тој категорији у Медитерану, брод је купљен у СССР-у, али смо му ми додали и ракетне системе море–море „стикс”.
Сви ратни бродови некадашње Југословенске ратне морнарице после 1991. године у резалиште су одлазили тихо и без опроштаја. Црна Гора је три некадашње југословенске велике подморнице послала у страна резалишта попут старих шпорета. У бившој СФРЈ то није било тако.
Дакле, нађем се у Тивту, у Порто Монтенегру, са својим пријатељима подморничарима на промоцији књиге „Подморничарство Југославије“, на платоу испред зграде „Збирке поморског наслеђа“. Дошли су бивши подморнички асови, команданти југословенских подморница: из Словеније Војко Горуп, из Хрватске Фридрих Морети, Томислав Драшковић и Дамир Кларин, ту су били и Милан Јованов, Вуко Вучуровић, Јордан Јовановић, из Београда су стигли Владимир Милатовић, Драган Косановић и Милан Комар.
Људи који су југословенским подморницама ронили и до 400 метара дубине десет дана непрекидно. Без иједног озбиљног удеса, јер Југославија је била једна од 11 држава у свету која је самостално градила подморнице. У војном музеју у Пивки у Словенији годишње су имали око 5.000 посетилаца, сада када је тамо изложена подморница класе „уна“ број посетилаца је нарастао на око 70.000. Карта да се уђе у подморницу кошта пет евра, па само на подморници војни музеј у Пивки зарађује годишње око 250.000 евра.
Ноћ над Порто Монтенегром. На платоу иза нас као музејски експонат лежи подморница 821 „Херој“. Претећи црни труп и командни мост. Иза ње, једна мала подморница класе „уна“, односно „тиса“. Стотинак метара даље најскупље светске јахте, између којих и две јахте Олега Дерипаске, мирују на везовима. Све светлуца од хромираног челика, специјалних плекси материјала, види се и дискретна патина махагонија док разнобојни светлосни ефекти шарају на палубама и по јарболима. Два света, светски џет-сет на води и асови некадашњег југословенског подморничарства поред црног „Хероја“.
– Команданте, хтео бих сутра да обиђем „Сплит“ – обраћам се команданту Ратне морнарице Црне Горе, капетану бојног брода Рајку Булатовићу, такође некадашњем подморничару.
– А шта ће ти то, опет би нас критиковао. Не може.
– Ама човече, хоћу само да обиђем брод који више није у флоти, који шаљете у резалиште, а о којем сам у СФРЈ први писао.
– Добро, иди, али снимај само извана брод. Нема пењања на брод.
Док се са некада најбољим машинистом наше подморничке флотиле Момиром Солдатом званим Чакија возим глисером некадашњег морнара подморничара Лазе Перичића према фрегати Ф-31 „Сплит“, присећам се како су ме у кафићу „Бобис“ на сплитској риви пре 30 година критиковали када сам навео цитат из „Ривисте маритиме“ о тада најбоље наоружаном броду у тој класи у Медитерану. Као да је тај брод носио име неког другог града.
На неких 500 метара од брода, иза буради и контејнера у којима су давно била торпеда искаче избезумљени старији водник Шљиванчанин и ломата рукама да станемо и приђемо обали.
– Одмах да одбијте од обале 400 метара, да се нисте усудили да приђете броду на мање од 400 метара, командант Булатовић је звао и издао строго наређење – урла старији водник Шљиванчанин.
– Чекај човече, смири се, само мало да приђемо броду – покушава да га уразуми Чакија.
– Чакија, одбиј од обале 400 метара, ово је војни објекат, не прилазите броду иначе пуцам.
Брзо закључујем да се у великој ратној флоти Црне Горе сви међусобно познају и по надимцима, и да је старији водник Шљиванчанин заиста спреман да пуца. Можда је то убого сидриште већ база НАТО-а, старији водник Шљиванчанин припадник алијансе, стара фрегата је ту само ради камуфлаже, а ја све то нисам знао, јер је командант Булатовић то крио. И још да ме због свега тога по овој врућини упуца Ратна морнарица Црне Горе.
Окрећемо глисер, Чакија колута очима, бивши морнар Лаза понавља да је знао да ће то тако испасти. По повратку у Београд стиже ми СМС од капетана бојног брода Рајка Булатовића: „Како је било, како су испале снимке са брода?“
Шта да одговорим команданту Ратне морнарице Црне Горе? Да сада знам зашто смо прошли тако како смо прошли?
Мирослав Лазански објављено: 19.07.2012
|