MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Posts: 62 007
|
|
« Reply #330 on: April 14, 2017, 10:16:17 pm » |
|
За пренос хране и муниције код српских армија коришћене су енглеске и француске ауто-јединице придодате српској војсци. На дан 23. јула 1918, на служби код српске војске била су три француска аутомобилска одреда и пет санитетских водова, те 10 енглеских ауто-чета са 626 возила. Ван састава армија, непосредно потчињени Врховној команди били су: Коњичка дивизија (два пука јачине три ескадрона, један пољски и један брдски артиљеријски дивизион), тешка артиљерија (12 оруђа), Муницијска колона, Пиротехнички батаљон, Телеграфско одељење Врховне команде, Управа војног телеграфа, Одељење бежичне телеграфије, Телеграфско-телефонска станица, Војно-железничка инспекција са Командом железничких, поштанско-телеграфских и војно-станичних службеника (штаб и три чете), Минерска чета, Штаб Аеропланске чете за целу војску, Аеропланска ескадра (штаб и две ескадриле), Резервна болничка чета са седам водова, Резервна санитетска колона, Санитетски железнички вагони, Главн ваојна пошта и Коњски депо. За формирање самосталних ескадрила није било ни техничких могућности нити довољно људства. Зато је формирано пет француско-српских ескадрила, од чега две за потребе српске Врховне команде и по једна за сваку српску армију. Од маја 1916. под Саобраћајним одељењем Врховне команде нашла се и Аутомобилска команда која је крајем априла 1918. располагала са 21 официром, три обвезника чиновничког реда, 615 подофицира и војника, 139 аутомобила разних типова и врста, 29 мотоцикала и 372 бицикла. Дан уочи почетка артиљеријске припреме за пробој Солунског фронта, 13. септембра 1918. Аутомобилска команда имала је по списку у свом саставу 1.089 лица, а на лицу њих 869 од којих је мањи део опслуживао српска а већи део савезничка возила на служби код српске војске. У августу 1916. када је изашла на Солунски фронт, српска војска имала је укупно 3.921 официра (на лицу 3.410) и 140.055 подофицира и војника (на лицу 92.130). У армијама је било 77 батаљона, шест ескадрона и 245 артиљеријских оруђа. Због великих губитака и немогућности попуне крајем децембра 1916. започела је друга реорганизација. Прво су у свим дивизијама расформирани четврти пешадијски пукови, штабови других бригада и Добровољачки одред. Трећа армија расформирана је 28. марта 1917. године, а њене јединице потчињене су команданту Прве армије. Од тада су у саставу Прве армије војводе Живојина Мишића биле Дунавска, Дринска, Моравска и Коњичка дивизија, а у саставу Друге армије војводе Степе Степановића Шумадијска, Тимочка и Вардарска дивизија. У мају 1917. српске армије имале су јачину од 60 батаљона, 12 ескадрона, 364 митраљеза и 316 топова. Како су од тог момента главни извор попуне људства чинили добровољци из САД и бивши аустро-угарски војници, руски ратни заробљеници, по жељи Југословенског одбора, Вардарска дивизија је преименована у Југословенску дивизију, која је ушла у састав Друге армије. Јачина српске војске крајем јуна 1918. године износила је 57 батаљона пешадије, батаљон коњичке пешадије, шест полубатаљона пионира, 18 коњичких ескадрона, 546 митраљеза, 1.955 пушкомитраљеза, 294 топова у саставу дивизија, 45 оруђа тешке артиљерије и 57 рововских топова. У саставу Прве армије налазиле су се 524. и 525. Аеропланска ескадрила, а у саставу Друге ар- мије 521, 522. и 523. Аеропланска ескадрила. У међувремену је у току 1916. и 1917. у Француској и Грчкој обучен 41 пилот, 46 извиђача и 9 механичара, који су знатно појачали особље у француско-српским ескадрилама, што је омогућило да се у јануару 1918. формира I српска ескадрила (од француске 521. ескадриле), а у лето исте године и II српска ескадрила (од француске 525. ескадриле). Српско ваздухопловство је 1. маја 1918. имало 62 официра, 53 подофицира и 337 каплара и редова. За време пробоја Солунског фронта, Српска авијатика располагала је са 71 авионом различитих типова, од којих су половина били бомбардери Бреге ХIV и ловци Спад. Српске I и II ескадрила располагале су поред тога са око 60 авиона за извиђање и ваздушну борбу. Током ангажмана на солунском фронту број српских војника избачених из строја у 1916. години износио је 27.965 од чега погинулих и умрлих од болести 7.208, док је у борбама вођеним 1917. године живот изгубило њих 2.270. Од почетка пробоја солунског фронта до 29. октобра 1918. године српска војска имала је укупне губитке од 42.735 мртвих и рањених, од чега је погинулих и умрлих било 9.303. У заробљеништву је смртно страдало око 60.000 српских официра, подофицира и војника, док је 114.000 њих од посљедица рата остало са трајним инвалидитетом. Укупни губици српске војске за читав период рата износили су 369.620 људи. Рачунајући губитке црногорске војске као и страдања српског цивилног становништва, како на просторима Краљевине Србије тако и са простора Босне и Херцеговине, Црне Горе, Славоније, Далмације, Лике, Баније, Кордуна, Срема, Баната, Бачке и Барање, била је то висока цена којом је плаћена слобода српског народа и његово уједињење са Хрватима и Словенцима у нову југословенску државу. Izvor: www.andricevinstitut.org
|
|
|
Logged
|
|
|
|
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Posts: 62 007
|
|
« Reply #331 on: June 25, 2017, 07:00:11 am » |
|
Ваљда ће синути сунце...Из ратног дневника Милисава М. Вукосављевића, резервног пешадијског потпоручника Аутор: Миладин Вукосављевић петак, 23.06.2017. [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Борац чувене Ђачке чете у Првом светском рату био је и Милисав М. Вукосављевић из Љубића код Чачка, резервни пешадијски потпоручник, иначе један од најбољих свршених ученика Ратарске школе у Краљеву. Припадао је Првој чети Првог батаљона Трећег пешадијског пука, првог позива Моравске дивизије. У њој се налазио све до смрти. У борби са Немцима и Бугарима код села Тепавци у Мориховском срезу (Битољ) погинуо је 1. новембра 1916. године у 27. години. За све време ратовања од 1914. до смрти Милисав је водио ратни дневник. Бележио је у њему све догађаје, све што је у току борбе сазнавао и своје мисли о родбини и домовини... 1. јуни 1916 – Сви су војници и официри болесни, те није било занимања. Пре подне дуже смо остали у шатору за ручавање војника. Занимање нисмо имали ни после подне. Примили плату за месец јуни и тако исто и хранарину за првих десет дана. 2. јуни 1916 – Данас је литија у мом селу. Знам врло добро какве црне мисли данас окружују моје на дому, па још да знају штогод о нама ипак би им много лакше било. Али ће и њима ваљда једанпут синути сунце слободе... 3. јуни 1916 – Пре подне били на занимању: егзерцир. Врућина опасна и прашина велика да се већ не може да живи. У логор дошли у 8 ч. Уморни, те мало загасисмо жеђ хладним пивом. Увече добих од Момира једну визит-карту коју ми шаље Димитрије Средојевић, народни посланик из Атенице. Он ми између осталог пише: „Ти си син мога доброг пријатеља и познаника из школе...”. Ово ме је необично растужило, јер ја о свом оцу не знам ништа... 4. јуни 1916 – Пре подне батаљонска обука. Мало смо се истрчали, те ће нам ручак бити слабији. По подне праше војнике. Увече ноћни марш, правац Василика–Лутра а потом у логор. 5. јуни 1916 – Устао у 7 ч. Пре подне био на служби. Чинодејствовао је поред нашег пуковског свештеника и прота дивизијски г. Веља Милојевић. Иначе цео дан сам провео у логору. 6. јуни 1916 – Пре подне ратна служба јужно од логора, а после подне цела чета је радила код дивизије на оправци јаркова са једне чесме. Данас са нерасположен и љут због једне ствари коју овде нећу спомињати. Ствари у војсци су такве да човек никада не сме исказати слободно своје мишљење и свакад мора говорити ласкајући ако хоће да не буде омрзнут и да може просперирати у друштву. Да ми је само дочекати час да се овај рат сврши, па да се повучем у грађански живот. 7. јуни 1916 – Пре подне четна обука. Долазио је командант дивизије. Био је доста задовољан радом војника. По подне два часа стражарска служба (мој предмет). Другога часа објашњавао сам војницима снагу савезника и данашње руске офанзиве. 8. јуни 1916 – Пре подне марш ка Седесу и натраг за логор поред Вардарске дивизије. Врућина је била несносна и војници су врло тешко ишли. Из наше чете изостало је свега пет војника док је из других чета нашег батаљона изостало по 15-20 војника. У логор смо стигли у 9 ч. пре подне. По подне одмор и прање веша. У 5 ч. извршено је друго убризгавање серума против тифуса. Имаћемо до три дана поштеде. 9. јуни 1916 – Цео дан смо лежали, јер је реакција и сада била доста јака. 10. јуни 1916 – И данас смо имали поштеду. 11. јуни 1916 – Пре подне одмор и прање војника. Ми смо официри били на бацању бомби. 12. јуни 1916 – Пре подне био је један краћи марш уз брдо јужно од логора. Ишла је и бојна комора, митраљеско одељење и санитет. У логор смо стигли у 8 часова. По подне одмор. Ових дана чула се силна канонада у правцу Битоља. Руска офанзива изгледа да је унеколико задржата. Ствари се одвијају сувише брзо. Пре неки дан посланици Сила из Споразума предали су грчкој влади ноту у којој су тражили смену владе, демобилизацију и вођење благонаклоне неутралности према Споразуму. Грци су морали пристати и блокада је од јуче дигнута са грчких обала. 13. јуни 1916 – Пре подне пуковска ратна служба у правцу Седеса. 14. јуни 1916 – Пре подне батаљонска обука, а после подне теорни час. 15. јуни 1916 – Видов-дан. Пре подне у 7 часова била је божја служба. Овај дан у току 500 година био је стално дан туге и жалости и то је и данас и то у много већој мери... Izvor: www.politika.rs
|
|
|
Logged
|
|
|
|
brodarski
Stručni saradnik - istorija RM
kapetan bojnog broda
Offline
Posts: 12 255
|
|
« Reply #332 on: June 25, 2017, 09:54:28 am » |
|
Interesira me učitelj koji je u Balkanskom ratu spasio most od miniranja. Isti takav podvig ponovio je u bitci za Beograd i dobio orden za hrabrost.
|
|
|
Logged
|
|
|
|
Milan (longtrip)
kapetan fregate
Offline
Posts: 7 424
|
|
« Reply #333 on: June 25, 2017, 12:33:59 pm » |
|
Interesira me učitelj koji je u Balkanskom ratu spasio most od miniranja. Isti takav podvig ponovio je u bitci za Beograd i dobio orden za hrabrost.
Miladin Zarić – Mišo (1889–1976)...opširnije ovde
|
|
|
Logged
|
|
|
|
brodarski
Stručni saradnik - istorija RM
kapetan bojnog broda
Offline
Posts: 12 255
|
|
« Reply #334 on: June 25, 2017, 12:48:17 pm » |
|
Zahvaljujem.
|
|
|
Logged
|
|
|
|
bezrepipele
mornar
Offline
Posts: 33
|
|
« Reply #335 on: August 29, 2017, 12:07:35 am » |
|
SRAMOTA: Srbijo, ovo je heroina koju su svi zaboravili
Francuzi je odlikovali: O Slavki Tomić, naredniku srpske vojske od 18 godina, svet je izvestio 1916. iz logora Srba u Solunu. Od tada o njoj nema reči, a Srbi i ne znaju da je postojala
...
Tumarajući internetom, nabasao sam na ovaj Youtube klip. Na 6.30 se vidi Slavka Tomić u razgovoru sa oficirima. Nadam se da nije bio ovaj snimak, inače sam zabrljao u svom prvom postu na forumu!
|
|
« Last Edit: August 29, 2017, 12:18:22 am by bezrepipele »
|
Logged
|
|
|
|
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Posts: 62 007
|
|
« Reply #336 on: August 29, 2017, 07:11:25 am » |
|
Ne brini nisi.
|
|
|
Logged
|
|
|
|
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Posts: 62 007
|
|
« Reply #337 on: September 03, 2017, 04:33:11 pm » |
|
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
|
|
|
Logged
|
|
|
|
Milan (longtrip)
kapetan fregate
Offline
Posts: 7 424
|
|
« Reply #338 on: September 04, 2017, 11:03:11 am » |
|
Ацула - српски ратни коњ сахрањен уз највеће војне почасти!
|
|
|
Logged
|
|
|
|
motorista 57 klasa
Prijatelj foruma
poručnik korvete
Offline
Gender:
Posts: 3 079
Да ли ћемо још коме сметати зато што смо своји?
|
|
« Reply #339 on: September 05, 2017, 09:16:03 am » |
|
Ацула - српски ратни коњ сахрањен уз највеће војне почасти!
Natera mi suze na oci. Moj deda, Milutin N. Vukovic, kaplar iz konjicke divizije, imao je slicnu pricu. On i njegova kobila Lasta su prosli sve ovo sto su prosli Acula i njegov Dragomir. Lasta po povratku iz ratova nikada vise nije bila radni konj. Poslednji njen potomak koji je bio u nasoj familiji je oduzet kao bezimeno zdrebe 1946 u vreme "dobrovoljnog" otkupa i verovatno zavrsio u kobasicama. Bilo je mnogo ovakvih primera u Srpskoj vojsci ali samo su neki zabelezeni.
|
|
|
Logged
|
|
|
|
ssekir75
poručnik fregate
Offline
Posts: 4 194
|
|
« Reply #340 on: September 06, 2017, 08:40:18 pm » |
|
мој прадеда, Драгутин Митровић из села Шљивовик, имао је коња Рељу. покојна баба га се сећала као дете, причала је да је био црвен као булка и псовала на сва уста. никако јој до смрти није било јасно зашто је њен отац чувао тог коња "само за украс" док су они теглили. у ствари, ратовао је са тим коњем, и коњ је био поред њега чак и кад је он био тешко рањен и остављен да на миру умре. неки циганин из села Крњино, кад је дошао да поведе коња, случајно га је нагазио, овај мрднуо, цига њега натовари на коња и право у болницу. извукао се тада, али је рана оставила тешке последице. баба је причала да је по сву ноћ седео поред ватре, пушио, кашљао и лизао со. умро је 1957. а шта је било с коњем не знам. одликовања су погубљена током времена, а баба није знала да их препозна по сликама.
|
|
|
Logged
|
|
|
|
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Posts: 62 007
|
|
« Reply #341 on: September 10, 2017, 01:02:11 pm » |
|
100 Година од Великог ратаВојевање земљоделца из СврачковаАутор: Бранко Пејовић субота, 09.09.2017. [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Земљоделац жуљевитих руку и храбар ратник био је Божо Марковић (1883–1963). Тежачки радио на посној земљи у брдима Сврачкова код Пожеге да породицу отхрани, а ратне трубе одвукле су га на бојишта у младалачкој снази. Седам година провео у униформи, као артиљерац војевао у оба балканска и Великом рату, медаљу за храброст стекао. И мада са само четири разреда школе, руком је бележио своја ратна путешествија. Касније, у позној старости, сва та сећања објединио је у рукопису на 17 страна, који су нам ових дана предочили његови потомци настањени у пожешком селу Годовику. „Марковић Божо, мој живот“, насловио је ту заоставштину. Рукопис почиње сећањима на балканске ратове, кад се његова батерија борила на јужним нашим просторима. „Кад сам на Видовдан 1914. дошо кући, отац и мајка обрадоваше се. Издржах два рата, остадох жив, док одједном изненада мобилизација 12. јула 1914.(по старом календару). Нисам се ни одморијо, треба опет у рат да се иде...”, пише Божо. У Првом светском рату војевао је против Аустријанаца најпре код Вишеграда, али кад је непријатељ насрнуо на северно Подриње, део српске војске је тамо отишао у помоћ. Борио се тобџија Божо изнад Крупња, на Мачковом камену, новембра 1914. био у јединицама које су снажно потиснуле Аустријанце и пребацили их преко Саве и Дрине. „И тако Швабе цело време нису смеле носа помолити преко наше границе док нису склопили савез с Бугарима“, пише и додаје да га је 1915. нашао тифус, али се излечио у пожешкој војној болници, па на лето дошао у своју батерију у Велес. Ту су их 1. октобра ноћу мучки напали Бугари. „Наша војска одолева, али Велес касније с Бугарима нападају и АустроНемци. Нисмо имали муниције, 8. новембра 1915. остављамо Битољ истог датума кад смо га узели од Турака 1912. Кад смо дошли у Стругу видели смо да губимо нашу отаџбину“, сећа се Божо и наводи да су одатле прешли у Албанију, па изнурени, дођоше у Валону, а одатле бродом на острво Крф. Ту им је свануло. „Почели смо добијати добру храну, доста леба, настало је право одмаралиште. Ту нам је било, што но се каже, ко у цареву двору. Добили смо одело све ново, од пета па до увета. Од нашег одела све смо спалили, само је могао да остане новчаник или перорез. Ништа нисмо радили, само смо шетали по ладовини испод маслина. Идемо у море, те се купамо. А ту има доста и поморанџи, кад имамо пара ми понеко кило купимо и поједемо. Разговарамо: Боже мили, ја добра живота. Никад бољи живот нисмо имали нити ћемо имати.", пише ратник. У лето 1916. кренули су лађама у Солун, од Француза примили ново одело и топове. У августу поче окршај „са Бугарима и АустроНемцима који су мислили да узму Солун, али се изненадише кад опазише Србе“. Пише Божо о борбама на Кајмакчалану кад је његова батерија заузела врх брда, а он ту одликован сребрном медаљом за храброст. Септембра 1918. Срби пробијају фронт, Бугари беже и капитулирају. Српска војска у Чачак улази пред Митровдан 1918, а аустријска бежи из Србије. Божу дају седам дана одсуства: после толико времена долази кући да види своје, али није била радост – умрле су му жена и мајка, прва од тифуса 1916, друга седам дана пре његовог доласка. Оцу се обрадовала тада ћеркица Милица. Враћа се он у јединицу после одсуства, а демобилизацију дочекује код куће у Сврачкову августа 1919. Потом се Божо поново оженио и имао још петоро деце. Izvor: www.politika.rs
|
|
|
Logged
|
|
|
|
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Posts: 62 007
|
|
« Reply #342 on: September 16, 2017, 10:57:23 pm » |
|
100 Година од Великог ратаДва брата одужише дуг према отаџбиниАутор: Олга Јанковић петак, 18.08.2017. Хаим Давичо (Фото: „Споменица погинулих српских Јевреја у Балканском и Светском рату”) [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] „Воли своју земљу у којој си се родио и у којој живиш, јер она је твоја домовина, вели наша Библија”, прибележено је за потоње генерације у „Споменици погинулих српских Јевреја у Балканском и Светском рату”. Потомци Срба мојсијеваца написаше још и да су Јевреји, од када су напустили своју рођену груду, били кроз сва времена добри грађани, свуда куд их је водио пут историје. Тако је то било и јесте и у земљи Србиновој, у којој су Јевреји радили у миру на подизању општенародног благостања и борили се за време ратова, раме уз раме, храбро, поред своје браће Срба. Било је Јевреја српских ратника још у српско-турским ратовима 1876–1878. године, али је љубав Јевреја за српску земљу дошла до пуног изражаја у балканским и Првом светском рату, када су као грађани и војници, стари и млади, примили своју дужност искрено и са самопрегором. Часови туге и бола, немаштине и изгнанства, као и часови радости и славе, победе и тријумфа, при повратку у ослобођену, проширену, славом овенчану и уједињену отаџбину били су заједнички свима, без разлике. Међу њима памте се и браћа Давичо, два Хаима, обојица из чувене и отмене породице, која је давала истините родољубе. Од ране младости васпитавани су у спартанском духу, а кућа и школа дали су им породичну културу и солидну спрему. Хаим М. Давичо је био резервни пешадијски капетан, командант 1. батаљона Седмог пешадијског пука трећег позива, његов брат од стрица Хаим И. Давичо, српски наредник, иначе настањен у Бечу, долази у Србију и учествује у борбама на Ади Циганлији, где бива контузован, али учествује у свим даљим борбама против непријатеља све до општег повлачења 1915. године. У Љум-кули бива заробљен, али се и ту истиче српским родољубљем и моралним отпором према непријатељу до те мере да га, као заробљеника, непријатељске власти осуђују на смрт. Казна му је у последњем тренутку преиначена на присилни рад под земљом. Хаима М., којег је по наводима из Споменице одликовао челични карактер и интелигенција, борио се још у балканским ратовима, као пуковски ађутант и заменик команданта батаљона, а из Великог рата остаде упамћен по противнападу са својим батаљоном да би ослободио друга два своја пука које су Аустријанци заробили. Многобројна аустријска војска напала је да пробије српски фронт Космајске положаје, које су бранили, храбро и упорно наши трећепозивци. Неколико батаљона је делом било избачено из строја, а делом заробљено. Тада је Хаиму М. поверен тежак, частан задатак – да вештим маневрисањем успори брзо непријатељево напредовање, до доласка помоћи. Са Давичом на челу батаљона, непријатељ је одступио у нереду, а наши заробљени батаљони су спасени, бележи Споменица. Храбри командант наступао је све даље, предводећи лично своје људе и кад је победа била сигурна, у последњим борбама Хаим М. пада изрешетан непријатељским куршумима на Равном гају 25. новембра 1914. године. Привремено је сахрањен у Младеновцу, одакле су његове кости пренесене у Београд и положене на Јеврејском гробљу, у ратничкој парцели. Izvor: www.politika.rs
|
|
|
Logged
|
|
|
|
gocemk
potporučnik
Offline
Posts: 2 652
|
|
« Reply #343 on: September 17, 2017, 10:26:50 pm » |
|
Интересно мојот град битола бил можи да се речи и втор град по големина во Кралстовото Србија или во Белград живеле 100 илјади луге во тој период од 1910 -1912 додека во битола бројката на жители по мои податоци е околу 80 илјади а во тој период во 1910 година бројката во истанбул е само 154илјади жители .Додека денеска мојот град битола имаа едвај 84 илјади жители додека белград е 2 милони жители а додека истанабул е 14 милони жители ех и мојот град да го имаше развојот како белград и истанбул што имаше во 20 век сега ке беше над 1 милон жители.
Cities
The largest cities in the Kingdom of Serbia were (with population figures from c. 1910–1912): Belgrade - 100,000 Prizren - 60,000 Bitolj - 54,000 Skoplje - 50,000 Niš - 25,000 Veles - 24,000 Priština - 20,000 Prilep - 20,000 Kragujevac - 18,500 Ohrid - 18,000 Leskovac - 14,300 Tetovo - 14,000 Požarevac - 13,600 Šabac - 12,800 Mitrovica - 12,000 Vranje - 10,500 Pirot - 10,000
|
|
« Last Edit: September 17, 2017, 10:34:29 pm by gocemk »
|
Logged
|
|
|
|
Milan (longtrip)
kapetan fregate
Offline
Posts: 7 424
|
|
« Reply #344 on: September 25, 2017, 09:01:19 pm » |
|
”Четиристотине - 1915”
|
|
|
Logged
|
|
|
|
|