Извод из интрвјуа министра одбране магазину Одбрана.Интрвју је опширан па је сам га редиговао али
мислим да није изгубио ништа од важних детаља.
Заинтересовани могу цео интервју да прочитају на
http://www.mod.gov.rs/novi.php?action=fullnews&id=80201.11.2008.
Са министром одбране Драганом Шутановцем разговарали смо, поводом сто дана рада Владе, више о плановима него о резултатима, о пројекцијама система одбране, Министарства и Војске, који треба да буду део новог одговора Србије на глобалне промене и захтеве регионалне безбедности.
Унутар система занимала су нас решења која могу допринети бољој организацији, ефикаснијем раду, али и бољем стандарду, посебно одлуке које ће скинути бреме прошлости.
Министар Шутановац је уверен у бољу будућност – система и људи у њему, а време још видљивијих резултата у опремању, јачању и партнерству са онима на које се вреди угледати, тек долази.
*Професионализација Војске прво је актуелно и значајно питање које не зависи само од Министарства одбране већ и од других институција друштва које треба да дају подршку том опредељењу? Како видите тај процес на друштвеном плану?
-Идеја потпуне професионалзације Војске апсолутно је у складу са модерном и савременом војском и државом и убеђен сам да друштво даје подршку таквој пројекцији војске. Али нисам убеђен да као држава на прави начин томе приступамо и да имамо одговарајућу јавну подршку, како би заинтересовани да буду професионални војници знали где да се пријаве, које су предности, шта доноси тај позив, какве су бенефиције...
Предстоји нам велики посао. Осим уређења система изнутра, мора да се уради добар ПР и добра комуникација и са медијима, и са невладиним сектором, интелектуалцима... Поред Министарства и Војске, неопходна је подршка Владе, председника, јавног сервиса, медија, невладиног сектора, цркве... Има много субјеката који треба да направе синергију позитивне енергије, да свима буде јасно и због чега то радимо и на који начин се то ради.
*Рок је 2010. година?
-Што се тиче Министарства и Војске оптимиста сам да ћемо испунити рок и бити апсолутно спремни.
*Остаје ли могућност служења војног рока онима који то желе?
-Добро дошли су сви који желе да буду војници и након потпуне професионализације. Убеђен сам да има младих људи који желе да прођу обуку, да се увежбају у појединим војним вештинама, и да ће им то искуство бити корисно у животу. Вероватно би један део њих и остао у Војсци Србије. Таква пракса и у другим земљама постоји.
*На реду је нова организација и систематизација у Министарству одбране. Каква је замисао новог министарства, шта ће се мењати, организационо, кадровски, бројчано…?
-Желим да урадимо организацијске промене које ће нас довести до тога да наше министарство буде у стандарду министарстава оних земаља којима ми тежимо. Чињеница је да сада однос војних лица и цивила у Министарству није какав би требало да буде, а подсећам да је за државу и друштво изузетно скупо упошљавати војна лица на положаје које могу да обављају цивили.
Сваки цивил који ради у Војсци Србије има своју коначну цену коштања, али официри и подофицири немају. Држава је инвестирала и инвестира у ту професију да би били војници, а не да би обављали цивилне послове.
Жеља ми је да се министарство „демилитаризује“, на начин и у мери колико је то логично, до нивоа који је уобичајен у развијеним војскама и министарствима.
*Каква ће бити динамика те активности?
-Овај посао је стратешки важан, и као за сваки други стратешки посао важно је да ли је урађен квалитетно или не, а не да ли је урађен седам или петнаест дана пре или после неког задатог рока.
*Очекујете потешкоће?
-Очекујем отпор унутар система, очекујем отпор оних који су се „ушанчили“ на поједине позиције и деценијама раде послове за које нису школовани. Убеђен сам да ће највећи део система дати подршку. Ако погледамо како то функционише у развијеним земљама, јасно је да досадашњи начин не може да опстане. Морам да нагласим да, уколико желимо да развијамо систем одбране и да повећамо плате, ми морамо да се мењамо, јер овако напросто није финансијски одрживо.
Значи, ми можемо да радимо као деведесетих година и да сви буду незадовољни, али опет ушушкани у неке своје кабинетиће, без секирања да ће поново морати да обују чизме. Или да радимо на начин да свачије радно место буде под знаком питања, па ако га не ради квалитетно – да буде премештен на друго, где ће можда и боље да се покаже.
*Каква је, заправо, порука те промене?
-Нико неће бити заштићен ни на једној позицији зато што је ту дуго, нити зато што у систему он ништа друго не зна да ради, а и тај посао не ради како ваља. Жао ми је свих који су навикли да деценијама долазе у топао „кабинет“, при том имају све бенефиције које имају и они који су данас у Копненој зони безбедности, у неким ситуацијама и веће, а избегавају чак и униформу да обуку.
Сигурно имамо вишак запослених, а не бих желео да буде отпуштања. Идеја је да направимо такав распоред да се официри који су неопходни Војсци врате и наставе да раде свој посао.
*Да ли је и зато најављено бројно повећање Војске?
-Повећање је потребно пре свега зато што су ризици, изазови и претње другачији него у годинама када су прављени планови за смањење. Унилатерална декларација о проглашењу независности Косова, те неулазак Македоније у Нато, свакако утичу на безбедносну слику региона. О томе морамо да размишљамо, а не само о безбедности унутар граница наше земље.
*Мења се и глобални однос моћи и непосредно безбедносно окружење?
-Чини ми се да се сада коцкице постављају стратешки, на глобалном плану, и да ми врло брзо морамо да нађемо начин да на то утичемо и да се прилагодимо. Чињеница је да не постоји вечна љубав на глобалном плану између било којих земаља света – постоји само вечни интерес. Уколико не будемо умели да свој интерес уградимо у интересе земаља које су данас глобални играчи, бојим се да ћемо остати „слепо црево“ за које нико неће имати разумевања и неће имати жељу да са нама на било који начин сарађује.
*Поновна поларизација два света, Истока и Запада, актуелизује нашу недоумицу о припадању и опредељивању, стару вековима. Куда и како даље?
-Наша стратешка оријентација, потврђена на изборима, јесте Европска унија. Јачање Русије, Америке и Кине, али и других земаља у свету, свакако је важно, али Србија се определила за пуноправно чланство у ЕУ и то је правац од кога нећемо одустати.
*Недавно сте потписали Безбедносни споразум са Северноатлантским савезом. Имајући у виду укупну активност током боравка у Бриселу, сусрете и разговоре, како видите наше место у Партнерству за мир убудуће, колико ћемо искористити могућност пуне сарадње која нам се сада отвара?
-Мислим да ћемо ми још годину, годину и по дана, имати један слободан простор у коме ће према нама, и нашој Војсци пре свега, један број земаља изражавати одређене симпатије, уз жељу да са нама сарађују, вежбају, размењују информације.
Након тог времена доћи једно логично питање – да ли смо ми партнери или нисмо? Да ли смо ми партнери само приликом вежбања и у билатералним односима, или смо партнери и кад дође до потребе очувања глобалног мира у свету? И да ли ћемо ми, заједно са нашим партнерима, учествовати у операцијама које треба да омогуће да се безбедност у свету одржи, односно да се спречава дестабилизација.
Наиме, идентично су реаговали и председник Буш, после 11. септембра у Њујорку, и председник Русије Путин, после терористичког напада у Беслану, када су рекли да ће штитити своје интересе и безбедност својих грађана ма где они били угрожени.
Безбедносно, свет постаје „глобално село“. Не можете безбедносно изоловати ниједну земљу на свету, ма колико она била јака, моћна и стабилна. Безбедносна угрожавања постала су транснационална и прекогранична, и уколико тамо где настаје не сасечете опасност у корену, онда кад нарасте и дође до ваших главних градова, онда то постаје тешко решиви проблем.
Зато ће питање јесмо ли заиста партнери бити круцијално. Мислим да ће тада већ бити кристално јасно свима да је управо то још педесетих и шездесетих година Јосип Броз врло добро знао. У време када смо били најутицајнији међу несврстаним, имали смо веома јаку и важну спољну политику, а тадашња ЈНА била је важан чинилац мира и безбедности у свету, где год да се појавила.
*Како гледате на војну неутралност?
-Постоје земље у свету које су веома утицајне, а војно су неутралне. И Аустрија и Шведска су веома утицајне, а војно неутралне. С друге стране, Норвешка је чланица Натоа, али није чланица Евроспке уније. Не постоји један универзални систем у коме или напредујете или назадујете.
Ми у овом тренутку имамо одлуку парламента, која нас не спречава да у оквиру Партнерства за мир и у оквиру Уједињених нација налазимо своју улогу на глобалном плану. Нетачно је да ми, ако смо сада неутрални, не можемо да сарађујемо ни са Истоком ни са Западом. Напротив.
*Да ли би било политички боље да смо у Натоу?
-Будимо искрени. Ми смо „острво“ у Натоу. Врло брзо ће наша земља бити апсолутно окружена снагама Натоа са свих страна. То је неминовност и реалност, јер све земље у окружењу теже да се учлане у Нато, и то ће се пре или касније десити.
Ми можда не желимо да прихватимо ту реалност, али ћемо бити у ситуацији да нас или заобилазе или да сарађујемо. Било која врста заобилажења води нас у ситуацију изолованости, коју смо имали деведесетих година, што никако не може да допринесе квалитету и бољем стандарду грађана.
Међутим, не мислим да је то питање на дневном реду. Ми сада треба да кажемо да смо једна савремена, модерна земља, па ако Аустрија може да буде војно неутрална, што не би могла да буде и Србија.
*Војна сарадња отвара нове могућности за проширење односа са појединим земљама. Где смо остварили посебне успехе и које су нове шансе?
-Резултати већ нису само на војно-војном плану. Поруке коју пошаљу велике силе, када њихови начелници генералштаба посете Србију, није само порука нашој војсци већ је порука много озбиљнијег и ширег контекста.
После 24 године у Србији су били начелник Генералштаба Кинеске ослободилачке армије, потом и начелник Здруженог генералштаба оружаних снага САД, после 57 година. Јасне су поруке тих земаља да желе да сарађују са нама. И ако знамо да ће начелник Здруженог ГШ ОС САД практично бити једини човек који ће и даље остати на тој позицији, а очекујемо нову администрацију, онда је јасно да се жели један континуитет у сарадњи, али не само на војном плану.
У овом тренутку, захваљујући у великој мери, да не кажем и пресудно, тим односима које су наша војска и Министарство одбране изградили, ми смо неке проблеме успели да превазиђемо, да не дође до ширих сукоба и на територији Косова и уже Србије. И то је једна од највећих предности те војно-војне сарадње.
Тренутак у коме наш начелник Генералштаба може да се телефоном чује са главнокомандујућим Натоа, од Брисела до Напуља и Кфора, јако је важан за стабилност у региону и улива поверење много више него да смо с њима у сукобу и да немамо координацију и сарадњу.
*Шта даље са вишком војне имовине?
-Нећу допустити да се наша имовина распродаје, као што нећу допустити ни да нас варају разни „бизнисмени“ или локални лидери, не желим да ико узме нашу имовину, а да заузврат не добијемо одговарајућу надокнаду.
*Оцењујете да је решавање стамбених потреба припадника Министарства одбране и Војске Србије субвенционисањем кредитирањем пројекат за 21. век. То је, дакле, основни начин решавања тог питања, с обзиром на то да заиста велики број припадника нема стан? Колико сте оптимиста у предвиђању да ли ће менаџмент Министарства одбране успевати да услове кредитирања одржи повољним у дужем периоду?
-Реализација целокупног Мастер-плана омогућила би нам да купимо једну ескадрилу вишенаменских борбених авиона. Дакле, фама о војној имовини као о нечему што је непроцењиве вредности показује да нисмо свесни времена у коме живимо. Идеја да можемо да продамо све и да решимо 22.000 стамбених проблема довела би до тога да ја не будем министар одбране него министар за решавање стамбених питања у Министарству одбране.
Пројекат стамбеног кредитирања је најздравији пројекат за младе људе у систему, а такви пројекти постоје у развијеним земљама. Не можемо рећи да то није добро, јер је то осмислио и користио успешно неко пре нас.
За првих сто дана рада решили смо 650 стамбених питања. Да је тако решавано раније, ми не бисмо били у ситуацији у којој смо данас.
*Како ће ићи преговори са Црном Гором, БиХ и Републиком Српском око набавке наоружања и опреме који су нам потребни?
-Биће то резултат преговора, али верујем и очекујем да ћемо направити адекватан договор и да ћемо обрадовати нашу Војску оним што они сматрају да им је неопходно.
*У шта ћемо уложити највише пара када је реч о инвестицијама?
-Велики новац се троши у систему, а да се практично то и не види. Набавка оклопних точкаша биће нешто видљиво, а дефинитивно је то било неопходно. Такође, и нове савремене беспилотне летелице које ће бити могуће и наоружати, увођење нове пушке, опремање Специјалне бригаде, затим опремање ВМА савременом медицинском техником, па опремање Војне академије, где сваки студент мора имати приступ Интернету, јер је то неопходно за официра 21. века, а ту су и униформе са новом дигиталном шаром, које ће дати савременији изглед нашим војницима...
*Како иде велики извозни посао са Ираком? Опоравља ли се наша наменска индустрија?
-Очекујем да ће тај посао бити завршен како је уговорен и планиран. У неким фабрикама наменске индустрије које су инсистирале да им држава омогући послове и пласмане, нису схватили да се на стари начин не могу радити нови послови. Напросто, уколико фабрика ради зарад социјале и радника који не обављају посао, а само један део њих ради, онда не можемо бити курентни на тржишту. А новац добијен од великих послова треба искористити за нове и још веће, а не да се потроши за социјална давања.
Још се нисмо озбиљно суочили са проблемом одбрамбене индустрије, а она изискује озбиљну реформу. Без промена, међутим, не можемо да пратимо савремене трендове на тржишту.
*Велики проблем система јесу војнодоходовне установе. Без прејудицирања појединачне судбине, шта се ту може очекивати?
-Ових дана на седници Владе биће донете одлуке којима се решава питање четири војнодоходовне установе. Техничко-ремонтни заводи су неопходни и они ће остати у систему. Али потпуно ми је нелогично да постоје војнодоходовне установе које нас коштају и на крају године узимају новац из буџета. Такође, нелогично је да постоји велика површина земље у Војводини која не доприноси систему, већ ствара губитке. Ту очито неко не функционише домаћински. У најмању руку догађа се нешто што би полиција требало да истражи.
Поновићу, не постоји коначна цена коштања официра, јер ми данас, поред онога што је држава издвајала за школовање, за стипендирање, лечимо из нашег буџета целу породицу сваког официра.
Оно што смо урадили и започели у прошлој години, што ћемо завршити у овој и оно што планирамо, као што је завршетак базе Цепотина, ремонт авиона и други велики пројекти, станови које завршавамо, а који су започети пре две деценије, све то обећава још боље резултате и убудуће.
*И на крају, обећали сте студентима Војне академије да ће путовати у иностранство? Хоћете ли испунити обећање?
-Сигурно. То је стратешки интерес система одбране. Уколико студенти наше Војне академије не буду могли да путују у свет, да упознају своје колеге и нешто науче, онда ћемо бити у ситуацији у којој смо сада, а то је анксиозност у односу према Европи, коју је изазвала и сама Европа.
Очекујем да се Европа отвори према нама, да можемо да путујемо. Заиста је феноменално када сретнете некога у иностранству ко се школовао, рецимо, у Београду или у бившој Југославији, па говори српски, ко вас цени, воли, уважава...
На путовањима би наши студенти упознали колеге. Можда ће баш неко од тих младих људи бити за двадесет или више година начелник генералштаба. Нема бољег начина за сарадњу, од такве врсте личног контакта какав бисмо успоставили.
За ту идеју имам подршку и од страних амбасадора. Приликом недавне посете Бриселу о томе сам говорио амбасадорима Северноатлантског савета. Та прича их је, чини ми се, највише тргнула, да кажу да можда и не разумеју најбоље Србију! Рекао сам им – како можете да очекујете да вас неко воли, поштује, уважава, ако му не дате да дође код вас!
Извор:Сајт министарства одбране