Центар - роман

[Kuzma®]

Поштовани Палубарци,

постоје неке приче које никада нису испричане. Много тога је кроз даљу и ближу историју остали сакривено од јавности и ко зна до када ће тако бити. Веома пуно тога је, вероватно, трајно остало под велом тајне. Тада се појављују разни тумачи догађаја, аналитичари и тзв. аналитичари, историчари и они који мисле да су историчари итд. Они онда износе виђења тих догађаја на основу неких својих  закључака који су резултат личних осећања према датом догађају или на основу жеља финансијера тих истраживања. Нема потребе да објашњавам шта то у пракси значи и колико у том случају страда истина.
Као директан учесник ратних сукоба током 1990-оих година покушао сам да кроз две књиге испричам једну причу за коју се готово ни мало не зна. Верујем да се са ове временске дистанце готово више нико тога и не сећа осим нас који смо тамо били. Желео сам да уз помоћ осталих учесника, међу којима су били припадници свих народа и народности тадашње државе у распаду, сачувам од заборава оно што смо тамо доживели и преживели. Није ми била намера никога посебно да оптужујем, нисам желео да се бавим догађајима који су се дешавали око нас а за које смо много касније сазнали итд. Бавио сам се само оним у чему сам директно учествовао или у чему су моји пријатељи учествовали.

Моја прва књига названа "Тридесет девета" је написана 2019-2020. године и то је монографије 39. класе Средње војне школе копнене војске. То је класа која је своје школовање започела у Сарајеву у касарни "Маршал Тито" пред сам почетак грађанског рата и распада СФРЈ.  Када сам написао ту монографију схватио сам да постоји још пуно материјала који по својој природи није и не може бити за монографску публикацију. Учинило ми се да бих од тога могао написати причу о истој тој класи и ономе кроз шта су прошли као питомци друге године школовања на самом почетку рата у БиХ.

Током 2020 и 2021. године сам успео да после три верзије којима нисам био задовољан добијем и ону коначну, четврту. Роман сам назвао "Центар" јер је радња смештена у Центар војних школа КоВ у Сарајеву и Пешадијски рекреациони центар (како смо га неформално звали, скраћено ПРЦ) у Пазарићу. Центар војних школа је био практично у центру Сарајева и током маја 1992. године је био центар око кога се све вртело.




Радња романа прати питомце 39. класе од 01. априла до приближно краја јуна 1992. године. И као што сам већ написао у првом делу овог поста, нисам писао о догађајима који су се ту око нас дешавали а за које ми тада нисмо могли знати. Чак сам и сам за неке историјски мање битне догађаје (али битне за роман) који су се дешавали у мојој класи на пар стотина метара удаљености сазнао тек после готово три деценије.Пошто сам био припадник те класе самим тим сам био и сведок и учесник скоро свега написаног у роману. Све оно у чему нисам лично учествовао на било који начин је написано из сведочења самих актера, командира и питомаца.

У наредном периоду ћу у форми фељтона поставити мој роман. Причу ћу илустровати фотографијама из монографије (јер их у роману нема).

НАПОМЕНА:
Сви ликови и догађаји су аутентични, једино су из разумљивих разлога промењена сва имена, надимци и њихоова родна места. Места где се радња романа догађа су аутентична.
Напомињем да су се баш сви догађаји десили онако како је у роману и описано, ипак је било немогуће избећи ону ауторску слободу па сам негде једноставно морао да томе прибегнем. У сваком случају та слобода је употребљена у највише 2-3% укупног садржаја.

Сам роман је штампан у тиражу од 300 примерака и сви су распродати. Да ли ће бити неког новог издања? Не знам, можда, ако бих пронашао заинтересованог издавача али то ми није приоритет. Због тога и ова одлука да са вама поделим роман. Није то Андрић, Толстој или Мир-Јам али верујем да ће бити оних којима ће се допасти.

Толико за почетак. Наставак следи.

П.С.

И ово сам заборавио да напоменем иако пише на крају романа. Ни данас после више од 30 година нама, питомцима 39. класе, се званично не признаје учешће у рату. Разлог није познат. Истина, они који раде у ВС су у једном кратком периоду на основу изјаве два сведока могли да добију потврду ради добијања спомен-медаље али то је једино за шта је тај папир могао да се искористи. Они који више нису у ВС не могу ни за ту намену да добију потврду.

Пуне три године сам договарао да снимимо ТВ емисију о догађајима описаним у роману. Договор је био близу реализације а реч је о великој продукцији, национална фреквенција, познат новинар... међутим онда је напрасно испало да нема довољно материјала, да је питање каква би била гледаност и тако даље. На крају смо од свега одустали. Процените сами да ли има материјала за причу или не.

НАПОМЕНА - молим вас да се уздржите од коментара како би прича текла без ометања. Уколико има потребе за дискусијом можемо можда да отворимо другу тему у којој би коментарисали оно што овде буде објављено. Ово је иначе договорено са администрацијом форума и постоји договор да тема буде закључана. Моја молба се односи за случај да тема можда случајно остане  откључана. Хвала на разумевању.

[Kuzma®]

ПРОЛОГ

Када је крајем 19. века Аустроугарска царевина окупирала Босну и Херцеговину у Сарајеву је затекла старе турске војне објекте. Ти објекти нису били довољни за њихову војну силу, а пошто су имали намеру да дуго остану, приступили су изградњи нових.
Прво су у улици Фрање Јосифа подигли Официрску касину. Подигли су је на месту мухамеданског мезарја које је ишчезло. Да, једноставно је ишчезло, нестало. „Како гробље може да нестане?“, питаћете се сигурно. Ех, све је могуће. Ево, на пример, ово гробље је нестало тако што су војници ноћу одвлачили надгробне плоче. Када су њих одвукли, довукли су земљу и тако је једног дана освануло гробље без гробова. Надгробне плоче су после употребили за зидање неких зграда, а на месту гробова је касније била башта.
То што су Касина и башта подигнути на гробовима није сметало официрима да баш на том месту приређују разне забаве на које су доводили и Сарајке. А оне, обучене у `костиме какаве носе раскалашне јевропске жене`, играле су валцере и разне друге `вртоглавице`.  
Тако је у Сарајево почела да пристиже `јевропска култура`. Осим начина понашања, стигли су и позориште, музеј, трамвај... Сарајевски трамвај је био проба за онај у царском Бечу. Мало по доласку трамваја, у Семизовцу је засијала прва сијалица, а пар година касније и у оближњем Сарајеву.
Кажу да је Бог прво себи створио браду па тек онда и другима, зато и не чуди што је у Сарајеву прво обезбеђена свака згода официрима, па је тек онда почело да се приступа стварању услова за обичне војнике. Ту, на обали Миљацке, недалеко од Официрске касине, нова власт је почела градњу касарне. Назвали су је „Филиповића лагер“ одајући тако почаст свом генералу који је предводио поход на Босну.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Двадесети век је дошао, а изградња касарне је и даље трајала, грађени су додатни павиљони за смештај војника. Можда би завршетком градње то била само још једна од касарни царске и краљевске војске да точак историје није наставио да се незадрживо окреће. Таман када је градња завршена дошло је до анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске царевине, да би убрзо потом монархија остала без престолонаследника.
Гаврило Принцип је на Видовдан деветсточетрнаесте на обали Миљацке пуцао и убио наследника круне, надвојводу Фердинада, и његову супругу Софију.
Тада у „Филиповића лагеру“ у заточеништву беху држани завереници - припадници „Младе Босне“. Ту им је и суђено, а ту су њих четворица и обешени једног фебруарског јутра наредне године. Касније је та затворска зграда названа Принциповом.
Пошто је Велики рат окончан, Босна и Херцеговина је ушла у састав нове краљевине која ће потрајати тек мало више од две деценије. После четири дуге ратне године и ово краљевство престаје да постоји. Из тог пепела рађају се нова држава и нова армија. Некадашњи „Филиповића лагер“ постаје дом неколико школа ЈНА. Не обичан дом, већ Центар војних школа. Наступа пе-риод мира, братства и јединства... И поново, као неки усуд, ни то не траје задуго. Двадесети век се завршава како је и почео – ратом.
Била је деведесета година двадесетог века када су на школовање у ову касарну дошли свршени осмаци, петнаестогодишњаци од Загорја па до Ђевђелије. Фантје подно Алпа нису ималe представнике, али у том тренутку изгледа да нико то није разумео као поруку. Остали су обукли униформу са жељом да једног дана буду браниоци своје домовине. Нису били свесни да ће се то догодити веома, веома брзо.

[Kuzma®]

ПРВИ АПРИЛ
(први део)

Сећам се тога као да је јуче било, а прошло је више од пола живота. Па, ево, рачунај, тада сам имао шеснаест и по година, а сада четрдесет пет. То се не заборавља. И да прође још оволико, мислим да ћу се сећати скоро сваког детаља тог дана и наредна готово три месеца.

Био сам дежурни вода. Ујутру на смотри се чита дневна заповест за сутра, или петком за цео викенд, одреде те да будеш дежурни вода, батаљона, или целе школе. Будеш некада дежурни објекта, седиш у ходнику и водиш рачуна о томе ко улази у објекат. То је важно када су сви на настави, мора се знати да ли улази у питомачке собе неко ко не треба ту да буде. Знаш, јесте то војска, јесте школа и сви су бирани по неким критеријумима, али и ту има по неко ко воли да узме туђе или неком да направи штету. Свакаквих је било. Што би рекли `у сваком житу има кукоља` па ни ми нисмо били изузетак. Или, сви су на настави, објекат празан, пукне цев за воду, избије пожар, деси се нека штета, дежурни у објекту је ту да узбуни остале. Има разних ситуација због којих је тај дежурни измишљен. Касније смо сазнали да постоји слична дужност – пожарни. Само што су они били у сменама као стража, по два сата и тројица се тако смењују.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Дежурни вода, док не преда дужност, води свој вод на постројавања, наставу, купање, обедовање... Води их где год му се нареди. Он командује водом када командир није ту. Онда, тај дежурни недељом организује ГСП. То је скраћеница за генерално сређивање просторија. ГСП почиње после доручка и, богме, траје готово до ручка. Тада се чисте собе и све заједничке просторије, обавезно се истресају ћебад, рибају прозори, брише прашина... Мора то, неће да дође нико други да ти одржава собу чистом него ти који живиш ту.
Дежурни вода одводи на смотру и оне којима је одобрен излазак у град. Деси се да се неко пријави, а командир вода каже да не може. Зашто? Ко ће то знати? Некада због неке грешке, некада због лоших оцена, а некада зато што је власт. Може му се да не дозволи и да за то не да никакво образложење. На ту смотру дође неко од старешина па чита спискове, па гледа да ли су питомци у групама по четворица како је прописано. Онда гледа како је ко обучен. Не може питомац да иде у град поцепан, прљав, неуредан. Али не може ни ако има мајицу на којој је америчка или нека друга застава, не може ни ако су му чарапе војне уместо цивилних и свашта друго. Изгледа то сада чудно, али је то тада тако било. Гледа наравно и да ли сви имају дозволе за град и легитимације. И тек када све прегледа и све буде у реду, онда питомци у колони иду ка капији број четири и тамо почиње излазак у град. Неки буду враћени да поправе оно што је тај официр на смотри пронашао као фалинку. Они онда могу да иду у град у следећој тури јер су постојали неки термини на два сата. Онај ко своју грешку не поправи не може у град и готово.
Та капија број четири је за нас била главна и прва кроз коју смо прошли последњих дана августа деведесете године. То је капија која је гледала на железничку и аутобуску станицу. Поред ње су биле просторије дежурног официра, страже и соба за посете. У првој години школовања, у објекту одмах десно од капије, била су два од девет водова наше класе. Један од тих водова је био и мој, Девети. Касније, на почетку друге године, нас су пребацили у исти објекат са осталима. Он је био одмах прекопута библиотеке, биоскопске сале и питомачког ресторана.  

Рекох већ да сам тог дана био дежурни вода. Била је среда, први април. Време никакво, ромињала је нека досадна кишица и било је прохладно. Мој вод је имао час историје када сам, нешто раније, изашао да бих донео маренду. Ту реч сам први пут чуо када сам постао питомац. Већини је била некако необична, чудна, али смо је брзо прихватили и, ево, три деценије касније и даље је свима нама у речнику. Њен синоним би био ужина. Дежурни вода је имао обавезу да оде у трпезарију, преузме маренду и донесе је на место извођења обуке или наставе. Друга могућност је била ређа, то је да цео вод иде у ресторан на маренду илити ужину.
Идем тако кругом, а успут гледам официри нешто узнемирени, размишљам: „Мора да је дошла нека ненајављена контрола.“
Обично су тада тако узрујани. Дођем до трпезарије, већина дежурних је већ стигла и почела да преузима следовања. Али...

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Е, то али је увек проблем. Сви помињу неку узбуну, „Пазарић“, прекид наставе. Никако по`ватати о чему се ради. Да ли је неко пустио буву јер је први април или је озбиљно? Ај` сад буди паметан. Покупим наше следовање, колач „Тако“ и сок од малине у стакленим флашицама. Носим у једној руци гајбицу, а испод мишке друге руке стежем ону кутију са колачима. Срећа те је и следећи час историја па сам школску торбу оставио у кабинету. Дођем до кабинета, већ је звонило за велики одмор, поделим маренду и кажем шта сам чуо. Леле, кад скочише на мене! Једни вичу да лажем, други се сетили који је датум па мисле да их зезам, трећи `запенили` и траже још детаља... Шта ћу, ћути и трпи, нико ме није терао да им причам.
Брже боље покупим ону амбалажу од сока и кренем поново у трпезарију да вратим. Само што сам то урадио на кругу се умало не сударих са Богом. Није то онај одозго, мој вод је имао свог личног Бога. Он нам је био командир вода. Звао се Богољуб Јањић, Херцеговац, преко леђа као трокрилни шифоњер, шаке к`о лопате.
- Шта ћеш ти овдје, Маринковићу? – упита ме.
- Друже капетане, вратио амбалажу од маренде – једва сам успео да проговорим када га угледах у комплетној ратној униформи.
На глави је имао шлем, за појасом пиштољ. Видим да је враг однео шалу и да на Дан шале ником није до смеха. Нешто се спрема, али још не знам шта. Он је онако велик изгледао страшно и у цивилу, али тог тре-нутка ми је изгледао као нека неман која би ме могла прогутати у залогају.
- Слушај добро, сада трчећим кораком идеш у кабинет, дајеш борбену узбуну нашем воду и трчећим кораком их доводиш у наше просторије! Јасно?! – рече ми Богољуб.
- Разумем, друже капетане! - једино сам то успео рећи.

НАСТАВИЋЕ СЕ....

[Kuzma®]

ПРВИ АПРИЛ
(други део)

Брзински сам га поздравио и затим најбрже што сам могао потрчим ка кабинетима. Мој вод је већ био у клупама, а час, иако је већ требао почети, каснио је јер наставник, капетан Ракић, још није дошао. Улетео сам у кабинет као тајфун:
- УЗБУНААААААААААА!!! – повикао сам из све снаге, а душа `оће да  изађе на нос.
Када су ме видели онако задиханог, знојавог и црвеног у лицу, мислим да је свима било јасно да никога не зезам и да је ствар озбиљна. Утом се зачу и продоран звук школског звона са ходника. Није прошло ни пар тренутака, а из свих кабинета је грунуо стампедо питомаца. Низ степениште, на коме до пре пар тренутака није било никога, одједном је кренула сивомаслинаста бујица. На вратима тотални хаос. Буквално се водила борба ко ће први да изађе и, богами, мало је недостајало да их та сила извали из штока.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Ми смо у трку формирали строј и затим исто трчећи наставили ка нашем објекту. Тамо је Бог већ чекао. Чекали су и остали командири водова. Чекао је командант нашег батаљона, мајор Арнаут Перо, чекао је и командант школе пуковник Антуновић Иван. Сви су чекали и сви су били у ратној униформи, са шлемовима, оружјем, официрским торбицама.

- Слушај `вамооо!!! – ходником се зачу добро познат глас капетана Павла Милера.
Његов вод је први стигао јер је имао час топографије у кабинету који се налазио одмах до нашег објекта.
- Пакујете баш све, осим цивилне одеће и свечане униформе – кратко је наредио.

Свима је то било необично. Постоји правило шта се пакује у ранац, шта у транспортну врећу. Уосталом, то је по правилу увек спаковано и спремно за случај узбуне. Како сад све, и шта то `све` уопште значи? Жамор поче да се шири ходником.

- Аман, питомци, – забрунда Бог – знате ли шта значи све? Јел` треба цртати? Шта је, питомац? - избечи се на најближег – `љеб га јеб`о, пакуј пиџаму, постељину, обућу... Јесте, и папуче, сав веш, све кошуље, све, све и све. Књиге из стручних предмета пакујте у школске торбе.
Остали командири као да су то чекали па и сами почеше да копирају Богољуба. Њихова галама и псовке су се мешале са звецкањем опреме, лупањем врата од ормара и нечијим повременим кашљуцањем. Чак је и њима ово било ново, нешто што нису учили на Академији, па су гледали шта раде старије колеге. Које правило је предвидело папуче на терену, на пример? Ни једно. А да не причамо за пиџаме, постељину...

- За петнаест минута постројавање на писти – огласи се и Арнаут – са свом опремом и наоружањем.
Када је то рекао, командири још жешће приступише `стимулисању` појединаца који су били у заостатку са паковањем.
- А где ти је вода у чутурици? Шта бленеш који курац? Јесте, и то пакујеш. Колико пута треба да понављам? Шта није јасно, у пичку материну? Ма, пешке ћеш ми се вратити из „Пазарића“ само заборави нешто.

`Стимулисање` на овакав начин није било ништа страно. Уосталом, војска је то, а не добровољно певачко друштво. И увек је давало резултате па и овог пута. Није требало још много времена, а галаму командира и жамор питомаца су заменили звуци затварања рајсфершлуса и шкљоцање копчи.
- Ко је завршио нека одмах крене на писту за постројавање! – гласила је нова наредба. – Одложите тамо опрему и правац по оружје!
Како је Арнаут наредио тако је и било. После петнаест минута цео батаљон је био постројен на писти. Истина, то и није било неко посебно чудо јер је то једноставно тако функционисало. Наређења су и пре извршавана без поговора и тачно на време. За супротно су изрицане разне казне, а најтежа би била избацивање из школе. Неко је некада рекао:
- Од вас тражим само једно, а то су две ствари: ред, рад и дисциплина.
Управо тако је и у овој школи све било томе подређено. Коме то није било јасно, имао је слободу у избору нове школе и средине.

Команданта школе, пуковника Ивана Антуновића, малопре сам поменуо. Звали смо га Туна. Био је командант већ неколико година, не знам тачно колико, али знам да је почетком марта, на свечаности поводом Дана Центра, ванредно унапређен у чин пуковника. А то никада није без разлога. Знам и то да је наша школа од Туниног доласка сваке године била најбоља у целој војсци. Па ти види да ли је то довољан разлог за унапређење. Е, тог Туне смо се сви на  неки начин бојали. Бојали смо се да нешто не урадимо како не треба па да нас казни, а где ћеш веће срамоте него да те, на пример, избаце из школе због неке глупости. `Ајде, мајчин сине, објасни ти у селу зашто више ниси питомац.

Командири водова стадоше испред својих јединица:
- МИР-НО, НА ДЕ-СНО РАВНАЈС, МИР-НО! НА ДЕ-СНО, НАПРЕД МАРШ!
Један по један, водови су у строју кретали у правцу тек пристиглих аутобуса. Мој вод на кратко остаде једини на писти. То је трајало свега пар тренутка, а онда смо и ми кренули. Иако нам још ништа нису рекли, није требало пуно мудрости да схватимо како је наш циљ „Пазарић“.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Kuzma®]

ПРЦ „ПАЗАРИЋ“
(први део)

Ми смо у првој години о том „Пазарићу“ само слушали, а прилику да га упознамо смо добили већ на самом почетку друге године. Тада смо задужили наоружање и почели са оном правом обуком која је подразумевала и полигон. Тај полигон је био у истоименом селу, петнаестак километра од Сарајева, на путу ка Мостару. Најближе веће место и општински центар су Хаџићи. Да би се и касније разумели, ја ћу ти нешто мало рећи о самом полигону и касарни.

„Пазарић“ су чинили касарна, као мањи, и полигон као знатно већи део. Ми питомци смо га звали ПРЦ „Пазарић“. То ПРЦ је значило Пешадијски рекреациони центар. А он је практично то и био. `Рекреације` никад није мањкало и било је разних видова: копање заклона, јуриш, бацање бомбе, пузање, прескакање, ношење свакаквог терета узбрдо, низбрдо...
Ми смо тамо ишли неколико пута на вежбе. После заклетве смо тамо имали и прва права бојева гађања из оружја. Онда је и у Босни почело да се закувава па су нас слали да викендом обезбеђујемо тај наш ПРЦ. Некада би ишао један вод, а некада по три, односно цела чета. Шта ћеш, навикли смо се брзо и на то да уместо у град идемо на стражу и да немамо викенд као остали. Ма дечурлија, све нам је то било ново и на неки начин занимљиво па није био велики проблема да се привикнемо.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Прво са чиме су се сви сусретали када тамо стигну је пријавница. То је мали, циглом зидани објекат са једним столом, столицом, ТА пећи, индукторским телефо-ном и полицом. Неки су то звали бувара јер је била тек мало већа од кућице за псе. На пријавници су се смењивали војници који су контролисали улазак и излазак на капији.
Одмах до пријавнице је била смештена стражара. Она је имала једну спаваоницу, просторију за командира, ходник са сошкама за оружје... Само најосновније за војнике који обезбеђују касарну. Стражара је имала и једну мању просторију са засебним улазом. То је била соба за посете.
Од капије право до краја касарне је водио асфалтни пут. Лево од те саобраћајнице, иза реда четинара, налазио се асфалтни терен за мали фудбал. До њега се стизало стазом која се протезала између два реда четинара. У ствари, четинара је било дуж свих стаза и саобраћајница. Понегде би се указао неки кестен или други даљи листопадни рођак, реметећи ту једнообразност. Ти листопадни примерци су имали једну јако важну улогу у одржавању реда и дисциплине код војника. Познато је да само беспослен војник прави разне глупости и зато војник увек мора да има посла. Један од тих послова је сакупљање опалог лишћа, а тога увек има. Осим када је снег.
Стаза физички одваја овај терен од великог травнатог терена за фудбал. На ивици травнатог терена за фудбал, кога само стаза дели од асфалтног терена, налазило се неколико топова и хаубица. Од када су довезени из Задра питомци су користили сваку прилику да их разгледају и поред њих се фотографишу. За успомену али и да пошаљу родитељима. Знаш како то онда иде: „Арти-љерац наш.“ – хвалиће се родбини и пријатељима. Па када нечији деда види слику, очи му се напуне сузама радосницама, а глас му задрхти: „Љуби деда наследника. И деда је био артиљерац, у брдској.“
Ма шта да ти причам, то је тада било тако. Данас се то изгубило, нема више оне војске па нема ни слика ни војничких успомена. Сада се деде са сетом присећају времена када су они били војници. Жале за тим временима и што неће доживети да виде унуке у униформи.
Са друге стране травнатог терена се налазила још једна стаза. Она је водила до мање капије на коју се излазило на полигон. На полигон је било могуће стићи и возилом, али је било потребно изаћи из касарне, па десно дуж ограде. На крају стазе право се наставља ка селима Дуб и Ферхатлије, а десно, поново дуж ограде, на полигон. То је и локалном становништву био најкраћи пут између околних села и заселака. Полигон није био ограђен, за разлику од касарне, и становништво се тим путем кретало потпуно нормално, а војска то никада ни-је спречавала.

Десно од капије и пријавнице се налазио паркинг за аутобусе и камионе који довозе питомце на обуку. У десном углу до ограде су била два приземна објеката наставног сервиса. Ту је преузимана и враћана разна опрема потребна за наставу на терену. У наставном сервису се налазило све оно што је намењено само за обуку и чији транспорт из Сарајева не би имао смисла: ашови, крампови, бодљикава жица, рукавице, школске мине, део заједничког наоружања као што су минобацачи и бестрзајни топови... На паркингу је постојала чесма где се пре враћања у наставни сервис могао и морао опрати алат и друга опрема. Допуна чутурица водом и освежавање на тој чесми су нешто што се подразумевало по завршеној обуци.  

На делу где се налазио наставни сервис касарна се граничи са једним муслиманским гробљем – мезарјем. Међа је била само жичана ограда. Између мезарја и гла-вног пута се налазила сеоска џамија.

Да ти  испричам  и  ово,  да знаш.  Поред тог гробља сам био на стражи. Ни сâм нисам знао шта све човеку може да падне на памет док у мраку гледа оне гробове и споменике, а најближи сам готово руком могао дохватити. Сетио сам тад и Дракуле и вампира, сребрног метка и глоговог колца... Ма нема тога што ми није дошло на ум. Па онда нешто мислим: „Немам сребрни али имам сто педесет метака калибра 7,62 милиметра.“ Одма` ми некако буде лакше. Мало је било загуљено бити ту на стражи у глуво доба ноћи. Нема тога коме би било свеједно, па није било ни нама, деци. Нешто шушне, а ти се штрецнеш, срце одма` трчи у пете. Хваташ ону пушку и када осетиш онај хладан челик мало се окуражиш: „Ма нека шушка, шта ме брига.“ И тако прођу два сата, стигне смена, почне полако и да се раздањује па буде лакше. До неке наредне смене у глуво доба.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Kuzma®]

ПРЦ „ПАЗАРИЋ“
(други део)

У централном делу касарне је била кантина са пар клупа испред и пристојно одржаваним ружичњаком. Асортиман је био скромнији од оног у Центру у Сарајеву али је већина потребних артикала била доступна. Цигарете, сокови, пиво, разни слаткиши, средства за личну хигијену... Простор кантине је био мали па су клупе испред биле згодно место на коме се током лепих дана могло поседети и уз сок или пиво провести слободно време.
Поред кантине, одмах до пута, своје место је нашао интендантски сервис са берберницом, купатилом и амбулантом. Ту се могла заменити оштећена униформа, обавити шишање и купање. Купање је било једном у седам дана, према распореду истакнутом на улазу. Амбуланта је имала доктора и основна медицинска средства за обичан лекарски преглед и мање интервенције. За тежа стања се ишло у Сарајево, а постојао је и  један санитетски „Пинцгауер“ за хитне транспорте. Срећом, ретко је било потребе за таквом врстом превоза.

После интендантског сервиса, а прекопута великог фудбалског терена, беху три идентична објеката за смештај војника, питомаца и старешина. Први од њих је резервисан за Команду полигона и комплетан војнички састав. У друга два објекта је распоређен наш питомачки батаљон. Учионице и канцеларије су заузимале приземље, а спрат спаваонице и оружане. Спаваонице војничке, са тридесетак металних кревета на спрат.  

Код последењег од та три објекта десно се иде на полигон за обуку из противваздушне одбране и полигон за противоклопну борбу, а лево у кухињу и трпезарију. На тим полигонима се налазило неколико старих, расходованих авиона и тенкова. Ту је био и један исправан тенк Т-34 без посаде и муниције. Служио је за обуку и по потреби је из Сарајева долазио неко од официра тен-киста. Тада би он возио моћну машину а питомци увежбавали противоклопну борбу и разне друге ствари.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Кухиња са трпезаријом је имала све што је потребно да подмири потребе за храном свих који се налазе у касарни и на полигону. Ради рационализације део намирница је достављан из Центра у Сарајеву, део свакодневно, а део седмично. Иза кухиње се налазио магацин хране. То је мања зграда са два улаза, на једном је био магацин ратне резерве, а на другом магацин са храном за текуће потребе. Претежно конзервирани оброци и намирнице које могу да се чувају ван расхладних комора. У саставу кухиње постојала је једна мања комора за чување кварљиве робе која је достављана из Сарајева до  утрошка. Довољно за дан или два.
Још један објекат, мало више издвојен од других, са грудобраном од земље, био је у југозападном углу касарне, под брдом. То је мали магацин муниције који је добрим делом укопан у околни рељеф. У њему се налазила мања резерва муниције сталног састава, а ту се преузимала и муниција за обуку. Ова мунуција би по требовању била достављена из главног магацина у Зовику неколико дана раније и ту би је чували до вежбе или гађања када би била утрошена.
Као што већ рекох, на полигон се долази стазом која раздваја фудбалски терен са леве, и кухињу са трпезаријом, са десне стране. Када се изађе на капију, лево су се налазили полигони за борбу у насељеном месту, полигон ватрених препрека и огроман простор за тактичку обуку. Десно је онај пут који су и мештани користили ишао ка стрелиштима. Почињао је великим успоном уз Гробљанску косу, а затим се рачвао. Право се ишло ка једном, а десно ка другом стрелишту: Сектор 1 и Сектор 2.
Ту на раскршћу, са десне стране је било мало православно гробље, а лево, тачно наспрам улаза у гробље, резервоар одакле је касарна добијала воду. На Сектору 1 је постојао и хелиодром, где би ваздушним путем долазили државни и војни званичници да посматрају вежбе. У касарни је за ту намену служио фудбалски терен. Овим десним путем се даље могло стићи у село Пазарић, засеоке Кахримани, Лиховци...
У тај `рекреациони центар` ми смо стигли тог 1. априла 1992. године. Неки од нас ће бити враћени у Центар у Сарајево, неки ће напустити школовање и вратити се својим кућама, а већина ће ту провести тачно два месеца.
Одмах по доласку  прво су нам одређене спаваонице где ћемо убудуће бити. За разлику од Центра, у „Паза-рићу“ је био класичан војнички смештај, цео вод у једну просторију, кревети на спрат и металне касете за опрему. На крају ходника су биле смештене просторије за оружје – оружане. Поред степеништа су били тоалети и просторије за личну хигијену или, како смо их звали, умиваоници. Командири су имали своје спаваонице  које су уједно биле и канцеларије.
Пошто је свако добио свој кревет могло се приступити даљој организацији па су одмах одређени дежурни, пожарни и стража. Прочитана је нова дневна  заповест команданта батаљона, а онда је пред строј изашао пуковник Туна. Заборавио сам да напоменем да је и он дошао са нама у „Пазарић“. Неки су то гледали као лош предзнак. Пуковник је повремено долазио у контролу обуке на „Пазарић“ и то је било нешто што се подразумева, али није баш било уобичајено да дође и да буде ту двадесет четири часа дневно.
- Другови питомци, нема се овде много штa рећи. Ситуација у  нашем окружењу је веома напета и пријети њена ескалација. Наша команда је процјенила да би најбоље било да ваш батаљон буде премјештен овдје, у „Пазарић“, гдjе бисмо извели дио обуке предвиђене за логоровање. Вјерујемо да ће се све брзо смирити и да ћемо се брзо вратити у Сарајево гдjе ћемо наставити тамо гдjе смо данас прекинули ваш наставни процес.

Тако је говорио пуковник, а мало ко од нас није приметио да то више није говор какве је држао у Сарајеву. Једноставно није изгледао уверљиво. То се видело `из авиона` и то је све нас плашило. Ако наш командант није уверен у оно што нам говори, како ми да у то верујемо? А он, официр старог кова, страховао је за нас и за нашу безбедност. Тада нам је био и отац и мајка, он је био тај који је морао учинити све да се ником од нас ништа не деси, да ником од нас не зафали длака са главе.
Када смо годину и по дана раније дошли на школовање, тада као потпуковник, Антуновић је дочекао наше родитеље, уверио их да своје синове предају у праве  руке и да ће он преузети родитељску улогу. Сада када је дошло до овога, осећао је додатну обавезу да све прође у најбољем реду како би сутра могао пред било кога да стане чистог образа и мирне савести, знајући да је урадио можда и више од његових моћи да би испунио дата обећања.

[Kuzma®]

КОМАНДИРИ
(први део)

   
Наш батаљон је већ доста дуго био у дефициту са командирима. Када је `пукло` у Хрватској неки од њих су упућени у своје ратне јединице. Тако су њихову дуж-ност морали да врше други официри из батаљона. Поред своје, наравно. Зато су неки били командири два вода истовремено, а у једном периоду командант батаљона није имао заменика. Онда се десило да је и сам командант био пар месеци у ратној јединици па је његову дужност обављао по чину најстарији командир вода. Тотални хаос. И као да то све није било довољно, неки од командира су распоређени на друге дужности па су онда на њихова места дошли други. У сваком случају, ми на то нисмо могли утицати, а нисмо могли утицати ни на то ко ће са нама изаћи у „Пазарић“.

Већ сам поменуо пуковника Антуновића, мајора Арнаута, капетане Богољуба и Павла Милера. Осим њих са нама су на `рекреацију` дошли и капетан Мандић, поручници Остојић, Бркић, Цесарец и Лазаревић. И то је то, девет водова - седам командира. На овај списак треба додати и нашег референта општих послова, старијег водника `де лукс категорије` Сафета Чолића. Он је у ствари био старији водник прве класе и ово `де лукс` је у шали користио као замену за `прву класу`.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

О мајору Арнауту смо врло мало знали. У начелу, мало смо знали о било ком од наших старешина. Тек по некада би коју штуру реч о себи рекли па су наша сазнања о њима углавном била из неке друге, треће или пете руке.

Арнаут родом беше негде из Лике, па су његови у доба колонизације насељени на северу Војводине. Ништа више. Малчице је `вукао` на лалински изглед: онизак, које кило више, округли румени образи. Када је говорио имао је тај акценат. Ма, прави Лала, тај Лику као да није видео. Нико га од питомаца није посебно волео јер постоји тај неки стереотип да не можеш бити омиљен ако си командант. Има, наравно, и изузетака, не много али постоје. Изузеци су нешто као врста којој прети изумирање јер их нема пуно, тачније све их је мање. Перо је био Бабарога за питомце. Био је и Туна, али је Перо био увек ту па се његово присуство манифестовало мало другачије. Осим што нам је био командант, Перо нам је предавао и неке стручне предмете. Можда бих могао још нешто о њему да кажем, али вероватно би то било превише субјективно. Зато бих ту стао са његовим описом.

Командир Првог и Другог вода је био капетан Павле Милер. Звали су га Миле. Он је један од оних ликова којима је, рекло би се, равно све до Косова. Опуштен у свему, увек спреман за шалу, човек коме је шапка увек стајала накриво. Од раније је вукао неку повреду ноге па је видно храмао. Временом се на то навикао и више није ни обраћао пажњу на тај проблем. По том ходу и положају шапке био је препознатљив и у мраку. Волео је да се зеза, према питомцима се односио као према својој деци. А и питомци су га волели због таквог, надасве природног односа. Знао је Милер и да буде строг и да казни али је увек био правичан. Није он, попут неких колега, само тражио разлог за кажњавање. Он је далеко чешће тражио повод да питомце саветује и усмерава их на прави пут. У то време нисмо имали појма одакле је, ни било какав други детаљ. Много касније сам сазнао да је Сремац.
Још се прича о једном догађају који се збио пре неколико година. Павле је већ био у пензији, живео је неким својим животом у родном Срему. Једног дана је добио позив за неку војну свечаност, као гост. То се прочуло и десило се да је пун аутобус његових бивших питомаца организовано дошао на ту прославу, само да би видели свог бившег, већ болесног и остарелог командира. Неколико месеци касније Павле Милер је умро. На сахрану је дошло још више његових питомаца него на ону прославу. Ваљда је јасно какав је у ствари човек био.

Капетан Вељко Мандић је био један од оних за које се човек пита помоћу којих трикова је постао официр. У Музичкој школи, где је започео каријеру, звали су га Мандолина. Остали га нису звали јер им ни за шта није требао. `Красило` га је полтронство и вероватно му је та особина и помогла у животу. Због тога није био поштован ни од колега ни од питомаца. Али то њему није сметало или није примећивао. Ни за њега нисмо имали појма одакле je, додуше никоме није ни `запињало` да то сазна. Чуо сам да је касније постао `тужибаба` како смо звали безбедњаке. Прави човек на правом месту, као створен за тај посао. А испричаћу ти касније и зашто.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Богољуб Јањић Бог је дошао за нашег командира на почетку друге године. Сама помисао на њега је уливала страхопоштовање. Грмаљ из Херцеговине. У души је био јако добар човек, иако је знао да буде прек. А када би се нашао у таквом стању онда није било битно ко је на другој страни, да ли питомац или колега. Кажу да је неколико година радио у војном затвору. Та прича ни-када није потврђена али смо ми били уверени да је истинита и да му не треба чачкати по живцима.

Поручник Славко Остојић, један добар и повучен лик кога су питомци волели. Војвођанин, негде од Апатина. Осим по својој војвођанској доброј души и опуштености, он се ни по чему није истицао. У ствари, истицао се по брзини. На јесењем или пролећном кросу односио би победу као од шале. Звали су га Остоја. Логично.

Поручник познат као Брка је један од оних који су у официрски позив залутали. Вероватно није знао шта би хтео да буде у животу па му се униформа учинила лепим детаљем. Осим униформе ништа га није чинило официром. Иако је био добродушан, као старешина није уливао ни поверење ни страхопоштовање за разлику од неких других. А могао је лепо бити пољопривредник, можда поштар или економиста. Али он је изабрао позив који му опште није пристајао. Није имао бркове, а надимак је добио по презимену Бркић.

[Kuzma®]

КОМАНДИРИ
(други део)

Поручник Стеван Лазаревић Стева је претходно био командир у другој класи. Онда је по потреби прешао код нас и ту је, као и Милер, вршио дужност командира два вода. Време је било такво, официри су због рата и распада државе напуштали ЈНА и одлазили својима или су по потреби службе привремено упућивани на ратиште. Неки из Центра се нису ни вратили, или су се вра-тили, као један капетан, без ноге.
Стева и Остоја су били веома слични по темпераменту, једина разлика је била што је Стеван понекад знао  да се издере на питомца док је Остојин `потенциометар` увек био негде на пола. Само када је издавао команде био би за нијансу гласнији.
 
Стева је био са Косова. Имао је седморо браће и сестара. Били су сиромашни, отац му је радио у руднику „Трепча“ али од његове плате нису се могли хлеба најести. Једног јутра се отац није вратио. Његове колеге су тврдиле да је заједно са њима изашао из јаме. Нико не зна шта се после десило. Једанаестог дана тело му је у фази распадања пронађено двадесетак километара од пута којим је ишао кући. Његова смрт званично је заведена као насилна али истрага није одмакла са мртве тачке. Следеће године Стева је отишао у војну школу. То је био једини начин да се извуче из овога и да помогне мајци, браћи и сестрама. За почетак - једна уста мање на храни, за школовање, за гардеробу... Све ће то имати од државе. Завршио је средњу у двадесет и некој класи, отишао на Академију и испунио своје обећање. Од сваке плате је део слао мајци. Да има, да јој се нађе.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Поручник Јанез Цесарец је био наш командир пре Бога, онда је послат на ратиште и тада је уместо њега дошао Богољуб. Међутим, када се Цесарец вратио отишли су поручници Вуковић, Симоновић и Бабић па је преузео Шести вод којим је командовао и сада на „Пазарићу“. Тај Цесарец је био Хрват из Титовог родног краја, због имена Јанез сви су мислили да је Словенац. Прво је имао бркове па их је касније обријао. Занимљиво је да њега никада нису звали Брка као Бркића који није имао бркове. Можда их је због тог обријао. Он није имао никакав надимак, њега су звали или именом или презименом. Има у ствари један надимак који смо користили само ми из Деветог вода. Звали смо га Крапински човек по оној врсти праисторијског човека. А тај надимак је добио када смо открили да је он у ствари родом из тог краја чији је центар место Крапина. Када се прво јутро појавио без бркова сви су мислили да је стигао нови командир.
 Није волео неке ствари код питомаца. На пример, није волео када се неко изјашњава као Србин јер је он у ствари био Југословен из мешовитог брака. Кажу да му је лично Тито био кум јер је био девето дете у породици. Није волео никакав другачији однос са питомцима осим службеног, а то значи да се ретко шалио, врло ретко је са питомцима био у неком неформалном разговору и тако даље. Због тога није био нешто посебно драг питомцима али у сваком случају његов став је био поштован.
Имао је Цесарец и неких фикс идеја. Једном је тако `под гасом` дошао после повечерја и цео вод подигао из кревета да ушива завесе на ходнику. Нису биле поравнате по дужини и очигледно је било веома ургентно да се тај проблем реши. За претпоставити је да је та `операција` спречила Трећи светски рат. Али Јанез се није покупио и вратио кући када је претходне године почео рат у Хрватској. Причало се да је чак и од својих најрођенијих због тога добијао монструозне претње. Остао је веран заклетви и дошао је са нама на „Пазарић“ и ту остао до краја.
`Де лукс` старији водник Сафет Чолић, Чола или Сајо, био је отац и мајка питомцима, на дужности референта општих послова. Код њега смо примали џепарац, ишли кад стигну пакети или новац од куће. Он нам је делио потрошна средства, или другачије речено, месечна следовања тоалет папира, пасте за обућу, сапуна... Родом је из неког села између Олова и Вареша. Био је човек па тек онда старешина. Знао је, као и Милер, и да се нашали и да буде строг али увек правичан. Кад год је била потреба, због недостатка старешина, Чолић је ускакао да поред редовне дужности попуни упражњено место. Тако је било и на „Пазарићу“.
Касније су долазили још неки официри, неки од ових су отишли, али о том потом. Не може баш све одједном.

[Kuzma®]

ПО ЈУТРУ СЕ...
(први део)

Ако се по јутру дан познаје онда су први дани  у „Пазарићу“ наслутили да ће наш боравак бити веома тежак.
Ми смо већ прве вечери почели са појачаном стра-жом. То је нешто што смо већ радили. Када су претходне јесени у Босни почеле разне блокаде, провокације и први етнички сукоби нас су викендом слали као појачано обезбеђење касарне и полигона. Отишли бисмо у петак после ручка, а вратили у понедељак пре наставе. Некада би ишао један вод, некада цела чета, иако наш батаљон није имао поделу на чете.
Некако почетком марта те деведесет друге године, мој вод је у саставу Треће чете био на обезбеђењу „Пазарића“. Била је недеља када се десило етнички мотивисано убиство на Башчаршији, на свадби. Тада се први пут догодило да се у Центар нисмо вратили у понедељак. Почели су немири, протести и блокаде и били смо принуђени да још два дана продужимо наш боравак. Наши командири су то искористили да до бесвести увежбавамо дефиле за Дан Центра који је био кроз неколико дана.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Значи, одмах  смо кренули  са  стражом, а  следећег дана и са наставом. Како је Туна и рекао, то су биле теме предвиђене за логоровање које смо требали имати током маја. Пред крај школске године је планирано и пуно захтевније покретно логоровање на Романији.
Први дан обуке је био вредан памћења једино по лошем времену које је иначе трајало неколико претходних дана. Час је ромињала кишица, час је било само облачно па онда, некад краћи, некад дужи пљускови... И било је прохладно. Посебно се то осећало у подножју Игмана.
Трећег дана нашег боравка дошло је до првог слу-чаја због којег сам рекао: „Ако се по јутру дан познаје.“

Свануо је леп и сунчан дан. Прави пролећни. Свима нам је било лакше. И расположење се знатно поправило. Одрадили смо јутарњу фискултуру, доручковали виршле и кувано јаје. Завршена је јутарња смотра и онда су командири своје водове повели ка Наставном сервису. Тамо су сви преузели опрему потребну за обуку и потом се упутили на полигон. Сваки вод је у складу са темом заузео своје место на полигону и почело је.
Једни су увежбавали напад, други су били у одбрани. На другом крају су једни увежбавали савлађивање препрека док су други учили како се рукује минобацачем. На полигону је трештало на све стране. Пламени језици су лизали врхове цеви, барутни гасови штипали за очи и ноздрве. Некима су неконтролисано очи почињале да сузе, други су исто тако неконтролисано кијали. Штектали су митраљези, полигоном се проламало: „ЈУРИИИШ!“; одјекивали су рафали, а ми... Па може се рећи да смо уживали у томе. До пре неку годину смо се играли рата са пластичним и дрвеним пушкама и пиштољима, а сад... Е, сад је ово озбиљна ствар.
Одједном је све утихнуло и на полигону завладаше нестварни мир и тишина. Као да до пре неколико тренутака није пуцало на све стране. У тој тишини тек се повремено у даљини чуо звук трактора на њиви или неког камиона или аутомобила који је прошао поред касарне. Нешто ближе би се зачуло блејање оваца које су рано јутрос пасле на полигону али их је пуцњава растерала.
Ми смо били на кошаркашком терену, на малом одмору, када смо угледали да преко полигона носе некога. Тачније, тај је скакутао на једној нози загрливши ону двојицу која су му помагала. За њима је ишао капетан Милер.
Њега није било тешко препознати са те удаљености. Ход га је одавао. У руци је носио пушку. Како су се приближавали тако смо били сигурнији да се нешто озбиљно догодило јер је цела ситуација изгледала неуобичајено. Онда смо почели да `типујемо` шта је у питању. Већина је била уверена да је тај можда поломио ногу. Већина је била апсолутно уверена у то.
Онда су из правца амбуланте дотрчали доктор и возач санитета. Возач је одмах упалио „Пинцгауер“ и припремио га за вожњу. Група са повређеним је стигла и онда је уследио шок. Био је то Зека из Првог вода. Његова десна чизма се црвенела од крви која је већ почела да се скорева. На средини је била велика рупа. А он, иако нешто тамније пути, био је блед као да у себи нема капи крви. Ћутао је и трпео. Наш командир довикну Милеру:
- Миле, шта се то десило?
- Ништа, геније испалио себи маневарац у ногу – Милер је био бесан. Где код њега то да се догоди?

Док је доктор процењивао стање, од оне двојице што су довели Зеку сазнали смо шта се десило. Зека, како смо звали Стевицу Зекића, био је у једном рову одакле је са својим водом требао да крене у напад. У једном тренутку је пушком закачио по земљаном грудобрану и цев се напунила блатом. Зека је покушао да пушку протресе како би то блато испало. У том покушају је или попустила ударна игла или је закачио обарач, у сваком случају пушка је опалила. Како је била окренута на доле, а `ђаво не оре и не копа него гледа како ће не-ком да науди`, погодило се да је била усмерена тачно ка његовом стопалу. Барутни гасови од маневарца на тако малој раздаљини разарају ткиво и праве много горе повреде од правог метка. Зеки су се кроз ону рупу виделе кости стопала. Срећом па ни једна није била повређена. Само, околног ткива није било. Ни крви више није било, само оно што је било у разнетом делу. Кажу доктори да је то честа реакција организма. У стању шока стегну се сви периферни крвни судови, а срце пумпа крв само ка најважнијим органима. Зато је и био онако блед.
Зека је био свестан своје грешке, храбро је трпео бол. Било је јасно да од кукања и пренемагања нема баш никакве користи а овако је изгледао као прави јунак. Стрпали су га у „Пинцгауер“ и под ротацијом одвезли у Војну болницу у Сарајево. Тамо су га оперисали. Средили су му рану и отпустили после двадесетак дана. Из болнице је понео успомену. Медицинске сестре су га прозвале Ћорак. Када су га отпустили вратио се у Центар. Рекли су му  да сачека да неко дође по њега и врати га у „Пазарић“. Чекао је и чекао је, али „Пазарић“ више није видео.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Тај догађај са Зеком као да је био окидач за све наредне који су почели да се нижу као на траци. Само два дана смо имали обуку и онда је прекинута. Стављени смо у стање повишене борбене готовости. Више нисмо само ноћу давали стражу, сада је то постала целодневна активност. Увече, после Зекиног саморањавања, са још десетак питомаца из мог вода сам одређен за објавницу.
Како не знаш шта је објавница? Знаш ли шта је „мртва стража“? Е, то је исто, само има ту неке мање разлике између стварности и онога како се обично замишља. Полако, све ћу ти испричати, нигде не журимо.

[Kuzma®]

ПО ЈУТРУ СЕ...
(други део)

Значи, мој вод је то вече ишао на објавницу горе на Сектору један према Игману. Тамо је било велико стрелиште за гађање, од касарне има да се пешачи више од сат времена и то све узбрдо. Давали смо две смене -  до један после поноћи и од један до јутра. Ја сам био у другој смени. Други водови су имали своја задужења. Неки су били на стражи, неки у патролама, заседама... Бог ће свети знати шта смо ми све те ноћи имали. Знам да су нам рекли да постоје неки обавештајни подаци о планираном нападу  паравојних формација на нас.
Нешто пре поноћи су мене и моју групу пробудили, а онда је у спаваоницу ушао Буда, курир команданта батаљона. Мој земо, добар дечко. Будимир му је име. Често је певушио наше шумадијске песме. Волео је и друге али су му шумадијске овде `у туђини` некако биле још драже него када би их слушао кући. Елем, Буда је на прстима ушао у спаваоницу пазећи да не пробуди некога кога не треба.
- Јавили су са Сектора један да је горе киша, снег, дува ветар... Обуците све што имате. Тако су рекли.- прошапутао је Буда и како је тихо ушао тако је и изашао и отишао да дежура код телефонске централе.

Неки минут пре поноћи кретосмо полако ка свом циљу. Онако обучени, са оружјем, муницијом и осталом опремом пењали смо се уз Гробљанску косу и једва долазили до даха. Нико реч није проговарао, свако је био са неким својим мислима. Прву смену је одвео поручник Јанез, а на челу наше колоне је био он, Бог лично. Требао нам је тачно пун сат да стигнемо на циљ. Брзо смо извршили смену и наши претходници још брже не-сташе у мраку. Одоше на заслужен одмор.
Значи, те вечери смо ми имали задатак да пуцамо, да пуцају на нас, да убијемо или будемо убијени и да не дозволимо да наши другови буду изненађени на спавању. Свако ко би покушао да нам приђе из правца Игмана сматрао се непријатељем и ми бисмо тада требали да га без упозорења неутралишемо. Нема као на обичној стражи оно: „СТОЈ! СТОЈ, ПУЦАЋУ!“ Због тога за то кажу „мртва стража“.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Када је Буда пренео обавештење претходне смене о времену на положају сви смо мислили да је мало претерано. Побогу, изашли смо напоље и било нам је вруће у свој оној униформи. Ни ветра, ни кише, ничега није било у касарни. Док смо стигли до положаја већ смо сви били гола вода, а онда нас је тамо дочекало све, осим сунца. Ветар је пробијао до кости. Дувао је тако да је до земље савијао крошње неких воћки засађених пар година раније. Ми смо били у бетонским рововима али је налазио пут да и ту уђе. Онда су почели да падају киша, снег и ко зна шта још. Ветар је тада променио смер, почео да нам дува у лице. Свака кап и свака пахуља које је ветар нанео биле као убод игле или пчеле, на пример. Те ноћи, како рече један мој друг који је тада био са мном у рову, киша је падала хоризонтално.
Срећом по све нас, једина борба те вечери је била борба против ћудљивог игманског времена. Негде пред зору се све смирило. И ветар је престао. Најзад смо могли да одахнемо. Почело је да свиће и чим се разданило Бог нареди покрет. Покупили смо опрему и полако кренули у касарну. Били смо мокри, гладни, уморни... Било нам је хладно и једва смо чекали да легнемо у кревет и одморимо се.
Код водовода смо срели једну нашу патролу. Не сећам се који је то био вод али се сећам да су мученици били у горем стању од нас. Они су отишли у патролу одмах после вечере и тамо су требали бити до смене у један сат. Али смена се није појавила. Радио који су имали је црк`о па покушај да успоставе везу са командом није успео. Беше нам жао тих момака, неко је опасно погрешио, само је питање ко. И они су то желели да сазнају. Били су уморни, мокри али пре свега бесни.
Лагано смо силазили низ Гробљанску косу. Пазили смо како се крећемо јер је та коса, иако кратка, веома стрма. Нема у њој више од четиристо метара, а да се уз њу попнеш или сиђеш треба пола сата, можда и неки минут више. Зависи од опреме која се носи. Нема ту велике разлике ни да ли је узбрдо или низбрдо, на исто му дође. На горе треба извући, а на доле стално мораш да кочиш, иначе, ако те низбрдица повуче, нема шансе да станеш. Неко време ћеш успевати да трчањем одржиш темпо али онда обавезно следи пад.
Када смо били на половини косе приметили смо да се у касарни дешава нешто необично. Јутарња смотра је требала почети за неки минут али на месту намењеном за постројавање није било никога. На тренутак приметисмо да је из првог објекта, тамо где је наша команда, неко истрчао и брзо замакао иза купатила према кантини, амбуланти или Наставном сервису. Тада још нисмо могли знати. Није прошло ни два минута, са паркинга код Наставног сервиса веома брзо излете „Пинцгауер“ са укљученом ротацијом.

- У пичку материну, шта је сад? – неко из наше гру-пе је процедио кроз зубе.

Тај „Пинцгауер“ од када је стигао у „Пазарић“ није имао толико посла колико сада, за мање од двадесет четири сата. Већ смо били надомак капије када су из објекта наше команде на носилима изнели некога и сместили га у „Пинц“. Више није било сумње да се поново нешто лоше догодило. „Пинц“ је као метак отишао у правцу главне капије, а одатле ка Сарајеву.