JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Posts: 9 174
|
|
« Reply #1907 on: November 06, 2019, 09:16:33 am » |
|
Хрватска и Славонија.
Из Краине, 1. Јануара. Слобода, једнакост, братинство! То су три, не из Париза, - Франције, него с неба, од Бога приспевше нам благодатне речи! Кад човек о њима мисли, и помисли, да се све, по садржају речиј ти, и код нас кроити има, онда не може ино што рећи, него да се већ и овде, док је човек на земљи, рајско блаженство нам приправља! Кад човек помисли и погледи на оне две звезде јасне, које су се над нами појавиле, - на светога патријарха и његов потниј труд, коим је, у старости својој, похитио бану на договор, па да ту слогу, међу једнокрвном браћом, од много времена раздвојеном, сада опет ускрснувшу, своим човекољубијем и проницателством, утврди, - и на доброг бана, па се његови опомене речиј, коима је све нас, како провинцијалце, тако и граничаре, духом најбоље наде напоио; кад уобрази себи како се бан са светим патријархом на сабору и свагде руковао, завештавајући један другоме јединство; кад представи себи онај даноноћни труд, једног и другог, кои су подносили код куће, пре него што ће на бојно поље обоица поћи, овај да војску своју силну предводи, а онај целим народом србско-румунским да управља, код куће и на боишту, а све да се срећа, како Хрвата, тако и Србаља, оснује, и то на слободи, једнакости и братинству: онда задовољан, срећен и блажен, с највеселиим срцем полеће и прима се оружја, да против душманина иде и одбрани свог цара, своју домовину, род и племе своје, да помогне срцу своме, Јелачићу бану, немере његове у дело произвести, и душу Србаља, Јосиф-патријарха, у његовом светом покрету, подупирати, а тиме бесне крвоточитеље, тиране и дивље зверове, Маџаре, и њиове скверне жртвоприноситеље, маџарце, да укроти, од себе одбије и научи иј човека, као човека, познавати, а не за скота и звера држати; јер и он, па ако би и поганик био, осећа да је тако исто за слободу, једнакост и братинство рођен, као и његов угњетатељ, кои само на себе мисли да жив буде, а сви други да изгину. Кад се, велим, од те стране ствар наша, за коју смо сви готови крвцу своју пролити, сматра, онда се мора признати, да ће скоро време среће и блаженства настати, а онда се на све стране ори: 'Да живи слобода, једнакост и братинство!' И тако треба да буде. Нека живи то свето, то благодетелно тројство, и не само нека живи, него нека и најпријатније плодове роду човечијем приноси! Али, али, јадна мајка и жалостна, кад истиј овај зритељ пусти сјајну звезду нашу, Јелачића-бана, и његовог савезника, св. патријарха Јосифа, другу јасну звезду нашу, испред очију, па погледи мало, шта око њега бива; онда се сгрозити мора, кад толике без сваког чуства човечности, разумевам назови-поглаваре, подигнуте види, - да, смртна туга обузима човека, кад спази, колики су се у најжалостнии спровод подигли, да једва само навештену и зачету слободу, једнакост и братинство, одма, у свом првом појаву, од саможиваца угушену, сахране и вечној памети предаду! (То је барем овде, у месту, где се ово пише.) О, божеска слободо, како се брзо ти опет у тужно робство преврати! О, красна једнакости, како ти се лице твоје мило одурном неједнакости нагрди! О, сладко братинство, како нам се опет брзо ти у тиранство преокрену! – Бадава, Јосифе! слободомислећа главо наша – бадава Јелачићу, срце једнакости, бадава бане, десна руко нежног братинства, бадава сребровласниј патријарше, главо војводовине србске, - бадава, честитиј Јосифе! душо Србаља, - бадава, достојно изабраниј предстатељу, обрано и дико рода свог, - бадава вам ваши труди, кад змије, крокодили и браћа свирепи Маџара, у недру домовине ваше, остадоше, па немилице даве, убијају и крв пију оним, што су давно зажелили и чекају једнако да ијм се слобода роди, једнакост уведе, братинство подели. – Но јесам ли добро рекао ја, кад велим, да су они желили и чекали то? Не, они нити су слободу, једнакост и братинство желили, ни чекати смели, ни могли, јер су они безчовечним угњетавањем тврдокорни аристократа тако у главу убијени били, да ни мислити нису могли на избављење и спасење своје. Они су дакле, кад ијм се та света троица политичне јавила, сведушно изненада обрадовали и из гласа певати почели: 'Боже! подржи нам бана; Боже, поживи га здрава и весела, - њега и светог патријарха, кои за слободу нашу скрбе, једнакост ишту, братинство, ког смо жељни били, утемељавају!' Да, они су тако само певати почели, и онда одма за тим опет – умукнули? – не, плакати окренули, лишени ти лепи дарова. Авај, авај, леле нама и до Бога! Несити себичници, гори од даија, подигоше се сад у безбожну неправду, па натерују, поступком своим, стара отца, и мајку немоћну да вапију из гласа: 'Ах, зашто смо иј одранили, кад нам бар једно, изнемоглим, да нас огрију и подкрепе, не оставише код куће?' – Тако ва истину вапије стариј отац, са својом кротком бабом, у огулинској кумпании, која је пред лицем штопа огулинског! Тако плаче Јован Маравић, 60 год. навршивши! Тако плаче старац Никола Мамула, кои, слаб по саставу телесном, 63-ћу годину живота свог навршује!– Истиј, честиј Никола, тужи се даље, кукајући и лелечући, овако: 'Куку, леле мени до Бога милога! Куд ћу ја сада црна кукавица? Ја сам цару мом свагда био веран, и радо сам војевао док сам могао: а сада што ћу ја стара кукавица? Ја свога бана, Бог му срећу дао, љубим; знам што ми се у цркви о њему говори и како се зањ Богу моли; али, то је све друго; а друго сам ја стар и ћорав, кои никога не тужим, него се тужим и то на своје зло, које ме таре. Неби ме оно трло, да је истина да је слобода настала, једнакост уједначена, братинство обљубљено. Ал' ту није братинства, неима ту једнакости, нити је ко слободу видио у другом, но у крађи, отимању и свакој кривичности!' И тако јест; морамо, на жалост, и ми то потврдити. Но да публика о овдашњој неправди, себичности и безчовечију јаснии поим добије, мора се обстојателније овде све изложити, с молбом, да би се ово, и у новине друге које прештампало, како ће великашима нашим, особито пак човекољубивом бану нашем, известније у руке доћи, и тим се споменуте даије, од управљања и владања, уклониле, а на место њиово се поштени, трудољубиви, паметни и праведни, - не себични људи поставили, или барем овима један предпоставио, кои ће народом мудро управљати, док се овде те каква буна породила није; а породити се неће никада, ако се народ добро буде управљао, које је већ обште познато, као што нам за пример служи у и Србија. А Наполеон покојниј рекао је: voi siete poveri, ma ben governati. Речениј Никола Мамула јест 63 године стар, и има два сина: Михаила и Саву, с двема снахама, двоје унучади и својом бабом. Никола, старац, од нарави је врло слаб; на једно око је ћорав, а на друго (сузно и слабо) добро невиди, - дакле по готову слеп. Његовог су сина, Михаила, пролетос узели у 2-ги батаљон, те оправили у Италију, противу чега он није ни једне речи ракао, јер му је остао другиј, Сава, код куће, да старца, бабу, снаху и децу гледа, рани и од зла брани. Сад, кад је дошло да се и 6-иј батаљом диже, узедоше ми и овог другог сина, Саву; а оставиће стара, слаба и по готову слепа, Николу, да наведену дружину рани! Пита се сад, ко ће старости једној и другој, у овом хладном и гладном пределу ране набавити, ко ће иј огријати, ко одевати? Нека одговарају пред светом поглавари на ова питања; а кад пред праведним и страшним судом божиим одговарали буду, онда ће црна дела њиова пред очи ијм излазити сама, која ће довољна бити, да иј на вечну муку паклену осуде, где ће бити плач и скрежет зубом. Ал' ево, чује се већ и одговор: 'Тако мора бити, кад је војска; а шестиј се већ батаљон диже!' – Је ли? Тако мора бити! А зашто, одговор'те нам, зашто не мора тако бити код Теодора Муслина, кои има 7 – (седам!) у кући за службу, а само је један отишао јесенас, противу Маџара, и сад туркају, од њи другог, у 6-ти батаљон? Пет иј остаје још дакле код куће! – Пита се даље: зашто не мора тако бити код Раде Мамуле, кои има три сина, и четири брата: Илију, Стефана, Теодора и Николу?! – Зашто не мора тако бити код Које Вуиновића, кои има код куће три сина, као три јелића, Раду, Николу, Ђорђија, једног синовца, Василија и два унука, Јована и Михаила? – Пита се још једнако: зашто не мора тако бити код Боже Тербојевића, кои има четири сина: Николу, Димитрија, Михаила и Јосифа, а ни један неима оружја, нити какве службе?! – Зашто не мора тако бити код Луке Маравића, кои има брата Илију, синовца Теодора и три сина код куће, Марка и т. д.? – Зашто не мора бити код Симе Гаталовића, где иј је 10 – (десет!) у кући? – Зашто не код други Гаталовића, Мрвоша и т. д., и т. д.; а код Јована Маравића, кои никога, ван бабу и синовца, неима, па му и њега узедоше, те он, старац с бабом, као два сува дрвета, остадоше, никога жива у кући неимајући, мора бити?! Ко ће се на ово подигнути да докаже противно? – Глава регименте, стариј –тић, да зато незна ништа; -дрић, глава кумпаније ће то исто рећи; местне старешине ће одбијати на фелдвебле и капларе; ови ће навалити на фрајте; фрајти пак на гмаине, па ће као и лане викати: дајте, дајте; уздајте с' фрајте! А ко не да фрајту, мора капетану, јер другчије, нико не оста на стану! По овоме, глава регименте, неби смела дремати код куће, него тумарати, особито сад, међу народ, где би се такође јести и пити нашло; али само кад посао сврши. Савестну се рачи свагде, па ма и сува хлеба; а пије да жеђ угаси. Ал' овде није ни савести ни јела, ни пића, већ безчовечност, неизмерно локање крви сиромашне браће. Сад се јошт једанпут пита: ко ће се на ово подигнути да докаже противно? – Ко ће у стању бити доказати, да је ту, где се тако ради, једнакост и братинство? А о слободи није ни спомена, кад овај честниј старац, Никола, ни потужити се несме јавно?! То би за сада тако у незнању и остало, да случајно до мои ушију није дошло, кои хитим ево, да гнусниј порок свету објавим; а зато само, да сиротима помогнем; јер, ово је само у огулинске кумпаније једном месту, Гомирју, мало дирнуто; али, кад би се злоупотребљења дане власти обширно описивала, читава би се књига написати морала! – Па шта ће рећи на то св. бан, кои за граничаре, и уобште за човечанство, живи, - кои се за полаштице рода свог у обште пожртвовао? Он за слободу, једнакост и братинство војује, а себичници ту да убијају? из домовине му да протерују! – То неће бити! Ми сви, коима нам је до слободе, једнакости и братинства стало, треба да добро меримо кораке наши антинационалиста, и нокте несити аристократа добро да подрезујемо; јер ће се тако само демон себичности између нас прогнати, и једнакост с братинством, да слободи основана, постановити моћи, дакле бистро око на себичнике, па ма они у каквој хаљини били! Слободу, једнакост и братинство треба да свакиј, кои ступа у јавно звање, научи познавати најпре, па добротворним соком њиовим срце своје напои, и онда да се прима звања и службе, где с народом владати има; другчије ће му, при данашњем духу времена, бити горе, него што је већ с многима било, кои су тако себичности заслепљени били, да нису могли докучити, да је 'јаче село него поп'. Треба знати сад, и попу и штопу, да је уз слободу, једнакост и братинство настало такво време, у ком је порок укорити и јавно изобличити сваком слободно; треба знати, да сад цванцике свагде, и још мање сирци и јањци, не помажу, и да се сад брзо путовати и сав свет облетети може и без сала и масла, па јавно мненије у помоћ позвати, противу они, кои за слободу, једнакост и братинство ништа неће да знају. И каква је то безчовечност, стару човеку узети подпору у старости, зато што не може прошњу своју материјалним доводом да подкрепи, и оставити га да, на строгој овој зими дркће и скапава од студени и глади, а богаташе закриљавати propter?! Ово нек' се тикне и други, кои друге хаљине носе и у дужности својој ништа учинити неће, док ијм се, за извршење те, подбодац не приправи и донесе, та се онда на 'високу милост' склоне, као да су се заклели и посветили, да милости, следством подбодца, раздају, а не да дужности звања свога савестно испуњавају. Светлог бана нашег, као и светога патријарха, није била намера, кад су они један другом веру задавали, да се брат угњете, него да се ослободи; не да себичност влада, него да јенакост буде, - да се правда држи и време благодати да настане. Па је л' тако? – О, није, није! – А ко је то дакле што угњетава? Је л' Немац, је л' Маџар, коима је у крви то њиово племенито занимање?! – Не, - све сами токоршњи домородци, кои се имена свршују на -вић, -дрић, -тић! Дакле није све ни у своме, јер 'кад брат брату очи вади, дубље копа!' У честитости се све састои, у поштењу, у човечности и братинству; зато треба гледати и добро пазити и на оне, кои се много туже, кои се много хвастају: оба хоће кадкад да преваре. 'Где је много речиј, добро очи бечи', т. ј. да видиш, кад је бирати, да се за сваку службу, за свако звање људи паметни, поштени и прави родо- и домољубци избирају, а не назовидомородци, ако ће и по тисућу пута у домовини својој рођени бити. Бан је наш рођениј Сремац, али погле' шта за Хрватску ради; патријарх је рођениј Хрват, а глед' шта за Србље и србску војводовину предприма и подноси: оба су браћа једне и најплеменитије крви, анђеоског лица, јуначког духа! Ова два не јагме се, не отимају туђе, него јошт и своје, у обилној мери, дају за обште добро, сведушно служећи домовини и роду свом, па муче. Слава ијм! Но да се вратимо к врелу, одкуда је ово све потекло, па овако к уцвиљеним проговоримо: Утеш'те се ви плачући, шат и вама ваша помоћ дође! Шат врстице ове до банови очију допру, кои ће себичницима доскочити и уредити, за цело, да се верно вади и из народа побира, ко је за војску, ко ли за то, да стара отца и мајку двори. Колико је нама познато, можемо уверити сваког, да кад би се у свакој кумпании по реду, по једнакости, по братинству и правди у батаљоне вадило и пописивало, онда би у нашој краини – нека сви знају, особито Маџари! – не 6, него 12, (дванајест!) батаљона свакиј регимент могао противу непријатеља дати; онда нек' би и другиј син, бану своме у помоћ ишао, и старом Николи и Јовану то неби противно било, као што и сами, за тај случај, кои уклони Боже! благосиљају и изјављују своју добру вољу; овако пак мучно деце своје одпуштају и јако се на неправду и неједнакост туже, и зато се мучно и 6-тиј батаљон диже: јер од стараца треба отети јединца; а кои има јањаца и оваца, или доста банкиј и новаца, ту не види момке око лакомаца! Немилице дакле овако угњетене препоручујемо, средством ови врстица, високим властима, да би ијм поможено било, као што је право; да би ијм т. ј. њиова деца кући враћена била, дрва набављати, да од студени не погину, и од глади, код деце своје, непомру, а да се синови имућне браће њиове потегну, та за слободу војују, не би л' ијм уз ту и једнакост и братинство, у самој ствари, извојевали, а не само то на језику разносили; - не би л' и бана скоро кући допратили, јер боимо се, да без њега неће бити скоро лека! Себичност оте мах, нити се већ овде гледати, трпити, ни подносити може!
|