Sailor
stariji vodnik
 Offline
Posts: 750
|
 |
« on: October 24, 2008, 01:46:28 am » |
|
Данас сам био на руском војничком гробљу у Херцег Новом, и урадио неколико фотографија.Да не бих ја лупао о томе одкуд толико Руса овдје ево шта каже унук руског генереала који је овдје сахрањен.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Храм посвећен светом адмиралу Фјодору Ушакову
НИКОЛА НИКИТЕНКО “УНУК РУСКОГ ГЕНЕРАЛА”, ПРИЧА О ЕМИГРАНТИМА У ХЕРЦЕГ НОВОМ
Бол велика као руска степа
Након избијања Октобарске револуције милиони руских избјеглица напустили су отаџбину, очекујући да ће црвена револуција трајати кратко, као и њихово избјеглиштво, обојено биједом и недостојно човјека.
Огроман број емиграната, углавном представника руске интелигенције и аристократије, потражило је спас и у тадашњој Краљевини Југославији, а око 70 хиљада њих се 1917. године искрцало у Зеленичку луку.
Међу њима се налазило и 70 генерала и адмирала руске царске војске. Знатан број ових емиграната настанио се у Херцег Новом, у којем и данас живи веома мали број њихових потомака, дарујући му од себе оно најбоље. Живећи у сиромаштву, углавном од социјалне помоћи, чистећи улице, продајући новине или радећи као доктори и професори у тадашњим школама, слабо су се мијешали са локалним становништвом, а тежак живот и носталгија за напуштеном отаџбином, нагризала је њихове душе широке као руска степа, везујући их чвршће за море, које је имало боју њихове туге. Но, нијесу се предавали, јер генерали то не чине без борбе.
Десетак година по доласку у Херцег Нови, руски емигранти су формирали Руско филателистичко друштво, прво у Краљевини Југославији, које је имало представнике у 18 држава свијета. Основали су и своју библиотеку, а 1. првог априла 1930. године објавили и први број часописа из области филателије на руском језику, који се продавао на свим континентима. Часопис је био штампан у Новом Саду и излазио је све до 1933. године.
Никола Никитенко, унук чувеног руског генерала по којем је и добио име, ријечима тешким од емоција и обојеним црвеном и модром бојом живота руске емиграције, осликава ово вријеме великих туга и малих радости, као што је то некада уљем на платну чинио његов познати дјед.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
- У периоду од 1917. до 1921. године, руска је елита напуштала Севастопљ и долазила на врата Боке. Мој дјед генерал и сликар Никола Никитенко, иначе аристократског поријекла, то је учинио 1921.године. Шта рећи о том времену, осим да је дословце било Голгота. Читаве породице биле се отргнуте једне од других. Иза себе су остављали, имања, куће, винограде, коњушнице, библиотеке, гробове најближих, и што је најважније, своје најмилије. Моје три тетке, тако су остале у Москви, јер жене... тако се мислило, комунисти неће дирати. Но ипак, свој живот су завршиле на најужаснији начин. Умрле су од глади, током опсаде Москве. Сви су живјели у нади да црвена револуција неће трајати дуго, да ће се вратити. Током пловидбе од Севастопоља до Боке, велики број људи разболио се од тифуса и умро, а њихова су тијела завршила у модрој гробници. На броду се налазио мој дјед Никола, бака Ана, иначе кћерка вице - адмирала Никанова, отац Ђорђе и стриц Гљеб. Стриц се искрцао у Цариграду, а отац, који је у то вријеме био поручник царске војске, се разболио од тифуса, који је срећом преживио, те су након читавих дана мучне пловидбе, бродом ушли у Боку. Након искрцавања, сви су морали да прођу карантин, који се у то вријеме налазио у Мељинама. Након карантина одлазили су на све стране. Мој дјед се са баком и оцем одлучио настанити у Херцег Новом. Живјели су у апартману тадашњег хотела “Бока”, једином мјесту у Херцег Новом које је имало сијалицу. У то вријеме их је финансирао краљ Александар Карађорђевић. Но, након осам година боравка у изгнанству, мој дјед генерал Никола Никитенко је умро, а отац и мајка се селе у Зеленику и тамо настављају да дијеле сиромашан живот руских емиграната. Било је жалосно видјети некадашње генерале, како продају новине. Рецимо Андреј Попов, који је завршио царску Војну академију и студије свјетске књижевности, и чији је отац био градоначелник Харкова, зарађивао је за живот тако што је радио као столар и рибарио. Углавном су сви живјели од социјалне помоћи. Само мали број њих, који су знали по неки занат или били доктори, или професори попут генерала Александра Фајвцева, којег као врсног математичара памти которска Гимназија, живјели су мало даље од границе потпуне биједе. Мој отац Ђорђе, за којег сам већ казао да је био поручник, који је током Октобарске револуције био рањен у ногу, зарађивао је чистећи херцегновску пијацу. Новљани га памте као човјека изузетне доброте и образовања, присјећа се уз тешке “мушке” сузе Никола Никитенко.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Од изузетно потресних догађаја у властитом животу, обиљеженим тешким бременом породичног насљеђа, издваја чувену 1948. Информбироовску годину, када је велики број Руса поново био принуђен да мигрира, овог пута у Албанију једнако као и сусрет свог оца Ђорђа и стрица Гљеба, након 55 година од Цариградског растанка.
- Отац је једне вечери, те несретне 1948. године, дошао кући уплашен и казао мојој мајци да морамо кренути у Албанију, јер нијесмо безбједни. Мајка није жељела да напусти родни крај, па су остали, и срећом нас нико није дирао. Ипак, у то вријеме, моноги Руси су убијени, а велики број њих се одселио у Тирану. То је било доба страха и стрепње. Памтим и 1976. годину, када су се након 55 година срели отац и стриц. То је био сусрет два старца од 80 љета. Загрлили су се и плакали. Нијесу жељели да пусте један другог из загрљаја. Иначе, стриц Гљеб који је такође завршио царску Војну академију је након искрцавања у Истамбул отишао у Кан, гдје се прикључио француским трупама и постао близак пријатељ Шарла де Гола. Са њим је обишао сва ратишта, Алжир, Тунис, Мароко, Мадгаскар и на крају постао де Голов генерал. Све те године, па и касније, финансијски нас је помагао. Колико живот умије да напише роман, говори и једна секвенца из периода када је дошао да нас посјети. Упитао ме је које је оно брдо? Казао сам му да је то Ловћен. А онда ми је испричао, да је он са три руска разарача био у Боки 1910. године и отишао на Цетиње поводом крунисања краља Николе Петровића. Ето, свега 10 година касније, наша је породица и не слутећи посматрала иста ова брда, но ужаснутим очима оних који су изгубили све, каже Никитенко.
Боље касно него никад
Коментаришући реконструкцију Руског гробља на Савини и изградњу капеле на њему, које након вишегодишње девастације није служило на част Новљанима, а које ће данас омогућити мир упокојенима и вратити достојанство њиховим породицама и граду, Никитенко цитира руску пословицу: “Боље касно него никада, а никада није касно”.
Само Руско гробље је формирано на Савини 30-их година сада већ прошлог вијека, а његово пропадање отпочело је већ након Другог свјетског рата, смањивањем броја Руса у Херцег Новом, и најзад престанком сахрањивања у њему. Прије неколико година рађено је “ситуационо рјешење Руског гробља” када је пописано 39 гробних мјеста у којима је сахрањено 47 људи, мада се прецизан број руских емиграната сахрањених на њему још увијек не зна.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Генерала Василија Рачинског и његову кћерку Анастасију стријељали су домаћи комунисти 1942. године у херцегновском залеђу само због тога што су били избјеглице црвеног геноцида из поробљене им домовине Русије.
Због 13 руских генерала и адмирала који су на њему сахрањени, ово је гробље познато и као генералско. Идејно рјешење пројекта реконструкције Руског гробља урадио је архитекта Милорад Петијевић, а финансијска средства за његову реконструкцију, у висини од 60.000 еура, опредијелила је “Једина Русија”, снажна фракција руске Думе.
|
