Malo poezije

[motorista 57 klasa]

Dragi moji nešto me uhvatila nostalgija pa evo jedne pesme o mornarima autor naravno Mika Antić.

Poznajem neke kapetancine
- sve same surove vucine.
Nose bradurine.
Pustaju brcine.
Pustaju obrve.

Sto cuda nacine.
Na sve bi nacine da su muskarcine.
Sve bi da ucine da su mangupcine,
da su mornarcine,
da su junacine.

Al sve su ove kapetancine
za mene obicne trice i kucine.

Osim tih kapetanskih kapetana
ima na svetu i precih stvari.
Prvo da vidimo sta je to more.
Prvo da vidimo sta su mornari.

Ko nije plovio,
ko nije brodio,
ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio
i kao da je upola ziveo.
I moze od te polovine
komotno jos malo da se skine.

Ti mislis: more je samo voda.
More je ogromna muska sloboda.

Mornari znaju: more se plavi
samo u secanju,
samo u glavi,
samo na slici i na razglednici.

Ti mislis: more su samo ladje
i samo daleka putovanja.

More je kad covek u sebi nadje
mudrost kako se budan sanja
i kad su dani slani i sivi.

Mudrost kako se sasvim zivi.

Mornari se, u stvari, ne radjaju.
Postaju od svoje maste najzlatnije.
Sami se od sebe sebi dogadjaju,
svaki put cudnije i neverovatnije

Zazmure i pogode kad da se dogode
i na kom mestu da se dogode.

Ima tu i nekih drugih nemira:
more je najmilije dete svemira.

Zvezde ga kao klinca paze
i ljube u bistro oko,
i maze,
i miluju mu kovrdze zelene
i u svetlost ga umotavaju,
i menjaju mu od vetra pelene
kad krenu u zoru da spavaju.

Sunce mu od svog najlepseg sjaja
uz svaku obalu,
uz tvrde stene
napravi bezbroj shlingeraja
od algi zelenih i bele pene.

Oblaci sto se nad njim roje
nad kolevkom mu kroz vecnost stoje,

Mlekom ga od munja i groma doje
i oko usta ga izbrljaju
slagom od jutarnje rose svoje,
pa ga ljuljaju,
ljuljaju,ljuljaju

Sve su to znaci da su rodjeni
more i mnogo miliona
nebeskih tornjeva,
nebeskih zvona

Sve su to znaci da su rodjaci
more i ogromna visina.

Mozda i ne znas:
svi na svet dodju
sa nekom zvezdom sto je pala.
More je opna kroz koju prodju
na drugu stranu ogledala.

I zivotu se sasvim predaju
i nebo zaborave dok ovde borave,
a u stvari se samo ogledaju
u svojoj vecnosti,
u cudu nekom
blistavom,
ogromnom,
i dalekom.

I misle da su na zemlji samo,
a jednako su i tu i tamo.

Sta cekas?
Sta gnjavis?
Sta metiljavis?

Prodaj sta imas i kupi vrecu.
Natrpaj u nju svu svoju srecu.
Baci na rame u cik zore
i put pod noge:
- pravo na more!

Isprazni dzepove.
Sve zivo prodaj.
Pa tome otkucaj srca dodaj.
I malo krilatih snova dodaj.
I malo promukle pesme dodaj.

Rasprodaj stvari nove i stare.
Sta cekas?
Idi u mornare.

Idi i vidi sto su mornari
divna decurlija i drugari.

Pojedi s njima zalogaj hleba.
Progutaj gutljaj vode i neba.
Posrci poneku psovku slanu.
Istusiraj se u orkanu.

Postaces ludji od svake bure.
Postaces mladji od svakog proleca.
Doziveces za deset godina
sto neko ne moze za tri stoleca.

Mornari i zvezde cudesno znaju
da vecno namiguju
i vecno traju.

Kad ljudi ostare  odu u penziju,
a mornar zna se u neku drugu dimenziju.

I kad je deda, jos se ne da.
Jos u daljinu ceznjivo gleda.

Do smrti, on samo sa suncem druguje.
Tone u neku meku caroliju.
Ne vredi za njim da se tuguje.
Ne vredi suze da se proliju.

Mornar ne umire.
On mirno ode
na onu stranu neba i vode
u nesto slobodnije od slobode.

Njemu ne objasne,
njega ne uce
kako kroz svetlost da se provuce.

I niko ne moze da razume
i da se seti da primeti
kako on sve to cudesno ume,
kako to cini u tisini.

Dusa mu pitomo zamirise
kao maslinjaci posle kise.

I mislis: gotovo!
Nema ga vise.

A on i dalje u vetru dise.

Sad su ti jasnije mnoge stvari.
Znas sta je more.
I mornari.

[wermez]

Pismo majci, Sergej Jesenjin

Jesi l živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek uvečer nad kolibom tvojom
Ona čudna svjetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često
zbog mene veoma zabrinutu
i da ideš svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često
uvijek isto priviđenje muči:
kako su u krčmi finski nož
u srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
da bih umro ne vidjevši tebe.

Kao nekad, i sada sam nježan,
i srce mi živi samo snom,
da što prije pobjegnem od jada
i vratim se u naš niski dom.

Vratit ću se kad u našem vrtu
rašire se grane pune cvijeta.
Samo nemoj da u ranu zoru
budiš me ko prije osam ljeta.

Nemoj budit odsanjane snove,
nek miruje ono čega ne bi:
odveć rano zamoren životom,
samo čemer osjećam u sebi.

I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina utjeha si moja,
svjetlo što mi sija istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te često
viđaju onako zabrinutu,
i ne idi svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

[Boro Prodanic]

Konstantin Simonov

Čekaj me

Čekaj me, i ja ću sigurno doći
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.

Čekaj i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.

Čekaj i kada pisma prestanu
stizati izdaleka,
čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći.

Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.

Čekaj. I nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek rekne ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!

Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.

Nas dvoje samo znaćemo kako
preživeh vatru kletu, —
naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svetu.

[dzumba]

Za zaljubljene:

Desanka Maksimović

 STREPNJA

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim tvoja oka dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našta to i čemu?
Iz daleka samo sve ko zvezda sja;
iz daleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne priđu oka tvoja dva!

[wermez]

Stranac-Šarl Bodler

 Koga najvise volis,zagonetni covjece , reci ? - oca , majku , sestru ili brata?
- Nemam ni oca , ni majke , ni sestre , ni brata.
- Prijatelje?
- Sluzite se rijecju cije mi je znacenje do danas ostalo nepoznato.
- Otadzbinu?
- Ne znam na kojoj je ona geografskoj sirini.
- Ljepotu?
- Volio bih je , da je boginja i besmrtnica.
- Zlato ?
- Mrzim ga kao vi Boga.
- Eh! pa sta volis ,neobicni strance?
- Volim oblake...oblake sto promicu...onamo...onamo...oblake cudesne!

[wermez]

Evo malo Dilana:

Masters Of War-1963.

Come you masters of war
You that build the big guns
You that build the death planes
You that build all the bombs
You that hide behind walls
You that hide behind desks
I just want you to know
I can see through your masks.

You that never done nothin'
But build to destroy
You play with my world
Like it's your little toy
You put a gun in my hand
And you hide from my eyes
And you turn and run farther
When the fast bullets fly.

Like Judas of old
You lie and deceive
A world war can be won
You want me to believe
But I see through your eyes
And I see through your brain
Like I see through the water
That runs down my drain.

You fasten all the triggers
For the others to fire
Then you set back and watch
When the death count gets higher
You hide in your mansion'
As young people's blood
Flows out of their bodies
And is buried in the mud.

You've thrown the worst fear
That can ever be hurled
Fear to bring children
Into the world
For threatening my baby
Unborn and unnamed
You ain't worth the blood
That runs in your veins.

How much do I know
To talk out of turn
You might say that I'm young
You might say I'm unlearned
But there's one thing I know
Though I'm younger than you
That even Jesus would never
Forgive what you do.

Let me ask you one question
Is your money that good
Will it buy you forgiveness
Do you think that it could
I think you will find
When your death takes its toll
All the money you made
Will never buy back your soul.

And I hope that you die
And your death'll come soon
I will follow your casket
In the pale afternoon
And I'll watch while you're lowered
Down to your deathbed
And I'll stand over your grave
'Til I'm sure that you're dead.

[wermez]

У руци држим стару збирку песама Радована Јовичића, бившег колеге мог оца. Издата је 1987. године.

ТИ МИ ВИШЕ НИСИ ДРУГ

Ти ми више ниси друг
као што си некад био,
у једно се заклињао
а друго си учинио.

Волели смо један другог
ко што воли брата брат,
али си ме оставио
кад си посто делегат.

Заборави радно место
и фабричку дугу халу,
под кровином покривену
твоју родну кућу малу.

Поред старе петролејке
у јесење влажно вече
чекали смо врућу проју
под црепуљом док се пече.

Седео си на троношци
покрај свога старог деде
и гледао чилу баку
кад кудељу ноћу преде.

Кад смо били ученици,
лоше ти је ишла школа,
често те је твоја мајка
ударала као вола.

Стално си ми говорио
кад смо били на занату
да је часно бити радник,
да не волиш бирократу.

Шутали смо крпењачу
по блатњавом старом путу,
ти сад седиш у фотељи
и возиш се у ауту.

Заборави своје село
твоју стару уџерицу,
сада имаш трособњака
и на мору викендицу.

Сећаш ли се свога друга
и сеоских лепих цура,
сећаш ли се торбе, чанка,
старе џоке и кондура?

Дођи, друже, бар на гробље,
па посети очев гроб,
гајио те од наднице,
мучио се као роб.

И ако се некад вратиш,
живећемо као браћа,
имао бих све што и ти,
ал се радник мало плаћа.

[dzumba]

Autor ove pesme je: Aleksa Šantić
Preuzeto sa sajta: http://www.aleksasantic.com/Santic/pjesme-a-z.html


MORE                 
Gospođi Ivanki A. Despić                   


Ovde, ispod greda, što vekovno čelo
Podižu i motre more i brodare,
S maslinovim drvljem pribilo se selo.
Ćuti. Vetar ljulja po žalu ševare.

Izronio mesec iza krša gore.
Užba. S dva-tri žuta jedra zaton spava.
U pozlatu meku obuklo se more,
Pa se do dna vidi sva širina plava.

More, ja ću sada preneti na platno
Jednu sliku s tvoga dna, s kolevke tvoje -
Pričali su meni da u tebi zlatno
Neko mesto ima a gde nimfe stoje.

Starče, vozi! Neka niz to more sjajno
Tvoja vesla grabe kô dva tvoja krila.
Tako! Ja ću dole gledati da tajno
Mesto nađem gde bi koja nimfa bila.

Stani! Evo jedne! Na grivama trave,
Gde s kreljušti riba rudo zlato seva,
Sama, zabačenih ruku više glave,
S lotosom u kosi, gledaj kako sneva!

Ne mičite se. Veo do bedara smakla.
Kao potonula statua, sva bela.
U njene đerdane, kroz vodena stakla,
Probila se lako mesečeva strela.

Ne vidiš li, starče, burme i opale
Po odru gde ona nauznačke spava,
I kako je svrh nje pala u korale
Pa dršće i gori jedna zvezda plava?

O, bleska! O, duga! Rekao bih: same
Ono trepte krune, žezla, adiđari,
Na timoru njezinome praznici se svetli jave,
Zmaj ognjeni
Špilja njeni'
U visine seva plave.

Ona tada stabla tresne i prosiplje hrpe cveta,
Sa svih strana
Svojih grana.


1922.

[wermez]

Evo pesme Goribora bez psovki ovaj put.

Hocu da živim

Hocu da živim ali moram da se smirim

Ali moram da se smirim
ali moram da se smirim

Opijati, razni derivati
Flaše, čaše, tablete za dizanje
pa za standiranje
lake žene, teške žene
život u samici, zivot u zajednici

Probao sam sve
probao sam sve
probao sam sve
i priznajem nisam se snašao
sa ljudima našao
u neku mračnu priču rano ušao
ali dobro, sad dobro je
i jasno mi je zasto tako moralo je

A ljudi k'o ljudi, brzo ocenjuju
jos brze osudjuju
i kad si mlad sve te to
proganja i boli

Prvo bi da se skloniš
a onda sve da slomiš
i dižeš se i padas, truješ, gubiš
trošiš to svoje jadno vreme
praveći jos gore nevreme

Ne znaš gde si spavao
s' kim si se tabao
koliko si kome dužan ostao
i ceo svet se protiv tebe okrenuo
u trenutku lavinu pokrenuo

I pitas se šta sad
šta sad, šta sad

U toj sobi sam si
želiš negde da kreneš
nešto da osetiš i osvojiš
znaš da život bez toga nema smisla
ali već kao da star si
previse go*ana za
tako malo vremena

Meni je trebalo 15 godina
i sad imam 300
i ne mogu da kažem da ne žalim
da opet sve isto bih
na mnoge stvari ne bih
ni da pomislim
a kamoli da ih ponovim
ali dobro, sad dobro je
ali dobro, sad dobro je

Živ sam i napokon osećam
i ništa me vise tako ne boli
posto znam da i to proćiće
da zadovoljstvo i patnja
ruku pod ruku idu
jer da bi se od srca smejao
od srca mora i da se plače

I tako to ide
tako živi ljudi žive
ali dobro, sad dobro je
kako i šta moglo je
ali dobro, sad dobro je
kako i šta moglo je

Hocu da živim ali moram da se smirim

[dzumba]

Једна прелепа песма Мирослава Антића:

Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.

Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.

[wermez]

Interesuje me jedna pesma. Znam da smo je imali u čitanci u srednjoj koli, ali ne mogu da se setim imena pisca. Znam da u rano jutro pesnik govori ženi da će je napustiti, i da je šašava što ga voli.

A Mika Antić je  
Verovatno bi bio član Palube, da je živ.

[dzumba]

Данас је дан БИА. Ево једне Микине песме за њих и остале "тајновите" људе

Tajna

Svako ima neku tajnu:
šu-šu-šu...
neko lepu i beskrajnu,
neko tužnu ili smešnu,
neko zlu.

Neko svoju tajnu slaže.
Neko odmah mami kaže.
Neko svoju tajnu ne bi
ispričao ni u snu.
Neko šapne: samo tebi...
kao drugu - šu-šu-šu...

Obično su tajne glavne
izmišljene i ljubavne.

Al i druge kad se zbroje,
naše, vaše, moje, tvoje,
leve, desne, čudne, sjajne,
sve jednako mnogo znače,
jer - inače
zašto bi se zvale tajne?

I ja imam jednu tajnu
vrlo važnu, vrlo vrednu.
Nikom drugom - samo tebi
prišapnuću jutros nju.

Hodi bliže: šu-šu-šu...
Sutra rano... šu-šu-šu...
Baš onamo... šu-šu-šu...

Ali nikom to ne kaži.
Sam potraži.
Šu-šu-šu...

Pronaći ćeš vrlo lako
i videćeš da je tako.:

[motorista 57 klasa]

Interesuje me jedna pesma. Znam da smo je imali u čitanci u srednjoj koli, ali ne mogu da se setim imena pisca. Znam da u rano jutro pesnik govori ženi da će je napustiti, i da je šašava što ga voli.

A Mika Antić je  
Verovatno bi bio član Palube, da je živ.

mislim da je to ovo

Uspavanka na domak svitanja


Kad voz ode,
sakrij pod pazuh smotuljak moga duha.
Biće mi lakše da sve zaboravim
ako znam da me se neko seća.

Biće mi lakše ako znam
da smo skuplje plaćeni tamo
gde smo se besplatno delili,
nego gde smo se pogađali i prodavali.

Inače,
ako misliš da se ova stanica zove: sreća,
izvini,
uopšte se ne zove: sreća.
Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali,
izvini,
mi smo se divno poznavali.

Hoću da podelimo noćas
ovu poslednju krišku sna i ćutanja
i sažvaćemo je
svako nad svojim krilom alapljivo i gladno.

Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna
ova mala čekaonica između lutanja i lutanja?

U redu:
presedećemo još koji nestrpljiv sat,
a onda jutarnjim vozovima otputovati,
otputovati,
otputovati,
bajagi – iznenadno.

[wermez]

Nije ta, ali i ta je veoma lepa. Hvala što si mi otkrio ovu lepu pesmu.

[motorista 57 klasa]

Nije ta, ali i ta je veoma lepa. Hvala što si mi otkrio ovu lepu pesmu.

traži je odve

http://www.inter-caffe.com/lista-122.html