kontraAdmiral1
zastavnik
 Offline
Posts: 1 292
|
 |
« Reply #217 on: April 06, 2011, 11:44:42 pm » |
|
Trifko86 postavio je drevnu sliku Grgeča. Kako bismo ostvarili dijalektičko jedinstvo fotografija i teksta, evo teksta mojeg kolege Ivana Mrđena:
Teško da ću bilo koju etapu ovog (baš ličnog) putovanja kroz vreme, sećanja i beogradske kafane napisati sa više strepnje da ne uvredim nekog svog prijatelja iz čitave plejade sjajnih novinara i još boljih kafanaca, sa kojima sam u „Grgeču“ sastavio više od decenije i po gotovo svakodnevnog susretanja. Nekad samo na tren (kad se svrati da se vidi „koga ima“), a ponekad i uz obaranje nekih lokalnih rekorda, od broja ljudi za jednim stolom do broja obrnutih tura.
Restoran „Grgeč“ nalazio se do pre dve i po godine u zgradi broj 62 tadašnjeg Bulevara revolucije, kome je sredinom devedesetih vraćen naziv Bulevar kralja Aleksandra (koji je nosio pre Drugog svetskog rata, po poslednjem vladaru iz dinastije Obrenovića, ubijenom maja 1903. godine). Istoimena kafana je postojala još u vreme kad je najduža beogradska ulica nosila ime Fišeklijska i nalazila se u zgradi preko puta, a u njoj su se, prema Vidoju Goluboviću („Mehane i kafane starog Beograda“, Službeni list SRJ, Beograd, 2007.) u početku okupljali kočijaši, da bi im se kasnije pridružili i pripadnici tadašnje radničke klase, pa je tako sačuvan zapis da je u toj kafani održan „zbor mesara, kobasičara i crevarskih radnika“. Ta zgrada je porušena u nekom od kasnijih bombardovanja ili sređivanja Beograda, ali je ostala uspomena, pa je krajem pedesetih kad je sagrađena zgrada na parnoj strani i u njoj prostor za kafanu bilo sasvim prirodno da taj novi „ugostiteljski objekat“dobije ime „Grgeč“. Ima i mišljenja da je to učinjeno zbog namere Ugostiteljskog preduzeća „Tri grozda“ da tu bude „riblji restoran“, o čemu su svedočile slike riba po zidovima i dva velika akvarijuma u sali i ta namera je, iako su gosti mnogo radije naručivali „mesarske, kobasičarske i crevarske proizvode“, tvrdoglavo održavana više od tri decenije, sve dok „Grgeč“ krajem devedesetih nije pretvoren u pivnicu.
U kafanu se ulazilo preko osam stepenika (broj zapamćen zbog jedno vreme omiljene dokoličarske igre „koliko čega ima u kafani“) iz „bašte“ koja je tokom mog posećivanja „Grgeča“ nekoliko puta promenila lik, od tri, četiri stola ispod svoda do zauzimanja čitavog trotoara. Na vrhu stepeništa sa desne strane bili su toaleti, od kojih je muški u pravom smislu opravdavao to ime, jer je u njemu ličnu higijenu godinama održavao čuveni „Sima pravnik“, o kome je ispredana jedna od gradskih urbanih legendi. Briljantni student prava je zbog prepirke sa uglednim profesorom Radomirom Lukićem, čije ime danas nosi „petica“ (najveći amfiteatar na Pravnom fakultetu), odlučio da nikad ne diplomira, a za život (skroman ručak i piće u „Grgeču“) zarađivao je pišući seminarske radove i praveći „puškice“ generacijama budućih pravnika. Na Simu sam bar pedeset puta naleteo u tom prostoru, golog do pasa ili nasapunjanog za brijanje, posebno u ranim prepodnevnim satima, ali ga po nepisanom pravilu „ne diraj čoveka iz svoje kafane“ nikad nisam ništa pitao o njegovom životu.
Ja, lično, u „Grgeč“ sam počeo da ulazim negde početkom osamdesetih godina prošlog veka. Uređivao sam tada sportsku rubriku u „Omladinskim novinama“ (kasnije „Omladinske“, pa NON, sve na adresi Bulevar revolucije 52) i po dogovoru sa tadašnjim glavnim urednikom, mojim prijateljem Grujicom Spasovićem (sa kojim se moja kafanska istorija prepliće na još nekoliko mesta) svi „neki novi klinci“ počinjali su saradnju upravo na tim stranicama. Saradnika je bivalo sve više, a prostora u redakciji sve manje, pa smo, s obzirom da sam i ja bio „gostujući urednik“ – moji mladi drugari i ja počeli da sastanke držimo preko puta, u „Maderi“. Tamo baš nisu imali razumevanja za galamu, gomilanje stolica oko jednog stola i početnička pijanstva mojih saradnika, pa smo se mic po mic vratili na našu stranu bulevara, u „Grgeč“. U početku samo subotom posle „istorijskih“ redakcijskih sastanaka i „analiza broja“, a kad su novi naraštaji počeli da dobijaju honorare, stalna zaposlenja i plate, gotovo svakog radnog dana, već od dva, pola tri popodne, pa koliko ko izdrži... Od milion i kusur raznih dogodovština iz „Grgeča“ ja rado prepričavam onu kad je Dule Vranić (danas poznati fotograf Asošiejted presa) došao na odsustvo iz JNA, pa se okupila poprilična ekipa; u jednom trenutku Dule ustade, prvi do njega pomislio da ovaj odlazi pa se prijateljski izljubiše, potom to učinismo i svi ostali, da bi nam vojnik objasnio da je samo hteo u „ve-ce“, pa smo se narednih mesec dana tako pozdravljali kad god bi neko krenuo u pomenutu prostoriju.
Zbog toga mi je moja supruga Mira uvek prebacivala da sedim „sa dečurlijom“, pa mi čak ni mnogo godina kasnije, kad se gotovo cela ta ekipa iz „Grgeča“ našla u redakciji „Borbe“, a naša druženja se, prirodno, prebacila u neke od bližih lokala, nije puno pomagalo objašnjenje da su to već zreli ljudi i sada već moji dugogodišnji prijatelji. I tada smo, tokom burnih i razornih devedesetih, kad god bismo imali nešto ozbiljnije da popričamo, to prebacivali u „Grgeč“, verujući da je to mesto na kome smo najpametniji, a misli nam najmanje dolaze pod udar alkohola i „zamora materijala“. Time bismo najčešće dodavali nova poglavlja nečemu što smo interno zvali „Grgeč prodakšn“, kako ja i dan danas nazivam svaku veliku priču o nečemu što bi „bilo baš dobro, kad bismo mogli da uradimo“. Nasuprot toj gomili nenapisanih feljtona, nepripremljenih knjiga, neurađenih istraživanja, neorganizovanih akcija... stajale su naše lične karijere i poduhvati, što je dobrim delom izbrušeno i u toj neprekidnoj više prijateljskoj nego kafanskoj komunikaciji.
Možda je na to mislio čitalac Matko koji je „Grgeč“ svrstao u „kafančine“ za koje je dobro što su prodate „u ovoj privatizaciji“, uz ocenu da je „čak 90 odsto srpskih novinara svoje tekstove, vesti, kolumne, izveštaje kreiralo u takvim kafančinama“, te da je „zdravije za srpsko novinarstvo da su sve te kafane otišle u istoriju“… Ja, međutim, čvrsto verujem da je ta škola novinarstva i života, kroz koju su u „Grgeču“ prošli ili tu „magistrirali“ Slaviša Lekić, Zoran Pavić, Miroslav Kos, Saša Vučinić, Miodrag Pepić, Srđan Dživdžanovič, pa Milan Bečejić, Mirko Mlakar, Dragan Bisenić... bila jedan od temelja opozicionog posmatranja događaja u Srbiji osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka i da nije slučajno da je najveći broj ljudi iz te ekipe kasnije radio ili pisao u „Dugi“, „Borbi“, „Našoj borbi“, Danasu“, „Dnevnom telegrafu“, „Vremenu“, „Blicu“...
Čak je i jedan Petar Luković svoju novinarsku metamorfozu na neki način započeo u „Grgeču“, jer nam je sve bolje delove intervjua koje je pravio za „Dugu“ sa tadašnjim zvezdama estrade, u kojima se prvi put govorilo o estradi, zabranama, pevanju Titu... na jedan potpuno drukčiji način, kasnije sakupljenih u odličnoj knjizi „Bolja prošlost“ – prvo pročitao uz turu pića za stolom u ćošku, na koji se čak ni „šef Cokan“ nije usuđivao da stavi kartonče sa onim „RESERVE“. Nije tajna da je upravo tadašnji šef „Grgeča“, kao član jednog udruženja pisaca amatera, koji je često organizovao njihova okupljanja i književne večeri u ovom objektu, imao posebno razumevanje za pisanu reč svojih gostiju, pa i ne mali respekt prema onima koji su ponešto uspeli da objave.
Fotografija koju prilažem uz ovaj tekst i na kojoj je jedan deo pobrojanih novinara nije, međutim, snimljena posle nekog Lukovićevog čitalačkog časa, već jedne subote posle tradicionalnog pikanja fudbala u „Lazarcu“ (nekada poznata sala u Lazarevićevoj). Imali smo termin od pola osam ujutru i da rano ustanemo, okupimo se, malo mučimo loptu, okupamo se i nastavimo druženje – više nas je od volje za rekreacijom motivisao upravo taj zajednički doručak u „Grgeču“, koji se ponekad pretvarao i u večeru.
U „Grgeč“ sam godinama odlazio i na nedeljni ručak sa porodicom, tu sam proslavio kad sam posle punih 17 godina završio fakultet, tu smo zalili i kad sam imenovan za direktora „Borbe“, za njega je na neki način vezana i priča o novinarskom podvigu koji su izveli ljudi iz tog lista 9. marta 1991. godine, tu sam, kad je već pretvoren u pivnicu, voleo da posedim sa pokojnim Bobanom „Čičom“ Marjanovićem, pre nego što ja uhvatim tramvaj za Zvezdaru, a on odgega do svoje kuće u Prote Mateje... Zbog svega toga, iako mi je usput, iako imam račun u Raiffeisen banci, nikad nisam ni pomislio da uđem u njihovu ekspozituru u Bulevaru kralja Aleksandra 62.
|
