Српске буне

[JASON]

5. Писмо Наполеона I. министру инострани дѣла у Сен-Клу од 11. Юнія 1806.
Господине кнеже Беневента, нужно є направити одговор на ноту руског посланика од 30. Марта, па ће те є предати портином посланику, кои є ође. Биће нам лако доказати, да Русія не говори као пріятельска или саюзничка, већ као господарећа сила; ако є истина, да она тако яко жели одржати отоманско царство, зашто неодустане подпомагати Србе своіем наговаранѣм и новцем? Па ако є нѣна ревност за портине користи, да прави план похода противу Француске показуе, да она оће порту да нападне - зашто не пошлѣ єдан корпус од 3-4000 люди против Срба? Овай прости доказ може отворити очи Турцима, да они немаю ништа очекивати од Русіе и уштедила би се многа крв. Али Русіи ніе стало ни да прикріе свое намѣре. Зар є то просто посредованѣ у корист простака? Зар то ніе дѣло непріятельства, кад се поданици у буни подпомажу против своег владаоца? Зар Русія неби могла рећи Србима: ако оћете да положите оружѣ, да издате свое главаре, кои су вас навели на странпутицу, и да се повратите у пређашнѣ станѣ, онда ћу я код порте израдити да се све прошло преда заборавности. Мѣсто тога, што се усуђуе Русія обећавати? да прогласи независност Србіе. То є управо цѣл разпирене буне међу Србима. То є развіянѣ великог вайкадашнѣг и смишлѣног плана, да се Отмановићи прећераю у Азію. Кад би православни Срби добили оно, што є добила Молдава и Влашка т. є. независност, онда би Мореа и други діелови турског царства, у коима има велики брой Грка, тежили к истой цѣли, а тіем би се свршила пропаст отоманског царства. Тако даклем Русія, да би скрила свою праву непріятельску радню, нашла є да су праведни предлози Срба. Русія, ободраваюћи Србе на буну, усуђуе се захтѣвати од порте безчестіе и жртву нѣни интереса, кою она своим пріятелѣм и саюзником називлѣ.
Остало у ноти руског министра тичуће се Влашке, показуе савршено начин говора, коег се Русія спрам порте придржава. Коим се правом міеша Русія у послове Влашке? Да ли принадлежи Влашка ньой или порти?
Што се пак тиче примѣдба за Ћесарію, те су тако безсмислене, да се нема шта примѣтити на ньи.
Срби и непріятельи порте немаю никаквог споразумлѣня са Французком, она є далеко мудрія, него да подпомаже бунтовнике. Кад би се обратили Срби на Французког цара, он би о том извѣстіо порту и не би их саслушао пріе, но што би положили оружѣ, издали свое главаре и повратили дѣла у првобитно станѣ. (То єст да опет буду робови турски. П.) Из овог различног понашаня двію сила, може порта судити ђе су нѣни прави пріятельи. Найпослѣ саставите о свему томе обширну ноту, па є пошльите г. Руфину, нека є поднесе и од свое стране іош болѣ разграна. Гледайте, да у ту ноту уђу новости од Януара. Опишите понашанѣ Руса спрам Турака, особито подпомажите у погледу Грка, кои плове под руском заставом, тако што ніе нигда Французка тражила за себе.

[JASON]

6. Писмо Наполеона I. министру инострани дѣла у Сен-Клу 19. Юнія 1806.
Господине кнеже Беневента, ево вам одговор, кои ће те написати на Али пашино писмо: Да су ми позната нѣгова добра разположеня; да сам приміо са задовольством нѣгову саблю; да сам пріятель високе порте; да га одликуем; да се треба постарати, како да се Срби укроте, а Грци притегну, кои су истински помагачи Русіе; да може рачунати на мою заштиту; да почем сам послао єдан діо мое флоте у Индію, а другу да морам употребити за прелазак у Енглеску, те то ми смета, да немогу послати онакву флоту у Крф, какву имаю тамо Енглези и Руси, али нетреба ничим наглити; да се Русія ріешила, да ми поврати залив Которски; да ћу овіем начином бити у станю да му дам сваку могућу помоћ; да ће нѣгове лађе бити свагда добро примлѣне у моим пристаништама; да сам наредіо, да се учине поклони оніема, кои су мога гусара Бонапартина звіезда добро примили. За овай предмет треба се споразумѣти са г. Марескалкіом, коем сам дао на разположенѣ 60.000 франака за дарове. Ви ћете у овом смислу писати г. Пукевилю и додаћете, да ако игда Крф подпане под мою власт, то да неби могао болѣм чувару повѣрити до истом Али паши. Моя писма и моя упутства, треба да буду на такав начин сложена, као кад се подносе порти. Држим, да Али паша доставля порти много моје ствари. Послао сам г. Мареу копію писма за Султана Селима, да их да преписати обичніем начином. Ви ћете та писма дати превести на турски єзик.

[JASON]

7. Писмо Наполеона I. Селиму III. у Сен-Клу 20. Юнія 1806.
Примили смо писмо из руку вашег изванредног посланика, кое сте нам изволили писати. Ми смо се шньиме по дуго и тайно разговарали о правiема користима вашега царства; извѣстили смо га, да смо се рiешили употребити сву нашу снагу, да предупредимо намѣре непріятеля високе порте. Са овіем писмом хоћемо да дамо у собствене руке увѣреня о томе. Надамо се, да ће Ваше Височество хтѣти, да наши поданици буду у важніема областима предусретани онако као од оне силе, коя є саузник од триста година, и народа, коему сте ви найвише наклонѣни. И ако нам Ваше Височество дозволи да са єдиніем савѣтом окончамо, ми ће мо вам рећи, да праве користи вашег царства захтѣваю, да недопуштате ни одной страной држави, да се плеће у ваше расправе са Србима, да употребите найснажнія средства, да се покоре ови бунтовници, кое Русія, подбада и ободрава; доказ за то найбольи у томе, што она тражи, да им се даде независност.
Што се тиче Влашке и Молдаве, ако жели Ваше Височество да вам се ове краине неизклизну из руку, то морате све удесне околности употребити, да повратите старе породице. Княжеви Грци, кои сад тамо владаю, руски су агенти. К овіема мѣрама валя придодати іош то, да се забрани пролазак рускіема лађама кроз Босфор и да се недопушти да и єдна грчка лађа плови под руском заставом. Нека Ваше Височество презре пріетнѣ своiе непріятеля, кои ніесу у толико страшни у колико они желе, да се о ньима мисли и нека у свіема околностима рачуна на нашу помоћ. То є єдина оцѣна, кою ми спаямо са притяжаванѣм Далмаціе и Албаніе.
Дали смо налог нашему посланику, у коему имамо пуно повѣренѣ, да употреби свою даровитост и рѣчитост па да убѣди Ваше Височество о осѣћаню пріятельства и уваженя, коим смо одушевлѣни за вас.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

8. Писмо Наполеона I. князу Евђенію у Сен Клу 28. Юнiя 1806.
Сине мой, два баталіона мое кралѣвске гарде, кои су били у Бечу, сачиняваю доста лепи корпус; али при великой войсци ніесу имали прилике ни єдан фишег да изгору. И само може бити сходно користовати се ратом са Црногорцима да постану ратоборни. Оставлям вам даклен на волю, ако невидите каквiе сметня, то да гледате, да єдан од тіе баталіона имаюћи 800 люди, пође у Арбанію. Ви ће те се постарати, да у томе баталіону буде колико младіе, толико и старіе ратника. То ће бити подкреплѣнѣ, као што я предвиђам користно за Арбанію ђе ће онда бити 2400 Талiянаца, нерачунаюћи у то артилѣрію и сапере. Ваша ће дужност бити, да свакіе петнаест дана шилѣте по єдно одѣленѣ од сто люди, да их подпуняваю, тако, да брой буде свагда подпун. Пошльите єдног таліянског ђенерала да управля са ова два батальона под заповѣди ђенерала Леристона. Ако ђенерал, Пино неможе ићи са том таліянском войском, а ви пошльите тамо ђенерала Леки, коег є повратіо пульски краль, и кои є више од осталіе ђенерала навикнут на рат, я морам да чувам многа мѣста, треба даклен умножити мою таліянску войску, како би могао употребити неколико таліянскіе батальона у Далмаціи и у Арбаніи. Они ће постати ратоборніема тіем, што ће имати непрестано посла са Црногорцима. У свой Млетачкой области треба да се подиже толико батальона, єр предвиђам, да ћу скоро повратити у Талію четири таліянска корпуса, кои су при пульской войсци са том намѣром да их попуним са овiема и новіема одѣлѣняма, кое ће те подићи; оћу да одржим Далмацію и Арбанію и да ратуем против Црногораца.

9. Писмо Наполеона I. князу Евђенію у Сен Клу 3. Юнiя 1806.
Сине мой, видим да се ђенерал Лористон дао лудо обколити од 3-4000 Црногораца; да є біо пошао на ньих са свом своiом силом, те би их біо одиста узбіо и научіо их памети. Нѣгова писма непоказую одважног карактера. На кога се он може жалити, што му снага ніе уединѣна? Зашто ніе напао са свіема своiема одѣлѣньима? Наредите ђенералу Молитору, да му пође у помоћ и да му достави сва могућа средства. По сад нема се више шта бояти за Далмацію.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

10. Писмо Наполеона I. министру иностранiе дѣла у Сен-Клу 28. Юлія 1806. год.
Господин Талѣране, явиће те отоманском посланику, да су Црногорци, погрѣшком заповѣдника малог укреплѣня у Царини близу Дубровника, упали у турску границу; тражите да се збаци тай заповѣдник, а у исто врiеме да се постави други, коем да се даде налог, да се има споразумiевати са французкіема ђенералима.
Тражиће те, да се пошлѣ єдно одѣленѣ од 1000-2000 Турака за обрану турске границе противу црногорског нападаня, и да притегне Грке (добро є познавао народе, кад iош и то незна, да у Требиню и околини нѣговой живу сами Срби) у требиньской околини, кои су се изяснили против Француза и Турака. Ако порта жели, я ћу тіе 1200 люди издржавати и давати им добре плате. Тражите, да се уклони требиньски паша, а у исто време да нѣгов послѣдователь добіе заповѣд, да дѣйствуе заеднички са Французима. Найпослѣ да се даду заповѣди скадарском паши, да се има споразумѣвати са Французима и да припоможе, да се узбію Црногорци. Тражите, да се укаже благодарност малом паши Утовском, кои се спрам Француза добро владао. Турски посланик моћи ће ове депеше послати по изванредном брзотечи, коег ће те одма опремити ђенералу Себастіяну, ком ће те наложити, да живо настои, да се изврше сва ова захтеваня, коя се тичу маліе паша у Ерцеговини.

[JASON]

11. Нота посланика Себастіяна високой порти од 16. Септемвра 1806. год.
Подписани дивизіон ђенерал, посланик Нѣговог Величества цара Француза и краля Таліе, има чест подніети Вашему превосходителству Рейс Ефендіи слѣдуюће разлоге:
Посредним и истинитим начином дознали смо, да є посланство руско подніело ноту високой порти, у коіой се каже, да є цар руски одбаціо трактат мира, коег є біо подписао нѣгов овлашћеник у Паризу. Ово одбациванѣ поставля Европу у оно исто станѣ, у коем є пріе шест неђеля била, а исто тако одкрива и намѣре руске. Трактат мира уговоріо є независност седам острова, што удаляваю Русію од средoземног мора, ђе су се они настанили, да са различніе точака нападаю на отоманско царство, па є то и побудило Русію да одбаци трактат.
Дубровачка република повраћена є у стару независност под покровительством високе порте; ове установе противне су рускіема тежняма, єр су тіем Руси препріечени, те немогу имати свезе са Црногорцима и србским бунтовницима.
Без сваке сумнѣ, онай чланак, кои уговара независност и цѣлокупност отоманског царства, побудіо є, те се у Петрограду одбаціо мир. Русія є добро сватила, да неће више моћи предѣле царства осваяти силом оружя, као што є освоила Крим, или отргла у мирно доба, као што є отргла Ђурђіянску и пролазак кроз Дарданеле.
Найпослѣ трактат мира смета што остаю Французи у Арбаніи и Далмаціи на граници турске као найстаріи саюзник и найвѣрніи пріятель, кои є готов свагда є бранити. Ово су побуђеня Петроградског двора, по коима є одбаціо трактакт.
Ако порта при оваквіема тешкіема околностима неоціени ово као силну свою опасност и не предузме оне рѣшителне мѣре, кое ишту нѣне собствене користи, я ћу може бити скоро оплакивати нѣну судбину!
Подписани добіо є найстрожіе наредбе од Нѣговог Величества цара Француза и краля таліянског, да се високой порти обясни, да изискуе не само начело пріятельства, већ и строги неутралитет, да се закрати рускіема военіема бродовима пролазити кроз Босфор, а исто тако и осталіема бродовима тога народа, кои би войску, џебану или рану носили; и да им висока порта неможе оставити отворен речени пролазак, што неби учинила дѣло непріятельства спрам Француске па и да даде право Нѣговом Величеству цару Наполеону, да пріеђе преко турског царства и да біе руску войску на обалама Днѣпра.
Понавлянѣ или продуженѣ саюза са непріятельима Французке, као што є Енглеска и Русія, би ће не само явна повріеда неутралности, већ и участіе високе порте у рату, кои би ове одржале над Французком и Нѣгово Величество биће принуђено, да усвои оне мѣре, кое су нѣговіема користима и нѣговом достоинству сличне и т. д. (Остало у овоме писму понайвише су разметаня и пріетнѣ Наполеона.)

[JASON]

12. Писмо Наполеона I. Селиму III. из Стана Познаньског 1. Дек. 1806.
Пруске, савезнице Русіе, више нема; войску сам іой уништіо а градове заузео.
Моя є войска на Висли, а Варшава є у моим рукама.
Руски и пруски Поляци устаю и увршћую се у войску, да се боре за независност; вріеме є, да и ти твою независност повратиш.
Проћерай бунтовне господаре, кое си морао наново поставити, због тога, што си наћеран найнеправедніем насиліем, па и ако си их већ твоим Ферманом прогласіо издаицама.
На ньихова мѣста постави твое вѣрне служителѣ, а за господаре сам изабери люде.
Неуступай ништа Србима, што би ти гођ искали оружаном руком. Твоіой войсци заповѣди да иде пут Хотина; од Русіе немаш се шта бояти. Дао сам моем посланику налог, да заключи с тобом нужне обвезаности; ако имаш памети, увидићеш, да ако дуже станеш попуштати Русіи, показаћеш слабост и упропастићеш царство.

[JASON]

13. Писмо Карађорђа Наполеону І. У Біограду 16. Августа 1809. (Подлиник овог писма сачуван у царском паризком архиву, а латински є превод на другой страни.)
Слава оружя и подвизи Вашег царског Величества обузели су сав свіет. У вашем пресвіетлом лицу види народ своег заштитника и законодавца, па зато и србски народ жели участвовати у той срећи. Господару! обратите вашу пажню и на славеносрбски народ, коима неоскудѣва нити войничка храброст нити вѣрност своіема добротворима. Вріеме и прилика осведочи ће ову истину. Нека Ваше превисоко и високодостойно царско Величество своим високим обећанѣм, да ће мо добити заштиту великог народа, благоизволи утѣшити онога, кои на то полаже све свое узданѣ.

Вашег Величества
препонизни и вѣрни слуга Карађорђе Петровић с. р.
вожд србски.

[JASON]

14. Извѣстіе министра инострани дѣла Наполеону I. од 25. Мая 1810.
Господару, я сам већ извѣстіо В. Величество о долазку србског пуномоћника у Париз, а то є онай исти, кои є долазіо у Беч за времена послѣднѣг рата. Г. Меріяж на свою одговорност допустіо му є, да се крене на тай пут, а я му неби допустіо, незнаюћи, дали ће то бити по вольи В. Величеству.
Найпослѣ он є ође, али я ніесам нашао за умѣстно да се шньиме упуштам у договоре, пріе но што би то допуштило В. Величество, међутим допустіо сам Господару, єдном началнику мое канцеларіе да се шньима упусти у разговоре. Имам чест подніети В. Величеству разговор тога србског пуномоћника са моієм чиновником а и сва акта тичућа се нѣму дане поруке? Иште се оно исто, што су искали и прошле године, само што ніе поновлѣн предлог о предаи градова, осим тога приложена є и молба за новчану помоћ.
Шампаньи войвода од Кадоре.

15. Писмо Наполеона I. посланику Себастіяну у Познаньской 1. Дек. 1806.
Из приложеніе печатаніе извѣстія познаћете станѣ ствари; велики вођа Берга са 100.000 люди, господар є Варшаве. Руси, кои су хтѣли бранити ово мѣсто побіени су разћерани. Я сам у Познаньской господар све землѣ од Райне до Висле а тако и свію градова. Поляци се дижу и већ их є 60.000 под оружѣм. О овом положаю извѣстите порту како треба. Треба да се оне старѣшине, кое є порта изабрала, узпоставе, а да се проћераю руске присталице. Ово є час, у коем може порта повратити свою независност. Ви сте овлашћени, да подпишете тайни уговор нападаня и обране, коіем ємствуем порти за цѣлост нѣніе провинція Молдаве, Влашке и Србіе. Настойте, да сабере порта нѣну войску око Хотина, а я ћу се обвезати, да ћу направити мир са Русима само у сагласію порте. Чините све што є могуће, само да є извучете из нѣне укочености. Шилѣм вам писмо за падишу. Дайте га свега превести.

[JASON]

16. Писмо србскіе пуномоћника Родофиникину од 2. Дек. 1809. год. (Архив. министер. иностраніе дѣла)
Овіем имамо чест извѣстити Ваше Превосход. да є у Біограду біо обштенародни збор, на коем се договарало да се изнађу средства, каквіем начином било би могуће избавити Србію од данашнѣ нѣне несреће и крайнѣ пропасти, у коіой се налази. Она будући окружена непріятельима са свію страна, невиди другог спасеня осим наймилостивіег цара, са коег покровителством и найвећом милошћу iош живимо и нѣговом найсилніом помоћи бивамо бранѣни. Ми се непрестано подранюемо надеждом, да нас наш наймилостивіи покровитель у нашіема найжешћіема неволяма оставити неће, нити ће нас лишити превисоке милости и покровителства, а о той милости увѣравао нас в чешће писмено господин ђенерал Фелдмарешіял и Ваше Превосход. и поради тога, нас є нижеподписане сабрани србски народ у Біограду изабрао и послао Вашему Превосх., да би нам милостиво и отечески дали савѣте, како вас Бог учи, шта да чинимо при оваквіема околностима, па да од пресвѣтлог цара нашег наймилостивіег покровителя добіемо помоћ, а тіем да се не допушти да овай народ пропане, или да ви напишете од имена народа писмо Нѣг. Сiятел. врховном заповѣднику ђенералу Багратіону или да нас са вашом препоруком нѣму пошлѣте. Ми смо дошли к вама, а ви нас упутите и научите као отац, што є за спасенѣ нашег несрећног народа; ми се у име народа обећавамо и кунемо се пред Богом, да ћемо се ми сви главари заедно са народом безусловно покоравати превисокой царской вольи, а исто тако и владати се и сліепо слушати заповѣди врховног заповѣдника войске княза Багратіола, кои нам є већ доста олакшао са своіема одржаніема побѣдама над Турцима, а исто и савѣтима Вашег Превосход. Уз то имамо іош и ово представити: може се лако догодити, а тако што већ се и догађало: ако би се ма каква писма шиляла у друга царства, ми о томе ништа незнамо, али то може бити од зліе люди, о чему нити главари нити народ што зна; али ми молимо за име Божіе Ваше Превосход. од имена народа, као нашег народног пріятеля и добротвора, да то ви представите као што треба, да се таква писма непримаю за истинита, кое по нашой несрећи може лако бити по томе, што смо прости и неписмени, али таква да се неприме за истинита, ер ніесу писана са знанѣм нашега народа.

[JASON]

17. Писмо Румели-Валиса Хуршид-паше Карађорђу из Ниша од 9. Ноемвра 1809. год.
Вама Карађорђе даемо ми на знанѣ, да сам я данас приміо ваше писмо кое си ти послао по овоме чоеку, а пред овіем іош друго по твоему суруџіи; али у оба ніесам могао поняти ни єдног одговора. Я сам ти казао у моему писму, да мора бити, како є цар учиніо снисхођенѣ поради Біограда, па є и спремлѣно у три пута више войске, но што є лѣтос било и я сам пожаліо народ да не буде поплячкан и зароблѣн и зато сам ти писао да се неувалимо у гріех за толики народ и да га неразуримо и зато сам ти писао док є іош времена, како би я могао послати у Біоград єдног везира са 4-5000 люди, да народ остане на миру; а ти ако оћеш, то ти знаш. Али є ово нужно, да ми ти одговориш: оћеш ли, или нећеш, а ти си засіо писати ми неке старе снове и неке ріечи, кое се никако непримичу ствари: пишеш, да си ту дошао да обиђеш землю, да се разговориш са кнезовима и да поставиш страже по границама. То ми пишеш, а то ми нетреба. А што ми пишеш за границе и међашенѣ, я нећу да знам ни за твое границе нити међашеня; я знам нашу границу Дунав и Саву, кое нас діели од Ніемаца а од Дунава овамо незнам никакву границу. А што ми пишеш да имаш 10.000 ратника, па имай ако ћеш и 60.000; а што пишеш, да си дошао са великом войском и да се ми неби плашили, ово мене ни хич неузнемирава, колико имаш, са толико и дођи: ко ће од тог да се узнемируе, ко ође сѣди и неиде на Дунав. А што пишеш, да си са Єфтом дошао у Делиград, я и томе невѣруем; а што пишеш, да ти имаш илядама иляда таквіе шанчева и о томе я слабо мислим; ти сам знаш и лѣтос си видіо, како брзо наша войска продире у твое шанчеве. А што пишеш, да ћеш свршити и уредити неке послове, па да ћеш онда послати своега чоека, то ти знаш. ако оћеш, пошльи и нека дође слободно.

[JASON]

18. Писмо Карађорђа Милану Обреновићу из Біограда 2. Ноем. 1809. год.
Познато вам є, кад смо ми лѣтос били у крайньой нужди, да смо молили ћесара (кесаря) да рече за нас какву гођ ріеч цару, да би пошло на болѣ, кад нема друге помоћи. И сад вам можемо явити, да є онай чоек, коег смо очекивали, дошао, с нама се разговоріо и казао, да ће ћесар одма по нашой молби преко своега посланика у Цариграду за нас говорити и настояти, да се турска войска повуче са границе, док се сврше разговори и договори, кои ће сад бити и обећава се, да ће све свршити кроз шест неђеля и да ће нас помирити са царом, да ће утврдити наше границе, а тако и наша права како ми сами желимо, али да ће се одредити, шта ћемо плаћати, ми да будемо на миру, а Турци да се неће ни у што міешати. Даю нам врло добру надежду о чему вам и являмо, само толико, да би ви знали и да настанете, да се тамо што пріе сврши, што се свршити може. Ми нећемо ни у што да се упуштамо, док нечуемо од вас, да ли има што отуд и шта є, а тад ћемо гледати болѣ. Поради тога являмо вам ово, да се постарате одговорити нам што є пріе могуће, док іош имамо времена, єр ви знате како нам є. А из писма Рушид паше, кое вам ође прилажем, увидиће те, како се наши непріятельи спремаю, што мисле, што ли нас кроз неколико дана очекуе, т. є. ако одоцнимо свршити, док нас люди зову; и поради тога препоручуемо вам, да радите што є пріе могуће и да нам одма явите по куріеру. Али тврдите тамо, да буде тврдо и постояно, или да се ми за раніе приватимо другіе люди, да негубимо вріеме. У осталоме вас любезно поздравлям и препоручуем да сваку па и ову тайну чувате или подерете.

[JASON]

19. Писмо кнеза Іове Рашковића Родофиникину. (Архив министерства иностраніе дѣла)
По освѣдоченю моег вишегодишнѣга рада, являм Вашему Превосход. о несрећноме станю нашега отечества и о невольи нашега народа. Я сам іош онда, кад сте ви били у Біограду, писао вам, али се ніесам удостоіо вашега одговора. Ако се то писмо іош налази код вас, то вас молимо, да га прегледате са пажньом. Из истога увѣриће те се о свему, како є било. Народ се надао да ће бити утѣшен Вашіем Превосход. Мислим, да вам є познато, да су ме жительи Старог Вла молили, да се примим началства у моему отечеству и да будем кнезом, као што су били и мои предци и они су несрећници мислили, да овіем начином и моіем посредованѣм могу се избавити од граблѣня и данашньіе притѣсняваня. Предвиђам, да не само я, већ ни мудри Солумун кад би біо неби могао постићи оно, што се жели, док гођ не би добили могућност бити под правосудіем и мудріем господаром, кои би за свакоег уредіо по нѣговом станю и заслуги. А што се пак сад ође ради познато є Вашему Превосход. Ко нема страха од Бога, тай може гулити своега брата до кошулѣ и такав се уважава. Я видим, да све иде на горе и да народ са єдне стране упада у неволю непріятеля, а са друге без милосрђа разораваю га Шумадинци (тако се зову Срби, живећи на десной обали ріеке Мораве по горама и дубравама) све є иманѣ сиротинѣ разграблѣно, людима ніесу дали да склоне и сачуваю свою имаовину, већ их поћераше да иду у логор, па све напріед или у прве ставляху их против непріятеля; жене и ђецу оставили су по кућама, кое су наши савезници грабили мѣсто да их тѣше, узимаху све под таквіем предлогом 'кад имате такве куће, ви се сютра можете предати Турцима' слѣдователно они то узимаю као турску имаовину, а по том спалюю. Оне, кои су ћели да спасу свою имаовину, називали су шпіонима и одма су им ломили руке и ноге; оне, кои су успѣли побѣћи у Шумадію, опет су их гонили отуд, недопуштаюћи ни да им се коньи напасу, говорећи: ако вас є Карађорђе овамо позвао, то нек вас он прими у свою кућу. И тако они живу под отвореніем небом, нити имаю куд да бѣже, нити да се ђе скрію; долази зима - они нити имаю колиба, нити ране ни за себе ни за свою стоку и виде да мораю од глади помріети. Поради тога сви становници Старога Вла, Сѣнице, Трговице, Пештере, діо Ерцеговине и діо Босне навалили су на мене, молећи, да я пођем до Біограда, а да оставим млађега брата мѣсто себе, па да се налазим у савѣту од ньихове стране и да се старам за ньих посредством Нѣг. Превосх. ђенерала, да се избаве од несносног угнѣтаваня, зашто су ми и дали писма као пуномоћнику отечества, и ако би се случило посредством ђенерала, да ме пошлѣ у Русію, то да се неби тога одрекао, обећаваюћи се да ће све признати за добро и што я урадим за отечество, као пуномоћник истога, каквіем су и мои стари били. Исто су ми дали писмо и за Ваше Превосх., у коем усрдно моле вашег заступничества за ньих код двора руског, да се сажале и умилостиве над ньима, єр су се и они под именом Русіе подигли са оружѣм против обштега непріятеля Турчина, о чему зна добро и руски ђенерал живећи у Біограду. Чувши за мене, да сам послат од отоманске порте ради уговараня мира са Русіом, а затіем дознавши да сам дошао у Біоград, престали су подозрѣвати и вѣровали су, да иде руска войска к Рашкой ради избавленя. Сад видећи, да се налазе у жешћему угнѣтаваню, но што су пріе били, моле велику Русію, да се сажале над ньима. Они су се покорили и задовольни су царском милошћу, молећи усрдно Бога, да му вѣчно сачува царство. Уз то моле, ако политичне причине недопуште, да се ође стече слобода, то да би се онда, ако ништо друго, а оно избавили руском руком од старіе и новіе угнѣтателя. Ако є погріешила петорица или десеторица люди, шта є крив сиромашни народ? И тако за име Божіе сажалите се на нас. Ако ли смо пак већ са свіем несрећни, онда нас примите из вишереченіе мієста 30-40.000 породица и дайте нам пусто мѣсто да се настанимо под покровом Русіе. Моле вас, да напишете ћесару бечкоме, да допушти пріећи нашему народу преко нѣгове землѣ; ако ли политичне околности не би то допуштиле, ми ће мо се сами старати, да себи отворимо пут, само молимо, да нам дате рукопомоћи у трошку и дайте нам писмено како нас примате под покров Руcie. Кад нам већ и тамо неможе бити надежде за слободу, нити у вашему царству, ако нас царство неприми под свой покров и ако неможе бити начина, да се настанимо у другом христянском царству посредством Русіе, онда куку нама несрећницима! Ако већ неможе ништа да буде а оно да се смилуе руска држава, па да нас милостивом своіом руком и својем правосудніем посредованѣм преда отоманской порти на истіема трактатима и условіяма, каква су заключили шньоме мои стари, названіе кнез Рашковић, као што пише у турском Кюшюку... Вама є познато, да ми є біо дао княз Прозоровски новаца, али я сам све потрошіо на ратнике и за чест Русіе и на корист моег отечества, поради коег, оставіо сам мою ђецу у невольи. Сва є моя надежда на Русію да их избави и одржи; єр су мои сународници са свіем сиромашни; Срби и Турци огулили су их до края. Како ми заповіедате, дал да останем ту? Молим да когођ од Срба не би сазнао за ово, што вам пишем; єр тамо имаю Срби шпіоне и краду ріечи од великіе люди. Таквіе четворица налазе се у Букурешту и могу писати овамо, ђе, како вам є познато, поступаю са чоеком као са тицом без суда. Сва є наша надежда на Бога и на руску државу.