Ratni album fotografa Vermahta

[Dreadnought]

Volfgang Bidinger je smatrao
svojom obavezom da svedočanstva
stradanja vrati u mesto nastanka, Šabac

12.10.2009
 
_{Zločin zabeležen objektivom: Dželati i žrtve}
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Šabac – Zahvaljujući Volfgangu Bidingeru, penzionisanom nastavniku iz Trira, u Međuopštinski istorijski arhiv u Šapcu ovih dana su stigle originalne fotografije stravičnih zločina nemačkog okupatora nad žiteljima ovog grada, prilikom kaznene ekspedicije u jesen 1941. godine. Ratni album, svedočanstvo brutalnosti koja po međunarodnom pravu ne zastareva, sa prepoznatljivim likovima i žrtava i dželata, Bidinger je dobio od školskog druga, sina preminulog fotografa Vermahta, i smatrao je svojom obavezom da ga vrati na mesto gde je nastao.

Na požutelim fotografijama, koje je Arhiv izložio u velikoj galeriji, vide se nemački vojnici kako odvode i ubijaju po naređenju muškarce različitog starosnog doba, građane i seljake sa šubarama na glavi. Ljudi okruženi stražarima stoje u redu, drže se za ruke pred plotun streljačkog stroja, oficiri gaze preko palih tela i proveravaju da li je neko još živ... U pozadini je zgrada nekadašnje Zelene, sada Medicinske škole, pa je jasno da se radi o streljanju u delu grada Benska bara.

– Drug mi je album dao pre nekoliko godina, pošto mu je otac umro. Iako sam i ranije video mnogo ratnih fotografija, jer me je zanimala vojna istorija, ove su se pokazale najneobičnijim i najšokantnijim. Posle parada vojnika po Francuskoj, predeo se odjednom promenio, nestala je pompa, i na slikama su se pojavili ljudi u narodnoj nošnji, koje odvode na streljanje. Mesto masakra prekriveno je sa stotinak mrtvih. Fotografija vojnika sa flašom u ruci koji prolazi tuda bila mi je užasavajuća – ispričao je na otvaranju izložbe Bidinger.

Nemačka odmazda nad Šapčanima počela je odmah posle napada četnika i partizana na grad 22. septembra uveče, koji su nemačke snage uspele da odbiju 24. septembra pred zoru, iako su ustanici u jednom trenutku stigli do centra. Već u 15 časova počela je akcija „čišćenja Šapca”, koju su sprovodile jedinice 342. pešadijske divizije, prebačene početkom septembra iz Francuske. U pratnji folksdojčera, ustaša i belogardejaca nemački vojnici pretresali su kuću po kuću, palili i ubijali, a naročito je stradao deo grada Kamičak, gde su zločini takođe zabeleženi objektivom.

 
_{Volfgang Bidinger}
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

– Za prvih jedanaest dana akcije, prema nemačkim vojnim izvorima, na raznim mestima u Šapcu streljano je 1.127 civila. Do 26. septembra 342. divizija je osnovala koncentracioni logor kod sela Jarak u Sremu. Više hiljada Šapčana od 15 do 70 godina, postrojeni u kolone po pet, usiljenim maršom oterani su u logor. Put od 23 kilometra pređen je za četiri časa, tako da je začelje kolone gotovo sve vreme bilo u trku. Oni koji su pali, ubijani su na licu mesta – objašnjava direktor Arhiva Rade Petrović.


Učitelj iz Trira Volfgang Bidinger mislio je da se radi o fotografijama nastalim na ruskom frontu, jer je 342. divizija, posle slamanja Užičke republike prebačena na istočno ratište. Kada je ustanovio da su napisi (reklame na radnjama) na slikama na srpskom, umesto ruskom jeziku kako je mislio, kontaktirao je sa našom ambasadom u Berlinu. Upućen je na Istorijski arhiv Jugoslavije, a potraga za lokacijom stravičnih scena završena je u Šapcu. Istorijskom arhivu Bidinger je poklonio fotografije, iako je arhiv iz Koblenca nudio 20.000 evra da ih otkupi.

Najveće šabačko stratište – Benska bara sve četiri godine pod okupacijom bilo je zatvoreno za građane, kojima nije dozvoljavano da preuzmu tela nastradalih. Od 6. do 8. juna 1945. godine ekshumirano je 291 telo, koja su sahranjena u zajedničku grobnicu na Donjošorskom groblju. Neka su identifikovana, a neka nisu... „U džepu jednog mučenika pronađena je duvanska kutija. Po njoj ga je žena prepoznala. Ta beznačajna stvarčica bila je dragocenost, jer je ovu kutiju deci davao da se igraju njome”, pisala je tih dana „Politika”.

Danas na lokaciji Benska bara nalazi se stambeno naselje izgrađeno šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Prilikom kopanja temelja zgrada radnici su još pronalazili kosti ubijenih sugrađana. Posle oktobarskih promena dotadašnji Trg slobode, odakle počinje Benska bara, preimenovan je u Trg šabačkih žrtava, ali još uvek ne postoji nikakvo spomen-obeležje.



M.Mijušković
Izvor: Politika Online

[Dreadnought]

Prepoznao oca u tekstu o streljanjima 1941. godine


14.10.2009

Dušan Mišković po detalju o duvanskoj tabakeri
prepoznao događaj sa ekshumacije oca Borisava
kojoj je prisustvovao


_{Dušan Mišković sa jedinom fotografijom
svog oca Borisava (Foto. B. Novović)}
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Valjevo – Samo nekoliko dana pre prekjučerašnjeg objavljivanja teksta „Ratni album fotografa Vermahta” u „Politici” Dušan Mišković, (74) penzioner iz Valjeva, pričao je svom sinu Jovanu, što inače retko čini, o velikom stradanju civila tokom nemačke odmazde u Šapcu u jesen 1941. godine. Kad su u ponedeljak u tekstu došli do rečenice, odnosno detalja „da je u džepu jednog mučenika pronađena duvanska kutija po kojoj ga je prepoznala njegova žena”, naprosto su se skamenili. Zagonetni tajac je potrajao sve dok se Dušan nije osmelio i kazao sinu i ukućanima da je taj mučenik njegov otac Borisav Mišković, iz sela Mačvanskog Belotića.

Kada smo juče posetili Dušana, on je na početku napravio jednu malu ispravku i kazao da je na ekshumaciji i prepoznavanju zemnih ostataka streljanih u Šapcu početkom juna 1945. godine bila Borisavljeva majka Mara, a ne supruga.

– Tog dana sam ja sa babom pošao u Šabac, i dobro se sećam, iako mi je bilo 10 godina, velikog broja rodbine postradalih koja je pristigla iz svih krajeva Mačve. Partizani nisu dozvoljavali da se kuka i nariče. Kada su pred babu izneli omanji drveni sanduk sa šakom kostiju i malo odeće na pokojniku, ona ga je lagano podigla, a iz nekog od džepova ispala je metalna duvanska kutija. Iako je kutiju rđa dobro pojela baba je znala da je to njen Borisav, jer se dobro seća tabakere na kojoj je bila ugravirana kraljevska porodica.

Verovatno da je nju dobio dok je služio vojsku u Kraljevoj gardi u Beogradu. Ali pošto smo bili sirotinja nismo imali novac da kupimo drveni i limeni sanduk, umesto Borisavljevih posmrtnih ostataka dobili smo nekakav broj koji smo u međuvremenu zagubili. Njegovo telo sa tabakerom sklonili su sa strane, a baba je uspela po jeleku i šeširu da prepozna i svog starijeg sina Zdravka, odnosno mog strica od kojeg je takođe morala da se oprosti nemim pogledom. Borisavu kada je doveden na stratište bilo je 25, a Zdravku 36 godina – priseća se Dušan.

 
_{Jedna od fotografija pristiglih iz Nemačke:
prizor posle streljanja civila u Šapcu 1941. godine}
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Priča Dušan da je odmazda u njegovom selu izvršena na prevaru jer su Nemci govorili da se onima koji se „prijave”, odnosno izađu u centar sela neće dogoditi ništa. Međutim, iznenada su se pojavili kamioni u koje su meštani potrpani i odvezeni u Šabac.

– Za sve ovo vreme od ekshumacije 1945. godine nismo od države dobili nikakvu informaciju gde se nalaze posmrtni ostaci mog oca i strica. Ali, tračak nade nam je ulio Volfgang Bidinger, koji je fotografije stravičnog zločina predao arhivu u Šapcu. On je tim činom sve izneo na videlo i sada sa velikim optimizmom verujem da ćemo pronaći grobove najbližih i konačno im zapaliti sveću za pokoj duše, jer su to bili kršteni i pravedni ljudi – veli Dušan.

I Dušanov sin Jovan takođe je fasciniran gestom penzionisanog učitelja iz Trira. Kaže da će uskoro posetiti izložbu fotografija u Međuopštinskom istorijskom arhivu u Šapcu, uveren da će u nekoj od kolona zarobljenih Mačvana pre izvođenja na stratište pronaći i prepoznati Borisava i Zdravka. Potom će odvesti i oca Dušana da to potvrdi. Ako utvrde i gde su sahranjeni, Miškovićima će biti mnogo lakše.


B. Novović
Izvor: Politika Online