PALUBA

   "Записки разведчика" ili ti Beleške (zapisi) izviđača su objave na Telegram kanalu "Воевода Вещает" (http://t.me/ZOV_Voevoda) u kojima mladi komandant iznosi svoja osećanja i događaje sa terena koje prolazi njegova jedinica, od početka napada na Ukrajinu ili po ruski „Specijalne vojne operacije (SVO)“ pa sve do stabilizacije fronta i početka „rovovske vojne“. Na pomenutom kanalu ove beleške oni iznose u 7 objava (delova) pa ću ih i ja ovde tako objavljivati. Njegova jedinica ulazi od strane Krima i prolazi Čaplinku, Novi Kahovku, mislim da nisu učestvovali u borbama u zoni grada Hersona i put (napredovanje) završavaju na periferiji Nikolajeva i taj deo rata ovi zapisi i pokrivaju. Kao što rekoh za sada ima 7 delova i ako bude nastavljeno objavljivanje nasatviću i ja da prenosim.

   Slike sam ja dodavao i one su većinom ilustracije radi osim nekih slika i snimaka koje nisu vezane za ove priče a objavljivane su na TG ili negde drugde na netu a koje sam povezao sa događajima iz beleški. Objašnjenja nekih pojmova i reči su moja i data su u zagradi i italik stilu fonta. Deo priče o oborenim avionima nije iz "beleški" već iz drugog izvora koji sam i naveo ali se potpuno uklapa u priču.

      ***Beleške izviđača***

Prvi deo: Pogled na početak događaja sa zemlje

   Sve je počelo veoma neočekivano. Stajao sam pored voza i pušio. Na TV-u počelo je obraćanje „prvog” (misli na predsednika RF Vladimira Putina). Gledao sam njegovo obraćanje i kao mnogi tada nisam razumeo da će se najave iz obraćanja desiti za samo nekoliko minuta. Tog momenta niko nije planirao da će se već za koji dan naći na području specijanle vojne operacije (SVO). U glavi su mi još zvučale reči vrhovnog komandanta, mešajući se sa uzvicima vojnika, a moj mozak je već počeo da radi. Odbacivši sve emocije i ostavivši samo hladne proračune, smislio sam šta ću poneti sa sobom, koje zadatke ću postaviti. Da ne bih propustio ništa važno, vadim svesku i počinjem da zapisujem zadatke podređenima. Računam municiju, ko koliko može da nosi, kako da povećam municiju za mitraljesce i šta da radim sa RPG-om, jer imam samo jedan. Ko je malo bliska materija ili razume šta je jedan RPG po jedinici, zna zašto sam imao takve misli. Naravno, nisam mogao da se dogovorim da dobijem dodatne, moj ešalon je prethodnica ...

[attachment=1]

   Popodne smo stigli na istovarnu stanicu. Dobivši zadatak, počeli smo da pripremamo i istovaramo opremu. Dobro se sećam trenutka kada sam okupio svoje vojnike i rekao im: „Danas je vreme da dokažete da ste pravi ratnici, a ne vreće u zelenim uniformama!“ Vojnici su počeli da se smeju, a ja sam uspeo da malo relaksiram  i smirim napetu situaciju. Međutim, svi su dobro razumeli da će za par sati projuriti kroz teritoriju 404 (“zemlja 404” je čest naziv za Ukrajinu koji se koristi na ruskim TG kanalima, aludirajući na poznatu kompjutersku grešku “error 404” koja označava nepostojeću adresu/stranicu … u njihovom slučaju “nepostojeću zemlju”)  i svašta može da se desi... Pripreme za pohod su tekla kao i obično, ali ja sam imao tremu. I bio je jaka! Ali ne možete pokazati svoju slabost pred vojnicima - ja sam komandant, ja sam njihov učitelj i primer!

   Komandant se dovezao do kolone spremne za pokret. Rukovao se sa nama i poželeo nam uspeh. Pred nama je bio marš. Marš skoro stotinu kilometara kroz neprijateljsku teritoriju. A samo Bog zna šta nas čeka ...

Drugi deo: Vatreno krštenje

   Od kada je krenuo marš, nisam spavao 24 sata. Adrenalin je bio toliko jak da je srce htelo da mi iskoči iz grudi pravo kroz pancir! Nisam želeo da pričam niti da razmišljam o hrani. Čak mi se ni voda nije tražila ...

   A evo i dugo očekivane komande: „Кольцо“! Za mnom! Napred!" Kolona je krenula u pohod. Marš u nepoznato. U toku kretanja, zbog brojnosti trupa, kolona se rastegla i nastao je veliki jaz između jedinica. Ruta mi je potpuno nestala sa uma. Setio sam se samo konačnog odredišta ... Nova Kahovka! Oslanjajući se na ruski avos (авос – reč nije prevodiva, ima čitav spektar nijansi u značenju i ona podrazumeva nadu u srećan ishod i kada osnovanih razloga za takvu veru ima vrlo malo (izvor “Russian Beyond”), možda nešto tipa našeg “daće Bog, biće sve dobro”) odlučeno je da se ide tragom prethodnih kolona i mogućim pravcima. Desetak kilometara posle ukrajinske carinske ispostave naišli smo na razbijenu kolonu pontonskih mostova na vozilima KrAZ i pored njih 2 oborena aviona... po repnom delu (oznaci) videlo se da su u pitanju neprijateljski avioni*. A u polju su štrčale pobodene rakete ... da, da, baš rakete! Ono što mi je tada bilo izuzetno je to što nisu eksplodirale, već su jednostavno stajale pobodene u zemlju, kao velike metalne olovke.

   A evo i dugo očekivane komande: „Кольцо“! Za mnom! Napred!" Kolona je krenula u pohod. Marš u nepoznato. U toku kretanja, zbog brojnosti trupa, kolona se rastegla i nastao je veliki jaz između jedinica. Ruta mi je potpuno nestala sa uma. Setio sam se samo konačnog odredišta ... Nova Kahovka! Oslanjajući se na ruski avos (авос – reč nije prevodiva, ima čitav spektar nijansi u značenju i ona podrazumeva nadu u srećan ishod i kada osnovanih razloga za takvu veru ima vrlo malo (izvor “Russian Beyond”), možda nešto tipa našeg “daće Bog, biće sve dobro”) odlučeno je da se ide tragom prethodnih kolona i mogućim pravcem.

   Desetak kilometara posle ukrajinske carinske ispostave naišli smo na razbijenu kolonu (rusku) pontonskih mostova na vozilima KrAZ i pored njih 2 oborena aviona*... po repnoj oznaci videlo se da su u pitanju neprijateljski avioni. A u polju su štrčale pobodene rakete ... da, da, baš rakete! Ono što mi je tada bilo izuzetno je to što nisu eksplodirale, već su jednostavno stajale pobodene u zemlju, kao velike metalne olovke.

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]

*Prilikom napada na kolonu ruske vojske (inženjerijska kolona sa pontonima) prvog dana 24. februara 2022, nešto posle 12h oboren je ukrajinski jurišnik Su-25 sa brojem „19“ kojom prilikom gine komandat eskadrile iz sastava 299. taktičke vazduhoplovne brigade (299.BrTA) ppuk Aleksandar Žibrov (slike sa mesta pada aviona, vide se i najmanje 3 uništena/oštećena KrAZ-a sa pontonima). U nastavku dana u istoj oblasti par ukrajinski jurišnih avioni Su-25 ponovo napadaju kolone ruske vojske koje nadiru sa Krima. Na istoj ruti gde je ranije oboren Su-25 broj 19, ovaj par aviona naleće na kolonu ruske vojske koja vrši dopunu vozila gorivom. Zamenika komandata eskadrile major Rostislav Lazarenko, vođa  para, kasno uočava ovu  kolonu, preleće je pod vatrom i sa zadnje strane napada sa NRZ i diže u vazduh jednu cisternu a sam proleće kroz oblak od eksplozije pri čemu je avion pretrpeo teška oštećenja (plus ranija oštećenja od PVO  dejstva sa zemlje) ali je ipak uspeo da doleti do aerodroma i sleti (avion je odmah otpisan i to mu je bio zadnji let a u nekom od kasnijih napad uništen je na zemlji). Pratilac u ovom napadu kapetan Aleksandar Ščerbakov nije imao toliko sreće, biva pogođen i iako je uspeo da se katapultira, to je bilo pod nepovoljnim uglom i na maloj visini i polot gine pri udaru u zemlju sa još neraširenim padobranom (sve opisano vidi se na snimku ispod teksta). Oboreni avion sa brojem „30“ ležao je na istoj ruti i vrlo moguće nedaleko od ranije oborenog aviona sa brojem „19“, tako da su dva oborena aviona koja opisuje komandan iz „Beleški izviđača“ ta dva aviona, koja su oborena istoga dana ali u dva odvojena leta. (izvor: Потери украинских Су-25 в войне с Россией  (http://militarizm.su/vojna-na-ukraine/poteri-ukrainskih-su-25-v-vojne-s-rossiej.html))

http://files.paluba.info/zaslon/video/ukrajina/snimak%201_pad%20aviona%20br.30.mp4

.... nastavak drugog dela: Vatreno krštenje

   Stigavši do skretanja za Kahovsku hidroelektranu, otišao sam do komandanta grupe i razjasnio kuda dalje. Kada je do stanice ostalo samo 300 metara, shvatio sam šta je to raketna artiljerija: naši Gradovi su udarali bez prestanka! Izgledalo je veoma moćno! Inače sam prvi put iz te blizine video rad ovog unuka legendarne Kaćuše. Pa, koliko blizu? Da ne može bliže! Vodila se bitka za hidroelektranu. Veoma čvrsta. Sve je tutnjalo! Čuo se rad tenkova, bacača granata i streljačkog oružja. A u tom pravcu su pljuštali i Gradovi. Video sam strah u očima svojih vojnika, ali svaki od njih je ćutao i sa preciznošću švajcarskog sata sledilu su sve moje komande i uputstva. Savršeno su razumeli da se moraju boriti. Ne sutra, ne za par sati, već za nekoliko minuta!

[attachment=1][attachment=2]

   Padao je mrak... Opet smo dobili komandu za pokret. Komandant bataljona je odlučio da ide prvi u KŠM-u (komandno-štabnom vozilu). Ja sam iza njega. Još uvek ne mogu da shvatim zašto je tako odlučio. Verovatno da bi podigao moral vojnika. Nemam drugo objašnjenje.

   Neočekivano, tokom vožnje duž brane hidroelektrane, puca gusenica na KŠV! Da, eto i to se dešava iako je vozilo bilo novo! Sada nam je smešno, ali tada nije baš bilo smešno... Tada se cela posada oštećenog vozila penje na moje vozilo i sedaju a ja sam sada prvi. Upravo u ovo vreme neko počinje da viče u radio stanicu! Sećam se doslovno ovih reči: „Centralna raskrsnica! Zgrada pravo! Tenk! TENK!!! E jebi ga, jebi ga nečim!” Sećam se ovoga veoma dobro! Kretali smo se velikom brzinom kako bi uspeli da stignemo do zaklona. I sada vidim ovu raskrsnicu, kuću i da taj tenk! Vozač povuče desnu polugu i idemo u stranu, iza autobuskog stajališta. U tom trenutku ono nas je spasilo. Autobusko stajalište, stara sovjetska gradnja od betonskih ploča. I tenk pogodi baš nju! Slava sovjetskim neimarima, spasila nas je sovjetska stanica! "Uuuuh, laaa! Kakva sreća!", pomislio sam.

[attachment=3]
**vrlo moguće da se baš ovo stajalište sa slike iznad pominje u zapisu **

   Odmah nakon što je tenk pucao na mene i zaustavio se, naša POVR ga je direktno pogodila. Teška oprema neprijatelja nam toga dana više nije smetala, ali se u narednoj noći pojavio novi problem - snajper! Snajperi su radili sa krovova i tavana običnih stambenih zgrada, u čijim podrumima su sedeli civili. Teško oružje se nije moglo koristiti. Tada je odlučeno da rade naši snajperski parovi. Pošto sam dobio zeleno svetlo, uzimam snajperiste i počinjemo lov. Inače, imao sam dobre snajperiste! Kasnije ću vam reći o njima odvojeno. Pošto niko ranije nije vodio antisnajpersku borbu/lov, pomislili smo da će se hohlosnajper (ukrajinski snajperista, "hohol" je uvrdljiv naziv za ukrajinca koji koriste rusi mada je ovo možda suviše pojednostavljeno tumačenje sa moje strane) možda vratiti na neku od prethodnih vatrenih tačaka. Odabravši poziciju od koje su višespratnice bile udaljene oko 300-400 metara, posmatrali smo tri tavana.

[attachment=4]

   Sećam se tačno koliko je bilo sati 02.00h. Vreme kada je moj borac, recimo Denis, otkrio kretanje na jednom od tavana. Sada je sva pažnja samo na njega! Ispod je vrebala jurišna grupa u pripravnosti. Šapatom dajem uputstva: "Daljina 250, vetar 3, desno, drugi tavan, prozor. Snajperista, kad budeš spreman, pucaj!" Denis je zaustavio dah, sekunde su se protezale u večnost. Pucanj! Jurišna grupa, napred! Provera!

Odličan prilog i trud Zaslon!

Čekamo dalje nastavke! :)

Hvala ti @kubovac ti si moj najverniji "pratilac" ... evo nastavka :)

Treći deo: Zaseda

   Bio je to drugi dan otkako smo u zoni borbenih dejstava ... Jutro ... Treći dan bez sna. Stajao sam u blizini vinarije kneza Trubeckog i pušio. Sećam se prezimena jer postoji i umetnik sa takvim prezimenom. Za sve ovo vreme nikako nisam uspeo da sklopim oči. Moji vojnici su noćas bar malo spavali. Istina, dva puta su dignuti na znak uzbune, ali ništa značajno. Sećam se kada su se tankisti vraćali iz noći. Njihov komandant je tada spaljen - doletelo je "Koplje" (Javelin). Smejali su se domaćim „roštiljima“ zavareni na kupolu ali se ispostavilo da oni ipak spasavaju. Još jedan od naših tenkova je tokom noći bio onesposobljen - nišan je razbijen gelerima, ali mogao je da puca direktnom paljbom.

[attachment=1]

   U vreme pred ručak okupili smo se da dobijemo zadatke. Sećam se tog trenutka, dobili smo zadatak, a ja i kolega smo se samo pogledali: Jesi li nešto razumeo? Ja ne. Ni ja. Druže, reci ponovo! Treći dan bez sna ipak je uzima svoj danak, ali morate razumeti sve važne tačke iz naređenja: interakcija, vreme, redosled polaska, šta raditi ako nešto ne ide po planu. Uopšte, sve detalje treba sažvakati, jer u detaljima je i suština, na njima se lomi!

   Komandir se pobrinuo za mene. Sada moram da idem skoro do kraja „zmije“ u koju se pretvorio naš bataljon. Svi su bili nervozni. To je bilo primetno u nemirnim postupcima komandanata i njihovih potčinjenih. Ali moji vojnici su me činili srećnim! Gledajući na moju smirenost, i oni su se ponašali dostojanstveno. Da samo znate koliko mi je tada biilo teško da imam toliko smirenje! Prva kolona je otišla ... pa druga ... rastojanje. Neko viče otpozadi: „Stani! Zaustavite se … Tražili ste RGD-ške (ručne bombe RGD-5), evo, uzmi! Momci su mi predali kutiju.” A već sam bio zaboravio da sam noćas tražio od momaka kutiju RGD-tki. Lepo ...

[attachment=2]

   Koliko god zadatak dobro pripremili tokom sastanka, uvek nešto krene naopako. Došavši do tačke u kojoj sam morao da promenim prethodnu jedinicu, neka to bude  jedinica „Lignje“, shvatam da „Lignje“ nisu ni skrenuo ovde, tragovi od gusenica su mi to jasno pokazivali. Još dve jedinice su mi prišle sa leđa, pitaju šta da rade? "Šta da se radi, šta da se radi? Mravu ku… prikačiti!" - setio sam se izreke.

   Pregledavši mesto gde je trebalo da nas sačekaju, odlučeno je da se krene dalje. Ali gde? Ovo se dešava kada vam se daju satelitski snimci područja i oni se završavaju na „najzanimljivijem“ mestu. Uspeli smo da kontaktiramo svoje ljude preko kolone specijalaca, na sreću među njima imao sam pozanika a i znao sam njihove pozivne znakove pa smo odredili novo sabirno mesto. Par kilometara pre mesta susreta naša kolona je napadnuta. Rešili smo da igramo na iznenađenje. Moglo bi se čak reći da je to bilo nešto kao zaseda. Ali kada se zaseda otkrije pre nego što počne njeno delovanje, ona prestaje da bude zaseda. Ponavljam da smo imali jako dobre snajperiste!

   “Oko sokolovo” je video jednog sa RPG-om pomoću uređaja za noćno osmatranje i dejstvovao je iz vozila u pokretu. Tada sam se i ja uključio: „Stoji! Sa vozila, u borbu! Neprijatelj sa desne strane! Mitraljezaci, prikujte ih!” Mitraljezi su sekli po šumskom pojasu pored puta, noseći ubojito olovo prema neprijatelju. Neko je bacio granatu. Bila je to kratka bitka. Većina kolone nije stigla ni da siđe. Sreća je ponovo bila na našoj strani! Kao rezultat, uništena ukrajinska grupa i zarobljeni RPG. Iste noći sam prvi put zaspao. Pravo na zemlji, u nekom žbunju, gde nam je nadređeni noću pokazao mesto. To su bila četiri najslađa sata sna u mom životu ... a pred nama je bio Herson.

[attachment=3]

Jedno ovakvo svedočenje učesnika vredi više nego 100 novinarskih izveštaja i članaka!

Potpuno se slažem sa Vama Boro!

Četvrti deo: Mikola

   Otvorivši oči u zoru, bio sam šokiran: ono što mi je noću izgledalo kao dobro grmlje, ispostavilo se da je samo zaleđena močvara! Dok su jedinice zauzimale odbrambene položaje, ja sam stajao na predstraži pokrivajući ostale. Oko ručka, dronovi su počeli da kruže. Oborili smo dva. Nažalost, ispostavilo se da je jedan naš. Avaj i to se dešava. Nakon što su druge jedinice zauzele odbrambene položaje, dobio sam komandu „Sprud“ tj. treba da zauzmemo svoj dodeljen položaj. Postavili su nas na raskrsnicu puteva, sa zadatkom da nikog ne puštamo blizu kolona, obezbeđujući bezbedan prolaz našim ljudima. Kolone su već kretale napred, prolazeći pored nas dalje prema Hersonu, koji je bio udaljen četrdesetak kilometara. U tom trenutku još nisam znao da li je Herson zauzet ili skoro zauzet ili možda uopšte nije ni zauzet. Kolone su prolazile i ja sam morao da obezbedim njihovu bezbednost, kako od neprijatelja tako i ne dozvoljavajući civilima da im priđu i da im ne dozvoljavam da ih fotografišu ili snimaju.

[attachment=1]

   Jednog dana sam stajao sa šoljom čaja pored vozila kada mi je oko zapao  jedan od civila. Nije mi se dopao i još uvek ne razumem zašto. Činilo se da se nije razlikovao od ostalih ali mi je ipak bio nekako sumnjičav. Odložio sam šolju čaja na stranu, podesio sam automat i ljubazno ga zamolio da dođe i pokaže mi telefon. Čovek je malo oklevao i nekako nevoljno predao telefon, a tamo u galeriji je bila prelepa fotografija, da tako kažem mrtva priroda: dve granate F-1, meci boje cinka 7,62x39 i prsluk sa okvirima. Uglavnom, na saslušanju Mikola nam je rekao da je sve to pronašao kada se vojska povukla, navodno napušteno. Nije mi zvučalo baš uverljivo ... osetio sam da mi ta priča “ne pije vodu”.

   Dok je trajalo Mikolino ispitivanje, dobio sam naređenje da pregledam celo selo i nađem mesto za naše pozadinsku jedinicu. U tom selu su bile fabrike kobasica i veliki hangari. Odlično mesto za postavljanje pozadinske jedinice. Poveli smo Mikolu sa sobom i počeli da pregledamo te iste hangare. Pregledali smo prvu - bile su samo kobasica, drugu - ista stvar. Otvorivši kapiju trećeg, video sam BTR (oklopni transporter)!!! Da vam kažem, nije baš prijatan osećaj videti neprijateljski BTR-80 ispred sebe!

[attachment=2]

   U strahu da bi kapija sa takvim objektom mogla biti minirana, jednostavno smo je srušili tenkom. Uverivši se da nema znakova miniranja, ušao sam u hangar i obišao oko oklopnog transportera. Apsolutno nismo imali nikakvu želje da iko od nas uđe u njega. Ko zna kakav bi „pokloni“ mogao biti unutra? I baš u tom trenutku progovori je Mikola. "Ja sam ..." Kao iz vedra neba: „Dovezli smo ga ovamo“, prozborio je, „bilo nas je petorica“. Naš traktorista ga je sakrio ovde. Oružije smo našli u njemu, automate, granate i uzeli smo ih. Još nešto je brbljao, ali mene je zanimao broj pet. Bilo ih je petorica. Odnosno, negde u ovom selu ima najmanje pet automata koje se negde šetkaju ili su trenutno skriveni. Na našu sreću, nisu pucali na nas a mi nismo uspeli  ni kasnije da ih pronađemo. Predavši Mikolu kompetentnijim ljudima, pristupili smo pregledu oklopnog transportera – bio je u dobrom stanju! Izgoreo je samo jedan generator i guma je bila probušena. Nisam znao zašto su ga hoholi napustili. Uzgred, ni meni nije trebao, ali pozadinci su ga rado preuzeli ...

   Uveče je stigla naredba da se krene napred. Još jednom smo formirali kolonu i krenuli dalje u mrak. Noćno nebo ispred njih svetlucalo je od duela artiljeraca. Spremali smo se za bitku ... sećam se dana i uvek ću pamtiti: 4. marta 2022.
 

Izuzetno zanimljivo, samo teraj dalje.

Na ovaj forum sam i došao u nadi da ću čitati ovakve tekstove tako da samo napred!  :super :pirat

Peti deo: Težak dan, zla sudbina

   Bljeskovi eksplozija artiljerijskih granata bili su sve bliži. Iskrile su i svetlucale u snegu koji je padao sa noćnog neba a padao je na zemlju u velikim pahuljama. Iz nekog razloga uvek sam mislio da u ovim krajevima u martu nema snega. Neposredno pre Hersona moja jedinica je dobila novi zadatak – trebalo je izvesti marš. A pohod nije mali, 110 kilometara! A najteže i najneprijatnije je to što je duž rute bilo nekoliko velikih naselja, kao i reka što znači i nekoliko mostova. Kao izviđač sam znao da su to mesta zaustavljanja, pregleda terena ... što je opet bilo idealno mesto za zasedu. I to je ono što je bilo alarmantno i strašno.

   U ranijem borbenom zadatku raspoređen sam u jedinicu prethodnice. Komandant je bio mlad momak koji me je stavio na začelje kolone. Ali šlag na tortu je bilo to što smo prema vojnim obaveštajcima duž rute trebali da sretnemo 4 neprijateljske bataljonske taktičke grupe (BTG)! Četiri!!! Sećam se kako sam gledao mapu, pokušavajući da odgonetnem gde bi nas otprilike mogli očekivati i nervozno pušio cigarete jednu za drugom. Gledajući mapu, tražio sam moguće obilaznice ili puteve za povlačenje. Uopšte, kakva će biti podela karata ...

[attachment=1]

   Prišao sam komandiru izviđačke čete da razgovaramo o našim dejstvima i šta u slučaju ... pa generalno šta u svim slučajevima. Odlučeno je da ako krene bitka, prvo vozilo ako su u gradu blokira put, a ostali da se razbacuju po dvorištima i ulicama kako Ukrajinac ne bi imao priliku da nas prikuju vatrom. I što je najvažnije, u svakom trenutku niko ne treba da uspori! Iskrcate se i samo napred! Prema našim proračunima od trenutka kada prihvatimo borbu trebalo bi da u roku od 3-5 minuta stignu naši tenkovi i pruže nam podršku. Mladi komandant je bio primetno nervozan. Ne slušajući me, ušao je u prvi vozilo, a komandir ne bi trebalo da bude u prvom vozilu! Ali šta je tu je, tu se sad više ništa nije moglo promeni...

   Dobro, kolona je krenula napred. Ceo dan smo bili na putu. Gomila mostova, par malih zaseda njihovih teritorijalaca. Nije nam se dogodilo ništa strašno, ali su nas izgorela vozila naših trupa na koja smo nailazili usput držala u stalnoj napetosti. Već se smračilo, a instinkt mi je rekao da je vreme da usporimo. Da nešto napred nije u redu. Ne mogu da objasnim ovaj osećaj. Osećao sam da moram da se zaustavimo, da stanemo i to je to!

   Tokom sledećeg zaustavljanja, prišao sam svom komandantu, pokušavajući da objasnim situaciju: napred je bio dupli most preko reke sa komadom zemlje. Noću je bilo skoro nemoguće normalno izvršiti proveru. Objašnjavam da ćemo stajati bokom okrenuti na drugu obalu, kao u streljani! Ali nisu me čuli...

   Kada sam se vratio do svog vozila, rekao sam vozaču da poveća rastojanje. Dvojica su otišli da pregledaju most. Vraćaju se, znači sve je u redu. Prvi vozilo je krenulo a u istom trenutku je došlo do eksplozije. Bačen sam u vozilo. Čula se još jedna eksplozija, pa još jedna i još jedna. Mislim da su bili mine OZM-72 (odskočno-rasprskavajuća mina). Sa suprotne obale su počeli da pucaju na nas. Iskočio sam iz vozila i postupao sam automatski. U tom trenutku adrenalina zaboraviš šta govoriš svojim vojnicima, šta sam radiš. I pored zujanja u ušima i mahnitog otkucaja srca, uspeo sam da primetim koliko su moji borci dobro radili. Striktno su se pridržavali svih mojih komandi. Desilo se da sam sve kontrolisao. Svi su u tom trenutku slušali samo mene: minobacačima su gađali neprijatelja i razbijali njihove vatrene tačke! Počela je evakuacija sa ovog prokletog mosta. Uzevši sve ranjenike, povukli smo se u zadnji deo kolone. Ja sam poslednji otišao. Ja sam komandant!

[attachment=2]

   Kada smo se vratili kod naših, moj drug mi je prišao i zagrlio me: "Pa, brate, daj … mislili smo da si dvestotka (oznaka u komunikaciji za mrtvog vojnika je 200 a za ranjenog 300)! “Brate, pogledaj me! Oni mene da sahranjuju? Još se taj hohol nije rodio - nasmejao sam se, stojeći sav krvav i sa pocepanim pancirom od gelera. Opet smo imali sreće tog dana! Nakon saniranja rana, nastavili smo dalje. A negde napred preko reke je taj isti Nikolajev ... naravno grad, a ne brkati pevač! (misli na Igora Nikolajeva, sovjetskog pop-pevača, kompozitora i tekstopisaca)

Deo šesti: Minobacač

   Prešli smo reku i krenuli ka Nikolajevu. Dobili smo borbeno naređenje sa zadacima rano ujutru, oko četiri sata. Samo ne mogu da razumem zašto se borbena naređenja šalju noću? Da li ih to čini nevidljivijim, tajnim ili šta? Komandant je naredio pripreme za juriš. Do Nikolajeva je ostalo još 15 kilometara, a predgrađa su bila još i bliže. Podigao sam svoje momke da se spreme. Inače, tada mi je ostalo manje od deset ljudi. Ovo govorim da ko čita ove moje priče skine svoje ružičaste naočare. Ne bi bilo fer reći da nikoga ne gubimo. Pre svega to je nepošteno prema palim vojnicima. Zapamtite, svaki komandant ima svoje groblje ...

   Jutro je ispalo snežno, a mi smo se kretali izuzetno sporo. Komandant je odlučio da se brine o meni i držao me uz sebe kao svoju ličnu stražu. Krećući se brzinom puža, bili smo savršena meta. Čim sam pomislio na ovo, začuo se zvižduk i naknadni udar mine o tlo, koja nije eksplodirala. Bilo je kao usporeni snimak u filmu! Ali ovaj film se puštao samo pet metara od mene! Evo ga, kučko, sreća! Posle prve mine počeli su da lete na nas sa svih strana! Zvuci eksplozija minobacačkih mina 120mm i artiljerijskih granata od 152mm spojili su se u jedan urlik. Vatra je bila toliko gusta da smo bili primorani da se okrenemo i povučemo. Bio je to neka vrsta pakla. Sećam se kako jedna mina pada ispred KAMAZ-a, primoravajući ga da se zaustavi, a druga udara u njega. Mislim da nema potrebe da objašnjavam šta je ostalo od boraca koji su tamo sedeli ...

[attachment=1]

   Posle našeg prinudnog povlačenja došao sam na ideju, kako ja to zovem - sa jednim krajem (završetkom). Ideja je bila da moja grupa mora da skoči do tenkovskog voda i pokuša da identifikuje barem položaje ukrajinskih minobacača. Za razliku od artiljerije, minobacači su bili bliži i zahtevali su korekturu, što znači da je tu bila naša šansa! Iako je ideja o upotrebi tenka sa snajperistima na njemu bila i tako i tako, neočekivano sam dobio podršku od komandanta. Dodirnuo sam zečiju nogu koja je ležala u mom džepu - moj talisman, uzeo sam dva svoja borca i skočio na tenk.

[attachment=2]

   Skoro sat vremena smo se kretali tamo-amo pod vatrom, pokušavajući da odgonetnemo položaje minobacača, ali nije bilo tako lako, hoholi su stalno menjali položaje. Već smo bili odlučili da odustanemo od bezuspešne potrage, kada smo iznenada primetili njihov izlazak iz male neugledne fabrike. Mi smo skočili sa oklopa, a tenkisti su  potrošili pola bojevog kompleta na otkriveni položaj Ukrajinaca. Čim su tenkisti završili sa uništavanjem položaja, moji vojnici i ja smo krenuli ka minobacaču. I pored toga što su tenkisti ispalili polovinu municije, mi smo dobili stodvadesetku u odličnom stanju i iako smo zajedno sa tenkistima zaradili ovaj trofej, ja sam sebi uzeo minobacač. Tenkistima to i onako ne treba, ali ja sada imam svoju artiljeriju. Kako kažu, "u kući dobrog domaćina sve će istrunuti". Nismo mogli dovoljno da uživamo u ovoj maloj pobedi. Pod artiljerijskim granatiranjem koje je počelo, ponovo smo bili prinuđeni da se povučemo. Srećom, bili su neprecizni ...

Zaslon, koliko ima još nastavaka.
Pitam jer volim da "bindžujem" ovakve dnevnike, tj. da ih čitam iz jednog komada. :)

Zaslon, iako još nije kraj (trebalo bi da bude još jedan deo ako sam dobro razumeo), mnogo ti hvala za ovu temu. Ako slučajno ima još sličnih tamo gde si ovo našao, unapred hvala za trud! :)

@Brok

Još jedan deo sutra, sedmi ... sretno ti "bindžovanje":) (slatko se nasmejah)

@Boro Prodanic

Hvala na lepim rečima, ako opet bude nešto slično će da obradimo :) Evo da Vam otkrijem da ima u pripremi jedna priča "Istorija jednog leta" iz dva dela, znatno kraća ali zanimljiva priča!

Sedmi deo: Povlačenje

   Zbog gubitaka i neblagovremenog snabdevanja morali smo da se povučemo. Malo naselje na obali reke. Zauzevši perimetarsku odbranu, našalio sam se: "E, to je to, momci. Smatrajte nas opkoljenima! Sad će nas, u svakom slučaju, poslati da tražimo izlaz!" Umesto odgovora vojnici su se samo smeškali. Da bi vojnici imali poverenja u mene, u svog komandanta, bio sam skoro stalno u centru borbenog reda, dežurao sa vojnicima, posebno noću. A noći su tamo veoma mračne! Bez uređaja za noćno osmatranje, dalje od dva metra ne vidim ni šiške!

Sećam se kako je jedne od tih tamnih noći, osmatrač sa kojim smo bili na dužnosti pitao:
- Komandante, da li je nebo naše?
- Da, izgleda da je naše. A što pitaš?
- Vidi, par (aviona) ide pravo ka nama!

   Mahnito sam zgrabio radio stanicu i počeo da zovem i pitam. Par aviona mi je u tom trenutnu prolazilo tačno iznad glave. "Naših nema na nebu!", graktala je radio stanica. Da PVO ekipe tada nisu spavale, onda bi sve bilo u redu. I tako su dva aviona slobodno spustila četiri FAB-250 iza našìh leđa i takođe nesmetano otišla ...

   Devet sati ujutru. Začuo se zvižduk mine stodvadesetke. Ne možete to pobrkati ni sa čim! Nekoliko dolazaka pa tri sata zatišja, a tri sata kasnije, kao po satu, opet zvižduk. I tako svaka tri sata. Iz dana u dan. Sećam se trenutka kada je oko 9 časova vojnik ispred mene počeo ubrzano da se oprema. Pitam, šta se desilo? A on mi je odgovorio: "Takav je raspored! Sad će se mine!" Tada je to bilo nekako smešno. Ali nije bilo smešno kada smo sa ovim granatiranjem svakodnevno viđali mrtve i ranjene...

   Jedne večeri stiglo je pojačanje. Broj ljudi se povećao, a ovo nije moglo da ne raduje! Pored toga što su mogli neprimećeno da prođu pored položaja hohola, uspeli su da otkriju i posadu neprijateljske „Stugne“ (ukrajinska POVR). Namestivši im vatrenu zasedu, iseckali smo sve na mleveno meso. Sama „Stugna“ se takođe raspala tako da nisam imao prilike da se poigram sa njom.

[attachment=2] [attachment=1]

   Ostali smo u tom naseljenom mestu oko nedelju dana. Za sve to vreme, nisu pokušavali da nas napadnu, već su nas jednostavno "trošili" artiljerijom i minobacačima. Bilo je to veoma iscrpljujući. Jednog dana stigla je "Točka-U" i srušila tri kuće. Tada sam video i kako naši obaraju hvaljenog "Bajraktara". Međutim, drugi Bajraktar koji je pretpostavljam bio u paru sa njim, odmah posle toga je razbio naš "Buk". Srećom, posada je uspela bukvalno da izleti iz vozila ...

   Biti tamo i videti sve svojim očima, nismo više jurili u nevolje...

   Počeo je rovovski rat...

http://files.paluba.info/zaslon/video/ukrajina/snimak%202_Barjaktar%20unista%20ruski%20Buk.mp4

   KRAJ

Još jednom veliko hvala @Zaslon za ovu temu!

Očekujemo nešto slično i u Novoj godini...

... ipak je "izviđač" nastavio sa objavama tako da pred nama je osmi deo!

Osmi deo: KamAZ

   Moje vozilo je onesposobljeno nakon direktnih pogodak nekoliko mina. Hvala Bogu, u tom trenutku u njemu nije bilo nikoga, ali smo izgubili transport. A transport je jednostavno bio neophodan! Već smo pokušali da ukrademo hoholima Gaz-66: srušili smo njihovu osmatračnicu kada je ovaj zgodan momak došao... ali nije uspelo. Mina je pala ispod zadnjih točkova. Tada su pobegli sa modricama i ogrebotinama, a morali su vrlo brzo da trče!

   E onda sve sve izdešavalo kako smo želeli: noću je stigao komandant bataljona i naredio da se spremamo. A pošto nemamo svoj prevoz, to je znači da moramo deliti naše ljude, što zaista nismo želeli... Misli su mi se vrtele u glavi, pokušavajući da nađem trajno rešenje, kada sam se setio dva napuštena kamiona KamAZ, kilometar od položaja. Bila je to dobra opcija za prevoz, pa sami odlučujemo da odemo da pogledamo i ako može da ih uzmemo. Stigavši pod okriljem mraka do ovih KamAZ kamiona, počeli su da se da ih obilazimo i da vidimo šta im je. Od dva smo uspeli da sastavimo jedan. Istina, kretao se na 3 točka ... Ali što je najvažnije, kretao se i to se dobro kretao! Ipak je izgledalo smešno. Reakcija naših vojnika bila je posebno zabavna kada smo prolazili pored njih, kao da jašemo hromog psa. A i akumulator nije bila namenjena Crvenoj armiji, uopšte nije držao, tako da je bilo nemoguće isključiti naše čudo na tri točka.

[attachment=1]

   Čim smo izašli iz okupiranog sela, tamo su doletela tri-četiri “Točke-U”. Opet smo imali sreće. Prešavši preko reke i srušivši prelaz, počeli smo da se utvrđujemo na novim položajima, a naše TOS-e (višecevni lanser raketa sa raketama opremljenim termobaričnim boj.glavama)  su počeo da pogađaju tamo odakle smo mi došli. Dva dana ... gotovo bez prestanka. Onda su mi par dana kasnije rekli da su tada tamo, gotovo sahranjene, dve mehanizovane brigade hohola.

[attachment=2]

   Prvo jutro na novom položaju počelo je neprijateljskim napadom. Čak bih, verovatno to mogao nazvati i borbenim izviđanjem. Štaviše izgleda da oni nisu znali da su naše jedinice tamo stacionirane. Borci sa susedne farme su tada zarobili BTR, 2. i 5. brzina mu nije radila ... i igrom slučaja, u naselju su vozeći se nazad izleteli i zaustavili se iza tenka.

   Pamte taj momenat … tišina:
A ovde su naši tenkovi u selu?
Ne?!
Tenk, jebote! VOZI! Tenk, majku  mu …! Sjebaće nas!
Borci su jedva uspeli da se izvuku.

   Manji sukobi nastavljeni su se nekoliko sledećih sati. Do večeri su dva oklopna automobila koja su bila bačena prema nama, uništena našim POVR. Do noći se sve smirilo i ja sam zauzeo položaj na visini. Ako biste to mogli tako nazvati. Bila je malo i čudno jer u naselju ljudi praktično nije bilo. Kasnije smo, naravno, saznali kako se kriju, i kako su međusobno komunicirali, u njihovim porukama, o našem kretanju i čekali da dođe pobeda.

[attachment=3]

   Negde u sred noći jedan osmatrač me je gurnuo: „Opasnost od raketnog napada, komandante!“ i baš u tom trenutku došlo je do eksplozije. Otkinuta vrata ubacila su me u sobu. Izgubio sam svest od ove neobične vratolomije ... Zvonjava u ušima, vriska, prašina, dim... odbacio sam sa sebe vrata. Oči na satu ... bio sam u nesvesti 15-tak minuta. Noge i ruke su mi čitave, to je dobro. Boli me glava, opet mi se pocepao pancir, šteta. Pogledao sam okolo – svi su bili bezbedni! Našao sam šlem i stavio ga na glavu. Gledajući na ulicu, otkrio sam da je raketa pogodila susednu zgradu, ostavljajući od nje jedan veliki krater. Na kraju krajeva, ja sam rođen pod srećnom zvezdom!

   Stavljajte čajnik! - viknuo sam mojima. Nisam više želeo da spavam. Radujte se!

Deveti deo:

„Ako dva vojna lica za 10 minuta komunikacije ne pronađu zajedničke poznanike, onda je jedan od njih špijun".

   Standardo, jutro je počelo sledećom komandom za kretanje: vremenski raspored, mesto prikupljanja i vreme polaska. Tog dana posebno smo bili pogođeni artiljerijskom vatrom, kolona za snabdevanje je upala u zasedu, a mi smo ostajali bez municije. Uprkos umoru i problemima sa snabdevanjem, grupa se čvrsto držala. Tokom nedelju dana borbi, ukrajinci nas nisu mogli pomeriti ni za metar, ali snage nam je ponestajalo i jednostavno je bio neophodno povlačenje.

   Na putu do nove pozicije sreli smo TOS-u, sa punim bojevim kompletom ali i sa pokvarenim motorom. Posada se spremala da ga digne u vazduh kada smo mi naišli. Koristeći svoje govorničke sposobnosti ali i psovke, ubedio sam ih da ne treba dizati u vazduh dobro oruđe! Zakačili smo TOS-u za tenk povukli sa sobom. Pa šta je trebalo da uradimo? "U kuća dobrog domaćina sve će istrunuti" (što kaže ona izreka)!

[attachment=1]

   Prilikom povratka pokušali su par puta da nas pokriju Gradovima (VBR "Grad") ali nisu u tome uspeli. Izviđanje i obaveštajni podaci su im bili loši. Bio je jedan stresan trenutak kada su tenkisti zaspali na jednom od odmorišta. Tenkisti su bili toliko umorni da ih čak ni adrenalin nije mogao održati budnima. Zaspali su tako čvrsto da sam četrdesetak minuta lupao kundakom o poklopac otvora, pitajući se šta se dogodilo. A oni su samo zaspali.

   I tako, rano martovsko jutro. Ispred naših kontrolnih punktova ponosno su se vijorile ruske zastave! Iskreno rečeno, svi smo se tada nadali da ćemo biti privremeno otiću u pozadinu na odmor i oporavak. Ali, kao i uvek, avaj! Izviđanje, borbeni raspored, utvrđivanje položaja!

   Komandir mi je odredio položaj na jednoj višoj tački u blizini jednog od sela. Tamo smo uspeli da nabavimo sebi par maskirnih mreža i nove izviđačke sprave. Moja je do tada već bila stradala, ali sa novom nisam radio jer nismo znali kako rade. Sada nešto smešno: „Poslaćemo vam čoveka koji sve zna i sve će vas naučiti." Naravno, poslali su čoveka. Ali on sam nije znao ništa. Taman koliko sam i ja znao, možda još i manje! Morali smo da se okrenemo sami sebi. Preko prijatelja našli smo specijaliste u susednoj jedinici i onu su nas naučili. Generalno, za manje od nedelju dana smo uspeli: čitavom dužinom komunikacijskih prolaza, uređaji su postavljeni i radili su danonoćno.

[attachment=2][attachment=3]

Tada sam već imao smartfon sa karticom, pticom (dronom), dva dobra termovizira tipa „Ironija“, ali starije verzije (Optoelektronski kompleks "Ironija" za osmatranje, sa las.daljinomerom, optikom, termovizijskom i obično kamerom ... otkriva vozila na udaljenosti do 7-10km a ljude na 2,5km sa mogućnošću prenosa podatke do 10km zatvorenim komunacijskim radio kanalom). Razmenjivao sam ih sa kolegama kojima nisu bili potrebni u pozadini, ali nama su jednostavno bili nephodni. U isto vreme, pretplatio sam se na telegramski kanal vojnog dopisnika Vladlena Tatarskog (pravo ime Maks Fomin, ubijen u atentatu u Sankt Peterburgu 2.aprila 2023), koji je promovisao temu inicijativnih grupa. Ova tema nam je bila veoma bliska i interesantna, jer se poklapala sa namenom naše grupe. U velikoj meri zahvaljujući njemu i našim idejama, bukvalno nedelju dana kasnije, dobili smo prve plodove...

Deseti deo: "Primite, kučke!"

   Posle još jedne noći dežurstva, komandant brigade me je pozvao na komandno mesto (KM). Stigavši na KM, video sam sledeću sliku: tri pukovnika su sedela i raspravljali su  o situaciji. Imamo jaz od 3 km na spoju dve brigade. U ovom slučaju visinska razlika na tom delu ide od 180 do 65 metara. Odnosno, sva 3 km su neravni teren izbrazdan jarugama i balkalima i apsolutno je nevidljiva sa bilo koje tačke. U niziji, ispod brda, nalazilo se selo koje je bilo odlično za zaštitu od VBR-ova.

   Dobio sam zadatak da očistim lokalnu autobusku stanicu, koja je izgleda bila na našoj teritoriji. Noću...  Misli su počele da mi se vrte u glavi i ja sam sve ovo ispričao pukovnicima. Bukvalno sam rekao: „Šta ako su naše jedinice tamo stacionirane? Razumete li da ih noću neću pitati ko su? Ako ima nekoga, ući ću sa dva “Bumbara" (ručni raketni bacač sa termobaričnom boj.glavom “Шмель”) Na šta su oni odgovorili: "Pa dobro!"

[attachment=1]

   Jebiga DOBRO! Odnosno, ispada da je moguće da je neku tamo već dve nedelje, a da ja treba da odem tamo noću i da na licu mesta rešim problem! Ne čekajući noć, odlučio sam da malo izvidim. Radi bezbednosi uzeo sam automobil sa crvenim krstom i nekoliko vojnika i uputio se na dominantnu tačku (“komandna visina”). Rezultat... jebeni rezultat je bio da su tamo, na tim visovima, nalazila milicija iz DNR-a, potpuno nesvesni našeg dolaska... To što su ispostavilio da su naši uopšte me nije iznenadilo, ali su momci iz DNR-a stvarno izgledali izbezumljeno kad je grupa mojih boraca izašla iz žbunja. Obezbeđenje i odbranu su stvarno bili loše organizovali.

   Osmotrivši područje, primetio sam jednu zgradu. Na najvidljivijem mestu. A kako kažu, ako želite nešto da sakrijete, sakrijte to na najvidljivijem mestu i niko to neće naći! Pod okriljem noći, vratiio sam se na položaje boraca DNR, postavio sam izviđački punkt baš u objekat koji mi se dopala. Sve po feng šuiu: komunikacije, uređaji za detekciju pokreta. Zabranio sam vojnicima da se izdvajaju od ostalih i da bez preke potrebe napuštaju zaklon tokom dana.

[attachment=2]

   Već prva noć je urodila plodom: uočio sam tačku odakle su sipali neprijateljski „Gradovi“ u susednu brigadu. Uzevši koordinate tačke, rano ujutru sam dao zadatak grupi da izađe i dalje izviđanje mesta iz drona ... i vola, u 9.00h sam imao mesto, koordinate, fotografije mesta izlaska “Gradova” na poziciju kao i rute koje vode do nje!

   Stigavši na komandno mesto, molio sam dva artiljerijska oruđa za noć. Sa komandantom sam se dogovorio o preliminarnoj komandi koja će ukazati na kretanje neprijatelja i dobio obećanje da niko neće dirati oruđe koje su mi dodeljena. Ukrajinci su se pokazao glupim i već sledeće noći ponovo su došli na istu tačku.

   Čim je neprijatelj stigao tamo, bukvalno sam viknuo u radio: „Grmljavina 10! Ovde Grmljavina 10! Mačak 23! Mačak 23! Četiri! Dobrodošli nazad, pali!”

[attachment=3]

   Dva plotuna naše artiljerije i radostan poklič sa osmatračnice: „Komandante! Ima pogodaka! Pogledajte!" Noćno nebo obasjale su rakete “Grada” koje su letele u različitim pravcima. Strašno lepo je izgledalo, samo ću vam to reći.

   „Grmljavina 10! Ovde Grmljavina 10! Postoji cilj! Momci, još brže na isti način!“

[attachment=6][attachment=4]


   Artiljerija je dala još jednu dvojku i povukao se na rezervne položaje. A da ne bi ukrajincima dali ni najmanju šansu, kontaktirao sam susednu brigadu tražeći pomoć i bukvalno tri minuta kasnije istu tačku zasula su sa dve paketa “Grada”. Baš tako! Jednostavno, raketašima rakete. Duša je jednostavno vrisnula, gledajući ovaj spektakl: "Primite, kučke!"

   Jutarnji video nadzor potvrdio je tri “ukrograda” razbijena u đubre... Kučke su ga primile!

[attachment=5]

Jedanaesti deo: „Snajperista mora pogoditi prvim hicem. Ako ne pogodiš, već si pogođen!"

   Prošlo je više od nedelju dana otkako smo uništili ukrajinske "Gradove". Potom je bilo još nekoliko ciljeva, ali o njima kasnije. Uglavnom, rutina se otegla, postalo nam je dosadno... Ukrajinci se više nisu približavali položajima, a pri svakom pokušaju približavanja dobijali su po glavi čim bi ušli u pokrivano područje.

   Slatko prolećno jutro. Zelenilo je u punom jeku, ptice cvrkuću. Stojeći sa kafom u rukama i paleći cigaretu, shvatate da život i nije tako loš! Iako postoje nijanse... Komandant bataljona prekinuo je moju jutarnju idilu rečenicom: „Dođi kod mene. Moramo da razgovaramo". Osvrnuo sam se na vojnike i radosno rekao: „Pa konačno - biće posla!“

   Naš položaj je bio otvoren 24/7, tako da smo se kretali u malim grupama. Došavši kod komandanta bataljona, pre svega, kao i svi izviđači, proverili smo njihove zalihe hrane i njihovu pogodnost za upotrebu. Iz serije „Zdravo, ja sam izviđač! Ima li nešto za jelo?”

   Zadatak je bio zanimljiv: po jednom od kombinovanih bataljona pod našom komandom radio je neprijateljski snajperista svaku noć. Radio je loše. Šareno. Ali redovno, svake noći ispaljivao je od 7 do 10 hitaca. Dobivši zadatak, prešli smo kod komšije (neka bude uslovno ime „Ararat“). Starac koji nas je dočekao, koji je bio izviđač još u čečenskoj kampanji, stručno mi je izložio situaciju. Osim toga, pripremio je nekoliko osmatračnica za naš dolazak. I pored našeg iskustva i pripreme, zadatak nije bio lak. Koristeći razne trikove i sprave u vidu svakojakih plišanih životinja, šlemova na ogradama i drugih trikova, trećeg dana uočili smo gnezdo snajperiste. Dvesta metara dalje u jednoj štali.

   U trenutku kada je otkriven položaj neprijateljskog snajperiste, moj snajperista je bio u drugom pravcu i snajperski duel je bio isključen. Tada, da bi sprečio Ukrajinca da napusti svoje osamljeno mesto, moj zamenik komandanta voda pogodio je štalu iz RŠG-a ("Реактивная Штурмовая Граната-1" je ručni bacač zasnovan na RPG-27) . Sa svom proleterskom mržnjom. Šupa se srušila kao kula od karata. Prilikom kontrole otkrivena su dva tela i zgužvani stari SVD ("Снайперская Винтовка Драгунова" tip snajperske puške).

[attachment=1][attachment=2]

   Posao je urađen savršeno. Borci su nam se na tome zahvalili divnom večerom, nakon koje smo se vratili na prethodni položaj da se bavimo navođenjem artiljerije ...

   Inače, do tog trenutka nisam bio u dobrim odnosima sa "Araratom". Malo smo se posvađali u blizini Nikolajeva, kada je pokušao da mi iznese svoju istinu, a ne baš na pravi način. Sada, nakon posla koji sam obavio na njegovom položaju, više me nije gledao sa visine i kao pravi drug, kada bi se sreli, uvek nas je počastio čajem i drugim „zabavama“.