Ljudi su preglupi za demokraciju.

[Solaris]

Zanimljiva opservacija prenesena sa portala index.

-----------------

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
OSNOVNI koncept demokracije zasniva se na pretpostavci da građani, barem većina njih, ima sposobnost prepoznavanja najboljih političkih kandidata ili najboljih ideja kada ih vide. Međutim, opsežno istraživanje pod vodstvom psihologa Davida Dunninga sa Sveučilišta Cornell otkrilo je kako postoji specifičan aspekt ljudske psihe koji automatski ruši gorespomenutu tezu i implicira da demokratski izbori gotovo uvijek produciraju osrednje vodstvo i ideje.

Dunning i suradnici dokazali su da su nekompetentni ljudi inherentno nesposobni adekvatno prosuditi kompetenciju drugih ljudi, kao i kvalitetu njihovih ideja. Naprosto ne posjeduju mentalne kapacitete potrebne za smislene prosudbe.

Ljudi su u zabludi, jer svoje sposobnosti uvijek ocjenjuju kao iznadprosječne

Rezultat toga je hipoteza da nijedna količina racionalnih činjenica o političkim kandidatima ne može nadići inherentnu nesposobnost većine birača da ih precizno procjene.  "Ljudi će vrlo teško prihvatiti vrlo pametne ideje, jer većina nikad nije dovoljno sofisticirana da prepozna iznadprosječnu vrijednost neke ideje", kazao je Dunning za Life's Little Mysteries.

Dunning i njegov kolega Justin Kruger nebrojeno su puta demonstrirali kako se ljudi samozavaravaju kada je riječ o njihovim intelektualnim sposobnostima. Bilo da su testirali sposobnost ljudi da procjene najsmješnije šale, gramatički najispravnije rečenice ili vlastitu izvedbu i partiji šaha - Dunning i Kruger su uvijek ustanovili kako ljudi svoje sposobnosti karakteriziraju kao "iznadprosječne", čak i oni ljudi čije su izvedbe bile daleko ispod prosjeka.

Slažemo se tko je najgori, ali ne znamo tko je najbolji

Dvojac je ustanovio i kako nesposobnost objektivnog sagledavanja vlastitih grešaka automatski vodi ka pogrešnom ocjenjivanju tuđih postupaka, ideja i znanja. na temelju serije testova, zaključili su kako su oni koji su najviše griješili ujedno davali i najpogrešnije ocjene tuđih testova. Zanimljivo, testirani ljudi su gotovo uvijek uspostavili točan konsenzus o najgorim sudionicima, ali bi gotovo uvijek pogriješili kada su trebali prepoznati najbolje.

Razlog za ovu diskrepanciju je jednostavan: "Ako imate rupe u vlastitom znanju na nekom području, niste u poziciji percipirati vlastite rupe ili rupe drugih", kaže Dunning.  Najlošiji među nama služe kao "kanarinci u rudniku", sugerirajući probleme u konceptu demokracije; istinski ignoranti su najgori u procjeni kandidata i ideja, ali svi mi patimo od određene razine "političke sljepoće" koja proizlazi iz našeg vlastitog nedostatka ekspertize, kaže Dunning.

Demokracije nikad ne biraju najbolje vođe

Mato Nagel, sociolog iz njemačke, nedavno je implementirao Dunningovu teoriju kroz kompjutersku simulaciju demokratskih izbora. U svom matematičkom modelu izbora pošao je od teze da su vještine vodstva svih birača distribuirane u obliku Gaussove krivulje - neki su bili vrlo dobri vođe, neki loši, ali je većina bila osrednja.

Isto tako, primijenio je tezu da je svaki glasač nesposoban priznati da neki drugi kandidat posjeduje bolje odlike vođe. Kada je izvršio simulaciju, rezultat je bio takav da su na izborima uvijek pobjeđivali oni kandidati čije su sposobnosti vođe bile malo iznad prosjeka.

Nagel je na temelju toga zaključio kako demokracije rijetko kad ili nikad ne biraju najbolje vođe. Prednost demokracije u odnosu na diktaturu ili drugo oblike vladavine jest naprosto ta da "efektivno priječi ispodprosječne kandidate da postanu vođe."

[micha]

   Ovo smo mogli  i sami da naslutimo nakon 20-to godišnje demokratije na našim prostorima. Inače reč DEMOKRATIJA se sastoji iz tri reči koje tvore pitanje: 'DE MOKRATI JA ? i kada sa tog aspekta razmotrimo ovaj način društvenog uređenja postaje sve jasno. Glupo i nepismeno biračko telo ne može samo izabrati politički pravac koji će u dužem vremenskom periodu rešiti društvene probleme. Zato mu treba pomoći da napravi pravi izbor organizovanjem gladijatorskih borbi u cirkusu svake četiri godine, a ako ni to ne pomogne uvek se može manipulisati preletanjem poslanika nakon izbora. Što se tiče nepogrešivog izbora najboljeg vođe kao pojedinca i to je razumljivo pošto u areni može biti samo jedan pobednik, pa tu ne treba biti puno pametan već samo treba sačekati završetak borbi. Inače, kada se neko dokopa mesta neprikoslovenog diktatora on tu ostaje i po 30 godina pa je jako teško utvrditi da li je njegov izbor bio dobar ili pogrešan, pošto ne znamo kako bi se ponašali njegovi oponenti koji su izgubili  u ono vreme na izborima. Uvek je bolje da autobus vozi jedan vozač pa makar on bio najgori, nego Radnički Savet vozača koji bi se svađao i raspravljao oko svake odluke. Ceo koncept se zasniva na urođenoj težnji ka vlašću i dominacijom u svakoj jedinki, koja se prividno zadovoljava izborima gde će svaki glasač pokazati svoj stav misleći da ima neki uticaj. Vešti manipulatori čija želja za vlašću je najizraženija će, nezavisno od rezultata izbora, podeliti vlast među sobom i nastaviti da jašu birače čije interse tobož zastupaju. Ako hoćemo pravu demokratiju, zašto se naša reč sluša samo jedan dan svake četvrte godine? Zašto ja koji sam dao nekome svoj glas ne mogu sutra da ga povučem i dam nekom drugom ko mi se sada više dopada? U današnje vreme hipertehnoloških novotarija to je apsolutno moguće da svako od nas kada ustane , pošto uključi mobilni telefon, glasa za svog predstavnika u skupštini toga dana. E pa to ne bi bilo demokratski! Onda bi naši predstavnici morali svaki dan da rade ono što mi tražimo od njih i ne bi oni bili vlast nad nama već bi vlast bila u službi naroda. Pa čekajte zar to i nije koncept demokratije: vlast u službi naroda?

[Rocker]

Slažem se sa ovim što je Micha napisao, sem ovog na samom kraju. Mom shvatanju demokratije najbliže je ona definicija koja kaže da je "demokratija kad glasovi dvojice glupih vrede više od glasa jednog pametnog". Neka ponderacija glasova po kojoj bi oni vredeli u skladu sa obrazovanjem i položajem u društvu svakog pojedinca bi bila primerenija. Možda ovo zvuči previše tehnokratski, ali mišljenja sam da posao treba da obavlja onaj ko zna, a ne onaj koji je tu došao uz pomoć raznih mahinacija i propagande. A pored ostalog, mandat realno traje jednu godinu kraće, jer prvih pola godine se dogovaraju i trguju ko će sastaviti vladu, a poslednjih pola godine kreću u predizbornu kampanju i opet ništa ne rade. A ovi periodi često znaju da traju i duže, tako da u najboljem slučaju nešto rade 3 godine.

[Vladimir Ivanović]

Ima jedan dobar vic o tome šta je demokratija:

Objašnjava hodža svojim vjernicima šta je demokratija:

To vam je otprilike ovako dragi moji vjernici, Ja odavde sa visine (hodže u đamijama kad su molitve  se popnu na nekoliko stepenika na visinu dva tri metra) nešto pričam i popišam se po vama. E sad, vi moji dragi vjernici isto tako možete da pričate odozdo i popišate se po meni odozdo. To je sve demokratski.

Ovo se može prevesti i na druge slične situacije.

[micha]

   Rocker, pa zar glasovi nas glupih ne vrede mnogo manje od glasova mudrijaša. To i jeste prikrivena laž demokratije da svi , navodno možemo da biramo koga hoćemo, a pobeđuje onaj ko ima najviše moći i uticaja bez obzira na naše glasove. Doduše mora malo da ulazi u koalicije i kompromise, ali uvek vlast uzme onaj ko je najviše želi i najviše uloži u pobedu. Vladimire ja sam taj vic čuo ali tako da hodža čita molitvu sa minareta pa je demokratičnost tom prilikom izraženija!

[dzumba]

Micho (или Мићо), занимљиво излагање. Са већином се слажем. Ипак, код нас је, барем на папиру, већ функционисао принцип где си могао да опозовеш изабраника - одборника, делегата. Звао се делегатски систем. Нижи нивои друштвене организације бирају своје предстванике и дају им задатак како да их заступају у вишим форумима. Месна заједница бира делегате за скупштину општине. Скупштина општине за виши ниво и тако редом. Делегати су били у обавези да према захетвима "базе" делују и на вишем нивоу, из малу могућност одступања. Могао се опозвати њихов глас након гласања. "Фазон је" управо у овоме о чему се говори у почетном чланку. Шта је наш став који заступају делегати. Ко је дефинисао тај став. Ако је већина људи "припроста",а углавном јесте, они и не умеју добро да га дефинишу. Онда га дефинишу они који се наметну као вође. Милом или силом.

Идеја комунизма, коју већина поистовећује са оним што је било у СССР-у и осталим тзв. комунистичким земљама, предвиђа да се власт народа спроводи кроз "комуне", мање друштвене заједнице у којима људи као појединци, односно породице остварују своје основне потребе (становање, прехрана, одевање, основно школовање, превоз и сл.).  Ту би сви пунолетни грађани требало да учествују у решавању проблема јер су им заједнички. Као што знаш у пракси то није ни близу испало тако. Шта је "комуна" (просторно и бројем), шта је заједнички интерес, како га дефинисати. Колико они који су испред комуне делегирани на виши ниво могу да одступају од онога што је њихов интерес, зарад остварења интереса неке друге комуне. Јесте, све је требало да буде базирано на социјалној солидарности (данас направимо кућу теби, сутра мени), али... Ову идеју су ипак мало боље спровели (или покушали да спроведу) у израелским кибуцима. Ипак, они су примарно везани за земљу и пољопривреду, мада се сада и они  (који су опстали) престројавају.

Мислим да када је у питању демократија, односно спровођење власти од грађана ка грађанима, нема коначног решења. За неко време ће се и ова демократија коју познајемо променити. Једно је сигурно, уз осцилације (напред-назад) људско друштво увек иде напред. Наредним генерацијама је увек, генерално, живот (физички и техничко-технолошки) био бољи. М сви имамо наивну предствау да ће се за нашег живота решити сви важни друштвени проблеми и они такви, решени, остати заувек. Неће. Иза овог увек дође неко друго време и људи са својим схватљеима.

Иначе, тврдњу изнету у почетном тексту је још давно уочио један грчки филозоф рекавши да је познавање незнања врхунац знања. ("Ја знам шта не знам"). Ко схвати где је и колико "шупаљ" досегао је врхунац знања. Савко ко каже да све зна, да је најбољи, тај то уствари не зна. Од таквих треба бежати. А наши и светски политички лидери се управо тако понашају (све знају, имају решења). А људи верују лепом речима. Када поверују неком ко ће говорити: "ја не знам како да ово решимо, али наћићемо (поставићемо) оне који знају" промениће се политички систем.

[Rocker]

@Micha
Ne, to su iskrivljene proporcije. Kada sam pisao o vrednosti glasova, sigurno nisam mislio na ove koji se deklarišu kao mnogo pametni i sposobni, već na one koji to zaista jesu. Pade mi na pamet jedan skorašnji primer...da ne bih prekršio pravila, neću pominjati imena aktera, niti njihovu partijsku pripadnost, već samo situaciju. A situacija je sledeća: pozornica-naš dragi parlament. Akteri-s jedne strane redovni profesor fakulteta političkih nauka, čija je uža oblast naučnog proučavanja EU, a s druge...neka dama, totalni anonimus, ali s veoma liberalnim shvatanjima pojma države i naroda. I sad profa, kao i svaki, iz petnih žila se trudi da s pravnog aspekta objasni zbog čega će naša ionako razvijena privreda biti još gora ako budemo prepisivali evropske propise i predlaže kako bi od toga mogli da se zaštitimo, a sve to govori vrlo mirnim, nimalo ostrašćenim tonom. Maltene kao da je zaboravio da je u skupštini, a ne u amfiteatru. Kamermani hvataju lica kolega poslanika koji su zadremali, čitaju novine, mesta na kojima su zabodene poslaničke kartice, ali čijih vlasnika nema... Nakon toga, pomenuta madam ustaje i inspirisana kao moderni muzičari pod uticajem sintetičkih droga, počinje priču o tome kako mi pripadamo "evropskoj porodici naroda" i kako je nama "mesto u toj porodici". Bez ijednog argumenta ili makar neargumentovanog osvrta na izlaganje njenog prethodnika, a kome je replicirala, najjeftinijom demagogijom uspeva da pobere silne aplauze mnogih kolega poslanika, koji neskriveno dele njen entuzijazam i sanjarsku romantiku prema EU.
E, dok skupštinsku većinu budu činili takvi, onda mi nemamo čemu da se nadamo. Niko nas neće voditi, ićićemo kao ovce za zvoncetom. A ko zveči tim zvonom, taj odlično zna šta radi.

[micha]

   Nikada pamet tj. stručnost nije vladala. Pametan čovek, a uz to obrazovan i dokazan u svojoj struci će retko kad poželeti da vlada. Kao patriota ili iz ekonomskih razloga će se staviti u službu vlasti, ali takvom čoveku je iznad profesionalne etike da se sa prazilukovićima otima za fotelju. Zato smo svedoci događaja koji je opisao Rocker, gde naučnik argumentovano i smireno izlaže svoje mišljenje izbegavajući mogućnost da ga i neobrazovani pogrešno shvate dok folk političarka ispaljivanjem pamfleta i eksploatacijom patriotizma ubira aplauze ne nudeći ništa od argumenata.
    Narod traži vođu, lidera ili führera koji će biti najsličniji njemu likom, obrazovanjem, socijalnim poreklom (ponikao iz našeg naroda) ali sa mitološkim osobinama koje će se namerno plasirati i u narodnom prepričavanju uveličavati. Najuspešniji među njima su bili bravari, pljačkaši banaka, moleri, agronomi, građevinski inžinjeri, električari (Tito,Staljin, Hitler, Kastro, Jaser Arafat, Leh Valensa) o čijoj harizmi ne moramo raspravljati kao ni o njihovoj želji za vlašću i sposobnosti da vladaju iako su bili apsolutno politički, pa i akademski neobrazovani. Svaki od njih je u svom narodu bio obožavan do imbecilnosti toliko da smo svi samostalno gradili i održavali kult ličnosti bez potrebe za represijom. Amerikanci znaju za tu slabost biračkog tela pa za kandidate podmeću holivudske glumce, računovođe a odnedavno i kopile koji će svojom pojavom odavati zdravog, uspešnog lepotana kakvim želi da bude svaki muškarac, a svaka žena (i dosta njihovih muškaraca) ga želi u svom krevetu. Predsednik je klovn kome se većina divi dok Amerikom (a i celim svetom bogami ) ne upravlja ni on , ni gornji ni donji dom već Morgan, Rotšild i Rokfeler.
   Zato ljude željne vlasti nikada ne možete sprečiti da je se dokopaju, kao što pecaroša i lovca ne možete odvojiti od svog hobija ili narkomana od droge. Možete im zakonima i propisima suziti moć, autoritet i privilegije ali će ih oni kada se dokopaju trona ukidati do mere koja im odgovara. Želja za dominacijom nad drugima i moć manipulacije su jako slabo poznati i malo se o njima govori pa ih običan čovek i ne zapaža. Zato ih treba pustiti da se kolju oko fotelja i mesta u parlamentu a zakonom i ustavom ukinuti beneficije u vidu putnih troškova od nekoliko miliona dinara za par meseci, mešanog mesa za 5 dinara u skupštinskom restoranu, plate od sto hiljada dinara pa naviše čak i kada više nisu na funkciji, klime i vime u kabinetima i salama gde sastanče, snabdevanje u diplomatskim magacinima  i sve ono što motiviše jednog VKV političara da  poželi da uđe u vlast, a uvesti obavezno prisustvo sednicama i odborima kao što i ja moram svaki dan na posao. Sednice da se održavaju na livadi i šta god da odluče mi ćemo poštovati ( a kao da nas sad neko pita da li hoćemo ili nećemo). Kad već imaju toliku opsesiju za vlašću treba ih pustiti ali im ujedno ukinuti materijalni aspekt i beneficije, koji usput privlače i pojedine kokošare koje vlast puno ne zanima već samo žele da sisaju državno vime. Budite uvereni da bi i za takve funkcije bila jagma iako ne bi donosile profit već bi izazivale podsmeh kod uspešnih ljudi koji mogu da žive od svog rada.
   Da ne ispadne da i ja samo kritikujem izneo sam i neke predloge i svoja viđenja vršenja vlasti, mada više pristaju za Smehoterapiju. Inače Italija je svoj problem Grčkog sindroma uspešno rešila za šest meseci angažovanjem domaćih eksperata koji nisu nosioci vlasti, niti su profesionalni političari, sprovodeći njihove savete. Kreditni rejting im se popravio i beleže privredni rast. Znači u pravom trenutku su se prdonje iz ministarskih kabineta povukle i prepustile majstorima da vode ekonomiju koja je krenula za Grčkom, i to je urodilo plodom. Znači došlo iz dupeta u glavu.

[Brok]

Ima jedan dobar vic o tome šta je demokratija:

Objašnjava hodža svojim vjernicima šta je demokratija:

To vam je otprilike ovako dragi moji vjernici, Ja odavde sa visine (hodže u đamijama kad su molitve  se popnu na nekoliko stepenika na visinu dva tri metra) nešto pričam i popišam se po vama. E sad, vi moji dragi vjernici isto tako možete da pričate odozdo i popišate se po meni odozdo. To je sve demokratski.

Ovo se može prevesti i na druge slične situacije.

Ovaj vic sam čuo u dokumentarcu "Težina lanaca" od "predsednika zadnje Jugoslavije", u Subotici.