Jedna "prigodna" osmomartovska priča žene, starije poručnice Viktorije Stjažkine, komandira posade raketnog sistema PVO Buk, Ruske vojskeKomandir posade protivvazduhoplovnog raketnog kompleksa Buk: „Ne dozvoljavamo prolaz neprijatelju“Poseban zadatak imaju posade protivvazduhoplovnih raketnih sistema u SVO. Borbena vozila štite grupe ruskih trupa od vazdušnih napada. Oni prate sve objekte na nebu, stvarajući neku vrstu "kišobrana" - neprobojnu vazdušnu kupolu. Komandiri imaju nekoliko sekundi da donesu odluku. Ali malo običnih ljudi zna da među komandirima raketnih sistema PVO ima žena. Jedna od heroina je
stariji poručnik Viktorija Stjažkina, komandir na sistemu PVO
Buk. Vozi i
KamAZ i precizno gađa!
Viktorija je rođena u Republici Saha (Jakutija), gde se glečeri ne tope tokom cele godine, kuće stoje na stubovima, a duž obala reka možete svojim očima videti skelete drevnih životinja.
„Roditelji se šale da su po devojčicu otišli na sever“, kaže Vika. — Imam brata koji je devet godina stariji od mene. Živela sam u Jakutiji sa porodicom osam godina. I pošla sam u drugi razred škole u Kaluškom regionu. Preselili smo se u grad Juhnov, gde su živeli roditelji mog oca.
Kao učenica, Viktorija je znala da će u budućnosti nositi naramenice.
— Razmišljala sam o agencijama za sprovođenje zakona i vojnom putu. Kao rezultat toga, nakon završetka 11. razreda, odlučila sam da upišem Vojnu akademiju protivvazduhoplovne odbrane po imenu maršala Sovjetskog Saveza Vasilevskog u Smolensku. Tamo su upravo objavili drugi upis devojaka u istoriji akademije.
— Da li je u vašoj porodici bilo vojnika?- To je poenta, nije. Moj otac je vozač, svojevremeno je služio u PVO na granici sa Letonijom. Bila je moja odluka da upišem vojni univerzitet. Bilo je neophodno imati pozitivne rezultate Jedinstvenog državnog ispita, uzimajući u obzir odobrene minimalne standarde iz glavnih predmeta – matematike i ruskog jezika. Pored toga, polagala sam ispit iz fizike i fizičke spremnosti.
Bilo je potrebno proći i lekarsku komisiju, na kojoj su, prema rečima našeg sagovornika, mnogi otpali.
— Posebna pažnja je posvećena oštrini vida.
Kako kaže Viktorija, regrutovano je samo 35 devojaka, ali je bilo mnogo prijavljenih, selekcija je bila teška.
Viktorija je, pošto je prevazišla sva iskušenja, postala kadetkinja.
– U početku nije bilo lako. Bili smo smešteni u pet soba od po sedam ljudi. Morala sam da živim po strogom rasporedu, radeći sve po komandi. Neke od devojaka su dolazile iz kadetskih razreda. I stalno sam živela sa roditeljima, nikad nisam išla ni u kampove za decu i omladinu. A onda su rekli da ćemo se svi ošišati. Požurila sam da pozovem porodicu. I, očigledno, nisam jedina... Sutradan nas je okupio načelnik akademije i objasnio da moramo samo da imamo uredan izgled. Dugu kosu treba nositi u pletenicama ili punđama...
Sagovornica kaže da joj je postalo veoma interesantno učiti kada je počela da polaže specijalističke predmete.
— Toliko novih stvari smo učili svaki dan! Tu su bile uključene inženjerske discipline i ABH zaštita - atomsko, biološka i hemijska zaštita. Nastavnici nas nisu izneverili. Imali smo izlete. I morali smo da mesimo blato, i da grejemo šporete, i da se tuširam hladnom vodom. Sećam se kako smo prešli navodno kontaminirano područje. Bila je zima, mraz je pucketao, gas masku smo navukli preko lica, a gume su bile smrznute i hladne... U petoj godini smo išli na praksu na poligon Kapustin Jar. Tada je sve izgledalo veoma komplikovano. A onda smo se sa velikom zahvalnošću setili ovog puta. Prošli smo dobru obuku na akademiji.
Na akademiji su se, kako kaže Vika, pripremali za mnoge stvari, ali najvažnija je bila sposobnost da samostalno donose odluke.
Viktorija je 2013. godine diplomirala na Vojnoj akademiji Kopnene protivvazduhoplovne odbrane sa „crvenom“ diplomom. U drugoj godini upoznala sam svog budućeg muža. Njihovi fakulteti su bili različiti, ali su studirali na istom nivou.
Nakon diplomiranja na univerzitetu, diplomci koji su stavili poručničke naramenice poslani su u formacije, vojne jedinice i odeljenja protivvazduhoplovne odbrane u različitim regionima Rusije.
- Tokom pet godina, devojke i ja smo se toliko sprijateljile da smo, kada smo diplomirali, lile suze jedna drugoj na grudi. Sve bele košulje su bile mokre, maskara je tekla... Uostalom, bile smo zajedno 24 sata, sedam dana u nedelji. Kadetsko prijateljstvo je najjače. Više ne zamišljamo sebe u civilnom životu, imamo svoj svet, svoje vrednosti. Sada možemo pisati jedni drugima ili zvati u bilo kom trenutku.
Viktorija i njen muž su poslati da služe u protivvazduhoplovnoj raketnoj brigadi u Smolensku.
— U jedinice smo došli kao komandiri posada protivvazduhoplovnih raketnih sistema. Imam tri osobe koje su mi podređene. U okviru specijalne operacije to su vojnici po ugovoru, van nje su vojni obveznici.
— Kako su vaši podređeni prihvatili da je njihov komandir žena?- Ja sam pre svega oficir, a onda žena. Tako je rekao komandant koji me je upoznao. Ne izneveravam svoje podređene. Naša disciplina je gvozdena. Dešava se da kada nešto pogreše dođu i donesu slatkiše. Kažem im: „Treba mi od vas odgovoran odnos prema služenju vojnog roka, ali možete sami da pojedete slatkiše.
Viktorija priznaje da je, kada je rodila ćerku 2016. godine, na vojnike regrute počela da gleda ne samo kao komandir, već i kao majka.
Viktorija se prvi put našla u zoni SVO kada je njena ćerka ušla u prvi razred.
— Kad pređeš granicu, nađeš se u drugom svetu. Vidite i razaranja, i izgorele automobile... Ali ono što vam najviše upada u oči su ruske zastave koje vise nad kućama mnogih meštana. Kada smo se tamo vozili u KamAZ-u, mahali su nam deca, žene i starci.
Mnogi lokalni stanovnici bili su iznenađeni, a zatim i nasmešili kada su među borcima primetili Viktoriju u kamuflaži. Malo je verovatno da je neko od njih mogao da zamisli da je reč o krhkoj mladoj ženi - komandiru posade raketnog sistema PVO.
Protivvazduhoplovni raketni sistemi danonoćno su na borbenom dežurstvu u zoni Specijalne vojne operacije, obezbeđujući pouzdano vazdušno pokrivanje. Ali sistem PVO je jedna od najpoželjnijih meta ukrajinskih militanata. Za njima je pravi lov.
- Da, rizik je veliki. Mi smo cilj. Ali ja verujem u sudbinu. I oteram negativne misli.
Posada protivvazduhoplovnog raketnog sistema Viktorije Stjažkine ima evidenciju o obaranju ukrajinskog drona, koji je vršio izviđanje i korekciju vatre.
— Otkrili smo dron na radaru. Tada smo dobili potvrdu da smo ga oborili. Naš kompleks je svevremenski, pokazao se veoma efikasno u borbenim uslovima.
Viktorija je jedina žena u svojoj jedinici. Saznajemo da ona nema posebnu sobu na svom mestu.
— Živimo svi zajedno u zemunici. Ne vidim nikakve poteškoće u ovome. Borci su se navikli na mene, a i ja na njih. Za njih sam ja „njihov čovek“. Imamo normalne uslove na položaju. Specijalno sklonište je opremljeno kuhinjom i kupatilom. Sve je prikriveno. Voda se dovozi.
Kako kaže Viktorija, položaji se menjaju iz bezbednosnih razloga.
— Koje lično oružje imate?- Automatsku pušku koji uvek imate sa sobom.
— Šta osećate kada se vratite kući iz zone SVO?— Tišina deluje neprirodno, bukvalno je zaglušujuća. Kada dođete kući, počinjete da shvatate da voda dolazi iz česme; ne morate nigde da trčite sa kantom., da zagrevate vodu. Šta je to kupanje...
— Uskoro dolazi 8. mart. Da li vam se neki od ovih prazničnih dana u prošlosti posebno izdvajao?„Bilo je na tački stalnog angažovanja čak i pre specijalne operacije. Devojke i ja smo došli u civilu, sa frizurom. Nisu hteli ni da nas puste na punktu, ne shvatajući ko smo. Oni to jednostavno nisu prepoznali. Tada je sve bilo veoma svečano, okupili smo se, uručili su nam poklone i cveće. Ali u početku je i komandant bio na gubitku, jer nije odmah prepoznao sve. Svi su tako navikli da nas vide u vojnim uniformama, sa kosom uvučenom ispod šapke...
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Izvor
